БРАК И ДЕВСТВЕНОСТ

 

   Светоотачка традиција није створила развијено и детаљно разрађено богословље брака. То је пре свега повезано са тиме што је у раној Цркви била неопходна заштита девствености: институција брака као таква није се оспоравала, а пошто се он односио на сферу грађанског права, богослови нису сматрали за неопходно да га специјално претресају. Девственост је, напротив, била новост за незнабожачки свет: идеја девствености као уздржања од полног општења, извесна већ у старозаветној традицији (1), била је у хришћаству разрађена као готово ненормативна идеја (2) и зато је требала специјалне апологије. Многи оци ране Цркве хвалили су девственост: довољно је споменути дела Климента Римског, Игњатија Антиохијског, Атинаготе (II век), Оригена, Климента Александријског, Тертулијана, Методија Олимпијског (III век). У IV веку одређене трактате о девствености пишу Атанасије Велики, Василије Велики, Вaсилије Анкирски, григорије Ниски, Јован Златоусти, Јефрем Сирин на Истоку; Амвросије Милански и Августин на Западу. При томе се у IV веку није појавило ниједно значајно дело које би осмислило брак с богословске стране: тема брака се назирала или у вези са девственошћу или у дисциплинарно канонском аспекту. Гангрски сабор (око 340. г.) (3) издао је серију правила против оних који се практикујући девственост гнушају брака или унижавају брак (4). Сама чињеница појаве ових правила указује на то да је однос према браку са хришћанске стране био неједнозначан и да су многи хришћани давали предност девствености.

   Ако говоримо о каснијој традицији, то је у латинској традицији одсуство интереса за богословље брака било повезано са преовлађујућим утицајем Тертулијана и Августина, који су обојица имали одречан однос према браку: Тертулијан због своје карактерне строгости, која га је на крају крајева извела из Цркве; Августин - јер је наследио нетрпељивост према браку од манихејства, кроз које је прошао. Опште место у Западној традицији је постало то да је једини циљ и једино оправдање брака рођење детета. Што се источне традиције тиче, теми брака није посвећено довољно пажње. Узрок томе је што су већина великих богослова те традиције били монаси и писали су да их читају монаси.

   У томе смислу трактат св. Методија Патарског (III век) "Пир десет дева" стоји некако издвојено. У њему се налази широка апологија девства као подражавања образу Христовом, премда ми налазимо неколико страница посвећених богословској основи брачног општења између мужа и жене. Тамо се протеже мисао о томе да се то општење јавља као "чин по образу Божијем" (5), пошто кроз њега сам Бог Творац ствара нове људе, када мушко семе постаје "причасно Божанској Творачкој сили" (6). Библијска прича о сну који је Бог навео на Адама и тренутак стварања Еве из Његовог ребра (7), св. Методије алегоријски објашњава као слику "наслађења мужа при полном општењу, када он, зажелевши (да донесе на свет) потомство долази у екстазу, раслабљујући се наслађењима рођења детета (у време) сна, да би се нешто, што се оделило од кости и тела његовог изнова образовало... "у другог човека". У тренутку полног акта жена постаје "учесник плодотворења, препуштајући Божанском створитељу да узме ребро од њега да би (муж) од сина постао отац". стога, "није ли дрско презирати рађање деце, које се ни сам Сведржитељ не стиди да изврши својим чистим рукама?" (8)

   Од Григоријевих дела посвећених овој теми главна је песма "Похвала девствености", написана у форми дијалога између Брака и Девства: апологија супружанства излази из уста Брака, а апологија безбрачности из уста Девства. Говорећи о браку Григорије се позива на исти библијски текст као и Методије:

 

   >>Када се на земљи божанска твар појавила

   и земља на долинама раја вечно цветајућег,

   али још (увек) није било човеку у животу помоћника, њему сличног,

   тада је премудри Логос извршио највеличанственије чудо:

   смртнога, кога је створио да надгледа свет -

   мој корен и заметак многоразличног живота -

   разделио је великом животворећом руком на два дела,

   узео из бока једно ребро да би саздао жену,

   и у обоје усадио љубав (philitron=љубавни напитак);

   побудивши их да стреме једно другом.<< (9)

 

   У овом одломку не налазимо алегорију адамове "екстазе" (сна), која постоји у "Пиру (десет дева)" Метофија Патарског. Ипак Григорије, сагласно Методију, мисли на то да је привлачење мужа и жене једно другом утиснуо у њих сами Бог у моменту када је створио Еву из Адамовог ребра. Зато се брак у своме спору са Девством ослања на Божански "закон", који је установљен у моменту жениног стварања из мужевљевог ребра: по томе закону, сваки човек који се рађа на земљи, настаје као плод брака (11). Сви старозаветни праведници били су плодови брака и сами су се налазили у браку. Чак и Христос, "је био зачет, премда у чистој, али (ипак) у људској утроби, и родивши се од заручене жене, половину људског супружанства смешао је са Божанством" (12).

   Брак је по Григорију пре свега надјачавање самоће и затворености човека, обраћање ка његовој другој половини без које је људски живот непотпун. У браку су муж и жена ојачани свезом љубави и постају "једно тело" (13). Љубав, сјединивши супружнике, оспособљује их за узрастање у благочешћу и љубави према Богу:

 

   >>Свезани супружништвом, ми служимо једно другом и рукама и слухом и ногама.

   Брак и слабог чини двоструко јачим...

   заједништво (супружништво) олакшава невоље

   и заједништво радости је за обоје још слађе...

   Сјединивши се телима, они су једнодушни и у побожности,

   усрђе једног према другом побуђује подједнаку љубав (photo),

   јер брак не удаљује од Бога,

   већ напротив, још више (приближава), зато што више нуди (љубави)...

   Такав је брак, а живот без љубави је непотпун,

   жесток, неприкладан, бездоман...<< (14)

 

   Одговарајући на наводе брака у корист супружничког живота, Девство указује на то да је смисао и оправдање безбрачности такође љубав - само не према човеку већ према самоме Богу. Смисао девствености - "натопивши се љубављу ићи одавде ка високоцарујућему и светлоносноме Богу." (15) Ступајући у општење с Богом, човек оставља нижу љубав (choos apeleipon erota)" (16). Супружник девственица је Христос, "Који посебно поздравља безбрачне, премда је за све прикован, за све је поднео крст" (17). На тај начин девственост није нешто сасвим супротно браку: оно је такође брачна свеза, али не између двоје људи, већ између човека и Христа (18). Када љубав према Христу постане основа целокупног људског живота, њему (девственику) је немогуће да своју љубав дели између Христа и било кога. Љубав према христу је његово нераздвојно и свеобухватно осећање:

 

   >>Љубав је слаба уколико је раздељена   

   између света и Христа, а јака када је устремљена ка јединоме.

   Или свецело поседован Христом не мари за жену

   или давши у себи праху место љубави, заборавља Христа.<< (19)

 

   Љубав је осећање сконцетрисано у једној тачки, постојано посматрање љубљеног лика, незаинтересованост да се одвоји поглед од тог лика и да се обрати на ма шта друго:

 

   >>Љубав (photos) усресређена на једно, приближава нас Христу,

   Који љуби онога који Га љуби, и види онога који гледа (на Њега).

   Види онога који Га гледа и иде му у сусрет.

   Што неко више воли то боље види,

   и што боље види то више воли...<< (20)

 

   Дакле смисао девствености је у целости предати себе Богу, у пуном посвећивању свих мисли и жеља ка Христу, о постојаној успомени на Њега и постојаном живом осећању Његовог присуства. Али Христос је присутан и у Хришћанском браку: Он - "Невестоводитељ и Женик, Који чини чудо на браку и (Својим) присуством одаје част супружништву" (21). Присуство Христово претвара воду у вино (22) и свакодневни супружнички живот - у непрестани празник:

  

   >>Желим вам све најбоље<<, пише Григорије, >>и једно од добара - да Христос буде присутан у браку, јер где је Христос, тамо је красота, и да вода постане вино, то јест да се све преобрати у боље.<< (23)

 

   Девственост је потпуно уздржање од полног живота, али је и у браку потребна чистота и целомудреност. "Брак нека буде чист и без примеса нечистих (скверних) страсти", говори Григорије (24). По његовом мишљењу добар је онај брак, који "је само брак и супружништво, и жеља да се остави потомство", а не онај који распаљује материјално (тело)" (25). Целомудреност у браку се заснива на томе се заснива на томе да се од брачног општења уздржава у оне дане у које је Црква прописала уздржање, на пример, у посту. О томе Григорије говори у "Саветима Олимпијади": "Не предај се неуздржаној телесној љубави, не наслађуј се свагда брачном постељом; убеди супруга да уважава свештене дане (emasin hagnotatoisi)" (26). Недопустиво је издајство брачне постеље и нарушење супружничке верности, наглашава Григорије (27). Други брак је разрешен од стране Цркве ради снисхођења, али трећи је недопустив: "први брак је закон, други снисхођење, трећи безакоње. А што је преко тога, то је скотство (букв. свињски живот)..." (28)

   На так начин целомудреност постаје својина и девствености и хришћанског брака.У источно-хришћанској традицији са појмом целомудрија (sophrosyne) повезана је не само идеја одолевања телесним искушењима, било то потпуно уздржање или особита дисциплина супружничког живота, већ и "достизање свеукупности савршенства својствених целовитој мудрости" која се завршава у непрестаном пребивању човека са Богом (29). Наиме, у том смислу, заборављање Бога, нарушавање верности Богу и идолослужење у старом се завету поистовећивало с блудом (30). Неопходно је не само телесна, већ и духовна целомудреност - наглашава Григорије.

 

   >>(Потребно је) бити целомудрен и у односу према Божанству, јер блудом и прељубом се не назива само грех према телу већ и сваки грех, нарочито безаконо одношење према Богу. Чиме то доказујемо? - можда ћеш питати. "Начинише прељубу", речено је, "поступањем својим" (31). Опажаш ли бестидно дело блуда? Такође је речено: "Чињаше прељубу с дрветом" (32). Видиш да је и нека религија прељуба. Дакле, не чини прељубу душом, чувајући телесну чистоту.<< (33)

 

   Упоређујући брак и девственост, Григорије (ово) последње ставља изнад првога. У томе он следује традицији која води порекло од апостола Павла (34). "Добар је брак", вели Григорије, "али не могу рећи да је бољи од девствености" (35). "Брак је озакоњен и частан, али ипак телесан; далеко боља је слобода од тела" (36).  Безбрачност је "виша и божанскија, али тешка и опасна", брак -  "нижи, али безопасан" (37). Девственост "чиста и потпуно одрешује од света", али и Брак је "частан и не одваја потпуно од Бога" (38). Девство је стање Адама у рају, а полно општење је почело након изгнања из раја. (39)

   Иако Григорије нигде не говори о браку као нечистоти, у неким текстовима безбрачност је супротстављена браку као чистота (agneia): "Допуштам брак, али изабирам чистоту", говори он о себи (40). У песми "Девама" Григорије пише:

 

   >>Због тебе је брак похваљен, али нераспадљивост (још) више;

   Брак - оправдање страсти; чистота је, пак, светлост;

   Брак - отац светих, а чистота је служење Богу;

   Њу су и раније, у установљењу времена уважавали:

   Адам у рају и Мојсеј на Синају,

   Захарија, отац претече, када је свештенодејствовао...

   У време закона и сени и служења.

   Тада је и брак имао првенство, као све још у развоју;

   када је слово закона (одступило) и њено место заузео дух,

   када је Христос, родивши се од Деве, пострадао телом

   када је засијала чистота, одсецајући свет

   из кога смо ми дужни да се заједно са Христом пренесемо у горње.<< (41)

 

   У цитираном тексту се развија мисао о постепеном откривању идеала девствености кроз историју. Ту мисао је делимичпно исказао св. Методије Олимпијски. Сагласно последњем, када се човечанство налазило у своме младалачком узрасту, Бог је допуштао људима да ступају у супружништво чак и са својим сестрама, али је по мери њиховог узраста, Бог постепено, преко пророка и даваоца закона, уводио претње када су у питању крвно мешање и поседовање много жена. Пророци су проповедали идеал једнобрачности, иако је то само била претходна етапа на којој се човечанство припремало да прими тајне девствености и целомудрености, (које су) откривене животом Исуса Христа (42). Наиме, Христос постаје родоначелник девства, као начина живота савршених:

 

   >>Јер је требало да се Архијереј, Архипророк и Архангел назове и Архидевственик. У старини човек још није био савршен и није био у стању да прими то савршенство какво је девственост. Он, који је створен "по образу" Божијем, требао је да постане "по подобију". Да би се ово испунило, послани у свет Логос поново је примио наш образ (лик), упрљан многим гресима, да би ми... могли опет добити Божански лик... Због тога је Он, будући да је Бог, и пожелео да се обуче у људско тело, да би ми, као на слици гледајући на божански начин живота, могли да подражавамо Ономе, Који га је насликао (нарисоват).<< (43)

 

   Григорије Богослов понавља мисли св. Методија, говорећи о томе како је тајна девствености параобразована у Старом Завету, била у пуноћи (про)јављења у Новом Завету, када се Христос родио од Деве и изабрао девственички начин живота. Такође, Григорије упоређује Бога са живописцем, који због људи црта лик девственог живота:

 

   >>Као што човек, који на слици изображава бездушне ствари (подобија),

   у почетку лаким и нејасним цртама

   исече лик, а затим

   разним украсима уводи пуно изображење (morphen);

   Тако и девственост - достојање свагда постојећег Христа

   раније се појављивало (с) малобројнима, слично сенци -

   јер је још царовао закон - (оно што је) сликано слабим цртама,

   у мало (линија), пламтело је скривеном, светлошћу

   али када је Христос дошао кроз чисту Мајку,

   девствену, која не зна за мужа, богобојажљиву, нескверну...

   тада је људима засијала светлост девствености,

   одвојене од света и која од себе раздваја немоћни свет.

   Толико је поштованија од брака и животних уза,

   колико је душа претежнија од тела... и Бог савршенији од човека,

   и око светлоносног Цара предстоји непорочним сном.

   Небесни, који је побегао са земље да би био Бог,

   Христоносни,  служитељ крста, презиратељ света,

   умревши за земаљско, брине се о небеском.

   То су светиљке свету, најсветлија огледала света.

   Они виде Бога, и Бог њих, и они су Божији.<< (44)

 

   Овде је девственост представљена као пут ка боговиђењу и обожењу. ако је брак својствен земном човеку, онда је девство једно од карактеристика обоженог човека: и Мајка Божија била је дева, и Христос је био девственик. И више од овога, девство и чистота су својствени самој природи Божанства. У томе смислу Григорије говори да "прва дева јесте чиста Тројица" (45). У Тројици је и љубав и рађање деце: три Лица свете Тројице су обједињена љубављу Једно с Другим, и Отац превечно рађа Сина; али природи Божанства је страна страсност, која се јавља као неизбежно својство људског брака. Љубав царује и међу Анђелима, иако у њима нема ни "брака ни невоље, ни бриге, ни страсти..." (46) На крају крајева, љубав обједињује све (оне) који након свеопштег васкрсења улазе у Небеско Царство, где се неће "ни женити, ни удавати, него ће бити као анђели на небесима" (47).

На овај начин Григорије и у браку и у безбрачности види пут ка богоопштењу, као неопходан услов који пројављује узрастање човека у љубави. Смисао брака се не ограничава рађањем деце: његова суштина је у узајамној љубави супружника, која прераста у љубав према Богу. Исто тако ни безбрачност није само уздржање од полног општења, него пре свега стицање љубави према Богу, према другом човеку и Богу, или према Богу кроз другог човека може хришћанина привести обожењу и његову душу начинити невестом Христовом.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 О девствености у старозаветној традицији (посебно , о есејима и о "терапеутима" Филона) види: Guillaumont. Origines, 13-37. Уп. Леон-Ђуфур. Речник, 261-262.

 

     2 Уп. Мт.19,10-12; 1 Кор.7,7; 7,24-25; Откр.14,4.

 

     3 О историјском контексту тог Сабора види: Gribomont. Basile I, 26-33.

 

     4 Види: прав. 1, 9, 10 и 14. О недопустивости гнушања брака говорио је у II в. Климент Александрийский (см. Стромате 3,18).

 

     5 Пир десет дева, Теофила 1; SC 97,70.

 

     6 Теофила 5; SC 97,80.

 

     7 Пост.2:21.

 

     8 Теофила 2; SC 97,70-72.

 

     9 PG 35,530 = 2.135. 

 

     10 PG 37,539-540 = 2.138.

 

     11 PG 37,545-546 = 2.140.

 

     12 PG 37,547 = 2.141.

 

     13 Уп. Пост.2:24. 

 

     14 PG 37,542-544 = 2.129.

 

     15 PG 37,550 = 2.142.

 

     16 PG 37,553 = 2.142.

 

     17 PG 37,567 = 2.147.

 

     18 Уп. Brakke. Asceticism, 53.

 

     19 PG 37,563 = 2.146.

 

     20 PG 37,564 = 2.146.

 

     21 Сл.40,18,13-15; SC 358,236 = 1.554.

 

     22 Уп. Јн.2:9. 

 

     23 Писмо 232; ed.Gallay, 166 = 2.531.

 

     24 Сл.40,18,15-16; SC 358,236 = 1.554.

 

     25 Сл.37,17-20; SC 318,290 = 1.515.

 

     26 PG 37,1548 = 2.253.

 

     27 PG 37,572 = 2.148.

 

     28 Сл.37,8,7-8; SC 318,286 = 1.514.

 

     29 Јеромонах Софроније. О основама, 22.

 

     30 Уп. Ос.1:2; 3:1 и др.

 

     31 Пс.105:39.

 

     32 Јер.3:9. 

 

     33 Сл.37,18,27-19,8; SC 318,308-310 = 1.519-520.

 

     34 Уп. 1 Кор.7:32-35 и др. 

 

     35 Сл.37,10,1-2; SC 318,292 = 1.515.

 

     36 PG 38,90 = 2.171. 

 

     37 Сл.8,8,5-7; SC 405,258 = 1.179.

 

     38 Сл.19,7; PG 35,1052 = 1.292.

 

     39 PG 37,577 = 2.150.

 

     40 PG 37,644 = 2.173.

 

     41 PG 37,634-635 = 2.168.

 

     42 Пир десет дева, Маркела 2-4; SC 95,56-64.

 

     43 Пир десет дева, Маркела 4; SC 95,62-64.

 

     44 PG 37,537-538 = 2.137-138.

 

     45 PG 37,523 = 2.133.

 

     46 PG 37,524 = 2.134.

 

     47 Мк.12:24.