4. ГРЕХОПАД

 

ПАД САТАНЕ

 

Адамово сагрешење (грехопад) постао је најтрагичнији догађај, који је изменио сав ток историје човечанства. Међутим, још пре човека, један од највиших (најславнијих) анђела, "светлоносац" (грчки: heosphoros, латински lucifer, словенски: Денница), успротиво се Богу, отпао од Његаи претворио се у ђавола; следујући његовом примеру, (неки од) других анђела су постали демони (1). Учење о паду "светлоносва" провлачи се кроз неколико Григоријевих беседа, а такође и у његовој богословској поезији. Одговарајући на питање о узроку тога пада, григорије говори о зависти и преузношењу Луцифера (2), а такође и о гордости, због које је изгубио светлост и славу и постао непријатељ људског рода (3). Ђаволова гордост се огледала у томе што је пожелео да постане једнак Богу и да и сам постане бог:

 

>>...најславнији Светлоносац, јако се преузневши, -

јер је маштао о царској части валиког Бога,

имајући сам преимућствену славу - изгубио је свој сјај.

Ниспао је одатле с бешчашћем, поставши не бог, бећ тама.

Премда је он и лак по природи, међутим ниспао је до најдоње земље.

Због тога и мрзи благоразуме, и свима преграђује

пут ка небу, раздражен својим губитком.

Не жели, да се божанству, од кога је отпао

твар приближи, већ жели да заједнички за њега и смртне

постану грех и помрачење. Овај, завидљивац, истерао је из раја

оне који су зажелели да имају славу равну Божијој.

Дакле, када се он преузнео, сишао је с небеског круга;

али није једини он ниспао, него пошто га је погубила гордост,

он је многе увукао у пад - све које је научио греху...

одатле су произишли надземни носиоци зла -

демони, следбеници злога цара-човелоубице,

безсилни, тамни, зли призраци ноћи...<< (4)

 

За своје противљење Богу, враг није би уништен, премда није ни остао слаобдан: Бог је допустио ђаволу да се угнезди (унедри) међу људе да би се људи научили да га побеђују, и кроз борбу с њим да се очишћују, као злато у огњу (горнила - ковачко огњиште) (5). Са Своје стране, Бог се побринуо о томе да дејства ђавола, која су устремљена на зло, буду преокренута на добро. Ђаво није самосталан у својим активностима; он је принуђен да се обраћа Богу за разрешење: "Он предстоји и среед анђела, тражећи Јова" (6). Причао Јову показује, да ђаво може да делује само у оним областима које му је Бог одредио (7).

 

ЗЛО - ОДСУСТВО ДОБРА

 

У складу са источно-хришћанском традицијом, зло е постоји само по себи, већ је само одсуство добра, исто као што тама настаје одсуством светлости; оно није личносно, нијуе биће, већ је "ништа" (8). Бог није виновник зла, и зло није савечно Богу, већ је произашло након стварања материјалног света, као противљење Богу. У сагласности са овим погледом, хришћанска тадиција је одбацила манихејску представу о злу као савечном и начелу једнаком Богу, творцу свега материјалнога и телсног, које се налази у постојаној борби с Богом (9). Григорије Богослов је потпуно једнодушан с традицијом када говори:

 

>>И ти, зла манихејска тамо, ниси била отпочетка

истомоћна највишој Светлости. Ако је био Бог,

онда није било таме. Јер зло се није могло противстављало себе на исту висину с Богом.

Еко ј е била тама, онда не признајеш Бога. Њему не би пристојало да буде у јединомислију (са злом);

Ако су, пак, они у борби, победиће онајј који је јачи; а ако су исте јачине,

ко их трећи приводи у јединство својом мудрошћу и прекраћује борбу?...

Ја - душа и тело. Прво је струја Божанства,

бесконачне Светлости; друго, пак, ти производиш

од тамнога корена. И тако далеке једне од других, ти сводиш уједно!

Ако сам ја заједничка природа (душе и тела), онда прекраћујем борбу. А ако је жестока свађа

непомирљива, онда ја нисам једна природа, спрегнута из двају (начала).

Јер не посвађана (начела) дају заједнички пород, али дружељубив.<< (10)

 

КАКО ЈЕ ЗЛО ДОБИЛО БИЋЕ - СЛОБОДНА ВОЉА

 

Како се онда десило, да зло, које није савечно и равно Богу, задобило биће и посредством ђавола ушло у живот људи? Светоотачка одговара: могућност зла се укоренила у слободи човека. Парадокс се закључује у томе да човек без слободе не може достићи богоуподобљење, јер богоуподобљење претпоставља добровољно усвојење божанских својстава од стране човека упражњавањем врлине. Међутим слобода за човека означава неограничено право избора, све до одрицања следовању по путу препорученом од Бога, све до потпуног противљења Богу. По учењу ранохришћанских писаца, Бог је првоствореном човеку дао слободу и саветовао га на покорност, премда га није принуђивао на повиновање, јер би свака принуда представљала нарушавање слободе (11). као резултат добровољног потчињења Богу и испуњења његових заповести Адам је требао да постане потпуни човек (пуноћа човека), да би услед тога постао бог. Преступивши (нарушивши) Божију заповест, Адам и Ева су сопственом кривицом отпали од Бога, лишили се Светлости и нашли се у мраку (12). Самим тим, они су доживели исту судбу као и "светлоносац", који је такође пао, својом слободном вољом (13).

 

АДАМОВ ГРЕХ; ОПАСНОСТ СОЗЕРЦАЊА

 

Излажући догмат о грехопаду у 38. беседи, Григорије се користи алегоријском интерпретацијом раја:

 

>>Овог (човека) је Он поставио у рају. -шта би нам означавао овај рај, - (14) поштујући његову слободну вољу (to autexousio), да би добро припадало не мање ономе који бира него ономе ко га је усадио - (поставио) узгајивачем бесмртних растиња, може бити, божанских мисли, како оних простих, тако и оних савршенијих (15); Поставио га је нагог због простоте и неискусног живота, без икаквое заштите или ограде... Дао је и закон због вежбања слободне воље. Закон је, пак, била заповест о томе, каквим растињем сме да се користи, а каквом да се не примиче. Такво је било дрво познања, посађено, не са злом намером и забрањено не по зависти,... већ да би се благовремено употребило, - зато што је по мени то дрво било созерцање, а ка созерцању безопасно могу приступити безопасно једино они који су достигли савршенство у опиту; није, пак, добро за одвећ просте и одвећ неумерене у својим стремљенима... А када, по зависти ђавола због завођења (преваре) жене,... човек је заборавио дану му заповест ии био побеђен горким окушањем, тада је због порока био изагнан из од дрвета живота и из раја, и од Бога, облачећи се у кожне одежде - може бити, у ово најгрубље, смртно и ратујуће тело, први пут познавши сопствени стид и кријући се од Бога.<< (16)

 

КОЖНА ОДЕЋА - ТЕЛО НАКОН ГРЕХОПАДА

 

Интерпретација, по којој "кожна одећа", коју је Бог начинио за Адама и Еву после грехопада (17), је људско тело, била је распрострањена у александријској традицији (18). Ми је сусрећемо и у Григоријевој поезији: "(човек) се обукао у кожну ризу - тешко тело - и постао трупоносац (nekrophoros)" (19). Видимо да Григорије прави разлику између првоствореним телом (soma) и овог "тешког тела" (sarx), у које се (оно) тело претворило као резултат грехопада. Ако је тело, створено од Бога, било прекрасно и налазило се хармоничном пребивању с душом, онда се грубо тело палог човека налази у сталној борби са душом и умом (20). као резултат грехопада нарушен је биланс између духовним и телесним начелима у човеку: премда тело и остаје "сродником и саслужитељем" душе, оно тиме, нишрта мање, неретко објављује рат души (21).

 

БОЛЕСТИ

 

Након грехопада у људски живот су ушле болести (22), поставши једна од последица нарушавања баланса између духа и тела човека. У касним Григоријевим песмама, ова се тема често јавља (не једанпут ниче): Григорије је често боловао и вољно или невољно размишљао је о узроцима болести (23). У тим тренуцима Григорије се обраћао и сопственом телу укоревајућим речима:

 

>>Погубно тело - црна воља злоумног Велиара!

Погубно тело - корен многобројних страсти!

Погубно тело - наложник доњег галопирајућег света!

Погубно тело - противник небеског живота

Тело - мој противник и друг, слатка борба, неверно благо,

непрестано куша плод човекољубивог дрвета....

Ти - гроб (sema) и уза твога цара -

Небесног лика, који сам задобио од Бога!<< (24)

 

ПОДВИГ; ОБОЖЕЊЕ

 

Видели смо да Григорије одлучно одбацује манихејски дуализам и гнушање тела као да га је створио зли демијург. Међутим он је јасно знао, да се у палом човеку тело неретко јавља као узрок препреке на путу ка обожењу: док су се у првоствореном човеку душа и тело заједно кретали пема томе циљу, пали човек постаје "роб тела", које га вуче ка греху (25). Зато су неопходни аскетски подвизи, ради умртвљења греховног тела. Човек и након грехопада продужује да живи надом на обожење. (Ово) последње се извршава Христом и ако једино у "сарадњи" (сатрудништву) са самим човеком. сав живот треба да постане непрекидни подвиг борбе са страстиа и пороцима, успевање у врлини ради достизања тога, на шта је човек отпочетка призван:

 

>>Потребно је, успевши једној врлини, приступити другој, желети трећу, док не достигнемо крај и обожење, ради кога смо и добили биће и које стремимо да достигнемо по мери тога, каквим разумом се пењемо (ка Богу) и надамо се на (блага) достојна Божије величине.<< (26)

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

 1 Грчка реч "демон" у античкој традицији није имала негативан карактер: она је означавала свако нематеријално живо биће. У хришћанској традицији, почевши од св. апостола Павла, ова реч постаје термин који означава зле духове, анђеле отпале од Бога.    

 

     2 Сл.36,5,1-2; SC 318,250 = 1.504. ^

 

     3 PG 37,419 = 2.26. ^

 

     4 PG 37,443-444 = 2.30-31. ^

 

     5 PG 37,445 = 2.31. ^

 

     6 Сл.24,9,25-26; SC 284,56 = 1.351. ^

 

     7 Ср. Иов 1:6-2:7. ^

 

     8 види: Ориген, На Ин. 2,3 (PG 14,133 D); Атанасије Александријски, Реч незнабошцима 6 (PG 25,12 D); Григорије Ниски, Мојсијев живот (PG 44,420 A); 5. реч оглашенима (PG 45,24 D).

 

     9 Атанасије Александријски у "Реч незнабошцима" овако карактерише манихејски дуализам: "...неки јеретици, отпавши од црквеног учења и претрпевши крах у вери, у своме безумљу чак и злу приписују самосталност. осим истинитог Христовог оца, себи изображавају другог бога и тог нерођеног творца зла и узрока злобе признају и као саздатеља твари".

 

     10 PG 37,417-418 = 2.25. ^

 

     11 Иринеј Лионски. Против јереси 4,37,3. ^

 

     12 Иринеј. Против ереси 4,39,1-3. ^

 

     13 Татиан. Реч против јелина 7. ^

 

     14 Алузија на две различите интерпретације раја (буквалну и алегоријску), које су постојале и у ранохришћанској традицији. Види о томе Василије Велики: О рају (PG 30,68 C).

 

     15  Григорије се, како видимо, приклања алегоријској интерпретацији дрвећа у рају, следујући у томе Филону Александријском (види његов тракат о растињу 36-40).

 

     16 Сл.38,12,1-27; SC 358,126-130 = 1.527-528. ^

 

     17 Ср. Быт.3:21. ^

 

     18 По свеочанству Методија Олимпијског ( О васкрсењу 1,29; GCS 27,258), та интерпретација припада Оригену. Њоме се такође користио и Григорије Ниски (О души и васкресењу, PG 46,148 C-149 A).

 

     19 PG 37,455 = 2.34. ^

 

     20 О борби ума с телом види. PG 37,1359-1361 = 2.68-69. О борби између тела и духа говорио је још ап. павле(види Гал.5:17 и др.).

 

     21 Сл.14,6-8; PG 35,865-868 = 1.208-209. ^

 

     22 Ср. Пост.3:16. ^

 

     23 Види његову песму "На злог у време болести" PG 37,1385-1393 = 2.124-127.

 

     24 PG 37,1378 = 2.117. Опет одјек Палтоновог учења о телу као гробу и тамници

 

     25 PG 37,1357-1358 = 2.68. ^

 

     26 Сл.4,124,14-18; SC 309,292 = 1.122. ^