1. ЋУТАЊЕ И РЕЧ

 

          Григорије је служење речи сматрао главним делом свог живота. Међутим још пре завршетка Атинске Академије он је знао да посвети себе не речи као вештини, већ речи о Богу, знао је да постане не "филолог" ("philologos"), већ "филоcоф" ("philosofos"), не ритор (говорник), већ богослов. Термини "философија" и "богословље" неретко се код Григорија јављају као синоними: тако на пример у 27. беседи израз "философирати о Богу" не значи ништа друго до "богословствовати".

          Парадокс сваке речи о Богу се састоји у томе да је Бог по својој суштини недостижан за људски разум и као последица тога не може бити изражен, описан, нити изјашњен никаквом људском речју. Истинска побожност се по Григоријевим речима не састоји "у томе да се често говори о Богу, него да се више ћути" (1). Бог се човеку не открива кроз речи, већ изнад речи - кроз молитвено сједињење с Њим, које настаје у дубоком ћутању језика и разума. Због тога првенство, које су многи источни Оци давали апофатичком методу богословља - када се не говори о томе шта Бог јесте, већ само о томе шта Он није. При доследном одрицању свега што није Бог - а Он није ништа од онога што се може обући у речи - човек као да остаје лишен речи и заћуткује. Када се све речи исцрпу, открива се могућност за сусрет с Богом на тој дубини, где речи више нису потребне, где оне просто постају сувишне.

          Апофатичко богословље, чије изворе налазимо код Климента Александријског, развило се у радовима св. Григорија Ниског, а касније - код аутора Дионисијевих радова ("Корпус Аеропагитикум"). Што се тиче Григорија Богослова, он није био безусловни поклоник апофатичког метода, добро спознајући како његове предности, тако и главни недостатак: одсуство речи не осигурава човеку увек реално богоопштење, сусрет са живим Богом. Зато, да би се људи привели Богу, о Њему треба говорити, сматрао је Григорије, при чему не говорити само одрицањима, већ и тврђењима, необазирући се на то да никакво тврђење о Богу не може бити потпуно. Григорије Богослов је по свој прилици био прагматичнији него његов надахнути пријатељ епископ ниски, и више је мислио о практичној користи своје проповеди; зато је он сматрао, да се чак по поводу Божије природе могу начинити нека тврђења. Катафатички метод богословља је само нека допуна апофатичком методу, међутим без те допуне апофатички метод не води никуда:

 

          >>Љубопитујући о природи Суштог (Оног Који јесте), не заустављај се на томе шта Он није, већ ономе што Он није додај и оно што Он јесте, јер лакше је нешто уједно постићи, него све појединачно одрицати; додај да би искључивањем онога што Бог није и тврђење онога што Он јесте, начинио то о чему мислиш боље доступним схватању. Јер онај који говори о нечему што није и ћути о ономе што јесте, сличан је ономе ко упитан колико је два пута пет, одговара "није два, није три, није четири, није пет, ниједвадесет, није тридесет,...", али не говори да је то десет, и не задржава ум онога који пита на ономе што је тражио. Јер је много лакше и краће показати шта није предмет објаснивши шта он јесте, него искључујући оно што он није, полазати шта он јесте.<< (2)

 

          Овакво расуђивање се може показати недопустиво упрошћено, макар зато, што "природа Суштог" није исто што и "два пута пет", и ако на питање "колико је два пута пет" има само један потврдан одговор, то на питање о Божијој природи нема одговора и не може га бити. Међутим Григорије Богослов и не тврди то, да је у вези са Божијом природом могуће дати потпун одговор. Како ћемо ми даље видети, говорећи о Богу он је настојао на недостижности Његове природе и суштине и сам се чешће служио апофатичким методом него катафатичким. Ипак, Григорије сматра да потврдно тврђење о природи Суштог може "задржати ум" човека на Богу, онда када непрекидни ланац одрицања може одвести од Бога.

          Крајњом тачком теорије богословља, коју је Григорије изложио у проповедима и песмама, да хришћани немају посла са "невидљивим Богом", нити са Богом Који ћути, него са Богом Који се људима открио кроз оваплоћену Реч. Због тога човекова жртва Богу треба пре свега да буде реч "која је свештенија и чистија од ма какве бесловесне жртве" (4); благодарење Богу треба одавати такође "речима" (5); пре свих других приноса треба поштовати Бога речима - "плодоношењем праведним и заједничким за све који се присаједињују благодати" (6). Оваплоћење Логоса даје човеку за право да говори о Богу, Кога "нико никад није видео", али Кога је оваплоћени Син Божији "објавио", "објаснио" (exegesato) људима (7). Из тих разлога, као што је Реч Божија објаснила "невидљивог Бога" људскоме роду, на служитеље Речи наложен је задатак да продужавају то објашњавање и говоре људима о Богу. Другачије говорећи, богослов је продужитељ Христове проповедничке делатности.

          Људска реч не може изразити Бога, међутим може водити ка Њему; ни људски разум није способан да схвати Бога, међутим способан је да Му се приближи. Зато је наиме Григорије сматрао реч својим јединим богатством, и служење речи, својом главном мисијом:

 

          >>То приносим Богу, то Му посвећујем - то једино што сам ја сачувао за себе, чиме сам једино и богат. Јер сам се од осталог одрекао по заповести Духа, и за драгоцено зрнце бисера разменио сам све што сам икада имао и постао - боље рећи, желео бих постати - онај велики купац, који је за мало и потпуно пропадљиво купио велико ни неразрушиво (8); једино реч задржавам за себе као слуга Речи (9), и никада по Својој вољи нећу потценити ово стицање, већ ћу га поштовати, љубити и радовати се због њега више него због свега осталог, због чега се радују многи; њега ћу учинити пријатељем целога живота, добрим саветником, сабеседником, руководитељем на путу ка вишем, усрдним помоћником у борби. И пошто презирем свако ниско задовољство, сва моја склоност је након Бога уперена на реч, (или) боље рећи, на Самог (Бога), јер оно води Богу уз помоћ разума, кроз који се у нама једино и уистину и прима и очувава се и узраста Бог.<< (10)

 

          Сав се Григоријев живот делио на периоде ћутања и проповеди. Примивши рукоположење у чин јереја он се удаљио у пустињу, да би се, проводећи време у ћутању, вратио пастви свога оца са речима оправдања. На сличан начин је постуипио и при својој архијерејској хиротонији. Чак и у каснијим годинама Григорије је прекидао проповедничку делатност периодима ћутања. Служење Речи, по Григоријевом мишљењу не може а да не укључи у себе апофатичко мишљење упоредо с проповеђу - таква је природа богословља, које има посла с оним што је изван граница речи. Григорије говори о себи као о инструменту Божијем (11), на коме свира Свети Дух.  Када је Духу угодно, инструмент се чује; а у друго време он безмолствује:

 

          >>"Отворићу уста моја и напуниће се Духа" (12), и Духу ћу посветити све своје и себе самога - и дело и реч и неделање и ћутање, само нека Он влада мноме, нека води и руку и ум и језик ономе што треба и што он жели... Ја (сам) инструмент божански, инструмент словесни, инструмент који је направио и на коме свира добри Уметник - Дух. Је ли Он јуче направио ћутање? Моја философија је била да не говорим. Удара ли Он данас по струнама ума? Огласићу реч и моја философија ће постати - говорити. Нисам толико брбљив, да бих желео да говорим када сам дејством (Духа) призван на ћутање; али нисам ни толико мутав (нем) ни неук, да када је натало време за речи да "стављам стражу устима својим" (13); напротив, ја ћу затварати своја врата и отварати ради Ума, Речи и Духа - једној саприродности и божанскости. Дакле, говорићу, јер сам призван на то...<<(14)

 

          Ћутање и реч су као два крила на којима људски ум отперјава ка Богу. Исто тако су су одрицање и тврђење, апофактизам и катифактизам два пута, по којима идући, богословствујући ум се може приближити циљу. Богословље ће само онда бити свеобухватно, када оно признаје да је Бог тајна, која залази иза граница речи, и када се свака реч о Богу буде рађала из сазнања слабости и беспомоћности људског језика и ума пред лицем те тајне. Сваки свештеник, епископ, богослов, сваки хришћанин је призван да говори о Богу, али његова реч треба да се рађа из молитве, а молитва из ћутања.

          Богословље треба да буде надахнуто: оно не треба да буде људска реч, већ реч Духа, коју произносе људска уста. Само онај проповедник, који уме да ћути дотле док се Свети Дух не дотакне струна његове душе, јесте истински богослов. И само када људска реч замукне и у души човека се роди реч Духа, почиње истинско богословље, јер од тог мо

мента се "љубослов" ("филолог") претвара у "љубомудрог" ("философа"), ритор - у богослова.

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Сл.3,7,13-15; SC 247,250-252 = 1.22.

 

     2 Сл.28,9,18-32; SC 250,118-120 = 1.397.

 

     3 Дап.17:23.

 

     4 Сл.4,3,14-15; SC 309,90 = 1.65.

 

     5 Сл.4,4,5-6; 90 = 1.66.

 

     6 Сл.4,6,22-24; 96 = 1.67.

 

     7 Уп. Јн.1:18.

 

     8 Уп. Мт.13:45-46.

 

     9 Термин "реч" (logos) у грчком језику обилује богатим спектром значења; код Григорија он најчешће означава "реч", "разум" и "Реч" (т.ј. "Бог Реч").

 

     10 Сл.6,5,5-17; SC 405,132-134 = 1.148.

 

     11 Има се у виду жичани инструмент код кога се звук производи трзањем струна.

 

     12 Пс.118:131, по преводу LXX.

 

     13 Пс.140:3.

 

     14 Сл.12,1,1-2,1; SC 405,348-350 = 1.199.

 

НАЗАД