БОГОСЛОВЉЕ КАО ТАЈНА

 

          Будући да је био богослов по призвању, Григорије је за дужност сматрао да разјасни слушаоцима и читаоцима шта је то истинско богословље: тој су теми посвећене 27. и 28. беседа (а делимично) и 32. Све су биле изговорене у Константинопољу: њихов заједнички садржај је борба са евномијанством или аномејством, каснијим подврстама аријанства, за које је била карактеристична представа о могућности да човек потпуно схвати Бога.

          27. беседа започиње циклус "Богословских беседа", написаних у, за реторику, традиционалном жанру изобличујућих речи. Почевши с цитатом из пророка Јеремије "Ето, ја - на тебе, горди" (1), Григорије адресира своју беседу на оне у којих се, како каже "чеше слух и језик, и чак како видим, (и) руке, због наших речи" (2), т.ј. на своје богословске опоненте - евномијане. Григорије се жали на склоност последњих на богословске спорове, на "софисте" и "словесне акробате" (акробате са речима), који тргове оглашавају речима, својим многословљем и наметљивошћу помрачују здравице и сваки празник чине непразничним и тужним: од таквих људи "наша велика тајна" ризикује да се претвори у ниски занат (3). Немогуће при томе не споменути св. Григорија Ниског, који је такође изобличавао своје савременике за њихову прекомерну пристрасност према споровима на богословске теме:

 

          >>Једни су јуче или прекјуче, одвративши се од својих свакодневних послова, изненадно постали учитељи богословља, други, можда слуге, не једанпут подвргнувши се ропском служењу, који беже од ропског служења, с важношћу философирају о недостижном... Све је у граду пуно таквих људи: улице, тргови, плочници, раскрснице. То су и трговци одећом и мењачи новаца и продавци животних намирница. Ти ћеш (га) упитати за болест? (оболах) а он ће пред тобом философирати о рођеном и нерођеном; желиш да сазнаш цену хлеба, а он ће ти одговорити да је Отац већи од Сина; питаћеш га да ли је купка спремна, а он говори да је Син настао ни из чега.<< (4)

 

          Богословље није занимање за тргове, није предмет страсних спорова, није објекат дискусија световних (људи), сматрају оба Григорија. По речима Григорија Назијанског, не може свако бити богослов, већ само онај ко води размишљајући (созерцатељни) начин живота и очишћује себе због Бога; не могу сви да учествују у богословским дискусијама, него само они који се тиме "усрдно" занимају; на крају крајева не може се свака богословска тема наглас расправљати:

 

          >>Није свакоме, кажем вам, могуће да философира о Богу, не свакоме! То није ствар јефтина и није за оне који гмижу по земљи! Додаћу још да није свагда, не пред свима и није увек могуће философирати, али треба знати: када, пред ким и о чему. Дакле, није свима то доступно, већ само онима који су испитали себе и провели живот у созерцању, а пре свега очистили душу и тело, или у крајњој мери, очишћују. Јер за нечистог не може бити безопасно да се дотакне чистог (5), као и за слаби вид - сунчевог зрака. А када је могуће философирати? Када смо слободни од спољашњих жабокречина и сметења, када се наше владичанско (6) не меша са неприкладним и блудећим ликовима (=образима)... Јер заиста треба имати слободу да би познали Бога... А пред киме се може (философирати = богословствовати)? Пред онима који се тиме занимају с усрђем, а не (пред онима који) са задовољством брбљају о томе, као и о било чему другом, након скечева, позоришта, песама, задовољавања стомака и онога што је испод стомака... А о чему је могуће философирати и у којој мери? О ономе што нам је доступно и у таквој мери у која одговара способности и моћи слушаоца... Је не говорим да се не треба свагда сећати Бога... Сећати се Бога треба чешће него ли дисати!... Не забрањујем непрестано се сећати Бога, него непрестано богословствовати (= говорити о Богу); притом забрањујем не само богословље као нешто што није побожно, већ богословље које није правовремено; не забрањујем учитељство, већ немање мере.<< (7)

 

          Ранохришћанска идеја "тајног учења" (disciplina arcana) заједно са њеним античким претходником, карактеристичним за грчке мистерије захтевом неразглашавања смисла тајне непосвећеним, у устима Григорија добила је ново схватање. Немогуће је богословствовати без страхопоштовања, говорио је он, и недопустиво је да се догмати претресају са ма каквим слушаоцем - "страним и нашим, непријатељем или пријатељем, добронамерним или злонамерним" (8). Богословље је мистерија-тајна: претворена у предмет јавних дебата оно се десакрализује, губи своју мистичку суштину:

 

          >>О тајанственом ћу говорити тајанствено  (mystikōs ta mystika phthengesthai), и о светом - свето; нећу почети да бацам пред људе с оскврњеним слухом оно што се не разглашава; нећу допустити да веће страхопоштовање покажу они који се поклањају демонима, слуге стидних митова и предмета - они који би пре пролили своју крв него што би дозволили да непосвећени виде њихово учење (9); знајмо да као што у одећи, храни, смеху и ходу постоје неке норме (=благообразије, пријатна спољашњост), тако и у речи и ћутању оно треба да буде тим више што ми поштујемо Реч заједно са осталим именима и силама Божијим. Зато нека и наша љубав према богословским споровима буде у легалним границама.<< (10)

 

          Богословље није ни наука, ни вештина, ни професија; оно није ништа друго до мистичко усхођење Богу. Није случајно Григорије у 28. беседи, поново се обраћајући слици Мојсеја на Синају, наглашавао да само онај ко је способан да уђе унутар облака, општећи с Богом лицем лицу, истински је богослов. У тој развијеној алегоријској конструкцији Мојсеј симболизује човека у коме се богословље рађа из опита богоопштења; Аарон онога ко богословствује на основу онога што је чуо од других; Надав и Авиуд - људи који боглословствују на основу тога што су задобили висок јерархијски степен. Али ни слагање (легалност) са искуством других људи, ни свештени чин, не дају човеку право да богословствује. Они обични хришћани, који себе очишћују по заповестима Божјим, могу почињати да слушају проповед богословља; неочишћени не треба да узимају учешћа у богословским дискусијама; а они који учествују у дискусијама са циљем да улове богослова и окриве га за догматску несигурност, треба да сасвим напусте сабрање, њима није место међу богословима, јер као богослови не могу бити покретани на злобу:

 

          >>Када будем усрдно усходио на гору,... ако ли је ко Арон, нека узиђе заједно са мном и стане поред, али нека примети да треба да остане изван облака. Ако ли је ко Надав или Авиуд или неко од старешина, нека узиђе, али (нека) стане подаље, сразмерно степену свога очишћења. Ако ли је ко неко из гомиле и од недостојних такве висине и созерцања, ако је нечист нека уопште не приступа јер је то није безопасно, а ако је и на време очишћен, нека стане доле и слуша само гром и звук трубе, то јест просте речи побожности, а на од муња задимљену и осветљену гору нека гледа као на претњу, и заједно са тим (као на) чудо за оне који не могу узићи. А ако је неко зла и неукротива звер, потпуно неспособна да прими речи побожности и богословља, нека се не скрива у шуми са злим мислима и злом нарави, да би уловила неки догмат или израз, напавши неочекивано,... него нека стане још даље, нека потпуно одступи од горе... Јер реч, удаљивши се од таквих људи, жели да буде изображена на тврдим и каменим таблицама, због тога што у закону има откривеног и скривеног: откривено - за гомиле и за оне који пребивају доле, а скривено за малобројне који стреме да достигну висоту.<< (11)

 

          Раздељујући хришћане на "гомилу"  којој је само могућ додир са "једноставним речима побожности" и "посвећених", којима су доступне тајне богословља, Григорије следи за александријце традиционалну идеју неколико равни схватања Писма: буквалног (historia) и духовно созерцатељног (theoria). Буквално схватање, по Оригену и Клименту Александријском, својствено је већини, а "духовно" - само онима који "у свему траже мудрост и скривену тајну" (12), само "гностицима (зналцима) Писма" (13). Као и у Писму, тако и уопште у религији постоје разни нивои схватања: нешто је свима доступно, друго остаје удео малобројних (14). Тако је исто у богословљу. Истински богослов је  лично Мојсеј, гностик и тајновидац; сви остали, у зависности од степена свога очишћења налазе се на већој или мањој удаљености од њега.

          О духовном очишћењу, као неопходном услову богословља Григорије говори у 32. беседи, чија се основна идеја  састоји у следећем карактеристичном афоризму: "Велика је ствар говорити о Богу, али још већа - очишћавати себе ради Бога" (15). У овој изреци се очишћење-катарсис не супротставља богословљу: у ствари богословље и јесте то усхођење на висину Синаја, које је немогуће без претходног очишћења. Григорије овде не иступа против богословља уопште, него против оних који се, не очистивши се, осмељују да говоре о Богу. Он се враћа својој омиљеној идеји да је очишћена реч, реч о ономе што је изнад речи, разума и слуха, рађајући се из ћутања:

 

          >>Ви не знате какав је дар Божији ћутање и то да се нема потреба у ма којој речи, већ по сопственом нахођењу једне изабирати а друге избегавати, и бити сопствени распоређивач како речи, тако и ћутања! Јер је по својој природи свака реч немоћна и лако колебљива,... а реч о Богу - толико је боља колико је њен предмет виши, ревност силнија, опасност страшнија. Али чега смо се уплашили и на шта се надамо? На ум, на реч или на слух, ако свим трима прети опасност? Јер је постићи тешко, изјаснити немогуће, а наћи очишћен слух теже од свега.<< (17)

 

          За богословље није само потребан напор разума, не само спољашње образовање или начитаност, него и смирење и скромност. По Григоријевом мишљењу, смирење се не састоји једино у спољашњем изгледу, кпји често обмањује, и може бити, уопште не у томе како се човек односи према другим људима, већ пре свега у томе како се он односи према Богу. Смиреноуман није онај ко говори о себи мало, малобројнима и ретко, не онај који се смирено обраћа нижима по чину, него онај "који умерено говори о Богу, ко зна о чему да говори и о чему да прећути, у чему да призна своје не знање, уступивши реч ономе који има право; ко признаје да други може бити духовнији и напреднији у созерцању" (18). Разговор о богословљу поново доводи до расуђивања о ћутању и речи:

 

          "А шта то (значи)? Хоћемо ли ћутати о Богу? То ли нам заповедаш? рећи ће неко од сувише ватрених.  Али о чему говорити, ако не о томе?..." Не заповедам ћутање, најмудрији, него не остајање упорно на своме; не наређујем да се скрива истина, али ни да се учи насупрот закону. Ја сам први од онијх који похваљују мудрост, оних који упражњавају или у крајњој мери желе да упражњавају божанске речи, ја никада нисам ништа претпоставио том божанском занимању, да не бих о себи чуо од саме Мудрости, да сам ја јадник, јер понижавам мудрост и ученост. Међутим, избегавам неумереност и суздржавам ненаситост; ја ћу пре пристати да будем докон преко дозвољеног, него прекомерно активан... Изучавај божанске ствари, али остани у границама дозвољеног. Говори речи Духа, и ако је могуће, ништа друго; говори чешће него што дишеш - јер је добро и божански, благодарећи напомињању о божанским стварима, концетрисати се на Бога, али размишљај о ономе што је заповеђено. Не љубопитствуј о Очевој природи, о томе како је Јединородни добио биће, о слави и сили Духа, о једном Божанству у три... Буди брз на исповедање вере, ако те питају о томе, а о ономе што је преко тога, буди спор, јер у првом је опасно успоравање, а у последњем ужурбаност.<< (19)

 

          Другим речима, свако треба да буде добар хришћанин и да зна основе вере, али није сваки позван да истражује дубине догмата, у којима много треба да буде покривено апофактичким ћутањем. Свима је доступно размишљање и расуђивање на религиозне теме, али не свима, проницање у тајне богословља. Сваки хришћанин треба да очишћује себе Бога ради: што је више чист то у већем степену постаје богослов, тим силније у његовим устима звуче речи Духа. У ћутљивом и смиреном предстојању живоме Богу, а не у споровима на догматске теме, рађа се истинско богословље.

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Јерем.50:31.

 

     2 Сл.27,1,1-5; SC 250,70 = 1.385.

 

     3 Сл.27,1,11-2,15; 72-74 = 1.385.

 

     4 Беседа о Божанству Сина и Духа (PG 46,556).

 

     5 Уп. Платон. Федон 67b.

 

     6 Ум.

 

     7 Сл.27,3,1-4,13; SC 250,76-80 = 1.386-387.

 

     8 Сл.27,5,9-10; 82 = 1.387.

 

     9 Уп. Диоген Лаертски. О животу II,101: "Кажи, Еуриклиде, шта чине оскврнитељи мистерија?" - "Они разглашују тајне непосвећеним".

 

     10 Сл.27,5,23-32; 82-84 = 1.388.

 

     11 Сл.28,2,1-39; SC 250,102-104 = 1.392-393.

 

     12 Ориген. О началима 4,13.

 

     13 Климент. Стромата 6,15.

 

     14 Уп. Ориген. О началима, предговор.

 

     15 Сл.32,12,13-14; SC 318,110 = 1.469.

 

     16 Уп. Платон. Тимеј 28с.

 

     17 Сл.32,14,11-21; 114 = 1.470.

 

     18 Сл.32,19,4-10; 124-126 = 1.473.

 

     19 Сл.32,20,1-21,30; 126-130 = 1.473-475.

 

 

НАЗАД