1. БОГ - ТВОРАЦ

 

          Хришћанска традиција говори о једном Богу - Творцу света, међутим, наглашава се да су у стварању света учествовала сва три лица Свете Тројице. Створени свет је био замишљен Оцем, премда је створен саучествовањем (=помоћу) Речи и Духа: св. Иринеј Лионски назива Реч и Духа двема Очевим "рукама", које су делале при стварању света (1). Библијско откривење сведочи да је све задобило биће кроз Реч (2) и о присуству Светог Духа при стварању света (3). Григорије Богослов овако говори о творачкој улози Речи Божије: Бог је "Речју растурио таму, Речју произвео светлост, основао земљу, заоблио небо, распоредио звезде, разлио ваздух, одредио границе мора, развукао (=протегнуо) реке, одушевио животиње, створио човека по свом подобију, привео све у ред (kosmon)" (4). Говорећи о учешћу Светог Духа у стварању Григорије цитира библијске изразе који су се у хришћанској традицији разумевали као укази на то учешће: "Овај дух ствара са Сином и у стварању и у васкресењу. Нека те у то убеде (речи): Речју Божјом небеса се саздаше и дахом уста Његових све војске њихове (5); а такође и "Дух Божији ме је створио и дах Сведржитеља дао ми је живот (6); и још: Пошљеш Дух Свој и настају и обнављаш лице земљи" (7).

          Дакле "мисао је постала дело које је испуњено Логосом и довршено Духом (9). Будући створен учешћем трију лица Свете Тројице обједињених између себе у хармонично и нераздвојно јединство, створени свет носи у себи печат те Божанске хармоније и сведочи о свом Створитељу.

          Један од устаљених аргумената у корист постојања једног Бога - Творца, у ранохришћанској апологетској литератури било је хармонично и сврсисходно устројење видљивог света. Наследивши од старогрчких философа, нарочито од стоика, усхићивање хармонијом која царује у васиони, ранохришћански аутори су наглашавали да иза све лепоте космоса стоји једини Бог - Творац:

 

          >>Ко ти је дао да видиш красоту неба, пут сунца,месечев круг, мноштво звезда, и у свему томе као у лири, прекрасну хармонију (euarmostian) и поредак; низање часова једних за другим, смену годишњих доба, кружење  година, сразмерност дана и ноћи, плодове земље, растварање ваздуха, ширину бурног и тихог мора, дубине река, стремљење ветрова? Ко (ти је дао) падавине, земљорадњу, храну, вештину, станове, законе, вдржаве,  миран живот, породичне везе? Откуда то да су неке животиње укроћене и покорене, а друге ти дате за храну? Ко те је поставио за господара и цара над свиме што је на земљи?<< (10)

 

          Говорећи о Творцу и створењима, Григорије се користи библијском сликом лончара и глине (11) и наглашава разлику хришћанског Бога -Творца од платонског Демиурга. Последњи, слично уметнику, ствара свет као прилику неке претпостојеће слике, док је први свет створио ни из чега:

 

          >>Један (је) Бог, а неосновани митови су представе јелинских умова

          о сабеспочетности (Богу) материје и идеја (еидеа).

          Све те форме које они поштују и које су начинили боговима

          нису постојале (од почетка), већ су настале по вољи великог Бога.

          А ко је икада видео безвидну материју (hylen aneideon) или нематеријални облик (aylon morphen)?

          Јер ја нисам нашао ни тело лишено боје (achroon demas) ни боју без тела (asamon chroien).

          Ко је оделио то што природа није оделила, него свела уједно?

          Али ипак оделимо (материју од облика). Дакле расуди, ако су они сасвим несједињиви

          онда како би се нашли заједно, или како би се образовао космос,

          ако би они били потпуно раздељени? А ако су сједињени,

          онда, како су се сјединили? Ко их је, осим Бога, смешао?

          А ако је Онај Који их је сјединио -

          Бог, онда Га признај као Творца свега.

          И Лончар на своме точку придаје облик глини,

          и злату топионичар злата, и камењу скулптор

          Божији ум (theia noesis) помислио је - и постала је (материја) која је имала облик,

          јер Он није налик живописцу, коме је видљиви лик пред очима

          побудио нешто слично (томе лику) - то што ум не би могао да нацрта на други начин.<< (12)

 

За илустрацију ове мисли Григорије се послужио Платоновом сликом лире и музичара:

         

          >>Јер онај који види прекрасно начињену лиру, хармонично наштимовану, или ко слуша свирање на лири, тај не замишља ништа друго осим мајстора који је створио лиру и свирача и ка њему се окреће мишљу, чак иако не зна како изгледа. Тако је и нама очигледно творачко начело, које покреће и чува сву твар, премда је и необухватљиво мишљу. И потпуно је неразуман онај који томе добровољно не прилази и не следује природним упутствима...<< (13)

 

          У античкој традицији постојала је представа о „спонтаности“ (to automaton) и „случају“ (he tyche) као покретачким силама свемира. По Аристотели има философа, „који и узроком нашег неба и свих светова сматрају спонтаност, јер (они сматрају да) сами од себе настају олуја и кретање, који раздељују и приводе васиону у дати поредак“ (14). Платон спомиње философе који су сматрали да ватра, вода, земља и ваздух постоје „захваљујући природи и случају“; сва су тела настала из четири праузрока као резултат тога (случаја); свако од њих „нашло се по вољи својствене му случајне силе и тамо где су се сударале, она (тела) су се прилагођавала једно другом захваљујући неком сродству: топло хладном, суво влажном, меко тврдом“ (15).

          Оповргавајући ове представе, григорије говори о томе да разум-логос, посматрајући видљиви свет, води човека одрицању идеје спонтаности и признању јединог Уметника и Владаоца васионе. У основи Григоријевог расуђивања налази се стоичка идеја урођеног логоса као унутрашњег закона, који управља сваким човеком посебно и свом васељеном у целости (16):

 

          >>А нас, привучене Богу и који не допуштамо, (да васиона) није никим вођена нити управљана, узео је под своје старање логос; затим он, обративши пажњу на видљиво и размотривши све што је од почетка постојало, није се зауставио на томе (јер није било резона дацати власт равноме нама по својој  материјалној природи)  и кроз видљиво нас води ономе што је више од тога и благодарећи чему је све то приведено у биће. Јер чиме је уређено небеско и земаљско, оно што је у ваздуху и што је под водом, и више од тога, оно што је пре тога, т.ј. небо, земљу, ваздух и природу воде? Ко је то смешао и разделио? И ко је узрок заједничког општења, блискости и једнодушности? (17) Јер хвалим онога ко је то рекао, премда и није наш (18). Ко ју је то довео у покрет и водио у непрекидно и неометено кретање? Није ли Онај Који је уметник свега, Који је у све ставио разум, по коме се све покреће и управља? Али ко је уметник тога? Није ли Онај, Који је (све) то створио и привео у биће? Јер не треба практиковати такву силу спонтаности. (Претпоставимо) нека биће буде од спонтаности. Од кога је онда поредак? Ако желите нека и поредак буде од спонаности. А ко је очувао законе по којима је све у почетку настало? Није ли Неко други, ако не спонтаност? Наравно, други, а не спонтаност.А ко је тај други, аки не Бог? Тако логос, који је од Бога, свима урођен и бивајући први закон у нама, узвео нас је од видљивог ка Богу.<< (19)

 

          Идеји спонтаности Григорије супротставља учење о Божијем Промислу (pronoia), који држи и свезује све у свету. Ако би свет био ношен случајем као лађа бурним ветром, он би требао да буде разрушен због неуређеног кретања (20). Свет се не би одржао тако дуго, ако би у њему царовала анархија (21).

          Григорије такође одлучно одбацује идеју о томе да светом управљају звезде, презриво се изражава о „хороскопима и зодијачким круговима“ (22). Под истом звездом се рађају и цар и поданици, међу којима има и добрих и злих, писари, трговци и скитнице. Оне који су се родили под различитим звездама сналази иста судбина на мору и у рату, и кога звезде нису свезале, свезала је једнака кончина (23). Удеси Промисла Божијег нису нам познати и многи закони који управљају светом нису нам познати.

 

          >>Али ако ти законе не знаш, Разум-Логос зна,

          јер, ако ти не знаш живопис, то не значи да ни уметник не зна;

          ако ти не умеш да црташ линије; не значи да ни геометар не зна.

          Нешто си сам постигао, са чиме се то мудро усаглашава.

          Разум се састоји већ у томе, да се покорава Разуму,

          јер ако је све јасно, онда, рци ми, где је вера?<< (24)

 

          Григорије Бога назива великим Оком, Које види све што се дешава на земљи, у морским дубинама и у људском уму (25). Свезнање и свевиђење Божије, Његова Промисао и добра брига која се простире на цео свет, на свако живо биће. Не само дарови природе, већ и дарови вере доступни су свима:

 

          >>Он наређује сунцу да се над свима исто успиње, шаље кишу и због богатих и (због) сиромашних; ради свих – смене дана и ноћи, заједнички дар – здравље, заједничко је за све, место живљења, заједничка је величина и лепота тела, сила чула; може бити (да) сиромашни поседују још више, јер за оно што имају више благодаре и више уживају у општим добрима него моћнији у прекомерним добрима. Дакле, све је то опште и истог достојанства и сведочи о правди (dikaiosyne) Божијој... А то (исто) примећујем (и) у погледу вере. Заједнички је за све закон, заједнички пророци, речи Завета, благодат, педагогика, савршенство (26), Христова страдања, нова твар (27), апостоли, Јеванђеља, расподела (раздавање) Духа, вера, нада, наша љубав према Богу и Божија према нама...<< (28)

 

          У своме учењу о Богу као Творцу и владаоцу света, о Промислу Божијем и о добрим даровима Божијим тварном свету, Григорије се надахњивао, како хришћанским изворима, посебно Светим Писмом и делима светих отаца, тако и неким концепцијама позајмљеним из античке философије, највише од стоика и Платона. Григорије је волео да своје противнике поражава њиховим (сопственим) оружијем – у датом случају, помоћу једних античких концепција, премда и христијанизованих, он је оповргавао друге. Англашавао је да је у сваком човеку, био он незнабожац или хришћанин, урођен логос-разум, захваљујући коме он може доћи у познање јединога Бога – несхватљивог по природи, али који се открива посредством створеног света.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

    1 Види: Против јереси 4,20,1. ^

     2 Уп. Јн.1:3. ^

     3 Уп. Пост.1:2. ^

     4 Сл.5,31,11-14; SC 309,356 = 1.139. ^

     5 Пс.32:6. ^

     6 Јов 33:4. ^

     7 Сл.41,14,1-8; SC 358,344 = 1.583. Уп. Пс.103:30 (по LXX). ^

     8 Сл.38,9,5-6; SC 358,120 = 1.526. ^

     9 Св. Василије Велики. О Светом Духу 38. ^

     10 Сл.14,23; PG 35,888 = 1.219. ^

     11 Уп. Ис.45:9; Рим.9:21. ^

     12 PG 37,416-417 = 2.24-25. ^

     13 Сл.28,6,8-16; 110-112 = 1.394-395. Уп. Платон. Федон 73d: "(Заљубљени) познају лиру, и и тада у њиховом уму се јавља лик младића коме та лира припада". ^

     14 Физика 2,4,196a. Очигледно се имају у виду филозофи-атомисти, који су учили о самопроизвољном рађању вихорова, из којих се образују светови. ^

     15 Закон 10,889b. ^

     16 Стоици су говорили о "сперматичком логосу" (logos spermatikos), чија су семена расејана по свему свету. У ранохришћанској литератури (код Јустина, Климента Александријског и др.) овај „логос“ је био поистовећиван са Христом – Божанским Логосом, Који је још пре Свога Оваплоћења деловао не само у Израиљском народу, него и у незнабожачкој средини. Јустин философ је говорио о причасности Логосу, свег људског рода, u kome je посејано Његово семе. Антички философи (Сократ, Хераклит и др.), а такође и неки песници асглашавали су се са Логосом и творили су под Његовим садејством. У том смислу они су били хришћани пре Христа. Такво размишљање је помирило сву дохришћанску историју са хришћанством. Види: Јустин. Апологија I,46; Апологија II,8. ^

     17 Идеја "јединодушија" (sympnoia) четири елемената има стоичко порекло. ^

     18 Има се у виду Платоново расуђивање о души: уп. Платон. Закони 10,896a-897c. У Григоријевом тексту нема буквалних Платонових цитата и остаје нејасно на шта су се односиле речи „похваљујем онога који је то рекао“ – на оно што је претходило или на оно што је следилои након похвале.  ^

     19 Сл.28,16,1-25; 132-134 = 1.401-402.  Слична расуђивања могу се наћи у шестој Катихетској беседи св. Кирила Јерусалимског. ^

     20 Сл.14,33; PG 35,901-904. ^

     21 PG 37,425 = 2.27. ^

     22 PG 37,427 = 2.28. ^

     23 PG 37,425 = 2.27-28. ^

     24 PG 37,432 = 2.128. ^

     25 PG 37,1008 = 2.64. ^

     26 Под „педагогијом“  се очигледно схвата Стари Завет  (уп. Гал.3:24), под "савршенством" – Нови. ^

     27 Уп. 2 Кор.5:17; Гал.6:15. ^

     28 Сл.32,22,14-23,5; 132-134 = 1.475. ^