АНТРОПОЛОГИЈА СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА        

 

УВОД

 

Антропологија св. Григорија представља синтезу библијског учења о човеку и античке филозофије (1). Његово учење о човеку може се поделити на неколико главних тема, заснованих на  библијском откривењу: стварање човека од материјалног и духовног начела, образ и подобије божије у човеку, човек као цар видљивог света, као храм Божији, као посредник измеђуматеријалног и духовног света. Међу антрополошким темама наслеђеним од антике су: човек као "разумна животиња" и као "микрокосмос", тело као тамница душе и др.

 

ПОЗНАЈ СЕБЕ

 

Античка изрека "познај себе"(2) постаје одскочна даска за Григоријева антрополошка расуђивања. Ова изрека га наводи на мисао о тајанствености и недостижности (несхватљивости) природе човека, који је сам себи загонетка.

 

>>Пре свега упознај себе самог, схвати шта имаш у рукама, схвати ко си и како си створен, како састављен, будући истовремено лик Божији и свезан са горим, и шта те је привело у покрет и у чему је твоја мудрост и у чему тајна твоје природе. Познај како си ограничен местом, а ум, не раздвајајући се, него остајући у месту, све опходи; како је око мало, а види на далеко... Познај, како ум прима лик, (као) и да је такво чување примљенога - памћење, а да је обнављање изгубљенога - подсећање. Познај (схвати) како је реч пород ума и како она рађа реч у другом уму и како се мисао преноси путем речи.<< (3)

 

ЧОВЕК ЈЕ САСТАВЉЕН ИЗ ДВАЈУ НАЧАЛА

 

Григорије човека описује као "разумну животињу" (zoon logikon) (4) у којој је земљано (тело) тајанствено и необјашњиво свезано с умом и ум с духом (5). Чешће од свега Григорије говори о човеку као дводелној суштини, подвлачећи да, будући да је посредник између материјалних и нематеријалних светова, човек у себи носи карактеристике обога. Својим умом, или духом, он је спојен с нематеријалним, божанским и невидљивим, док његово тело спада у област материјалног, земног и видљивог (6). Интерпретирајући почетну дихотиомију људске природе Григорије се користи античком идејом "микрокосмоса" (7), Међутим, ако су антички филозофи говорили о човеку као "свету у малом", за Григорија је, наиме, материјални свет мали у поређењу са макрокосмосом - човеком. Пошто човек у себи садржи обе реалности - материјалну и духовну, док свет у исто време влада само материјалним бићем.

 

>>... Уметник-Логос ствара живу суштину, једну из двога - имам у виду видљиву и невидљиву природу; ствара, кажем човека, и из претходно створене материје узима земљу. Од Сегбе, пак полаже дихање (живота) (односно удахњује живот) - оно што се назива разумном душом и ликом Божијим (8). ствара као неки други свет, у малом велики; поставља га на земљу као другог анђела, поклоника, састављеног (из разних природа), надзорника видљивих ствари, посвећеног у тајне (mysten), сагледаватеља ствари, цара над оним што је на земљи, потчињенога царству које је изнад, земаљског и небеског, временог и бескрајног, видљивог и умосагледатељног, посредника између величине и смирења (9) који је у исто време и дух и тело...<< (10)

 

Будући истовремено духовни и телесан, човек представља нешто парадоксално по себи, несместиво у ум. Он је створење "славно и нечасно" у коме је закон, ум и нада, али која је обречена на састајање (бивствовање) заједно са неразумним животињама(11). "каква је ово нова, за мене тајна?", кличе Григорије, "Ја сам мали и велики, смирен и висок, смртан и бесмртан, земаљски и небески. Прво је у мени од доњег света, друго од Бога; једно од тела, друго од духа" (12).

 

 

 

ЧОВЕК ПО "ОБРАЗУ БОЖИЈЕМ"

 

Григорије развија, за хришћанство традиционалну тему Божијег лика у човеку. "Човек је твар и образ (лик) великога Бога", читамо у једној од његових песама (13). У другој песми он говори о човеку као прекрасном и нераспадљивом лику небеске Речи" (14), Подвлачећи сродство између Христа, Који се и Сам показује као "лик" невидљивог Бога (15), и човек створен по лику и подобију Божијем.

 

Теми образа (лика) и подобија Божијег у човеку, једној од централних у хришћанској антропологији оци ране цркве су разнолико прилазили. Лик Божији су посматрали у  разумној (духовној) природи човека, у његовој слободној вољи, бесмрћу, господственом положају, као цара видљивог света, склоности ка карактерном усавршавању, способности да ствара (17). најраспрострањенији је ипак, био став, по коме је лик Божији укључен у људску душу, тачније у њеним "вишим" сферама (деловима) - уму (nous), разуму (dianoia) или духу (pneuma). Таквог став придржавао се и Григорије. У једном од својих "Мистичких спевова" он тако говори о лику Божијем у човеку:

 

>>Било (је време) када је високи логос ума, следујући великом Уму Оца

основао свет који није до тада постојао.

Он рече и саврши се шта је хтео.

Али када је све то -

земља, небо, море саставило космос,

затребао је созерцатељ Премудрости, мајке свега,

страхопоштовани цар свега земаљског. Тада Логос...

узевши део новостворене земље,

бесмртним рукама саставио је мој лик,

коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао

духа, који е струја невидљивог божанства.

Тако је из праха и дихања створен човек - лик Бесмртнога,

пошто у обома  (Богу и човеку) царује природа ума.

зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот,

али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском).<< (19)

 

ДУША - ЧЕСТИЦА БОЖАНСТВА

 

Дакле, душа је "честица Божанства" У ЧОВЕКУ (20); "Међутим, бивајући Божијим дахом она трпи мешање с телом (земљом)" (21). Душа у телу - то је "светлост сакрита у пештери (phaos spelyngi kalyphthen), премда божанска и неугасива (светлост)" (22). У овим Григоријевим речима може се опазити одјек античког учења о животу као тамници и телу (сома) као гробу (сема) душе. Таква је представа нашла свог заступника у лицу Платона (23).

 

Платоново учење о телу као гробу било је подржано Григоријем (24). Последњи, ипак, није делио Платоново веровање о метампсихози - преласку душе из једног тела у друго (25). Није делио ни Платоново учење о мазтеријалистичкој представи душе, својствено неким грчким философима.

 

Душа није ни природа свеспаљујућег (истребљујућег) огња, ни ваздуха.

Она није ни поток крви који тече телом,

нити хармонија делова тела, приведених (душом) у јединство.

познајем и друго учење, које нипошто не примам,

јер у мени није нека општа и на све раздељена душа

која лута ваздухом...

И то је басна немудрих људи, празна књишка забава,

да би душа, ако би постојано мењала многа телеса,

одговарајућа њеним пређашњим животима, добрим или рђавим

(Задобила тело) као награду за врлину или неку казну за пропусте.

Они врте точак најнечастивијег Иксиона(26),

који некога учини звером, некога растињем, некога птицом,

некога змијом, некога псом, а некога рибом,

а није (ни) реткост и сваким од овога по два пута, ако се точак окрене тако.

Куда ово води? Ето, ја никада нисам видео звер мудру у речи,

или жбун који говори. Свагда брбљива је врана,

а свагда безгласна риба плива по сланој води...

Али задивљујућа је и сам чињеница, на који начин

након што си ме сјединио с многим телима, и та ме сједињена

учинила да упознам многа (тела).

само једно не допире до мог разума: какву сам кожу

раније носио, какву после, у каквим сам умирао?

Или је последица дугог лутања било и то

да сам заборавио пређашњи живот.<< (27)

 

ТЕЛО - ПРОЈАВА ПРЕМУДРОСТИ ТВОРЦА

 

Античкој представи душе, која прелази из једног тела у друго, супротставља се хришћанска концепција човека, у коме је душа неодвојива од тела. Григорије не заступа такав однос према телу при коме се оно схвата као нешто страно души, ниже и зло по природи. Премда Григорије неретко говори о телу као препреци на путу ка Богу, све што је рекао односи се на људско тело након грехопада. Када је реч о првоствореном човеку, подвлачи се красота и хармоничност тела, Богом створеног, као достојног сместилишта бесмртне душе.

Премудрост Творца која се пројављује како у души, тако и у телу човека, који је састављен из овога двога, изазивала је страхопоштовање и дивљење код Григорија.

 

>>Оставивши све остало... погледаћу на самога себе, разматрајући сву природу и састав човека. Шта (рећи) за мешање у нама? Шта за покретање? како је бесмртно помешано са смртним? Како се душа окреће? Како она и оживљује, и учествује у страстима? Како је ум и ограничен и безграничан, и остаје у нама и све опходи, благодарећи бистрини свога стремљења и кретања?...Како се тело храни храном, а душа речју?... Може се још много филозовирати о длеовима тела, хармонично распоређених у односу једни на друге, зближених и удаљених с прорачунатом неопходношћу и красотом... Много о звуку и слуху... Много о виду...Много о зрењу... Много о осталим чулима... Много о успокојењу у сну, о сновиђенима, о памћењу и подсећању, о расуђивању, гневу, жељи, краће речено - о свему, што насељава овај мали свет – човека.<<  (28)

 

ЧОВЕК - ХРАМ БОЖИЈИ И СТВОРЕНИ БОГ

 

Уопште, Григорије говори нарочито узвишено о човеку. У једној од његових песничких молитава читамо:

"Твоја слава (kleos) - човек, кога си поставио за анђела, појца твога сјаја!" (29)

На другом месту Григорије говори о човеку као храму Божијем и "створеном богу":

 

>>Ако будеш ниско мислио о себи, (напомињем ти), да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни производ Творца, који кроз Христова страдања иде а непролазној слави...

Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима (тако да свагда имаш Бога унутар себе...<< (30)

 

ЗАКЉУЧАК

 

Дакле, главна назнака и призвање човека -  (је да) усходи од земаљског ка небеском, од људског ка Божијом. Бог је, по Григорију створио човека због тога да он достигне вишу славу и "замени у себи земно (небесним)...као бог, свагда да ходи Богу" (31). Будући богом по своме потенцијалу, човек треба да достигне такав степен богоуподобљења, при коме постаје свецело обожен. Циљ човековог живота је да "постане бог и дух...стекне достојанство светозарног ангеоског лика, задобивши за велике трудове још већу награду" (32). У овоме је Григорије веран свој источно-хришћанској традицији (33).

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ :

 

1 О Григоријевој антропологији види: Ellverson. Nature. Ср. Szymusiak. Destinée; Szymusiak. Homme. ^

 

     2 Изрека која је била написана у Аполоновом храму у Делфима.

 

     3 Сл.32,27,5-18; SC 318,142 = 1.477. Ср. Сл.28,22,1-40; SC 250,144-148 = 1.405. ^

 

     4 Израз позајмљен из античке филозофије (јавља се код Питагоре, Секста, Емпирика и Аристотела), Оци Цркве је неретко цитирају: види: св. Јустин Философ, Фрагменти (PG 6,1585 B); (Псеудо) Атранасије Александријски, Одредбе (PG 28,533 C) и др.

 

     5 Сл.32,9,13-16; SC 318,104 = 1.467. ^

 

     6 Ср. Сл.40,8,1-2; SC 358,212 = 1.547: "...ми смо двојни по природи, т.ј. (састављени смо) из душе и тела, из видљиве и невидљиве природе..." Дихотомија људске природе постаје традиционална хришћанска тема (уп. Мф.26:41; Ин.6:63; Гал.5:17 и др.). О Григоријевом дихотомизму види Ellverson. Nature, 17ff.:

 

     7Ова идеја се јавља код Демокрита, Галена, Филона Александријског и др.

 

     8 Ср. Быт.1:27; 2:7. ^

 

     9 О човеку као посреднику између Бога и створеног света види св. Филон Александријски: О врлионама 9.

 

     10 Сл.38,11,8-19; SC 358,124-126 = 1.527. Тот же текст в Сл.45,7; PG 36,632 = 1.665. Ср. также PG 37,688-689 = 2.179. ^

 

     11 Сл.7,22,22-27; SC 405,238 = 1.174. ^

 

     12 Сл.7,23,6-10; 238-240 = 1.174. ^

 

     13 PG 37,1354 = 2.67. ^

 

     14 PG 37,1555 = 2.260. ^

 

     15 Ср. 2 Кор.4:4; Кол.1:15; 1 Кор.11:7; Фил.2:6 и др. ^

 

     16 Ср. Быт.1:27. ^

 

     17 подробније о овоме види у Керн, Антропологија, руско издање стр. 354, 355

 

     18 О души као лику Божијем види: PG 37,688 = 2.179; PG 37,447 = 2.31. ^

 

     19 PG 37,451-452 = 2.33. Исти текст: PG 37,528-539 = 2.135. ^

 

     20 PG 37,690 = 2.179. ^

 

     21 PG 37,446 = 2.31. ^

 

     22 PG 37,447 = 2.31. ^

 

     23 види Платон, Федон 62b; Кратил 4000c; Горги 493а.

 

     24 Упореди његово 33. писмо: ed.Gallay, 28 = 2.523: "...при мисли о смрти, како говори Платон, преображавајући садашњи живот, и колико је могуће, одрешујући душу од тела (sōmatos), или говорећи платоновски, од гроба (sēmatos)".

 

     25 критика питагорејског учења о метапсихози, позајљена од Платона, садржи се делимично у: Иринеј Лионски, (Против јреси 2,33-34).

 

     26 Иксион - јунак из грчке митологије, који је з аказбу био привезан у тартару за точак који се вечо обрће.

 

     27 PG 37,447-450 = 2.31-33. ^

 

     28 Сл.28,22,1-40; SC 250,144-148 = 1.405-406. ^

 

     29 PG 37,1327 = 2.97. уп. Иринеј Лионски. Против јереси 4,20,7: "Слава Божија је живи човек".

 

     30 PG 37,678 = 2.40-41.

 

     31 PG 37,454 = 2.34.

 

     32 PG 37,1355 = 2.67.

 

     33 У четвртој глави наше књиге специјални одељак ће бити повећен Григоријевом учењу о обожењу.