БОЖИЈА ИМЕНА

 

Човеку је својствено да мисли у категоријама имена, ликова, одређњности. Све што постоји у овом свету: свака ствар, свако живо биће, свака реалност има своје име на људском језику. Име означава оно место које онај који га носи заузима у хијерархији створеног света. Надевајући имена предметима материјалног света, човек демонстрира своје познавање тих предмета, у неком смислу овладава њима (1). Име постаје символ предмета, оно у себи оваплоћује наше знање о ономе који га носи, изговарање имена нас подсећа коме или чему оно припада.

Сва имена и образи, који су нам доступни, позајмљени су из видљивог, материјалног света, међу њима и она којима се трудимо да опишемо Бога. Бог је изван хијерархије створених бића. Има имена и образа који људе могу да подсећају на Бога, али нема таквог имена које би окарактерисало Божију суштину, јер се она налази изван граница рационалног познања. Свако је име потчињено људском разуму, али Божије име му није потчињено. На питање о Свом имену Бог човеку одговара питањем: „Што се распитујеш о Моме имену? Оно је чудно“ (2). Бог се Мојсеју открива именом „Сушти“ (Yahweh (3), Онај Који јесте), али то име не говори ништа о томе шта је суштина Божија; оно  само указује на то да Бог јесте Онај Који постоји. Називајући себе „Суштим“ Бог одбија Мојсејову молбу да каже Своје име, јер „Ја сам Сушти“ не означава ништа друго до „Ја сам оно што јесам“ (односно: „Онај Који јесам“ прим. прев.). Тако да не само она имена која човек даје Богу, већ и она којима се Бог открива човеку, не исцрпљују његову суштину (4).

            У древном Израиљу Божије име је било окружено страхопоштовањем; писмено се оно изображавали свештеним тетраграмом YHWH. У периоду после вавилонског ропства да се уопште не изговара име „Сушти“, већ да се оно замењује другим именима. У свему томе Григорије види директног показатеља да Божанска природа превазилази свако име:

 

>>Божанство је неимењиво. А то показују не само логичка расуђивања (logismoi), већ су нам (то) дали на знање и најмудрији и најстарији од Јевреја. Јер они који су посебно поштовали Божанство и нису трпели да једним истим словима пишу и имена свих (оних) који су нижи од Бога, и име самог Бога, да не би Божанство чак ни у томе било причасно нечему својственом нама, да ли су икада могли одважити да раштрканим гласом именују неразрушиву и јединствену Природу? Јер као што нико никада у себе није удахнуо сав ваздух, тако ни Божију суштину ни на који начин нити ум моше прихватити, нити реч обухватити.<< (5)

 

Григорије дели Божија имена на три категорије: она која се односе на Његову суштину, она која указују на његову власт над светом, и на крају она која се односе на Његов „домострој“, т.ј. некавим деловањем на добро човеку. На прву категорију се односе имена ho on (Сушти), theos (Бог)  и kyrios (Господ). Име theos, по Григоријевом запажању, „вешти у етимологији изводе од глагола theein (бежати) и ethein (палити) (6) због непрекидног покретања и силе да искорењује лоша расположења“. То име је „релативно, а не апсолутно“, исто као и име kyrios. Што се тиче имена ho on, оно не припада никоме осим Богу, и директно указује на Његово постојање, а уз то је и најподесније за Бога (7). Григорије Бога назива „Првом Суштином“ (8); али, говори он, ко може бити достојнији од Бога „да Га постави и изнад појма суштине (ousia) или да у Њему затвори сво биће (to einai), јер је у Њему извор бића свега осталога“ (9).

У другој категорији су имена Сведржитељ, Цар славе, Цар векова, Цара сила, Цар љубљенога, Цар царева, Господ Саваот (Господ војски), Господ сила, Господ господара (10). На крају, у трећој категорији су имена Бога спасења, Бога освете, Бога мира, Бога правде, Бога Авраама, Исаака и Јакова (11) и друга имена, повезана са Божијим деловањем у историји израиљског народа. У исту ту категорију спадају и Божиа имена „након оваплоћења“, т.ј. лична Христова имена (12). Привилеговано у односу на друга имена Бог се назива Миром и Љубављу (13), при чему се Сам Бог више од свега радује када га називају Љубављу (14).

Свако од Божијих имена карактерише ову или ону особину Бога. Међутим та имена су толико релативна и непотпуна да ни свако од њих појединачно ни сва она скупа не допуштају могућност да се представи шта је Бог по Својој суштини. Ако би се сакупила сва Божија имена и све слике са којима је Бог повезан у Писму, и слепила се у једну целину, добила би се некакава вештачка апстрактна конструкција – више идол него Бог. Божија имена, позајмљена из видљивог света, созецање Божијег деловања у свету, посматрање премудрог устројства (=уређења) ствари – све то може човека привести поклоњењу Творцу света. Али дешавало се и то да је човек обожавао нешто од видљивог и поклањао се твари уместо Творцу. Тако се из погрешног богословља рађало идолопоклонство:

 

>>Дух, Огањ, Светлост, Љубав, мудрост, Ум, Логос (15) и томе слично, нису ли називи за Прву Природу? Дакле шта? Замишљаш ли дух без покрета и разливања, или огањ ван материје, покретања увис, њему својствених боје и облика? Или светлост непомешану с ваздухом, одељену од онога што проузрукује светлост и светљење? А ум како замишљаш? Зар не као оног који пребива у нечему другом? А мисли, зар не покретане или налазеће се у миру, или представљајуће себе споља? А реч педстављаш ли ма како (другачије), осим безмолствујуће у нама или изливане, не усуђујем се да кажем ишчезујуће? А мудрост, шта је по твојим представама осим навика да се расуђује о божанском и људском? А праведност и љубав нису ли похвална расположења која се супротстављају – једно неправедности а друго мржњи? (16)... Или треба, одступивши од тих образаца, на основу њих видети Божанство Само у Себи, колико је (то) могуће, сабравши из тих изображења неку делимичну представу (merikēn tina phantasian)? Дакле шта је то за изум, састављен из образаца, али им није истоветан? Или како све њих и сваки посебно на потпун нчин садржи Онај, Који је један по својој природи, Који је несложен и неупоредив ни са чим?... тако свака разумна природа стреми Богу и Првом Узроку, иако Га не може схватити... Уморена жељом  она као да малаксава и не подносећи мучења и упушта се у нову пловидбу, да би или лошим прорачуном обратила пажњу на видљиво и учинила ма шта богом,... или из красоте видљивог и поретка познала Бога, употребивши вид као путовођу ономе што је изнад виђења, али притом не изгуби Бога из лепоте видљивог.<< (17)

 

Свака упрошћена, делимична, једнострана катафатичка представа о Богу сродна је идолопоклонству; она облачи Бога у категорије људских мисли. Те антропоморфне представе о Богу, које се налазе у Светом Писму треба схватити као алегорије; кроз „слово“ Писма треба проникнути у његов „унутрашњи садржај“ (18). Има ствари које су именоване (назване) у Писму, иако не постоје у стварности; управо се на ту категорију односе библијски антропоморфизми. У Писму се о Богу говори да Он спава, буди се, гневи,  ходи и има херувиме за престо (19). Али из којих Рзлога је Бог постао страсан? Када се чуло да Он има тело? „Овде је представљено оно што не постоји у стварности.  Јер ми смо именовали Божанско именима узетим из наше реалности“. Ако Бог из неких, Њему познатих разлога не пројављује видљиве знаке бриге о нама, нама се чини да он спава, ако изненада покаже наклоност – да се пробудио. Он кажњава, а ми мислимо да се гневи; Он делује час овде час тамо, а нама се чини да иде. Бог се брзо покреће, а ми то називамо полетањем (20); Он гледа на нас – називамо „лицем“ (21); даје нам нешто – именујемо га „руком“ (22);  тако и сваку другу силу и друго Божије деловање ми изображавамо у нечем телесном“ (23).

            Опет и опет, григорије се враћа мисли о несхватљивости, неодређености и  неименивости Бога, о томе да ниједно име или појам не одговарају Његовој величини. Насупрот Евномију који је сматрао  да се Божија суштина састоји у Његовој „нерођености“ (24), Григорије указује на то да ни „нерођеност“ ни „беспочетност“ ни „бесмрће“ не исцрпљују Божију суштину (25). Ни „несхватљивост“ на којој су инсистирали  Православни насупрот Евномију, ни просота, ни вечност ни друге особине приписиване Богу не исцрпљују Оног који је изван категорија времена, места, речи, разума, схватања, Ми уз помоћ речи можемо уопште говорити једино о томе што је „около Бога“, али не и о Њему Самоме:

 

>>Бог је свагда био, јесте и биће; тачније, свагда „јесте“. Јер рермини „био“ и „биће“ су узети из наших времених ствари и из прелазне природе, а Сушти свагда јесте, и тако он Сам Себе назива беседећи с Мојсејом на гори. Јер је Он овладао свецелим бићем и обједињује га у Себи, не имајући ни почетка ни краја. Као неки океан постојања (26), бесконачни и неограничени, који превасходи сваку идеју времена и природе, једино умом може бити скициран, и то сасвим нејасно и непотпуно, и то не Он сам, негооно што је око Њега – када сабира уједно једне или друге представе о Њему у некакав облик истине који бежи пре него буде уловљен и исклизне пре него буде представљен... Дакле, Божанство је безгранично и тешко сагледљиво и оно што је у Њему потпуно схватљиво је Његова безграничност, премда би неко сматрао особином просте Природе да буде илои потпуно несхватљива или потпуно схватљива.<< (27)

 

Разматрајући „безгранично“ у односу на почетак и крај, продужава Григорије, разум се или устрмљује у „виши бездан“ и не налазећи на чему да се заустави, назива безгранично „беспочетним“, или се устремљује у „нижи бездан“ и назива га „бесмртним“ и „нетрулежним“; сјединивши једно и друго, назива га „вечним“ (28).

            Учење о несхватљивости и неимењивости Бога не налази се једино у Григоријевим полемичким трактатима, него и у његовој мистичкој поезији. И својим стиховним молитвама Григорије се обраћа Богу као носиоцу свих имена уопште и истовремено Ономе који је изнад сваког имена, Ономе Кога сав свет прославља и речју и ћутањем:

 

>>О Ти, Који си са оне стране свега (о panton epekeina)! Шта је друго могуће појати о Теби?

Која ће Те реч опевати? Јер си неизразив ма каквом речју!

Како ће ум да погледа на тебе? Јер си несхватљив ма коме уму!

Ти си једини неизрецив, јер си родио све изречено.

Ти си једини непознат, јер си родио све познавано.

Тебе објављује све што говори и (све што) не говори.

Тебе поштује све разумно и (све) неразумно.

Заједничка жеља свих, заједничка слабост свих

устремљених ка Теби! Теби се све моли, Теби сви

који схватају твоје наредбе, упућују у тишини (=безмолвне) химне.

Тобом јединим све бива. Теби све у свеукупности стреми.

Ти си граница свега, Ти си и Један и Све и Нико,

и нити један нити све. О Свеимењиви! Како да те назовем,

Јединог неименивог? Кроз покрове облака

Како проникнути небески ум? Буди милостив,

о Ти, Који си с оне стране свега! Јер шта је могуће певатио Теби?<< (29)

 

Ову надахнуту Григоријеву химну, је очигледно имао у виду аутор Аеропагитских списа када је говорио да „богослови опевају“ Бога „као безименог и Онога Који има свако име“ (30). Григоријева идеја ће постати полазна тачка трактата „О Божијим именима“, у коме ће учење о Божијим именима бити коначно систематизовано. Међутим управо је Григорије био први који је на источно-хришћанском тлу створио уређено учење о именима Онога Који се налази „с оне стране“  сваког имена и одређења. То је једна од његових многобројних заслуга за православно догматско богословље.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

           1 Уп. Пост.2:19-20. 

     2 Уп. Суд.13:18; Пост.32:29. 

     3 Иса.3:14. 

     4 Уп. Ориген. О молитви 24: "...Сви ми сваки пут,када мислимо о Богу, са тим именом повезујемо ма какву одређену представу, али под тим именом далеко од тога да представљамо све, чиме се Бог јавља, зато што само малобројни од људи и чак... мање него малобројни достижу Његову, у свим односима особену суштину...“

     5 Сл.30,17,1-10; SC 250,260-262 = 1.440. 

     6 Извођење речи theos од theein је веома распрострањено: види Платон. Кратил 397d; Теофил Александријски. Аутолику 1,4; Климент Александрийски. Стромате 4,23; и др. 

     7 Сл.30,18,1-18; 262-264 = 1.440. 

     8 Сл.28,31,13; 172 = 1.412. О платонским коренима тог термина види Moreschini. Platonismo, 1385; Pinault. Platonisme, 55, 67, 79-80. 

     9 Сл.6,12,18-20; SC 405,152 = 1.153. Уп. Ориген. На Јн.19,1 (PG 14,536). Говорећи о томе, да је Бог изнад појма "суштине", Григорије следи Платона (види Држава 509b) и Плотину (Енн.5,3,13-14; 5,3,17; 6,8,21). 

     10 Уп. Изл.15:3; Пс.23:19; 1 Тим.1:17; Пс.57:13; 1 Тим.6:15; Ис.1:19; Рим.9:29; Понз.10:17; Ис.3:15; Ам.6:8. 

     11 Уп. Пс.67:21; 93:1; Рим.15:33; Пс.4:2; Изл.3:6. 

     12 Сл.30,19,1-12; 264 = 1.440-441. Христова Имена размотрићемо у глави посвећеној Григоријевој христологији. 

     13 Сл.6,12,25-32; SC 405,154 = 1.153. 

     14 Сл.22,4,1-4; SC 270,226 = 1.336. 

     15 Уп. Јн.4:24; Понз.4:24; Јн.9:5; Јн.4:16; Јов 12:13; Пс.102:17; Иса.40:13; Јн.1:1. 

     16 Подразумева се да ни поккретање ни мешање ма са чиме, ни пребивање ма у чему другом, ни супротност нису својствени Богу. 

     17 Сл.28,13,1-34; 126-128 = 1.399-400. 

     18 Сл.31,21,5-7; SC 250,316 = 1.455. Григорије понавља за александријску школу традиционалну представу о постојању разних нивоа у Писму, посебно „слова“ и „духа“. 

     19 Уп. Пс.43:24; Дан.9:14; Понз.11:17; Ис.37:16. 

     20 Уп. Пс.17:11. 

     21 Уп. Пс.33:17 и др. 

     22 Уп. Пс.10:12 и др. 

     23 Сл.31,22,1-23; 316-318 = 1.455-456. 

     24 Уп. Василије Велики. Против Евномија 1,4. Ако је Бог „нерођен“ по суштини, следи да ниједно рођено биће није Бог: таква је била Евномијева идеја, који је овај аргумент искористио за одрицање Синовљевог Божанства. 

     25 Сл.31,23,1-2; 318 = 1.456. C:\Knjige\Duhovne\Ruske\alfeev1\H37-T.htm - 25a

     26 Уп. Платонов израз "велики океан добра" (Пир 210d). 

     27 Сл.38,7,1-25; SC 358,114-116 = 1.524-525. 

     28 Сл.38,8,1-7; 118 = 1.525. 

     29 PG 37,507-508 = 2.104. Аутентичност ове химне је била стављена под сумњу М. Зихера, међутим Ж. Бернарди успешно опровргава неводе немачког учењака: види Sichere, Hymnus; уп. Bernardi, Grégoire, 304-306 

     30 Дионисије Ареопагит. О Божијим именима 1,6.