ПАСТИР ДОБРИ

 

            Григорије Богослов је био први источно-хришћански аутор који је написао специјални трактат о свештенству (1): до њега су ту тему црквени писци дотицали само узгред. Григоријев трактат, написан на освиту његове црквене каријере, одамх после јерејске хиротоније, извршио је примарни утицај на многа каснија дела на ту тему, као на пример "Шест беседа о свештенству" Јована Златоустог (IV б.), "Пастирско правило" Григорија Двојеслова (VI в.), реч "Пастиру" Јована Лествичника (VII в.). У Православној Цркви, Григоријев трактат и до данашњег дана остаје основна књига служитеља Цркве; њега будући свештеници изучавају на духовним семинарима. Задржаћемо се на основним темама трактата, које одражавају главне аспекте схватања свештенства по Григорију Богослову.

            Неопходност свештенства израста, по његовом учењу, из хијерархијске структуре Цркве, која је тело обједињено под Главом - Христом. Ова идеја, која води порекло од ап. Павла (2), надахњује Григорија на расуђивање о поретку (taxis) као основи целокупног постојања Цркве, где као (и) у армији, постоје начелник и потчињени, као у стаду - пастир и паства; као у школи - учитељ и ученици; као на броду - капетан и морнари. Хијерархијско уређење спасава Цркву од беспоретка - анархије; постојање свештенства и епископства обезбеђује јединство Цркве као организма, у коме сваки члан врши своју функцију (3).

            Свештенство, то је пре свега пастирство, брига о овцама, руковођење стадом: Григорије се користи сликом традиционалном за библијско богословље. У старом завету Бог је представљен као врховни Пастир, а народ - као Његово стадо (4); књиге пророка су пуне изобличавања на адресу недостојних пастира, од којих ће Бог тражити Своје овце (5). У Новом Завету Христос о себи говори као о "Пастиру добром", који за разлику од квази-пастира,"најамника", зна Своје "овце" по имену и брине се о њима, чувајући стадо од вукова, жртвујући свој живот ради њиховог спасења, чувајући јединство стада и привлачећи у њега нове чланове (6). Христос је тај Пастир Коме је свака овца скупоцена (=драга): Он креће у потрагу за изгубљеном овцом и нашавши је, носи је на својим плећима (7). Остављајући земљу, Он поверава Своје овце Петру (8), а у њему - осталим апостолима и свим будућим поколењима хришћанских пастира.

            Упоређујући труд свештеника са трудом чобана (9), Григорије говори о томе да је далеко теже руководити људима него напасати животиње. Пастир једино треба да нађе травнато место за стадо, да би овце и волови имали довољно воде и хране; нашавши такво место, он може слободно прилећи у сенци, свирати на свирали или певати љубавне песме. А хришћанском пастиру приличи да учи људе врлини која се трудом враћа у палу људску природу: људи су склонији ка злу него ка добру (10). Управљане Црквеном паством није једноставно занимање. То је искуство које потребује усрђе и мајсторство. "Заиста ми се руковођење човеком, компликованим и измењивим у природи, чини вештином над вештинама и науком над наукама", говори Григорије. (11)

            У томе смислу, труд свештеника се пореди са делатношћу уметника који треба да страхује од тога да постане "лош живописац прекрасне врлине", или, што је још горе - рђав модел за друге живописце. Свештенослужитељ не треба једино да се уздржава од зла, већ и да се занима активним чињењем врлина. Не само да брише рђаво из душе, већ да у њу уноси прекрасно (12); он "не треба да познаје никакву меру у добру и у усхођењу, не само да сматра добитком достигнуто, већ губитком - недостигнуто, свагда сматрајући (=чинећи) достигнуто одскочном даском за усхођење ка вишем“ (13). На тај начин идеја бесконачног духовног прогреса, постојаног усхођења ка све вишим ступњевима савршенства - једна од кључних идеја мистичког богословља св. Григорија Ниског (14) - налази смисао код св. Григорија Богослова у контексту учења о хришћанском пастирству. Упоређивање свештеника са живописцем даје двојну перспективу значења свештеника у животу Цркве: као прво он ради на изграђивању свог сопственог лика, никада не остајући на достигнутом, већ свагда стремећи ка вишем; као друго, он постаје икона по којој сваки човек, као уметник сопственог живота, може изграђивати свој лик. О пастиру као "обрасцу" (eikon) за верне "у речи, животу, љубави, духу, вери, чистоти", говорио је још ап. Павле (15).

            Труд свештеника се такође упоређује са лекарским искуством; премда, ако је последње изграђено над материјалним и временим, прво води бригу о души, која је нематеријална и божанска по пореклу. Лекар болесноме преписује лекове, препоручује профилактичка средства, чак употребљава и спаљивања и хирушку вештину; међутим, далеко је теже лечити "нарави, страсти, начин живота и вољу", истржући из душе све животињско и дивље и насађујући у њу све кротко и благородно (16).

 

            >>Из свих тих разлога ја нашу медицину сматрам далеко тежом и значајнијом, а тиме и претпостављеном оној која има посао са телом, још и стога што последња мало загледа у дубину, већ се највећим делом бави видљивим, а наша терапија и брига се потпуно односе на скривено срце човека (17) и наш (је) бој с врагом (=непријатељем) који војује унутар нас и противстоји нам, који као оружије против нас користи нас саме, и што је још ужасније, предаје нас греховној смрти. Пред лицем овога (противника) потребна нам је велика и савршена вера, знатно садејство Бога, али не мања ревност и са наше стране... А што се тиче циљева једне и друге терапије,... за једну то је или сачувати постојеће здравље или повратити изгубљено,... а за другу (то је) окрилити душу, извући је из света и предати Богу, сачувати оно што је по образу (18); ако је оно читаво, подржати га, ако је угрожено, поново га установити, ако је повређено, уселити Христа у срца уз помоћ Духа, или краће речено: учинити онога ко припада вишем чину (20), богом и достојним вишег блаженства.<< (21)

 

            Дакле, циљ служења свештеника постаје обожење поверених му чланова Цркве. Али да би друге могао да води Богу, и он сам треба да приђе; да би друге водио ка савршенству, треба да је он сам савршен; и да би лечио болести других треба да излечи сопствену душу:

 

            >>Такве мисли ме прате дању и ноћу. Исушују мој мозак, црпу моје тело, не дозвољавају да будем дрзак, нити да корачам уздигнуте главе (=с високо подигнутим очима). Оне смирују моју душу, сабирају ум, зауздавају језик и приморавају ме да мислим не о управитељском месту, не о исправљању и учењу других, за шта су потребни обилни дарови, већ о томе како да ја сам избегнем надолазећи гнев и макар мало удаљим од себе рђу порока. Најпре се треба очистити, па онда очишћавати (друге); умудрити се (уразумити се) па онда уразумљавати; просветлити се па онда просветљивати; приближити се Богу, па онда друге приближавати Њему; осветити се па онда освећивати... А ко је способан, као неку глинену скулптуру, израђену за један дан, саздати заштитника истине, који стоји са анђелима, славослови с арханђелима, узноси жртве на горњи жртвеник, свештенодејствује заједно са Христом, пресаздава саздано, васпоставља лик (Божији), чини дела изнад света и боље рећи! - постаје бог и друге чини боговима?<< (22)

 

            Свештеник је, по Григоријевом учењу посредник између Бога и људи (23). Тим високим призвањем се и одређује висина моралних потреба постављених пред свештеника. На њему се у пракси треба познати све оно чему учи своје парохијане, да сам прође тај пут по коме их води. Живот свештеника трба да буде непрестани и свакодневни подвиг; наиме такав је био живот апостола Павла и осталих Апостола, а пре њих многих старозаветних пророка и проповедника (24). Сваки свештенослужитељ може у Светом Писму да црпе примере за подражавање.

            По григоријевом схватању, главни задатак свештеника је "раздавање речи" (25) - проповед, учитељство, богословље. У његовим очима свештенослужитељ је онај који правилно мисли о Богу и способан је да људе учи догматима "о свету или световма, о материји, о души, о уму и умним природама, како добрим тако и злим, о Промислу Који свезује све и управља свиме,... а још о нашем првом устројењу и последњем пресаздању, о праобразу и истини, о заветима, о првом и другом Христовом доласку, о Његовом оваплоћењу страдању и смрти, о васкрсењу, о крају света, о суду и раздавању (награди и казни),... а пре свега о томе како треба веровати у врховну и блажену Тројицу (26). Православни свештеник треба да чврсто стане против тријадолошких јереси и исповеда јединство Тројице при различитости Ипостаси (27). За то, да би правилно мислио о Богу, свештенику је потребна морална чистота и садејство Светога Духа, благодаррећи Коме је једино и могуће мислити, говорити и слушати о Богу, "јер примаћи се Чистоме може само онај ко је чист и сличан њему" (28).

 

            Други, не мање важан задатак свештеника осим проповеди и учитељства, јесте сопствено служење олтару, молитва за народ, савршавање евхаристије. Наиме, у томе служењу највише се пројављује улога свештеника као посредника између Бога и људи; наиме, овај аспект служења свештеника изазивао је у Григорију, који је искрено сматрао себе недостојним да Богу приноси бескрвну жртву, најдубље страхопоштовање. Говорећи о томе Григорије се послужио ликом Мојсија, који је постао пут за све чланове кападокијског круга, али и другим старозаветним ликовима:

 

            >>Слушај о самом Мојсију, да када је Бог разговарао са њим, многи су били призвани на гору,... али је било заповеђено да се други поклоне издалека, а приближио се једино Мојсије... И пре тога, у почетку давања закона, трубе, муње, громови, мрак, гора сва у диму, страшне претње... и други слични ужаси задржавали су очишћење других, док је Мојсије и усходио и ступио унутар облака и добио закон и примио таблице, за већину таблице писане, а за оне изнад масе - духовне... Знам такође да се није дозвољавало ни улазити у светилиште, ако се у души и телу сачувала макар мала нечистота; тим пре нису смели да често улазе у светињу над светињама, где је могао ући само један и то једном у години (29); тим пре је било недопустиво гледати на завесу или очистилиште или кивот или херувиме и додирнути их. Дакле, знајући ово, и то да нико није достојан великог Бога и Жртве и Архијереја, ако није претходно принео себе самог  Богу на жртву, живу и свету, ако није показао разумно служење, благоугодно Богу (30), ако није принео Богу жртву хвале (31) и дух скрушен (32),... како се могу осмелити да Му приносим спољашње жртвоприношење, икону (antitypon) великих тајни (33)? Или како се могу обући у лик и чин јереја пре него сам осветио руке преподобним делима...?<< (34)

 

            У закључном делу трактата Григорије развија тему којом пастирски трактати често почињу - тему призвања. Несавладива за сваког свештеника антиномија састоји се у томе да човек јасно сазна своју недостојност и заједно са тиме чује глас Божији који га призива, на који је он дужан да се одазове. Свештенство – (то је) задатак који превазилази силе ма ког човека; нема никога на земљи ко би са њим могао да изађе на крај својим силама. Ипак из рода у род, из поколења у поколење Бог изабира људе и поставља их на служење олтару, упркос њиховој недостојности и неретко - упркос њиховом нежељењу да на себе приме бреме тог служења. Призвање и избор зависи од Бога, али одговор на призвање - од човека: један се одмах саглашава, други оклева и колеба се. Сам Григорије, како видимо, дуго се колебао, и чак после рукоположења није одмах приступио испуњењу својих обавеза. Његова се дилема састојала у томе да је он себе сматрао неприпремљеним за свештенослужење и зато није желео да прими чин, али се исто тако бојао непослушања своме оцу - епископу.

            Размишљајући о тој дилеми, Григорије се осврће на искуство старозаветних пророка који су се различито одазивали на Божији зов и посебно се позивао на библијску причу о бекству пророка Јоне од лица Божијег:

 

            >>За њега је вероватно постојало неко оправдање зато што је отказао своју пророчку мисију, али зар је за мене остало ма какво место извињењу или оправдању, ако бих продужио да будем упоран и одустајао од на мене наложеног бремена служења? Јер ако би се ма ко сагласио са мном да сам ја далеко испод тог (нивоа) који је неопходан да би се служило Богу, и да најпре треба постати достојан Цркве, а затим олтара, и најпре достојан олтара, а онда предстојатељства (дужности), онда нас други вероватно не би ослободили кривице непослушања. Али ја се опет враћам у историју и набрајајући искусне мужеве (из) старине, налазим да од оних које је ма када благодат изабрала за управитељско и пророчко служење, једни су се са спремношћу одазивали, други су одлагали (примање) дара, али ни једни ни други нису потпали под осуду: Ни они који су се одрекли - због страха, ни они који су се сагласили - због спремности. Јер једни су устрептали пред величином служења, а други су с вером следили Ономе Који их је призвао. Аарон је исказао спремност, а Мојсије противуречио; са спремношћу је послушао Исаија, а Јеремија се бојао своје младости и није се осмелио на пророчко служење пре него је задобио од Бога обећање и силу која превазилази узраст.<< (35)

 

            Из свих цитираних текстова јасно следи једна мисао: узвишеност свештеничког чина потребује од оних који га носе духовно и морално савршенство. У другој беседи Григорије је сликовито представио лик идеалног свештенослужитеља, који потпуно одговара свом високом призвању; задатке свог сопственог живота Григорије је узвисио до тога идеала. 25 година касније, на крају своје епископске каријере он је са црквене катедре посведочио да је испунио постављени задатак и изговорио следеће речи:

 

            >>Зар је у мене мало стадо? (Али) ипак, не петља се по стрминама. Тесан ли је тор? Али недоступан вуковима, не прима разбојнике, и у њега не улазе ни лопови ни непознати. Знам сигурно да ћу некада угледати своју паству многобројнијом. Чак и од садашњих вукова многи ће се прибројати овцама, а може бити и пастирима. То ми благовести Пастир добри, ради Којег ја полажем душу за овце (36). Не бојим се ни тога што је стадо мало (37), јер за њим је згодно следити, јер знам моје и моје знају мене (38). Они знају Бога и Бог зна њих. Овце моје слушају глас мој (39), који сам ја чуо у Божанским Писмима, коме сам се научио од светих Отаца, коме сам учио у свако време, не саображавајући се са приликама, и нисам престајао учити; с којим сам се родио и са којим одлазим. Ја их зовем по имену... и оне иду за мном (40) - зато што их храним на водама одмора (=покоја) (41); оне следују за сваким пастиром који је такав као ја...<< (42)

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 2. беседа (у рус. прев.  3.). О овом трактату и о Григоријевом гледишту на "царско свештенство" види нарочито, Portmann. Paidagogia, 125-136. ^

 

     2 Уп. 1 Кор.12:12-27; Кол.1:18 и др. ^

 

     3 Сл.2,3,3-5,8; SC 247,88-92 = 1.24-25. Уп. идеју поретка у Цркви но слици поретка који постоји у устројству васионе, у Сл.32,8-13; SC 318,100-112 = 1.466-469. ^

 

     4 Уп. Пс.22:1; 79:2; Ис.40:11; Јерем.31:10 и др. ^

 

     5 Уп. Језек.34; Јерем.23:1-4 и др. ^

 

     6 Јн10:11-16. ^

 

     7 Лк.15:4-7. ^

 

     8 Јн21:15-27ю ^

 

     9 Реторички начин упоређивања се нашироко користи, како овде, тако и у другим Григоријевим беседама.

 

     10 Сл.2,9-12; SC 247,100-106 = 1.26-28. ^

 

     11 Сл.2,16,3-6; 110 = 1.29. ^

 

     12 Сл.2,13,1-14,10; 106-108 = 1.28. ^

 

     13 Сл.2,14,10-13; 108 = 1.28. ^

 

     14 Види Daniélou. Platonisme, 309; Rondeau. Exégèse, 517-531. ^

 

     15 1 Тим.4:12. ^

 

     16 Сл.2,16,6-18,11; 110-114 = 1.29-30. ^

 

     17 1 Пет.3:11. ^

 

     18 Уп. Пост.1:26. ^

 

     19 Уп. Еф.3:17. ^

 

     20 Т.е. онога који је примио св. крштење.

 

     21 Сл.2,21,1-22,15; 116-120 = 1.31-32. ^

 

     22 Сл.2,71,1-12; 73,11-18; 182-186 = 1.50-51. ^

 

     23 Сл.2,91,17-19; 208 = 1.56. Уп. Сл.2,53,11-12; 160 = 1.43. ^

 

     24 Сл.2,50-69; 156-182 = 1.37-50. ^

 

     25 Сл.2,35,1; 132 = 1.36. ^

 

     26 Сл.2,35,8-36,7; 134-136 = 1.36. ^

 

     27 Сл.2,37-38; 136-140 = 1.36-37. ^

 

     28 Сл.2,39,4-6; 140 = 1.37. ^

 

     29 Уп. Исх.30:10. ^

 

     30 Уп. Рим.12:1. ^

 

     31 Уп. Пс.49:14. ^

 

     32 Уп. Пс.50:19. ^

 

     33 Израз "саобразни" (рус. вместообразние, грч. antitypon) среће се у Литургији св. василија Великог и односи се на хлеб и вино иу Евхаристији, под "образом" (видом) којих се верујућима предаје Тело и Крв Христова.

 

     34 Сл.2,92,3-19; 94,8-95,9; 208-214 = 1.56-57. ^

 

     35 Сл.2,110,2-11,5; 114,1-12; 230-236 = 1.62-63. ^

 

     36 Уп. Јн10:11. ^

 

     37 Уп. Лк.12:32. ^

 

     38 Уп. Јн10:14. ^

 

     39 Уп. Јн10:27. ^

 

     40 Уп. Јн10:3-4. ^

 

     41 Уп. Пс.22:2. ^

 

     42 Сл.33,15,14-16,4; SC 318,190 = 1.490. Уп. Сл.9,3; SC 405,306-308 = 1.190. ^