2. ДВЕ ПРИРОДЕ

 

Видели смо да је основна идеја која се као лајтмотив провлачи кроз читаву 30. беседу, обожење човека. Други лајтмотив је учење о кенозису-унижењу-осиромашењу Божанства: "...Бог је сишао с небеског престола, у смртној утроби унизивши Своју славу и смешавши се са смртнима, сједињени (беху) уједно Бог и  човек" (1); "Христос... је осиромашио до грубости тела, будући да је највиши ум и прва природа ума" (2); "...Бог, поставши човек, страда као човек и осиромашује до примања тела на себе да би се ми обогатили његовом нишчетом" (3); Оваплоћење Логoса десило се путем смиреног снисхођења и унижења Божанства, али оно је постало пут усхођења човечанства ка врховима обожења. Божански Логос, савечан и једносушан Оцу, у оваплоћењу је остао оно што је и био, примивши на Себе оно што није био - људску природу. Сачувавши свецело Божанство, Логос је на себе принео свецело човечанство; оставши једносушан Оцу по Божанству Син Божији је постао једносушан нама по човештву; будући да је Бог и Владика, Христос је постао наш брат (4). Тиме у моменту Богооваплоћења није дошло ни до какве промене у Богу; Његова је природа остала иста каква је и била, Промена се десила у нама, јер се у нашој природи и у нашој судби све изменило на кардиналан начин:

 

            >>Јер било је (време) када је Онај, Кога сада презиреш (5), био већи од тебе; Онај, Који је сада човек, био је несложен (asynthetos). Остао је Онакав Какав је и био, али и примио оно што није био. У почетку Он је био без узрока, јер ко може бити узрок Бога? Али онда се он родио благодарећи Узроку; а узрок је био - да спасе тебе, увредиоца, који презиреш Божанство зато што је примило твоју грубост, помоћу ума ступивши у општење с телом (7), и доњи човек је постао Бог, зато се слио (synankerathe) с Богом, и постао једно с Њим, зато што је победило боље, да бих ја постао Бог онолико колико је он постао човек. Он се родио, али је и био рођен (8); родио се од жене, али и од Деве. родио се на људски (начин), а рођен божански. Без Оца сада, без мајке тамо: и све то приличи Божанству.<< (9)

 

            У лицу Исуса Христа божанска и људска природа сапостоје у несливеном и нераздељивом јединству. Источна Црква на Халкидонском Сабору је прецизирала христолошку терминологију и одрекла се термина "сливање" (synkrasis) и "мешање" (mixis), а такође и од њих изведених глагола које је Григорије понекад употребљавао када је говорио о сједињењу двеју природа (10). Али овај принцип, на коме је Григорије настојао и кога је био један од најватренијих поборника - принцип узајамног општења својстава двају природа у Христу (communicatio idiomatum) -  биће узет за основу тога Сабора. Наиме, захваљујући узајамном општењу произилази обожење људске природе у Христу, а заједно са њом, обожење све људске природе. Бог се, по личном Григоријевом изражавању, "удружио у Божанство Свога смртног човека" и умро "за оне који су ниспали до земље и умрли у Адаму" (11). Последње означава да се спасоноса Христова смрт шири на сво човечанство: у Христу се обожује свецела Адамова природа.

            Сво Јеванђеље сведочи о томе, да је Христос истовремено био и Бог и човек. Свако Његово деловање, сваки догађај из Његовог живота може се разматрати као потврда тога. Герметички принцип, који је Григорије користио, састоји се у томе да се једна Христова дејства посматрају као својствена смртном човеку, друга - као одговарајућа бесмртном Богу:

 

            >>Он беше смртан, али Бог. Он - из рода Давидовог, али Створитељ Адамов.

            Он - тела носилац, али ван тела (беше).

            (Син) Мајке, али девствене; описив, али неизмерив.

            Јасле Га сместише, али је звезда ка Њему мудраце водила;

            они с даровима дођоше и колена приклонише.

            Као смртан Он у борби беше, али као Непобедиви победи

            искушавача у трострукој борби. Хранио се,

            али нахранио је хиљаде и воду у вино претворио.

            Крстио се, али је грехе очистио, и гласом громовним

            Дух Га Сином Беспочетног прогласи.

            Као смртни сан пробаше и као Бог море умири.

            Умараше се на путу, али смртнима силе и колена ојачаваше.

            Молио се, али ко је молбе гинућих послушао?

            Беше жртва, али и Архијереј.; Жрец, али и Бог.

            Крв принесе Богу, али очисти сав свет.

            Узнесен на крст, али на крсту је грех приковао...

            Ако је једно сведочило о нишчети смртнога,

            онда је друго - о богатству  Бесплотног<< (12).

 

            Тајни сједињења двају природа у христу григорије прилази са разних страна, трудећи се да побољша терминологију и слике (образе) којима би ту тајну било могуће изразити. Једна од тих слика је завеса: Бог сједињује две природе, једну скривену, другу видљиву за људе, и јавља се људима прикривши се завесом тела (13). Још један начин је помазање: Бог Отац је помазао Сина "јелејем радости више него другове" Његове (14), помазавши човештво Божанством, да би из двају начинио једно (15); принета људска природа, поставши једна и иста са Оним Који помазује, постала је "једнобожанствена" (homotheon) (16).

            Григорије се такође служио и сликом храма у којег се уселило Божанство: ова слика, заснована на Јн. 2:21 ("... Он говораше за храм тела Свога"), биће нашироко искориштена таквим крајним представницима антиохијске школе у христологији, као што су Теодор Мопсуестијски и Несторије. Карактеристично је ипак, да, прибегавајући терминологији храма и у њега се уселившег Логоса, Григорије се ограђује да је то само учење "неких", то јест није општецрквено учење и не мишљење самог Григорија:

 

            >>Прилично се велики број људи држи учења о томе, да је из девственог крила

            одрастао Богочовек (17), Кога је Дух

            начинио храмом великог Бога, подигавши чисти храм.

            Јер Мајка је храм Христов, а Христос - храм Логоса...

            А када Га је (Дух) створио и обожио у утроби

            и довео на свет по испуњењу времена,

            тада Цар-Реч на себе грубо тело је примио

            и чистим Божанством храм испунио.

            Али оба (и Логос и храм) постали су за мене један Бог<< (18).

 

            Правећи јасну разлику између двају Христових природа, григорије ипак наглашава да су оне у њему нераздвојно сједињене, а затим одлучно одбацује тврђење о "два Сина", то јест две самосталне личности у Исусу Христу:

 

            >>Он учи на гори, беседи на равном, силазу у лађу, запрећује бурама. Понекад проба сан, да би и сан благословио, понекад се умара, да би и труд осветио, понекад плаче, да би и сузе начинио похвалним. Прелази с једног места на друго Онај, Који се не може сместити ни на какво место, Ванвремени, Бестелесни, Необухватљиви. Један и исти је и био и постаје: био је изнад времена, а постаје потчињен времену, био је невидљив, а постаје видљив. "У почетку беше, у Богу беше и Бог беше" (19). Треће беше се потврђује понављањем. Али Он је унизио оно што беше и примио оно што не беше, не поставш притом два, већ зажелевши да постане један из двају (природа). Јер и један и други је Бог - и приносеће и принето; две природе стичу се у једну, али нису два Сина, да не буде оклеветано мешање (synkrasis)!<<(20)

 

            Учење о два Сина у V веку инкриминировано је Несторију, коме тако није пошло за руком да докаже да су сличне оптужбе на његову адресу неосноване. Значајно је да су Григоријеви христолошки погледи и његова богословска терминологија по свему предухитрили спорове V века, међу којима су били спорови око термина "Богородица" (Тeothokos). Извесно је да је Несторије одбацивао термин на основу тога што "Марија није родила Божанство". На пола столећа пре Eфеског Сабора 431. године, који је осудио диофизитску Несторијеву христологију, Григорије Богослов је изнео свој суд по поводу крајности диофизитизма:

 

            >>Ко не признаје свету Марију за Богородицу, тај је лишен Божанства. Ко говори да је  Христос прошао кроз Деву као кроз цев, а није се у њој образовао божански и људски - божански као без мужа, а људски као по закону ношења у утроби - тај је такође безбожник. Ко говори да се (у Дјевиној утроби) образовао човек, а потом уступио место Богу, тај је осуђен... Ко уводи два Сина - једног од Бога Оца, а другог од Мајке, а не једног истог, тај нека се лиши усиновљења, које је обећано правовернима. Јер две природе, Бог и човек,.. али не два Сина и не два Бога... Краће речено, у Спаситељу је и једно и друго,... али он није и један и други - нека не буде тога (21)! Јер је једно и друго једно у сједињењу (en te synkrasei) - Бог се очовечио, а човек се обожио... Ко говори да (Божанство у Христу) дејствује по благодати, а не скопчано и не повезује се по природи, тај нека се лиши бољег дејства, али нека се испуни противног. Ко се не поклања Рспетоме, тај нека буде анатема и да се приброји богоубицама! Ко говори да се Христос усавршавао делима и да је он или након Крштења или након Васкресења удостојен усиновљења,... да буде анатема... Ко говори да је тело сишло с неба, а не да је узето од земље и од нас, да буде анатема!<< (22)

 

            У овом тексту су побројана христолошка гледишта, која ће убудуће бити осуђена од стране Цркве. Немогуће је не удивити се Григоријевој богословској проницљивости, којом је дијагностицирао опасна скретања од православне христологије, далеко пре тога, када су они постали предмет познатијих спорова. јасно одредивши границе ван којих богослов ризикује да упадне у јерес. Григорије је створио своју сопствену балансирану и хармоничну христолошку доктрину. Није случајно да су се Оци III и IV Васељенског Сабора позивали на његово писање, видећи у њему образац чистог и неповређеног православног учења о двама природама у Христу.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 PG 37,1230 = 2.397. ^

 

     2 PG 37,720= 2.188. ^

 

     3 Сл.44,4; PG 36,612 = 1.657. ^

 

     4 Сл.44,7; PG 36,613 = 1.658. ^

 

     5 Григорије се обраћа своме противнику.

 

     6 Говорећи о Сину Божијем, Григорије обично указује на Бога Оца као на "Узрок" Његовог постојања. Међутим Отац је узрок бића Сина као Сина, а не као Бога, пошто Бог нема узрок Свог постојања.

 

     7 Могуће, посредно одрицање доктрине аполинаријаца, који су одрицали постојање људског ума у Богу Логосу.

 

     8 Т.ј. као човек се родио од Дјеве Марије, а као Бог био је предвечно рођен од Оца.

 

     9 Сл.29,19,1-13; 216-218 = 1.426. ^

 

     10 По Халкидонском опредељењу, де природе сједињене су у Христу "неслитно", "неизмењиво", "нераздвојиво", "нераздељно". Види дискусију по поводу термина synkrasis i mixis kod Кирила Александриjског (Против синусиастa 10; PG 76,1433 AB). ^

 

     11 PG 37,1487 = 2.283. ^

 

     12 PG 37,406-407 = 2.21-22. Уп. Сл.29,19,16-20,41; SC 250,218-222 = 1.426-428. Овај исти германтички принцип биће узет за основу од Отаца хакидонског Сабора 451. г., посебно од стране папе Лава Великог у његовом познатом Томосу.

 

     13 PG 37,460 = 2.36. ^

 

     14 Пс.44:8. ^

 

     15 Сл.10,4,14-15; SC 405,324 = 1.194. ^

 

     16 Сл.45,13; PG 36,640-641 = 1.670. ^

 

     17 Букв. "Бог смртни". ^

 

     18 PG 37,1565-1566 = 2.263-264. Уп. Сл.44,2; PG 36,609 = 1.655 ("и приђе Исус, Бог и храм..."). ^

 

     19 Јн.1:1. ^

 

     20 Сл.37,2,7-20; SC 318,272-274 = 510-511. Уп. 102. Писмо (2. Кледонију); SC 208,72 = 2.15-16: "...Сина Божијег, рођеног от Отца и потом от свете Дјеве Марије, ми сводимо уједно и не називамо двама Синовима, већ се поклањамо једном истом у нераздељивом Божанству и нераздељивој части.

 

     21 "Један" и "Други" односи се на Ипостаси Свете Тројице; "једно" и "друго" - на дбе природе у Христу. Први пут у светоотачкој христологији средњи род који указује на "природу" супротставља се  мушком роду који указује на "Ипостас": Уп. Grillmeier. Christ I,370. ^

 

     22 101. Писмо  (1. Кледонију); SC 208,42-48 = 2.9-10. ^