4. ЈЕДИНСТВО У ТРОЈИЦИ

 

          Тројица је, по Григоријевом схватању савез трију Ипостаси, равноправних и једносушних једна другој, чврсто спојених свезом љубави. Тројичност у Богу није само апстрактна идеја: то је истина која се открива подражавањем Богу. Тајна јединства у тројичности открива се људима у том броју због тога да би их научила да живе у јединству мира и љубави. сам Исус Христос се молио за то, да би пример јединства (између) Њега и Оца надахнуо Његове ученике на бригу о чувању јединства. "Да сви буду једно, као Ти, Оче, у Мени и Ја у Теби, тако да и они буду једно у Нама" (1). Дакле, у јединству Тројице садржи се морална поука: Она људима даје пример љубави и слоге који треба да царују међу њима. "...Тројица се јавља и исповеда као један Бог, не мање по једнодушности него по истоветности суштина, зато су и блиски Богу и божанског (су) духа сви они који љубе добро мира,... а насупрот стоје они (=у супротну страну се убрајају они који) су ратоборне нарави" (2).

          Григорије је живео у време када је хришћанска Црква била разбијена на делове: епископи који су припадали разним богословским групацијама (=партијама) одлучивали су један другог од Цркве, раскидали Евхаристијско општење. Није била реткост да и унутар једне богословске групације изникну расправе, расколи и раздори. Помирење завађених групација био је један од главних задатака који је себи поставио Василије Велики. Он је био спреман да прави уступке чак и по веронаучним питањима (3), ради очувања или поновног успостављања црквеног јединства. "Они који се искрено и истински труде у Господу потребно је да се страју једино о томе да опет приведу јединству Цркве тако често међусобно раздељене", говорио је он (4).

          Али ни Василије није избегао црквени раскол, чија је једна од жртава био и Григорије. Лишивши се своје катедре пре него ју је добио, Григорије (већ) од првих корака на епископском попришту, на сопственом горком искуству дознао је какви су плодови црквених раскола. Будући затим помоћник свога оца у Назијану, Григорије је са црквом сјединио монахе који су се оделили од престарелог епископа када је ставио потпис на омусијански Символ ("вере"). У Константинопољу Григорије је не једном чинио покушаје да помири завађене групације, између осталог и на II Васељенском Сабору, где његови савети, како сво видели (помнјат=сећати се) нису били услишени, већ су само изазвали свеопште раздраживање. Призивајући на Црквено јединство, Григорије је слушаоцима напомињао о слози, хармонији, миру, једномислију и љубави која царује унутар Тројице. У 23. беседи, говорећи о потреби (=неопходности) помирења између завађених група унутар једне Цркве (5) пред лицем заједничког непријатеља - аријанства, Григорије као пример наводи св. Тројицу:

 

>>Тројица је уистину Тројица, браћо... Природа Божанства... свагда сагласна Сама Себи..., свагда савршена... Она је животи и живот, славе и слава, истине и истина и Дух истине, свети и свето само по себи; свако од Њих јесте Бог,... али и три заједно су Бог... Тако краће (излажем наше учење)... да би ви који јавно иступате против нас... познали да ми једно мислимо, једним духом одушевљени, једним духом дишемо... Ево, пред вашим очима пружамо једни другима руке! Ето дела Тројице, Коју ми једнако славимо и Којој се једнако поклањамо<<(6).

 

          По Григорију постоји чврста (=тесна) веза између верујућих, сабраних у једно тело Цркве и јединства у Тројици. Догматске новотарије су опасне, не само саме по себи него и због тога што нарушавају јединство Цркве. Говорећио томе у 22. беседи, Григорије, међутим, наглашава да он не тражи потпуну унификацију догматског језика већ пре једномислије по основним питањима вере. "Утврдимо себе, не само у том делу побожности (=благочешћа), да се поклањамо Оцу, Сину и Светом Духу, једном у Тројици Божанству и једној Сили... Него одлучивши (=разјаснивши) то будимо једномислени и у осталом као они који се држе једне Тројице, скоро једних истих догмата (tou autou schedon dogmatos )и једног тела" (7). Израз "скоро једних истих догмата" указује на то да су унутар једног тела Цркве могућа незнатна разилажења по (питању) овим или оним догматским формулацијама при очувању веронаучног јединства у глобалу (=целом).Тако је, наиме себи представљао црквено јединство Василије Велики, који је сматрао да разилажења по формулацијама не треба да буду препрека сједињењу с Црквом оних група које су се оделиле од ње:

 

          >>Ми од браће која желе сједињење с нама тражимо једино никејску веру, а ако се саглашаају с њом, захтевамо још да Духа Светога не називају тварју. А осим тога једномислија ја ништа не тражим (8). Јер сам уверен да дуговременим општењем са нама и беспоговорном вежбању у догматима вере, ако би и било потребно нешто придодати ради веће јасноће, даће ово Господ<< (9)

 

          На овај начин и Василије и Григорије су се придржавали мишљења да је за успостављање јединства између завађених група довољан неки "минимум", то јест, такве опште формулације које не претпостављају пуну једнакост свих догматских формулација. Различити прилази тајни јединства Тројице могу се сместити (=прилагодити) у рам "скоро једних истих догмата".

          Тема јединства у Тројици је лајтмотив читавог блока "Богословских беседа". Међутим, Григорије овде није узнемирен црквеним јединством, већ борбом с аријанским изопачењима православне доктрине. Једним од таквих изопачивања била је тврдња да Православни верују у три Бога:

 

          >>"Ако су", кажу, >"Бог, Бог и Бог, онда, како нису три Бога?"... Један је Бог у нас, зато што је Божанство једно. И на Једном се подижу (возводит = подизати, градити, потенцирати, постављати) Они Који су од Једног, премда и верујемо у Три, јер како један није више Бог, тако други није мање, и није један раније, и није други касније. Они нису расцепљени вољом, нити раздељени силом... Напротив Божанство је нераздељиво у раздељеним...Као што је у три сунца, смештених једно у друго једно простирање (=растварање) светлости. Дакле, када посматрамо Божанство, и први узрок и монархију, тада нам се показује једно, а када (посматрамо) Оне у Којима је Божанство, Оне који од Првог Узрока ванвремено и равноправно постоје, онда се поклањамо Трима<< (10).

 

          Јединство у Тројици је на овај начин условљено јединством Оца, с чијом је личношћу у кападокијском богословљу повезано схватање првог Узрока и идеја монархије (11). Св. Василије Велики се поводом тога изјашњавао потпуно једнозначно: "Бог је један зато што је Отац један" (12). Признање Сина и Духа за равноправне и једносушне Оцу ни у којој мери не умањује значење Оца као првог и јединог Узрока, а одатле следи и као главног извора јединства унутар Тројице.

          Јединство трију Ипостаси је тајна која излази ван оквира (=предела) људског схватања (воспријатие = опажај); због тога никаква поређења, никакве сличности из живота створеног света нису способне да опишу (изобразит = опонашати, осликати) то јединство. Оци Цркве, говорећи о јединству Тројице, прибегавали су поређењима, али само зато да би то учење учинили очигледнијим, доступнијим за обичног верника; они су се стално ограђивали да су слична поређења условна и не исцрпљују тајну Тројице. Например Григорије Богослов говори о људској породици као лику Свете Тројице: "Као што је Сит рођен од Адама, а Ева узета из Адамовог ребра, тако је и Син рођен од Оца и Свети Дух исходи од Оца (13). Овакав начин је јако устаљен (=традиционалан) за ккападокијско богословље и посебно се среће код Григорија Ниског (14).

          У 31. беседи Григорије Богослов наводи још три слике: прва и најустаљенија - извор, врело и река (15); други - сунце, сунчев зрак, и сунчева светлост; трећи - сунчев одблесак који се тако брзо креће по стени да бива видљив истовремено на неколико места. Ипак, у свим трима сликама постоје суштински недостаци: прва наводи на помисао о кретању у Божанству и своди Божанско јединство на аритметичко; друга представља Божанство као сложено и приписавши суштину Оцу чини друга два лица несамосталним; у трећем случају очигледно је постојање покретача, док Богу није ништа предпостојало, а уопште, покретање и љуљање нису својствени Божанству (16). "Због тога", закључује Григорије, "расудио сам да ми је боље да на страну оставим све слике и сени као обмањиве и веома удаљене од истине, а сам да се пак придржавам благочестивог начина мишљења, зауставивши се на малобројним терминима... и друге по мери силе убеђујем да се поклањају Оцу и Сину и Светоме Духу - једном Божанству и сили" (17)

          Григорије говори о једном Богу у три Лица, Богу - Тројици, као о скривеној тајни, тајни хришћанскевере: Он је "Светиња Светих, сакривена од самих Серафима и прослављана трима возгласима: "Свет", који (Серафимми) усходе једном Господству и Божанству" (18). Несхватљива и натприродна тајна јединства Свете Тројице изазива усхићење код Григорија. У 40. беседи, посвећениј празнику Богојављења, Григорије говори о јединству Тројице у контексту крштењске праксе Цркве и сопственог Хришћанског искуства:

 

          >>Више од свега и пре свеа чувај добри залог (19), ради којега (и) живим пребивам који бих желео да имам и при исходу (из живота), с којим и подносимм све невоље и презирем све пријатно - а (то је) наиме исповедање (вере у) Оца, Сина и Светог Духа. Овај ти залог сада поверавам, с њиме те погружавам у купељ и изводим из купељи. Њега ти дајем као помоћника и заступника целог живота - једно Божанство и једну Силу, Које не узраста и не умањује се... Која је свуда једнака, свуда једна иста, као једина красота и једина величина неба . Она је бесконачна саприродност трију бесконачних, тако да је Сваки (од бесконачних) посматран засебно -  Бог... али и три посматрана заједно су такође Бог: прво због једносушности, друго због једноначалности.  Не успевам помислити о једном, јер бивам озарен трима, не успевам разделити три, јер се узносим ка једном. када ми се покаже нешто једно из трију, ја мислим да то и јесте Све... Оно (једно) испуњава мој поглед... је не могу схватити Његову величину... Када у созерцању сједињујем три, тада видим један светилник, будући да немам снаге да разделим или измерим једну светлост.<< (20)

 

          За Григорија јединство у Тројици није једноставно био предмет богословског спора; оно је у првом реду било објекат страхопоштованог молитвеног созерцања. Његов однос према Тројици одликовао се апсолутном преданошћу и пламеном љубављу, готово заљубљеношћу. "Моја Тројица", тако је волеоо да ју назива Григорије. Борба за једносушност је још више појачала Григоријеву привезаност за Тројицу, Која као да је постала део његове сопствене биографије. Није случајно да он своју монументалну поему "О свом животу" завршава усхићеним стиховима (=речима) посвећеним Тројици:

 

          Шта ћу Црквама на дар принети? Сузе,

          јер ме је до тога довео Бог,

          изложивши живот мој изопачењима многим.

          А куда ме оне доводе? Реци ми, Речи Божија!

          Молим се, да ме приведу у непоколебиво станиште,

          (Тамо) где је моја Тројица и Њоме сједињена светлост.

          Тројица, Чије ме нејасне сени и сада у занос доводе."

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Јн.17:21. ^

 

     2 Сл.6,13,9-15; SC 405,154-156 = 1.153-154. ^

 

     3 Посебно по питању о Божанству Светога Духа.

 

     4 Писмо 113. (Презвитерима у Тарсу); ed. Courtonne, 17 = рус.пр. с.138 (Писмо 109). ^

 

     5 Вероватно се имају у виду "мелитани" и "павлинани".

 

     6 Сл.23,10,11-13,3; SC 270,300-306 = 1.333-335. ^

 

     7 Сл.22,12,1-9; SC 270,242-244 = 1.342-343. ^

 

     8 Т.ј. не потребују, на пример, отворено исповедање Духа за Бога.

 

     9 Писмо 113, ed.Courtonne, 17 = рус. прев. с.138.

 

     10 Сл.31,13,5-14,13; SC 250,300-304 = 1.451. ^

 

     11 Види: Василије Велики. О Светом Духу 21 и 38. Уп: Григорије Богослов. Сл.29,15,1-18; 208 = 1.423-424. ^

 

     12 Беседа 24,3 (PG 31,605A). ^

 

     13 PG 37,411 = 2.23. ^

 

     14 О томе шта значи "по образу"; PG 44,1329C. ^

 

     15 Уп: Атанасийје Александрийски. О Светом Духу 1,19; Василије Велики. Против Евномија 5.

 

     16 Сл.31,31,1-33,7; 338-340 = 1.461-462. ^

 

     17 Сл.31,33,10-19; 340-342 = 1.462. ^

 

     18 Сл.45,4; PG 36,628-629 = 1.664. ^

 

     19 Уп: 2 Тим.1:14. ^

 

     20 Сл.40,41,1-24; SC 358,292-294 = 1.571. ^

 

     21 PG 37,1165-1166 = 2.391-392. ^