3. "НЕ УСВОЈЕНО - НЕ ИСЦЕЉЕНО"

 

          Велики значај за развитак православне христологије имају Григоријева дела уперена против јереси Аполинарија Лаодикијског. У Аполинаријевим трактатима оваплоћење се догодило сједињењем предвечног Божанског Логоса с људским телом: Логос у Христу постао је и руководеће разумно начело и  елеменат који оживотворује тело (1). Друкчије речено, Логос обавља функције које у обичном човеку обављају ум и душа. Одричући постојање људске душе и ума у оваплоћеној Речи, Аполинарије је одрицао пуноћу људске природе у Христу. Аполинарије није допустао антиохијску терминологију "двају природа", и говорио је о Христу као о "једној оваплоћеној природи Бога речи" (2).

          Григорије о Аполинаријевом учењу најпре напомиње у 22. беседи, где је га је назвао "братском расправом" (zygomachia adelphike), очигледно претпостављајући да је реч само о личном мишљењу, од кога Аполинарије, "у свему осталом умни човек", може да се одрекне. Међутим, већ тада је Григорије јасно изјавио да је Аполинаријево учење апсолутно неприхватљиво: ако није цео човек усвојен, онда "није цео ни спасен, премда је цео пао и осуђен за непослушање првостворенога" (3). Нарушивши Божију заповест у рају, човек је најпре пао умом, и наиме - ум, као лик Божији, је у њему постао повређен; следствено, ум палог човека треба исцељење у највећем степену. А по Аполинарију, спасена је само половина човека, само тело:

 

          >>За тебе ја сам човекопоклоник, јер поштујем потпуно

          тајанствено са мном сједињеног Логоса,

          једног и истог Бога и човека - Спаситеља.

          А ти, поклоник си тела, јер уводиш човека лишенога ума...

          Ако је за тебе најгоре - Бог од Бога,

          јер тело много лошије је од онога што је по образу -

          то је за мене боље; јер је ум ближе Богу.

          Осим тога, код тебе се половина човека опасности излаже,

          зато што оно што није усвојено није ни спасено...

          Али, рећи ћеш, зашто је теби тако нужан и неопходан ум

          тамо где Бог је Сами? Али ако је у њему тело лишено ума,

          онда сам ја обманут. Кожа је моја, али чија је душа?

          Чему такво рођење Бога од Дјеве?

          Како су се стекле уједно природе које далеко једна од друге стоје?

          То је неизрециво, како се чини мени,

          који малим разумом мерим оно што је изнад разума.<< (4)

 

          Најдоследније оповргавање Аполинаријеве јереси налази се у три Григоријеве посланице, од којих су две адресиране на презвитера Кледонија и датирају приближно из 382. године, а једна је адресирана на Григоријевог наследника на Константинопољској катедри и написана је око 387. године, након удаљавања Григорија из Константинопоља (5).

          У првој посланици Кледонију Григорије наводи против Аполинарија аргументе садржане у претходним стиховима: само оно што се сјединило са Богом је спасено, а "неусвојено није ни исцељено"; свецео Адам је пао, а по Аполинарију је спасена само једна његова половина (6). Григорије такође оповргава Аполинаријево мишљење о томе да је у једној суштини немогуће сједињење "двају савршених": као што у човеку сапостоје тело, душа, ум и Свети Дух, тако је и у Богочовеку могуће сапостојање двеју савршених природа (7). Григорије, даље, окривљује Аполинарија за докетизам (8): ако је Христос био Бог Који је примио на Себе људско тело као неку маску, онда он није био потпуни човек и све што је учинио као човек било је једна "лицемерна позоришна представа" (drama tēs hypokriseōs). Напротив, ако је очовечење настало са циљем уништења греха и спасења човека, онда је слично требало бити освећено сличним, а следствено "Он је потребовао тело, због осуђеног тела, душу због душе и ум због ума, који у Адаму  није само пао, него и први пострадао" (9). На крају, Григорије у новом учењу види признаке субординације: премда је Аполинарије признавао Духа за Бога, ипак Га је лишио силе Божанства; Тројица се по његовом схватању састоји из "великог, већег и највећег" и собом представља "лествицу Божанства", која по Григоријевим речима не води на небо, већ своди с неба" (10).

          Сједињење Бога и човека у лицу Исуса Христа није био некакав  вештачки и привремени савез двају супротстављених природа. Бог је за свагда примио на Себе људску природу, и Христос није одбацио тело након Васкрсења: Његово тело није прешло у сунце како су мислили манихеји, није се разлило по ваздуху и разложило, него је остало са Оним Који га је примио на себе. Други Христов долазак, по Григоријевом мишљењу, биће јављање Господа у људском телу, али у онаквом у каквом се он јавио ученицима на гори, то јест преображеном и обоженом (11).

          2. посланица Кледонију је веома слична по садржају са првом, при чему главна кривица против Аполинарија остаје кривица докетизма:

 

          >>Они такође казују учење о очовечењу, говорећи да будући да се "очовечио" не значи "беше у човеку",... него означава да је Он говорио с људима и живео међу њима... Одбацујући човека и унутрашњи лик, они очишћују једино спољашњост њима уведеном новом и видљивом маском (prosopeiou); они дотле противурече сами себи, да понекад због тела и све друго објашњавају грубо и телесно,... а понекад уместо правог тела уводе само привиђење (dokesin), то јест (такво тело), које не окуша ништа својствено нама, осим тога што је слободно од греха. Као доказ тога они користе апостолску изреку, не-апостолски схваћену нити изречену, а наиме, да се Спаситељ наш начинио сличан људима и наизглед постао као човек (12), као да то указује не на људски изглед, него на некакавог обмањивог фантома и привиђење (phantasias de tinos apatеlеs kai dokēseōs).<< (13)

 

          Григорије наглашава да је аполинаријанство постаје нова јерес, која постоји не више од тридесет година, и да оно противречи четворовековној хришћанској традицији. Аполинаријанском докетизму се супротстваља православно учење о Христу као савршеном Богу и савршеном човеку:

 

          >>Ето каква апсурдност! Данас нам јављају мудрост, скривену од Христовог времена: због тога би требало плакати! Јер ако је вера настала тек тридесет лета уназад, а скоро четристо година је прошло од онда од када се Христос јавио, онда је толико времена узалудно било наше Евањђеље, узалудна и вера наша (14),  узалуд су и мученици примали мученичку смрт, узалуд су толики и тако велики предстојатељи управљали народом... Али ко да се не удиви њиховој учености (paideuseos), када они сами јасно разликују оно што се односи на Христа, и то да се Он родио, да је био искушан, да је гладовао, жеднео,  умарао се, спавао приписују људској природи, а то да је био прослављан од Анђела, да је победио искушавача, хранио народ, а такође да је и ходио по мору - односи де на Божанство... Након (свега) тога они још криве нас за то што ми уводимо две савршене или супротстављене природе и што раздељујемо натприродно и чудесно јединство.<< (15)

 

          На тај начин, Григорије је распознао у аполинаријанству опасно скретање од православне доктрине, без обзира на то што су неке тачке Аполинаријевог учења (вера у Божанство Светог Духа, разграничење две природе) одговарали позицији Кападокијаца. Григоријев однос према аполинаријанству мењао се на гору страну: ако ју је у почетку и називао "братском расправом", у каснијим годинама он је схватио да је реч о јереси, коју треба одлучити од Цркве. У писму Нектарију Констанинопољском, Григорије изражава зачуђеност због тога што његов наследник на константинопољској катедри дозвољава аполинаријанцима да одржавају црквена сабрања заједно с православнима. Говорећи о Аполинаријевим делима која су му пала у руке, Григорије говори да (оно што је) тамо изложено "превазилази свако јеретичко лукавство". У тој књизи, по Григоријевом сведочењу, Аполинарије не тврди само то да Христос нема људски ум, него и да је Син Божији од почетка, до свог људског рођења, имао тело које је принео на земљу. Више од тога, да је сам Јединородни Бог "Својим сопственим Божанством примио страдање" и да "у време тог тридневног умртвљења тела заједно са телом сумртвило се и Божанство, које је на тај начин затим било васкреснуто Оцем" (16).

          Борба коју је Григорије водио с Аполинаријем, још једном потврђује, да овај човек, доста толерантан према својим савременицима када су у питању одређене богословске формулације, и који је допуштао извесну слободу у оквиру "скоро једног истог догмата", постао одлучан и непомирљив када су у питању обожење и спасење човека. Аполинаријева јерес, исто као и јерес Арија, подрива учење о обожењу свецеле људске природе оваплоћеним Логосом; ѕато је наиме Григорије њу називао "злом, направљеним на вређање (ниспровреженије) здраве вере" (17).

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Види: Kelly. Doctrines, 292.

 

     2 Види: Lietzmann. Apollinarius, 251.

 

     3 Сл.22,13,1-15; SC 270,246-248 = 1.343-344.

 

     4 PG 37,467-468 = 2.131.

 

     5 Види: Quasten. Patrology III, 247.

 

     6 101. Письмо (1. Кледонију); SC 208,50 = 2.10.

 

     7 Писмо 101; 52 = 2.11.

 

     8 Докетизмом се називају ранохришћанске јереси (I-III века), које је објединавало опште схаватање о томе,да је Христово тело било привиђење, то јест имало је само изглед матерјалног тела.

 

     9 101. Писмо; 58 = 2.12-13.

 

     10 101. Писмо; 64-66 = 2.14.

 

     11 101. Писмо; 46-48 = 2.10.

 

     12 Фил.2:7.

 

     13 102. Писмо; SC 208,76-78 = 2.17.

 

     14 Уп. 1 Кор.15:14.

 

     15 102. Письмо; 80-82 = 2.18.

 

     16 202. Письмо; SC 208,90-92 = 2.6-7.

 

     17 202. Письмо; 94 = 2.7.