НЕСХВАТЉИВОСТ БОГА

 

          Историјским контекстом Григоријевог учења о несхватљивости Бога била је полемика с евномијанством, у коју су у другој половини IV века били увучени многи богослови, а у тај број (спадају) и Велики Кападокијци. Евномије је сматрао да је суштина Божија схватљива за човека: "О својој суштини Бог не зна ништа више него ми; не може се рећи да је она Њему позната више, а нама мање" (1). "Ја знам Бога онако како Он зна самог Себе", говорио је Евномије (2). Евномијево учење је рационализација хришћанства у којој не остаје места за чуда, не остаје ништа тајанствено, што превазилази могућност људског ума (3). "Религија само у границама разума", коју су захтевали европски рационалисти у XIX веку (4), већ је била створена на петнаест столећа пре њих.

          Такво настројење ума представљало је собом потпуну супротност ономе у шта је веровао и што је учио Григорије Богослов, који је хришћанство схватао пре свега као тајну. Пут богослова, као што смо видели, он посматра као пут мистичког усхођења на Синају; међутим тај пут води само ка созерцању Бога "отпозади", то јест не познању суштине Божије, него неком откривењу о Богу уз помоћ оваплоћене Речи и створеног света:

 

          >>Шта се десило са мном, о пријатељи, посвећени и који заједно са мном љубите истину? Ја сам бежао да бих схватио Бога, ја сам већ на тај начин усходио на гору, ступао у облак, удаљивши се од материје и свега материјалног, сабравши се унутар себе, колико је могуће. Али када сам погледао, видео сам једино Бога отпозади. Да, и то сам био покривен стеном (5), то јест ради нас оваплоћеним Логосом. Склонивши се мало, видео сам, не прву и несмешиву Природу, познату Њој Самој, то јест Тројицу; нисам видео то што пребива унутар прве завесе и бива покривано херувимима (6), него само оно што се налази скраја и доступно је за нас. А то, колико ми је познато, јесте та величина, или, како га назива божански Давид, великолепије (7) (које се сагледава) у Њиме створеним и Њиме руковођеним стварима.<< (8)

 

          Човек не може Бога познати као што Он зна Самог Себе: он (човек) може само дознати о Богу кроз Христа и посматрањем видљивог света. Божија суштина је недосежна за људски разум. У томе је трврђењу фундаментално разилажење између теорије богопознања за Григорија и Евномија. За првог је богопознање пут иза граница схватљивог људским разумом, за другог - кретање у границама дискурсивног мишљења. Знамо (почтим=схватамо) да је Григорије био борац са сваком врстом мрачњаштва на тлу хришћанства, био је заштитник разума, образовања, учености; међутим, он је добро познавао ограниченост разума и његову неспособност да обухвати Божанску реалност.  Разум може човека довести до признавања Божијег постојања, али ни на који начин не може проникнути у Божију суштину. Расуђујући о томе. Григорије не полемише само са Евномијем, већ и са "богословом" јелинске антике, Платоном, цитирајући његову познату изреку, на коју су се и пре Григорија позивали многи хришћански аутори (9).

 

          >>"Схватити Бога је тешко, а изрећи немогуће", како је философирао неко од јелинских богослова (10)... А ја кажем: изрећи је немогуће, а схватити још немогућније. Јер схваћено може бити појашњено речју - ако не потпуно, онда бар приближно - ономе коме уши нису дефинитивно повређене и разум се није сасвим иступио. Али такву реалност обујмити разумом савршено је немогуће и недостижно не само за окореле у лењости и приклоњене земљи, него и за сасвим узвишене и богољубиве. Не знам да ли је то могуће вишим и духовним природама, које благодарећи свовој блискости Богу и томе што се озарују свецелом светлошћу, може бити да Га виде, ако не потпуно, али савршеније и одређеније него ми (11)... Та је природа несместива и несхватљива. А несхватљивим не називам то да Бог постоји, већ оно што он Собом представља. Јер "није узалуд проповед наша", није "сујетна вера наша" (12) и ми не учимо о томе (да Бог не постоји), не трудите се да у нашој искрености видите зачетке атеизма или клевета (на Бога) и не преузносите се над нама као онима који сазнају у сопственом незнању.<< (13)

 

          По Евномију, атеизам почиње с тврдњом о несхватљивости Бога; по Григорију, напротив, тврђење о томе да је Бог схватљив по Својој  суштини, јесте врх безбожности и богохуле. Хришћански богослов смирено признаје да има посла с тајном која превазилази могућности разумног схватања,насупрот рационалисти, који претендује на то да зна Бога не мање него што Он зна Сам Себе.

          Говорећи о Божијој суштини, Григорије почиње од читавог низа апофатичких исказа у којима се одриче телесна природа Божанства. Бог није тело, јер је Он бесконачан, безграничан, неопипљив, невидљив; у Њему нема поделе, нема борби, нема сложености; Он све Собом прожима и све испуњава, ни са чим се не мешајући. Бог није некакво "нематеријално" или "пето" тело (14), ношено по кругу; Он није анђелско тело (15). Дакле, Бог је бестелесан. Али термин "бестелесно" не обухвата Божију суштину као ни речи "нерођено", "беспочетно", "неизмењиво", "нетрулежно" и све остало што говори о Богу и Његовим својствима (16). Ови и слични апофатички изрази само указују на то шта Бог није, али не могу објаснити оно шта Бог јесте по Својој суштини.

          Да ли Бог не постоји нигде, или (постоји) ма где? Ако се каже "нигде", могу запитати да ли Он уопште постоји. А ако "ма где", то значи да је Бог ограничен местом, иако је Он изван свих категорија места. Где је Он постојао пре стварања света? На ово питање је исто тако немогуће одговорити, јер ако је Божанство достигнуто разумом, Оно се већ сматра ограниченим (17). Дакле, "Божанство је несхватљиво за људску мисао и немогуће Га је представити потпуно онаквим какво Оно јесте" (18).

          Али зашто Бог остаје несхватљив? Не због зависти - одговара Григорије, "јер је завист далека од Божанске природе, бестрасне, једине добре и владалачке, нарочито завист према тварима, које су Му више од свега драгоценије, јер шта за Логоса може бити узвишеније од логосних (=словесних) ствари" (19). Узрок Божије несхватљивости ми не знамо, међутим знамо да између нас и Бога стоји наша "телесна тама", као некада између Израиља и Египта (20). О нашој телесности као прегради између нас и Бога алегорично се говори у Псалму: "И мрак начини покровом Својим" (21); малобројни су способни да прозру кроз тај мрак (22). Другим речима, док се човек налази у материјалном телу, он не може да схвати Божанску суштину, пошто материјалност остаје преграда између њега и Бога.

          Пут богопознања се упоређује са јурњавом за сопственом сенком, коју је немогуће претећи. Суштина Божанства увек исклизава из људског језика и разума како они не би покушавали да опишу Бога. Окрећући се у затвореном кругу телесности, немогуће је изаћи на ту раван, на којој настаје истинско богопознање. Заједно с тиме, богопознање у овом животу није могуће другачије осим посредством нечег телесног. Следствено, пуноћа богопознања је немогућа за човека обученог у материјално тело:

 

          >>Нама, везаним за земљу, како говори божански Јеремија (23), обученим у ово грубо тело, извесно је то, да као што је немогуће престићи сопствену сенку, па чак и ономе ко јако жури, јер она толико иде испред колико бива достигнута; или како се видљивоме не може приближити гледање без помоћи светлости и ваздуха, или као што они који по природи плове у води не могу живети ван воде, тако је и онима који се налазе у телу немогуће да се свецелно присаједине умосагледатељним реалностима без помоћи ма чега телесног. Јер свагда се пројављује нешто наше (24), чак и ако се ум максимално оградивши се од видљивог и поставши онакав какав је сам по себи, стреми да се прилепи ономе што му је сродно, и невидљивом... Тако се наш ум труди да изађе из области телесног и општи непрестано с бестелесним реалностима, док, оставши немоћан, посматра оно што превасходи његову снагу.<< (25)

 

          Пут богопознања се такође упоређује са силажењем у безданске дубине: што се разум дубље (=ниже) спушта, то тама око њега постаје гушћа; при томе се он ни најмање не приближава циљу, јер не постоји дно. Погружење у бездан Божанства нема краја - а то је опет повезано са ограниченим људским разумом и речју, који нису у стању да проникну у тајне суштине Божије и судова Божијих:

 

          >>Дакле, свака истина и свака реч остаје тамна и тешко видљива. Као када би желели да направимо нешто веће уз помоћ маленог алата, кренути за за знањем постојећег уз помоћ људске мудрости, и умосагледатељном приступајући чулима, или не без чула која нас окружују и обарају с пута, ни ми се не можемо обнаженим умом дотаћи чистих предмета, премда би се у неком степену и приближили истини и утиснули у ум постигнуто (26). А реч о Богу што је савршенија, то је несхватљивија; она садржи све многобројиније изразе и све теже одговоре. Јер свака, чак и најбезначајнија препрека зауставља и отежава покретање разума (речи) и преграђује му пут напред, слично томе, као што безначајни коњи изненадно задржани уздама, и неочекиваним ударцем мењају правац трчања. Тако је Соломон,... што се више погружавао у дубину, то је више осећао вртоглавицу и неким врхом мудрости сматрао то да је нађе уколико се мудрост удаљи од њега (27). А Павле, покушавајући да истражи, не кажем Божију природу - он је знао да је то потпуно немогуће - већ само судове Божије (28); и пошто није налазио завршетак или заустављање у усхођењу, јер није достигао љубопитљивост разума нечег ограниченог, већ свагда остајући нешто неизрециво, то, (о чуда! када бих и ја испитао то исто!), облачи реч у изумљење, назива све то богатсвом Божијим и дубином, исповеда да су несхватљиви судови Божији (29), говорећи готово исто што и Давид, када је називао судове Божије безданом великим (30), дно које је немогуће нити достићи мерењем, нити осећањем, онда говори, да је дивно за њега и његову природу знање Бога, да је оно одвећ високо и превазилази његове снаге и могућност схватања.<< (31)

 

          Пут богопознања се завршава удивљењем и изумљењем пред чудом - у томе стању престаје свако дискурсивно мишљење, реч занемљује. То стање није познање Божије суштине - оно је утихњавање сваког људског знања пред лицем Божије безграничности и бездности. Познање Божије суштине је недоступно човеку, (све) док се налази у телу, док говори човечијим (=земним) језиком и мисли људским (=земним) категоријама.

          Следи ли из тога да човек познаје  Божију суштину када се ослободи тела? Григорије оставља ово питање отвореним. Ипак, он се сам приклања томе, да на њега да потврдан одговор. Познање Бога постаће могуће у стању обожења, када се ум човека сједини с оним што му је сродно, т.ј. с Богом:

 

          Бога (шта је он по природи и суштини) нико од људи никада није пронашао и не налази; а нађе ли икада - нека истражују то и философирају они који желе. А ја ћу рећи да ћу наћи онда када се оно богослично и божанствено у нама (имам у виду наш ум и разум) (noun kai logon) сједине са њима сродним и лик узиђе ка Прволику, Коме са сада толико стреми. И управо то, чини ми се, изражено је у оном сасвим философском учењу, да ми познајемо онако како смо сами познати (32). А то што нас сада достиже јесте само неко танко изливање, слично малом одблеску велике светлости.<< (33)

 

          Дакле Григорије оставља наду да у будућем веку, када се човек ослободи од материјалности и телесности, постаће му доступно потпуније познање Бога. Разуме се да ни тада човек неће знати Бога у оној мери у којој Бог зна Самог Себе: нема потпуне истоветности између Божијег самопознања и човековог богопознања. Али је за човека отворена могућност да позна Бога онако како Бог зна човека (34); та мисао апостола Павла указује на неку пуноћу и непосредност познања Бога у будућем веку. Када отпадне преграда телесности, постаће могућ сусрет човека с Богом лицем лицу. А у садашњем животу могуће је само приближавање том сусрету, слично усхођењу Мојсеја на Синају где је он у мраку и облаку познао лик Божији, али није видео Божанску суштину.

 

НАПОМЕНЕ:

 

      1 Цит. по: Сократ: Црквена историја 4,7.

 

     2 Види: Григорије Нисски. Беседа о Божанству Сина и Духа (PG 46,857). У свом учењу о схватљивости Божије суштине Евномије се разликовао чак и од Арија, који је исповедао несхватљивост Божије суштине: види: Атанасије Александријски. О Саборима 15.

 

     3 Тако је у сваком случају мислио А. Спаски; види: Спаски: Историја, 361.

 

     4 Кант, Ренан, Толстој и др.

 

     5 Уп. Изл.33:22-23.

 

     6 Уп. Изл.26:31-33; 36:35-36.

 

     7 Уп. Пс.8:2.

 

     8 Сл.28,3,1-14; SC 250,104-106 = 1.393.

 

     9 Уп. Јустин: Апологија II, 10; Атинагора: Апология 6; Климент Александријски: Стромате 5,12, и др.

 

     10 Уп. Платон. Тимеј 28с: "Творца и родитеља ове васионе није лако пронаћи, а ако га и нађемо, немогуће је о њему сасвим приповедати". Григорије, као што видимо, цитира Платона сасвим приближно. Види о томе: Pepin: Philosophie-théologie, XIV, 251-260.

 

     11 Питање  о степена схватања и знања анђела о Богу оствљено је отворено.  Уп. "Да ли је Бог савршено схватљив за више умове, зна Сам Бог"; PG 37,687 = 2.178.

 

     12 Уп. 1 Кор.15:14.

 

     13 Сл.28,4,1-5,16; 106-110 = 1.393-394.

 

     14 Идеја "петог тела" ("пете суштине", "петог елемента") потиче од Аристотела и разматрали су је многи философи, посебно Теофраст, Стратон, и Ксенарх. На хрићанском тлу напомињао ју је Ориген који ју је одбацивао (види: О началима 3,6,6; Против Целса 4,60).

 

     15 Сл.28,7,4-8,29; 112-116 = 1.395-396.

 

     16 Сл.28,9,1-8; 116-118 = 1.396.

 

     17 Сл.28,10,2-22; 120 = 1.397.

 

     18 Сл.28,11,11-12; 122 = 1.398.

 

     19 Сл.28,11,13-16; 122 = 1.398. Уп. Платон. Федр 247a.

 

     20 Уп. Изл.10:22.

 

     21 Пс.17:12.

 

     22 Сл.28,12,1-21; 124 = 1.398-399.

 

     23 Плач 3:34.

 

     24 Т.ј. телесно.

 

     25 Сл.28,12,23-34; 13,21-24; 124-128 = 1.399-400.

 

     26 Како овај текст, тако и уопште Григоријева идеја о томе да је немогуће приопштити се истини, док се човек не одреши свега телесног и чулног јасно се надопуњује (=довикује) с Платоновим расуђивањем у "Федону" о философском тражењу истине: "На најбеспрекорнији начин задатак решава онај, ко свакој ствари прилази помоћу само једне мисли (уколико је то могуће), не навлачи успут размишљања и гледања, нити било какво осећање као сапутника расуђивању... Док поседујемо тело и наша душа је неодељива од тога тела, нећемо потпуно овладати предметом наших жеља. А предмет је тај, како ми тврдимо - истина... и напротив, неоспориво нам је доказано да достигнути чисто знање, ма шта оно било, не можемо другачије осим одрешивши се од тела и созерцавајући ствари саме по себи самoj по себи душом". (65e-66d).

 

     27 Уп. Проп.7:24.

 

     28 Уп. Рим.11:33.

 

     29 Уп. Рим.11:33.

 

     30 Уп. Пс.35:7.

 

     31 Сл.28,21,1-34; 142-144 = 1.404-405.

 

     32 Уп. 1 Кор.13:12.

 

     33 Сл.28,17,1-11; 134-136 = 1.402.

 

     34 Уп. Сл.26,19,12-14; SC 284, 272 = 1.384.

 

НАЗАД