2. СТВОРЕЊА

 

          Постоји онтолошка разлика између Бога и створеног: на томе су нарочито инсистирали Оци IV века у полемици с аријанством (1). Све створено, по речима св. Атанасија Александријског, "ни на који начин није слично своме Творцу по природи, већ се налазо изван Њега" (2). Григорије Богослов отворено говори: "Ако је Бог, онда није створење,... а ако је створење, онда није Бог, јер је задобио почетак у времену. А ако је задобио почетак онда је било када (Га) није било" (3). По личнокм Григоријевом поређењу, онтолошка провалија између Бога и створеног света, слична је провалији која је постојала у византијској држави између господара и робова: "Не говори се о тим социјалним разликама које су противприродне", наглашава Григорије, не о томе што је "насиљем раздељено или сиромаштвом разједињено", већ о ономе што је "природа разделила", т.ј. што је онтолошки различитих природа - Бог и створења. У Богу је "нешто творачко, владалачко и непромењиво (=непокретно)", а у створеном свету "нешто створено, потчињено и разрушиво". Бог је изнад времена, а створења подлежу времену (4).

          Међутим Григорије није доследан у тврђењу страности створених бића у односу на Бога. По његовом учењу у хијерархији створених природа могући су различити степени блискости према Богу, тако да једно створење у томе односу превазилази друго (5). међу створеним природама има оних које су сасвим близу Богу, и чак му "сродне", а има и потпуно далеких од Бога и страних Му. У прве се убрајају анђели, у последње - нреразумна (чулна) жива бића, и у још већем степену неодушевљени предмети-Сви могући степени сродства са Богом или отуђености од Њега распоређени су између ових крајности (полова):

 

          >>Пошто је за доброту (Божију) било недовољно да се покреће једино у созерцању себе саме, него је добру требало и да се разлива и иде даље... (Бог) најпре замишља анђелске и небеске силе... А пошто су ове прве биле добре у Божијим очима, онда замишља и други свет - материјални и видљиви; то и јесте складни састав неба и земље и онога што је између, достојан хвале по предивном месту сваког елемента, а још је дивнији у хармоничности и усклађености (euarmostias kai symphonias) целокупности... Тиме је Бог показао да је Он моћан да створи не само природу сродну Себи Самоме, него и потпуно различиту (=страну). Јер су Божанству сродне умне природе и (оне) које су схватљиве једино умом, а потпуно су стране оне које су под влашћу чула, а од тих чулних још даље (се налазе од Бога) сасвим неодушевљене и неживе (природе).<< (7)

 

          Без обзира на већу или мању отуђеност створених природа у односу на Бога, сва створена бића нераскидиво су свезана са својим Створитељем. Бог је присутан у обе равни створених бића, и у духовном и у материјалном свету: анђели, људи, све живо, па чак и неодушевљени предмети, способни су да се приопште Божанској светлости и постану носиоци ове светлости. Григорије сва створена бића представља као хијерархију светлости које усходе ка првој и врховној Светлости - Богу; друга светлост је анђео - "неки зрак или причешће прве светлости", трећа светлост је човек (8). Хијерархијска структура створених бића обезбвеђује (=гарантује) Божије присуство на свим нивоима. Божанска светлос је приметнија на вишим нивоима, у свету анђела, мада и у материјалном свету постоји хијерархија светлости која одражава Божанску светлост (9).

          За Григорија су анђели носиоци Божанске светлости, преимућствени (имају предност) над свим другим створењма. Он говори о анђелима као светлоносним духовним природама које "прве пију од прве Светлости и просветљују се речју истине и сами су светлост и одблесци савршене Светлости" (10). По Григорију постоје различити чинови анђела, озариваних Божанском светлошћу и од Бога постављених на службу људима.

 

          >>..Постоје анђели, арханђели, престоли, господства, начала, власти, светлости, усхођења, умние силе или умови, чисте природе, ни са чим не смешиве, непокретне или тешко покретне на зло, свагда ликујуће (choreuousas) (11) око Првог Узрока... Они се или озарују њоме најчистијим осијањем или на други начин задобијају друго осијање у зависности од природе и чина. Они на себи у толикој мери носе лик или отисак Добра, да су постали друге светлости, способни да просвећују остале изливањем и раздавањем Прве Светлости. Служитељи Божије воље, они су силни како по својој природној сили, тако и по стеченој; они све опходе, свима се свагда драге воље стављају на располагање благодарећи спремности на служење и природној лакоћи. Сваки од њих је примио неки део васионе или је постављен нечему једноме из свега... (12) Они све воде ка Јединоме... опевајући Божију величину, созерцавајући вечну славу...<< (13)

 

          На међи V и VI века аутор Аеропагитских списа засновао је учење о деветочиној анђелској јерархији која се састоји из три тријаде: 1) престоли, серафими, херувими; 2) господства, силе, власти; 3) начала, арханђели, анђели (14). Премда Григорије Богослов није покушавао да систематизује анђелске чинове, у његовој представи несумњиво постоји нека хијерархија анђела, по којој једни добијају светлост непосредно од првог Узрока, друге - "на други начин" (15). Карактеристично је да Григорије помиње управо девет имена, при чему их је седам идентично аеропагитским; а што се тиче имена Херувима и Серафима, у Григоријевом списку стоје "светлости" и "усхођења"; он је очигледно давао предност грчким терминима над јеврејским (16).

          Што се материјалног света тиче. Григорије пре свега у њему види одсјај (=одраз) Божанске красоте; није случајно у грчкој традицији свет назван космосом (kosmos = красота, поредак). По Григорију је космос слика величине Божије; Бог управља космосом по законима поретка, мира (eirene) и љубави:

 

          >>Небо, земља, море и сав овај свет, велика и знаменита Божија стихија, у коме (свету) се открива Бог, проповедаани ћутањем, док (свет) стоји чврсто и у миру сам са собом, остајући у домену своје природе, док ни једно (створење) не устаје против другог и не раскида те узе благоразумности, којима је све свезао Уметник - Логос, због тога он (свет) јесте и назива се космос и недоступна красота (kallos aprosition) и нико ништа не може себи представити величанственије од њега.<< (17)

 

          Усхићење и дивљење пред прелепим изгледом васионе и пред мудрошћу Творца, која (мудрост) се изражава у њеном устројству, било је карактеристично за многе хришћанске ауторе: довољно је поменути "Беседе на Шестоднев", св. Василија Великог и "Катихетске беседе", св. Кирила Јерусалимског. У 28. беседи (другој о богословљу), у којој је главна тема непојмљивост Бога, Григорије, након оповргавања низа аријанских силогизама прелази на описивање васионе и живих бића која је насељавају. тај спис у коме се осећа утицај поменутих дела Василија и Кираила, а такође и јака зависност од библијске "Књиге о Јову", прераста у химнуи створеноме и његовом премудром Створитељу. Животиње, рибе, птице, пауци и мрави - сви они красотом и разумношћу сведоче о величини Творца:

 

          >>зашто једне жиотиње живе у стадима, друге појединачно, једне су биљоједи, друге се хране месом, једне свирепе, друге кротке, једне воле човека и он их храни, друге су неукротиве и слободољубиве, једне као да су близу разума и способности да се уче, друге потпуно лишене разума и неспособне да науче. Још истражи природу пливајућих, клизајућих по водама и као летећих по влажној стихији... истражуј њихове навике и страсти, спајања и рађања, величину и красоту, привезаност једном месту и миграцију с места на место, неспајања и раздвајања... Истражуј и јата птица, разноликост спољашњег изгледа и боје безгласних и птица певачица. Који је узрок мелодичности последњих и од кога је то? Ко је зрикавцу обесио харфу на груди? Ко је дао птицама те песме и цвркут са грана, док покретане сунцем музицирају у подне, разглашујући шумом и пратећи путнике звуцима? Ко компонује (=сачињава) песму за лабуда када он на ветру шири крила и узмахујући њима задаје ритам? Откуда пчелам и пауцима толика љубав према труду и уметности, тако да су код првих саћа сложена од шестоугаоних круница, постављених једне наспрам других... а други, низ танких и готово ваздушастих нити разапетих у различитим правцима ткају сложену паучину?... Прећутаћу о мрављим оставама и магацинима, о њиховим залихама хране, одговарајућим годишњем добу и о осталом што сазнајемо из прича о њиховим путовањима, вођама и строгом поретку у делима.<< (18)

 

          Подражавајући описивање видљивог света, Григорије говори о мајсторском уређењу листова на дрвећу, богатству и красоти плодова, о снази корења,  сокова, цветова, мириса о драгоцености и прозрачности камења: све је то као неку гозбу, на коју је свима дозвољен улаз, природа предложила човеку, да би познао Бога. григорије описује земљу, морске заливе, шуме, реке, изворе пијаће воде, а такође и топле воде, на којима човек добија "бесплатно лечење" - топле купке (19). Откуда све то? Разум за постојање овогане налази други узрок осим Божије воље (20). море поражава Григорија својом величином, а заједно са тиме и кротошћу, захваљујући којој не иступа из својих области. Рке се уливају у море, али се оно не препуњује. А ко је створио ваздух - то обилно и неизрециво богатство, којим се сви користе у истој мери? Где су станишта ветровима? Где скровиште снега (21)? Који је узрок муња и громова (22)?

          Усхићење створеним светом Григорија доводи до тврђења о неопходности да се при разматрању васионе више руководи вером него разумом. Ограниченост људског разума, на којој је Григорије инсистирао у полемици са Евномијевим гносеолошким гледиштима,нарочито се јасно показује када се човек упиње да проникне у "небеске сфере" и да позна природу сунца, месеца и звезда:

 

          >>Ако си мишљу прошао ваздух и све што је у ваздуху, дотакни се заједно са мном неба и небеског. Али сада нека нас више води вера него разум, ако си познао своју немоћ (у познању тога) што је ближе теби и ако си за разумно признао да познајеш оно што је изнад разума, да не би остао потпуно земни и привезан за земљу, не сазнајући чак ни сопствено незнање. Ко је заоблио небо, раставио звезде? Али пре свега: зашто су небо и звезде такви? Можеш ли одговорити, високоумни, не знајући чак ни оно што ти је под ногама? Чак и да си схватио оне циклусе и периоде, приближавања и одаљавања, заласке и изласке, какви су то зодијачки знаци и чудна мерења, и све оно ѕбог чега ти тако поштујеш своју чудну науку. Али то још није познање суштине, већ само посматрање некаквог кретања, потврђеног дуготрајним посматрањем,уједно сабирајући извођења многих (људи), а затим проналазећи закон и проглашавајући га научним (открићем). Тако су месечеве мене постале многима познате, а основа тога знања је посматрање. Али ако си ти такав познавалац ових ствари и желиш да ти се заиста диве, кажи којије узрок оваквог уређења и кретања?... Али шта је испочетка привело сунце у покрет?... Шта значи то повећавање и смањивање дана и ноћи?... Да ли си познао природу месеца, његове мене, мере његове светлости и то како сунце господари даном, а месец ноћи?...<< (23)

 

          Григоријева расуђивања могу изгледати наивна у светлу развитка које је у људској науци настао од IV века. Многи астрономски закони, непознати у Григоријево време, данас су познати сваком школарцу. Много тога што је у структури космоса било тајанствено и непознато, добило је своје научно објашњење. Значи ли то да су Григоријеве речи о недовољности науке да објасни све природне феномене и претежности вере над разумом, изгубиле сваки значај? Чини ми се да (је одговор) не. Без обзира на научни прогрес који од времена Галилеја и Коперника наводи на разматрање свих античких тврђења у погледу структуре васионе,наука до сада није дошла до јединственог става о настанку васионе. И у наше дане, као и у IV веку постоје различите теорије настанка васионе, различита гледишта о улози Бога у стварању света и управљању њиме. Григоријева питања: "Који је узрок?", "Ко је створитељ?", "Шта је васиону довело до првобитног кретања?", нису до сада добила једнозначан и исцрпан "научни" одговор. "Познање твари", то јест, знање о узроцима настанка и бивствовања свега постојећег (створеног), до сада су непокорни науци и остају својина религиозног опита. диајлог између религије и науке је и дан данас далеко од завршетка.

          Оно о чему Григорије говори свагда задржава своју актуелност: ма докле да се наука прошири, у свету ће свагда остати много неистраженог и тајанственог, недоступног људском разуму. Дивљење пред савршенством и красотом космоса, пред хармонијом која царује у васиони неће ишчезнути због тога што човек све више и више сазнаје о свету. Пре (ће бити) супротно, научни прогрес толико увеличава наше страхопоштовање пред тајном Бога, који је створио свет тако величанствен и прекрасан. "Човек који је изгубио благодат да се диви и да има страхопоштовање - мртав је", говорио је један од великих научника XX века (24). "Знати да постоји скривена реалност, која нам се открива као највиша красота, занти и осећати то - ето језгра праве религиозности". Дивљење пред красотом космоса, "страхопоштовање пред животом" (25), својствено човеку вере, не искључује уважавајући однос према разуму. Али, како није престајао да наглашава Григорије Богослов, разум има своје границе иза којих се може изићи једино уз помоћ вере.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

          1 Уп. Meyendorff. Byzantine Theology, 129-131. 

     2 Против аријанаца 1,20 (PG 26,53) = руски превод. т.2, с.202. 

     3 Сл.42,17,8-10; SC 384,86 = 1.596. Одјек аријанске фразе"Беше, када не беше (Сына)". 

     4 Сл.34,8,1-7; SC 318,212 = 1.495. 

     5 Сл.34,8,16-17; 212 = 1.496. 

     6 Уп. Пост.1:4; 1:10; 1:12 и т.д. 

     7 Сл.38,9,1-10,14 (9,1-5; 10,3-14); SC 358,120-124 = 1.526. 

     8 Сл.40,5,1-15; SC 358,204-206 = 1.545-546. Ми ћемо подробно разматрати тему Божанске светлости у IV глави. 

     9 Сл.40,5,15-21; 206 = 1.546. 

     10 Сл.6,12,22-24; SC 405,152-154 = 1.153. 

     11 Варијанте превода "који чине хор", "играјући у колу". 

     12 У овим је речима изражена вера у то да су једни анђели додељенио сваком конкретном човеку („анђели чувари“), док су други покровитељи читавих градова и земаља.

     13 Сл.28,31,16-33; SC 250,172-174 = 1.412-413. 

     14 Види. Дионисије Ареопагит. Небеска јерархија. 

     15 У Дионисијевом систему само највиши чин задобија озарење непосредно од Бога;  нижи чинови га задобијају посредством виших.

     16 „Серафим“ на јеврејском значи „огњени“, „горући“. Име „херувим“, по Клименту Александријском и Оригену, указује на „обилно знање“: види Климент. Стромате 5,6; Ориген. На Рим.3,8 (PG 14,948 B). 

     17 Сл.6,14,8-17; SC 405,158 = 1.154. 

     18 Сл.28,23,4-25,28; SC 250,148-156 = 1.406-408. Позвање на „казивања“ о животу мрава показују да би Григорије могао бити упознат са делима јелинске (букв. грконезнабожачке) природнонаучне литературе, као што су Стагиритови:“О историји животиња“ и „О рођењу животиња“, које он, наочиглед има у виду у 31. беседи, када говори о „историји животиња“ и природи „рођења животиња“. Види. Сл.31,10,14-17; SC 250,294 = 1.449. Уп. Norris. Faith, 124. 

     19 Као што смо раније напомињали (види главу I) Григорије се и сам лечио у бањи.

     20 Сл.28,26,1-31; 156-158 = 1.408. 

     21 Уп. Јов 38:22. 

     22 Сл.28,27,1-28,39; 158-164 = 1.408-410. 

     23 Сл.28,28,39-30,22; 164-170 = 1.410-412. 

     24 Алберт Ајнштајн. 

     25 Изрека Алберта Швајцера.