УЛАЗАК ДОГМАТА У ИСТОРИЈУ

 

          Сав IV век је, како смо већ рекли, у хришћанској Цркви био ознаменован тријадолошким споровима. Напоменимо о основним етапама ових спорова:

 

1. Појава и распрострањење аријанства на почетку века.

2. Никејски Сабор 325. г. и победа "једносушности".

3. Аријанска реакција у позним годинама царовања Константина Великог и даље распростирање аријанства при његовим наследницима.

4. Омусијанство и омитство средином века.

5. Владавина аријанства (омусијанства, омитства) на читавом хришћанском Истоку у трећој четврти века.

6. Ницање новог никејског покрета усред омусијанства; богословска делатност великих Кападокијаца; спорови о божанству Светога Духа.

7. Константинопољски Сабор 381. г.

 

Тријадолошки спорови IV века имали су своју предисторију која је хватала корене из Новозаветних (преапостолских) времена.  Већ се у Еванђељу садржи Христова заповест да се крсти у име Оца и Сина и Светога Духа (1), што је постало формулом крштавања ране Цркве. Такође, у Новом Завету нема ни термина "Тројица", ни једнозначног учења о равноправности Оца са Сином. Сам Христос, премда се и "градио једнак Богу" (2), и говорио "ја и Отац једно смо" (3), у исто време је говорио: "Отац Мој већи је од Мене" (4). На крају, нигде у Новом Завету Свети Дух није назван управо (непосредно) Богом. Термин "Тројица" се најпре појавио код Теофила Александријског (5), а током II и III века је постепено ушао у употребу.

          На граници II и III века распространила се монархијска јерес са карактеристичним за њих акцентом на "једноначалију" (монархији, владавини једног) као основним принципом Божијег бића. Једини Бог (по њима) био је само Отац; што се Сина тиче, Он је према схватању монархо-динамиста био прост човек у коме је деловала сила Божија. Монархо-модалисти су Христа сматрали самим Богом Оцем који је узео тело ради спасења људи. Из првог схватања родило се аријанство, док је друго нашло своје упориште у јереси Савелија. По учењу другога, Отац, Син и Дух су само други називи једне исте монаде коју је он називао "Синооцем" (Yiopator) (6). Сама по себи Монада се јавља "ћутањем" (молчанијем); када је дошло време да се створи свет она је проговорила, производећи из себе Реч (7). У процесу историје, Бог Отац се "раширио" у Сина и Духа (8). Та иста Монада која је у Старозаветно време деловала у лицу Оца, као Творца и законодавца, у Новозаветном периоду делује у лицу Сина као Спаситеља, а после Спаситељевог Вазнесења у лицу Светога Духа, Који оживотворава и раздаје дарове (9).

          Говорећи у другој беседи о постепеном откривању тајне Тројице, Григорије указује на аријанство, савелијанство и "прекомерно православље" као три основне догматске заблуде у учењу о Тројици. "Прекомерно православнима" он очигледно сматра оне своје савременике који у полемикама са монархијским покретима или су потцењивали различитост ипостаси или су Сина сматрали "беспочетним", слично Оцу (10). Савелијанство Григорије назива атеизмом, аријанство "јудејством", а заблуде "претерано православних" многобоштвом (11). Он је инсистирао на томе да морају бити сачувани како принцип Божијег јединства по суштини, тако и принцип тројичности Личности:

 

          >>Пошто сада постоје три недуга у богословљу: атеизам, јудејство и многобоштво, од којих је заштитником једног постао Савелије ковач (ливиец), другог Арије Александридк, а трећега неко од наших- преко мере православних, онда, каква је моја реч? Избегавајући све погубно из тих трију учења. држећи се у граници врлине. Немогуће је следовати безбожном Савелију и томе новоме разлагању или слагању, у коме тврди не само да су Три једно, него да је сваки од Њих ништа, јер то биће које се претвара или измењује у нешто друго престаје бити оно што оно јесте,  било да изображава или сазиђује некаквог сложеног и нелепог за нас Бога, сличног митолошким животињама. Исто тако, немогуће је раздвојити природе, по Арију, или боље рећи - умоболном (маниас) (12), примакнувши се ка јудејској оскудности и уводити завист у Божанску природу, ограничавајући Божанство једино нерођеним, бојећи се да како Бог не претрпи штету, будући Оцем Бога истинитог и равноправног по природи. Такође, немогуће је претпоставити три начела једно другоме и уводити јелинско многобоштво које смо ми избегли. Не приличи бити ни само "оцељубив", да не би лишили Оца Његовог "очештва" (разлога да га називамо оцем)..., ни "христољубив", да не би изгубили синовство..., а за Оца достојанство да буде "почетак"... Дакле, треба и сачувати јединство Божије, и исповедати три Личности, при чему сваку од њих са њеним личним својством. <<(13)

 

          У 22. беседи Григорије даје потпунији списак јереси које додаје аријанству и савелијанству: "монтанов лукави дух против Светог Духа", "новатову дрскост, или нечисту чистоту", "продужавајући до сада неистоветност фригијаца, и оних који се посвећују и оних који их посвећују са древним обредима", "безумље галата који обилују у многим нечистим именима", "садашње раздељење софиста", које се појавило из аријанског "дељења" (14). Под "галатима", он подразумева следбеника Маркела Анкирског (15), под "софистима", вероватно евномијане; остала набројана учења немају директне везе са тријадологијом (16). Свом том изобиљу јереси Григорије претпоставља један "орос побожности (=благочешћа)" - "поклањати се Оцу, Сину и Светоме Духу, једноме у Тројици Божанству и Сили, не узвишујући  једнога и не понижујући другога..., не расецати једну величину новотаријом имена" (17).

          Настојећи на јединству Тројице при различитости Лица, Григорије је убеђен да учење које он исповеда, за разлику од јереси с којим полемише, не јавља се као догматска новотарија. О јединству Тројице при различитости лица говорио је Атанасије Александријски (18). Формулу: "један Бог, а три Ипостаси" увео је у употребу још Ориген (19); у IV веку ина се распространила међу онусијанима да би затим постала знамење новог Никејског покрета. Учење о Тројици, по Григоријевом схватању, јесте део Предања које је до њега дошло од раних отаца и у коме су га родитељи васпитали: "...О ако би исповедали до последњег издаха и са многом смелошћу оно што се јавља као добар залог светих Отаца, ближих Христу и првобитној вери - то исповедање које нас је пратило од детињства..."(20) Не уводити догматске новотарије, него сачувати "Јеванђељску веру" и "залог" добијен од Отаца Цркве, то је на крају мисија хришћанског богословља.

 

          >>Нека нико не погине, већ да сви будемо у једном духу, једнодушно се подвизавајући за Јеванђељску веру (21)... чувајући добри залог (22), добијен од Отаца (23), поклањајући се Оцу, Сину и Светоме Духу, познавајући у Сину Оца, у Духу Сина, у које смо се крстили, у које смо поверовали, са којима смо се сјединили, раздељујући се пре сједињења, сједињујући се пре дељења, не сматрајући Три за једно, јер та имена нису безлична, и не приближавајући се једној Личности, тако да би наше богатство било у именима, а не у реалности - него сматрајући да су Три Једно. Али не Једно Ипостасју, већ Божанством (24). Монада поштована у Триади, и Триада садржана у Тројици, сва достојна поштовања, сва царствена, равнопрестолна, исте славе, ванпросторна (сверхмирнаја), ванвремена, несаздана, невидљива, недодирљива, недостижна, Сама Себе знајућа, какав поредак влада у Њој...<< (25)

 

          Размишљајући о томе како је тајна тајна Тројице ушла у историју, Григорије долази на идеју постепеног развитка Црквене догматике на коју је дошао захваљујући ономе што је назвао "додавање", т.ј. благодарећи постепеном утанчавању и обогаћивању богословског језика. Већ се у Старом Завету Бог откривао човечанству. Кључним моментом откровења било је јединство Божанства које је ишло насупрот незнабожачком моногобоштву; ту је објектом откривења постао Бог Отац. Нови завет открио је човечанству Сина, а "садашњи" период постаје период у коме постаје видљиво деловање Светог Духа, када догматске истине добијају свој завршни облик (израз). Дакле, Григорије не сматра да је Новозаветно откривење исцрпло све богословске проблеме и следствено томе, да је одговоре на сва питања могуће наћи у Светом Писму Новог Завета. Напротив - Нови Завет је само једна од етапа "усхођења" Хришћанског богословља - "усхођења из славе у славу", које се, како он сматра продужило до у његова времена и продужиће се до свршетка века.

 

          >>Кроз све векове постојале су две значајне промене живота човечанства, које се и називају двама Заветима, а такође и потресима земље (26)... Једна је привела од идола ка Закону, а друга од Закона ка Еванђељу. Благовестим о трећем потресу земље - од преласка од овдашњег ка тамошњему, непоколебивоме и неталасастоме. Али једно и исто је происходило из двају Завета. Шта? То што нису одједном уведени... А зашто? Потребно је знати о томе, да би били не принуђени, већ убеђени. Јер што је принудно, то је и нестабилно (слабо)... Први Завет,запретивши идолима, допустио је жртве; други, одменивши жртве није забранио обрезање. Зато су они који су се једном сагласили на одмену, одменили оно што је било разрешено - једни жртве, други обрезање и постали од незнабоштва Јудеји, а од ових Хришћани, будући постепеном променом привучени на Јеванђеље... Оно је било ради домостроја, а ово ради савршенства (27). Томе желим да уподобим и богословље, само у супротном смислу. Јер је тамо измена била кроз укидање, а овде савршенство кроз додавање. Ето у чему је ствар. Стари Завет је јасно проповедао Оца, (помињање) Сина било је још затамњено. Нови завет је јавио Сина и дао признак Божанству Духа. Сада Дух пребива са нама, дајући нам јасније виђење себе. Јер није било безопасно, да пре него је исповедано Божанство Оца, отворено проповедати Сина, а пре него је Син признат, да кажем нешто смелије - обременити нас Светим Духом, да не би смо утрошили све силе, дословно отежане прекомерном количином хране, или устремили још слаби вид на сунчеву светлост. Напротив, постепеним додавањем и, како говори Давид, "усхођењем" (28) и протезањем (=продужавањем) од славе у славу и пресијавањем, просветљене озарује светлост Тројице... додаћу реченоме и оно што је, може бити већ и другима падало на ум, а ја га сматрам плодом сопственог размишљања (29). У Спаситеља је већ након тога што је своје ученике испунио многим учењима, било нешто што је говорио, а што они нису могли да приме (30)... због чега је Он и скривао то од њих. А још је говорио да ћемо ми свему бити научени Духом (31). Из овога ја извлачим и само Божанство Духа, јасно откривено на крају, када је то знање већ постало благовремено и добро припремљено. Тако ја размишљам о овоме и хтео бих да сваки који ми је пријатељ (друг) поштује Бога Оца, Бога Сина, Бога Духа Светога - три лична својства, али једно Божанства, нераздељиво у слави, части, суштини и царству...<< (32)

 

          Овај, најважнији ради појмљења све историје хришћанског богословља, текст садржи неколико кључних идеја:

 

          1. Откривење Божије, започето у Старом Завету, не окончава се у Новом Завету, него се продужава до у наше дане,

          2. Откривење не произилази путем принуде, већ путем убеђења, ради чега је и била потребна одређена тактика од стране Бога педагога,

          3. Та се тактика састоји у томе да се откривење извршава постепено и етапно путем откривења и све бољег појашњавања ових или оних догматских истина,

          4. Библија није последња етапа хришћанске догматике, већ једна од етапа њеног развитка,

          5. Сам Христос у Јеванђељу није рекао све што је хришћанину потребно да зна о Богу; Христос покушава да открива Бога људима посредством Духа Светога, т.ј. новозаветно откривење се продужава у Цркви.

 

          Такво је динамично Григоријево поимање развитка православне догматике и етапно откривање о тајни Свете Тројице. Обратимо пажњу да он нема на уму увођење нових догмата (што се  може видети из ранијег цитата), већ о постепеном, све бољем откривању тих догмата, који се у виду "назнака" (hypodeixsis) садрже у Писму.

          Григорије је овде изразио, за источно-хришћанско богословље традиционалну идеју Свештеног Предања Цркве као главног извора вере. Источно богословље није познавало за супротстављање Писма и Предања, које ће касније постати крајеугаони камен западне схоластике. По схватању истока Писмо је део Предања: Писмо је израсло из Предања и изражава одређени стадијум развитка предања - развитка који се не окончава на том стадијуму. Већ је Иринеј Лионски наглашавао првенство Предања: он говори о новозаветном Писму као писмено утврђеној проповеди апостола, који су у почетку усмено проповедали (33). Иринеј одсечно одбацује претензије гностика на овладавање тајним знањем, међутим као противстав им не предлаже принцип "sola Scriptura" (34), већ принцип верности "Предању, које происходи од апостола и чува се у Црквама прејемством презвитера" (35). У суштини, григорије говори о истом, само што он не ставља акценат на "чувању" Предања, него на његовом развитку, обогаћењу. "Тајно знање", односно Христово учење које није ушло у новозаветни канон нису изум гностика: оно постоји, али не постоји код њих, већ у црквеном Предању. Цркви је Христос, наиме, поверио то знање и у опиту Цркве, у њеном богословљу наставља да открива фундаменталне истине хришћанске вере.

          Што се тиче Писма, у њему, по Григоријевом мишљењу, догматске истине су већ утемељене, треба их само умети распознати. Григорије предлаже такав метод читања Писма, који се може назвати "ретроспективним": он се састоји у томе, да се текстови Писма разматрају базирано на доследном Предању Цркве и у њему идентификовати те догмате, који су потпуније формулисани у каснијој епоси. Такав прилаз Писму постаје основни у патристичком периоду. Не само новозаветни, већ и старозаветни текстови, како сматра Григорије, сведоче о Тројици:

 

          >>Узнеси славу с херувимима, који сједињују три Светлости у једно Господство (36) и онолико показујући Прву Суштину, колико Је открију својим трудољубивим крилима. Просвети се с Давидом, који говори Светлости: "У Твојој светлости видимо светлост" (37), то јест у Духу Сина (38), од Кога може ли бити ишта светлије? Загрми са Јованом, сином грома (39), ништа ниско и земно не говорећи о Боги, него све високо и узвишено, признавајући Онога, Ко је био у почетку, Који је био с Богом и Који је Реч Божија (40), Бог, и Бог истинити од истинитог Оца... И када читаш "Ја и Отац једно смо" (41), представи везу по суштини; а када (читаш): "Њему ћемо прићи и у њему ћемо се настанити" (42), размишљај о разлици Ипостаси; када пак (стретнеш) "име Оца и Сина и Светога Духа" (43), (представи) три лична својства (tas tries idiotetas). надахњујући се заједно са Луком, читајући Дела Апостолска. Зашто стављаш себе у исти ред са Ананијом и Сапфиром..., поткрадаш само Божанство и лажеш "не човеку него Богу" (44), као што си чуо?<< (45)

 

          Дакле, Библију треба читати у светлу тројичног догмата и у контексту свег догматског предања Цркве. У IV веку и православни и аријанци су прибегавали текстовима Писма да би потврдили своје богословске ставове. У зависности од тих ставова, једним истим текстовима су придавали разне критеријуме и тумачили их на разне (начине). За Григорија постоји један приступ правилног кретања ка Писму: верност Предању Цркве. Само оно тумачење библијских текстова је легитимно, сматра Григорије, које се заснива на црквеном Предању; свако друго тумачење је лажно, јер "поткрада" Божанство. Ван контекста предања библијски текстови губе своје догматско значење. И насупрот, унутар Предања, чак и они текстови који не изражавају директно догматске истине, задобијају нови смисао. Хришћани виде у текстовима Писма оно што не виде нехришћани; православним се открива оно што остаје скривено за јеретике. Тајна Тројице за последње остаје под покривалом (46), које се скида једино помоћу Христа, и само унутар Цркве.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Мт.28,19.

 

     2 Уп. Ин.5:18.

 

     3 Ин.10:30.

 

     4 Ин.14:28.

 

     5 Аутолику 2,15.

 

     6 Уп. Епифаније Кипарски. Панарион 62,1.

 

     7 Уп. (Псеудо-) Атанасије Александријски. Против аријанаца 4,11.

 

     8 Уп. тамо исто.

 

     9 Уп. Епифаније. Панарион 62,1.

 

     10 Тешко је претпоставити, о којој богословској групацији IV века се говори у датомк случају. Ми, ипак, не сматрамо потпуно основаном претпоставку Ж. Бернарда (види SC 247,137, note 9) о томe, да Григориje овде уопште нема у виду богословску групацију, већ говори о назијанским монасима који су се претерано уплитали у богословску проблематику.

 

     11 каснији Григоријеви аријански противници су оптуживали Григорија за "тробоштво".

 

     12 Грчки термин areimanēs ("храбар", "борбен") буквално значи "падати у јарост због Арија".

 

     13 Сл.2,37,1-38,15; SC 247,136-140 = 1.36-37.

 

     14 Сл.22,12,12-20; SC 270,244-246 = 1.343.

 

     15 Маркел (+ 374.) је био заштитник термина "једносушни", међутим, у својој интерпретацији тог термина полазио је од тога да је Бог "једно Лице", "недељива монада", Која се стварањем и оваплоћењем "раширила" најпре у диаду (Отац и Реч), затим у триаду (Отац, Реч и Дух). Након завршетка историје створеног света, и Логос и Дух, биће поново апсорбовани Монадом. Маркелиново учење је у суштини било подврста монархијског модализма. Његови следбеници, у Григоријево време, концетрисани у Галатији, били су осуђени на II Васељенском Сабору. Подробније о Маркелиновом учењу види Grillmeier. Christ I, 274-296.

 

     16 Монтан (сред. II в.) био је оснивач секте, која се одликовала крајњом моралном ригорозношћу; секта је била распрострањена по Фригији. Новат (сред. III в.) био је један од вођа раскола у Картагенској Цркви и ученик Новацијана, који је основао ригорозну секту "чистих".

 

     17 Сл.22,12,1-6; 242-244 = 1.342.

 

     18 О Светом Духу 1,14.

 

     19 На Јн. 2,6 (PG 14,128). О термину "ипостас" у Григоријевом богословском језику  види следеће поглавље исте главе.

 

     20 Сл.11,6,26-29; SC 405,344 = 1.198.

 

     21 Уп. Фил.1:27.

 

     22 Уп. 2 Тим.1:14.

 

     23 Имају се у виду пре свега оци Никејског Сабора.

 

     24  "Не сматрати Три за једно", т.ј. као у Савелијевој јереси, "већ сматрати да су Три Једно", т.ј. Бог је један у три Ипостаси.

 

     25 Сл.6,22,1-22; SC 405,174-176 = 1.158-159. Отметим целый ряд апофатических терминов, которыми охарактеризована Троица.

 

     26 Уп. Мт.27:51. ^

 

     27 Григорије повлачи паралелу између Христовог укидања жртава и апостолског укидања обрезања (види Дела.21:25), видећи у првом догађај повезан с Христовом "икономијом" према људима, а у другом - средство за достизање савршенства.

 

     28 Пс.83:6.

 

     29 Григорије очигледно схвата. да постоји нека сличност између његових идеја, ниже изложених, и за гностике карактеристичних претензија да овладају тајним знањем, задобијеним у непосредном искуству,а не из Писма; Григорије жели да се огради од гностика и нафлашава да је сличост само спољашња

 

     30 Уп. Ин.16:12.

 

     31 Уп. Ин.16:13.

 

     32 Сл.31,25,1-28,4; SC 250,322-330 = 1.457-459.

 

     33 Против јереси 3,1,1.

 

     34 Лат. "само Писмо" - принцип стављен у основу протестантског прилаза хришћанском вероучењу.

 

     35 Против јереси 3,2,1-2. ^

 

     36 Уп. Ис.6:2-3.

 

     37 Пс.35:10.

 

     38 Уп. Василије Велики. О Светом Духу 18,47; 26,64.

 

     39 Уп. Мк.3:17.

 

     40 Уп. Јн.1:1.

 

     41 Јн.10:30.

 

     42 Јн.14:23.

 

     43 МТ.28:19.

 

     44 Уп. Дела.5:4. Овај се текст традиционално наводи од стране заштитника Божанства Светог Духа у својству сведочанства "од Писма".

 

     45 Сл.34,13,1-14,8; SC 318,220-224 = 1.497-498.

 

     46 Уп. 2 Кор.3:15-16.