4. ДОГМАТ О ИСКУПЉЕЊУ

 

 

 

          Григоријево учење о искупљењу нераздвојно је повезано са његовом анти аријанском и анти аполинаријском полемиком. Као и друге богословске идеје св. Григорија оно је такђе неодељиво од учења о обожењу у оквиру кога се креће сав Григоријев богословски систем.

          Термин “искупљење” (lytrosis) сусреће се у Библији и букавално значи “откуп”, то јест новац који се доноси за ослобођење роба. Са схватањем “искупљења” у Старом Завету повезано је пре свега Божије ослобођење израиљског народа из египатског ропства, а такође и из вавилонског ропства (1). “Искупитељ” је једно од Божијих имена у Старом завету, нарочито код пророка Исаије (2). У новом Завету појам искупљења указује на спасење и оправдање човечанства Исусом Христом, Који је пролио крв и умро на крсту ради искупљења свих (3).

 

          Буквални смисао глагола lytroo (искупити) приморавао је ранохришћанске богослове да се замисле над тим коме је наиме Христос платио откуп за човечанство. То је питање занимало многе Григоријеве претходнике и савременике. Ориген опширно тврди да је у моменту крсне смрти Спаситеља Његов дух био предан у руке Оца, а душа предана ђаволу ради откупа људи. “Коме је Искупитељ дао Своју душу за искупљење многих? Не Богу. већ.. ђаволу. У својство откупа за нас дата је душа Сина Божијег, а не Његов дух, јер га је Он већ претходно предао Оцу речима: “Оче, у Твоје руке предајем дух Свој” (4), такође није ни тело, јер ми о томе ништа не налазимо у Писму” (5)

          По учењу Григорија Ниског, човек је грехопадом потпао под власт ђавола, па је да би био искупљен било потребно да плати ђаволу компензацију, откуп. Као откуп био је понуђен човек Исус Христос; ђаво га је примио у замену за човека, иако се под “мамцем” Христове људске природе скривало Божанство Које ђаво није смео да задржи. Тако је Бог "обмануо" ђавола (6).

          Василије Велики се придржавао сличног гледишта у односу права ђавола на компензацију иако је његова теорија била унеколико другачија: “откуп” неопходан за избављење човечанства од ропства ђаволу нује могао да се ограничи простим човеком, јер слични не може искупити себи сличног и човек  не може да искупи сам себе. Било је потребно нешто више него човек. Управо Онај, Који превазилази људску природу – богочовек Христос, проливши крв за грехе људи Он је истовремено платио дуг и ђаволу и Богу (7).

          По речима Кирила Јерусалимског, поставши искупљење за људске грехе избавио је људски род од Божијег гнева (8).

          Григорије Богослов се трудио да искорени критике теорије откупа принесеног ђаволу. Ђаво није достојан никаквог откупа, сматра Григорије: говорити о смрти Сина Божијег као жртве ђаволу је увредљиво. Али немогуће је говорити и да је Син Божији принео себе у откуп Оцу и да је Отац могао желети смрт Свог сопственог Сина.

 

          >>Јер због кога и ради кога је пролита крв, (изливена) за нас – велика и преславна крв Бога, Архијереја и Жртве? Ми смо били потчињени лукавоме, продани (у ропство) греху и у трампу  добили наслађење злом. Ако откуп не бива неком другом до оном који нас држи (у својој власти) онда питам: коме и зашто је принесен тај откуп? Ако лукавоме онда – ниска увреда! Не само од Бога, већ и самога Бога разбојник задобија као откуп и тако бере непроцењиву плату за своју тиранију, да би за такву плату било праведно да и  нас поштеди. Ако ли пак Оцу, онда најпре –како? Па нисмо Њему робовали! Као друго, зашто би крв Јединородног била принета Оцу, који није примио Исака, кога је принео његов отац, него је заменио жртвоприношење, давши овна уместо разумне жртве.?<<  (9)

 

          Неколико столећа касније на латинском Западу се појавила теорија о искупљењу по којој је смрт Христа била удовољење разљућеног правосуђа Бога Оца. Јер је Бог праведан, а грехопадом човека Он је био разљућен, Његова је правда потребовала сатисфакцију: син Божији приноси Себе на жртву Оцу и Својом крвљу умирује разгневљеног Бога (10)

          Ова је теорија је оповргнута на хришћанском истоку на помесном сабору 1156.-1157. год. У Константинопољу (Цариграду), где је тријумфовало учење о томе да је искупитељна жртва Сина Божијег била принесена Богу Тројици. Христос је као човек приносио себе на жртву Богу и као Бог примио жртву (11). То је учење било продужетак теорије искупљења Григорија Богослова, који је одбацивао идеју откупа принесеног ђаволу, а такође и идеју удовољењу правосуђу Оца,  говорио, ипак, о Христу који је принео Самога Себе на жртву Богу.

 

          >>Питам се, због кога је проливена крв Бога?

          Ако ли лукавога ради – даље! Христова крв злочинцу дата!

          Ако ли Богу – како? Није ли други владао над нама?

          А откуп се свагда даје власнику.

          Истина је то да он Сам Себе Богу приноси,

          Да би нас Сам уграбио од онога који је над нама владао,

          И да би у место палога Христос принет био.

          Тако мислим, али уважавам и лик (образ).<< (12)

 

          Као што видимо Григорије се не одриче традиционалне терминологије “откупа”, али примајући је само као “образ”, који помаже да се боље схвати тајна спасоносног подвига Богочовека. Христос је назван “избављењем” (аползтросис)        као онај Који је дао себе у “искупљење” и  у очиститељну жртву за васељену (13). Григорије се такође није одрицао да говори о Оцу који прима жртву, али је не прима зато што има потребу у таквој жртви већ из снисхођења и да би се човек оветио људском природом оваплоћеног Бога (14). Другим речима: крсна жртва Спаситеља није била потребна Богу Оцу, већ нама, и била је последица љубави, а не гнева Очевог. “тако Бог заволе свет да је дао Сина Свога Јединороднога, да сваки који верује у Њега не погине него да има живот вечни” (15).

          У складу са Јеванђељским ликом Христа посланога од Оца из љубави према људима, Григорије у свом тумачењу догмата искупљења ставља акценат на љубав Божијег Богооваплоћења. Јединородни Син Божији је био послан од Оца у свет због тога да би исцелио повређену грехом људску природу. Грех је ушао у људски живот након грехопада, као казна за грех појавила се смрт, али и сама та казна била је пројављење љубави Божије, и у самој смрти се садржи сакривено доброчинство, јер је она преградила пут распростирању греха. Кроз дуге векове Бог је уразумљивао људе на разне начине, али је грех наставио да се шири. Тада је било потребно силније “лекарство” које је било Оваплоћење Бога Слова .

 

          >>О новога ли мешања! О чуднога ли сједињења!

          Онај који Јесте постаје,

          И Нестворени ствара се,

          И несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела;

          И Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством;

          И Пуни се испражњава, умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом.

          Какво је то богатство доброте!

          Каква је то тајна ради мене!

          Имао сам удела у лику његовом и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари, много преславнију од прве, утолико што је тада дао нама оно што је боље, а сада узима удела у лошијем.<< (16)

 

          Дакле, оваплоћење је постало прекретница у судбини човечанства, по свом значењу оно превазилази чак и стварање човека. Из свих Григоријевих теорија о спасењу, како се каже, Григорију је најближе учење св. Иринеја Лионског о “рекапитулацији”, по којој постоји паралелизам између Адамовог живота и земаљског живота Исуса Христа као “другога Адама” (17), при чему сваком дешавању у Христовом животу, одговара аналогно дешавање у Адамовом животу. Основна Иринејева идеја се састоји у томе да је свака Адамова погрешка била исправљена Христом, сваки грех излечен и исцељен. Христос је доследно прошао кроз све етапе људског живота да би на свакој етапи излечио грех. Благодарећи томе све човечанство се “сједињује под главом Христом” (18). Искупитељ сабира уједно и укључује у себе све потомке Адама, постајући главом новог искупљеног човечанства (19).

 

Развијајући ту идеју, Григорије говори о искупитељном подвигу “другога Адама” који се “раскусурао” за сваки дуг Адама у одељености.

 

          >>Све је постало једно ради свих и ради јединог праоца: душа за (душу)  која није послушала  Бога, тело за (тело) које се покорило души и било осуђено заједно са њом. Христос, који је силнији и виши од греха, за Адама потпалога (под власт) греха. Због тога је ново пришло на смену староме и кроз страдање (Христово), позван би (на спасење) онај који је пострадао (Адам), и за сваки наш дуг подано је посебно од Оног, Који је изнад нас, и човекољубиво снисхођење (oikonomia) према паломе кроз непослушање постало је нова тајна. Због тога су рођење и Дјева, због тога – јасле и Витлејем. Рођење уместо стварања, Дева уместо жене, Витлејем уместо Едема, јасле уместо раја, мало и видљиво уместо великог и скривеног. Због тога дрво уместо дрвета и руке уместо руку. Уместо дрског пружања, храбро распростирање (20). Уместо својевољности – прикивање. Уместо изагнања Адама, соједињење уједно свих крајева земље. Због тога висина за пад, жуч за кушање, трнов венац за овладавање злом, смрт за смрт, тама ради светлости, погребење за враћање у земљу и васкрење (Христово) због васкрсења (Адамовог).<<  (21)

 

          Тако је смрт Спаситеља на крсту постала пресаздање читавога Адама, свег човечанства. Григорије подвлачи универзални карактер Спаситељеве крсне жртве. Он је постао “све ради свих, да би спасао све” (22). Жртва коју је принео не очишћује само мали део васионе, и не само на кратко, већ сав свет и заувек (23). Сво је човечанство сједињено под једном главом Христом:

 

          >>Распростревши своје тело по крајевима света,

          са свих крајева уједно је сабрао 

          све смртне, сједињујући их у једног човека

          и у недра јединог Божанства их положио,

          сваку нечистоту крвљу јагњетовом очистивши

          и смртнима пут од земље ка небу премошћујући.<< (24)

 

          Искупитељна Спаситељева жртва има непосредну важност за сваког човека. Христос не умире за апстрактне масе, не за одвученог и сабраног “Адама”, већ за сваког човека, за сваког конкретног Адама, најпре за самога Григорија. Христос, говори он, “је примио лик човека, окусио смрт и опет окусио живот, будући Бог, да би мене избавио од ропства и од смртних уза” (25). Григорије посматра све догађаје везане са страдањима и смрћу Христа као оне који имају непосредан однос према његовом сопственом спасењу. “Подсећам те на Христа и Његово подношење за нас, страдње бестрасног, крст и гвожђе којима сам ја разрешен од греха, и вазнесење ... и слика мог спасења.” (26)

 

          Богооваплоћење је за Григорија највећа тајна, непокорни људском разуму парадокс, чудо сједињења несједињивога. Бога и човека. Адамово спасење које произилази као резултат оваплоћења је такође тајна:

 

          >>Природа се обнавља и Бог постаје човек "Који седи на небесима небеса исконских  на истоку" сопствене славе и светлости (27), прославља се на западу наше беде и нашег смирења, и Син Божији прима то да буде и назива се сином човечијим, не измењујући оно што је био, јер је то неизмењиво, него примивши оно што није био, јер је човекољубив... Због тога се меша несмешиво – не само Бог са рођењем, ум са телом, ванвремено с временим и неограничено са мерљивим, већ и рођење с девством, бешчашће с оним што је изнад сваке части, бестрасно са страдањем, бесмртно са трулежним. Јер пошто умудривши се у злу (ђаво) (28) се надао да ће бити непобедив, обманувши нас надом на обожење, и сам био обманут истицањем тела у први план, да би приступивши Адаму срео Бога. И тако је нови Адам спас старога, и осуда тела је разрешена, када је смрт била умртвљена телом.<< (29)

 

          У овом тексту је немогуће не приметити звучну теорију искупљења св. Григорија Ниског сагласно којој се ђаво уловио на “замку” тела, под којом није могао да види Бога. Григорије Богослов користи сличан начин (30), али за разлику од Григорија Ниског, не развија на њему основе своје сотирологије (науке о спасењу), која би  се потрудила да објасни тајну искупљења. Откуп је реално био принет, ђаво се реално обмануо, човек је заиста спашен оваплоћеним Богом, али потврдивши ово Григорије не иде даље: “Нека више од овога буде испоштовано ћутањем” (31). Ми смо опет убеђени у то, колико је Григорије био опрезан богослов, са каквим је страхопоштовањем сакупљао свако слово, када је била реч о догматским истинама, о “тајнама” хришћанске вере које залазе иза предела разума и речи. Широким расуђивањем и теологуменама Григорије Богослов је претпоставио слављење чудеса Божијих језком хвалебних песама, делом лаконским, а делом јарким, максимално садржајним и то у време одухновења и прослављања. Није случајно да његова проза неретко звучи као висока поезија и многи су његови изрази у целости ушли у богослужбену химнографију Православне Цркве.

 

Тајна Богооваплоћења није објекат за распростирање догматских теорија, оно више одговара молитвеном сагледавању. Искупљење човечанства умрлим на крсту и васкрслим Христом, о којем не треба само расправљати него га и опевати.

 

          >>Нама је, да би оживели био потребан оваплоћени и умртвљени Бог.  Умрли смо са Њиме да би се очистили, с Њим смо васкрсли зато што смо са Њим и умрли, с Њим смо се прославили зато што смо са Њим и васкрсли. Многа су била чудеса у то време: Бог разапет, сунце се помрачило  и поново засветлило, завеса се раздрала крв и вода излили су се из ребра, земља се потресла, камење се распало због Камена (т.ј. Христа), мртви су устали,... знамења при погребењу и након погребења може ли неко опевати по достојанству? Али ништа од тога није сравњиво са тајном мога спасења! Неколико капи крви пресаздају сав свет.. сабирајући све у једно.<< (32)

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Уп. Пс.73:2; Мих.6:4 и др.

 

     2 Уп. Ис.41:14; 43:14; 47:4; 48:17; 49:26; 59:29; 63:16 (сви се цитати односе на текст токозваног "Другог Исаије").

 

     3 Уп. Мт.20:28; Мк.10:45; Рим.3:24; Гал.3:13; 4:5; Еф.1:7; 1 Тим.2:6; Евр.9:12,15; Откр.5:9 и др.

 

     4 Лк.23,46.

 

     5 На Мт. 16,8 (GCS 40,498).

 

     6 Велика беседа оглашенима 22-24.

 

     7 Беседе на Пс.7,2 и 48,3. О откупу, принесеном Богу, види такође Беседу на Пс.28,5.

 

     8 Реч Оглашенима 13,2.

 

     9 Сл.45,22; PG 36,653 = 1.675-676.

 

     10 Изложена теорија сатисфакције припада Ансељму Кентерберијском.

 

     11 Сабори 1156-57 г. били су сазвани у вези јереси Сотириха Пантеогена, који је излагао теорију искупљења у терминологији блиској Анселмовом учењу. Оци Сабора, посебно св. Николај Метонски, в своме ученњу о искупљењу позивали су се на молитве из Литургије св. Василија Великог и св. Јована Златоустог, која се односи на Христа: "Јер Ти си Приносећи и Принесени". Види о томе Павле (Черемухин). Собор; Angelou. Nicholas; Meyendorff. Christ, 197-200.

 

     12 PG 37,470 = 2.1313-132.

 

     13 Сл.30,20,44-46=1.442.

 

     14 Сл.45,22; PG 36,653 = 1.676.

 

     15 Јн.3:16.

 

     16 Сл.38,13,28-40; SC 358,134 = 1.529.

 

     17 Против јереси 5,16,3.

 

     18 Уп. Еф.1:10.

 

     19 Против јереси 3,22,3-4.

 

     20 Т.ј. уместо Адамових руку, дерско испружених према забрањеном плоду, Христове руке, распрострте на Крсту.

 

     21 Сл.2,23,8-25,9; SC 247,120-122 = 1.32-33. PG 37,534-535 = 2.136-137.

 

     22 Сл.37,1,7-8; SC 318,270 = 1.510. Уп. 1 Кор.9:22.

 

     23 Сл.45,13; PG 36,640 = 1.669.

 

     24 PG 37,535 = 2.137.

 

     25 PG 37,1355 = 2.67.

 

     26 Сл.17,12; PG 35,980 = 1.261.

 

     27 Уп. Пс.67:34 (по LXX).

 

     28 Т.ј. ђаво.

 

     29 Сл.39,13,8-27; SC 358,176-178 = 1.539.

 

     30 Уп. PG 37,460 = 2.36: Христос се јавио, "сакривши се са свих страна завесом... јер је било потребно да змија, сматрајући себе мудром, приближивши се Адаму, неочекивано уместо њега наиђе на Бога и о Његову снагу да сломи своју злобу..."

 

     31 Сл.45,22; PG 36,653 = 1.676.

 

     32 Сл.45,28-29; 661-664 = 1.680.