СМИСАО СТРАДАЊА

 

Године 372. неколико невоља се истовремено обрушило на становнике Назијанза: помор, суша, и на крају силан град који је опустошио поља и уништио сав род (1). За невелики кападокијски град, чије је становништво зависило од сеоске привреде, то је била права катастрофа. Људи су дошли у цркву да би чули утешну реч од свог епископа, али Григорије Назијанин-старији безмолствовао је у дубокој невољи. Григорију-млађем било је поручено да проповеда, да би подржао и умирио људе. Он је ово дешавање искористио да би наглас поразмислио о смислу страдања, о томе зашто Бог шаље невоље одређеним лицима и читавим народима (2).

 

Главна мисао беседе је проста: спонтане невоље Бог шаље као казну за грехе и да би људе призвао покајању. Библијско откровење нам говори да је до Адамовог грехопада природа била покорна човеку и налазила се са њим у пуној хармонији, али након што је грех ушао у свет, природне силе су се успротивиле човеку, показале су му се као непријатељске (3). Стање у коме се природа сада налази је ненормално: сав створени свет "стење и мучи се", у нади на ослобођење од ропства распадљивости (4). Преображај створеног света почиње преображајем људске личности. А последњи је могућ једино онда када човек спознаје свој грех, приноси покајање, стреми да се избави од њега и чини добра дела, потврђујући промену на боље, пројављеу у њему. Сва старозаветна историја говори о томе да је узрок спонтаних (стихијских) невоља људски грех: довољно је споменути потоп (5), погибао Содома и Гомора (6), "египатске казне" (7). Покајање, напротив, може одвратити гнев Божији како од једног човека, тако и од  целих народа, чега је пример молитва цара Језекије (8) и пост становнока Ниневије (9).

 

По Григоријевом мишљењу, гнев Божији и казна, послана за грехе одговара мери греховности људи. Узрок стихија није у томе што је васиона насавршена, што нема Промисла и свиме управља случај; узрок је у нашим гресима:

  

>>Филозофирај о садашњој несрећи, о праведним Божијим судовима, досежемо ли ми до њих или не спознајемо њихов велики бездан... о томе како је гнев (Божији) сразмеран гресима (људи)... Реци откуда такви ударци и бичевање? Који је њихов узрок? Да ли је живот васионе у нереду и ненормалан, безвласан и неразуман, као да над њом нема никаквог владара и све се дешава аутоматски, вучено хаотичним и тамним духом, како мисле они који немудро мудрују? Или као што је васиона од почетка створена разумно и уређено,... тако се и овога часа она креће и мења управљана кормилом Промисла? А откуда неродност, погибељни ветрови и град; откуда наш садашњи пораз и наук? Откуд епидемије болести, земљотреси, буре на мору и ужасни знаци на небу? И зашто се твар, створена на корист човеку, тај свеопшти и за све исти извор наслађења, претвара у казну нечастиваца?...У чему је смисао тога удара, који је његов узрок? Једно од двога: или испитивање врлине или казна за грехе.<< (10)

 

   Слика разорене земље, изгубљеног (=пропалог) рода, пропалих земљорадника који су изгубили целогодишњи труд, изазивали су муку и састрадање код Григорија. Али он није заборавио моралну лекцију која се могла извући из онога што се десило (стучат=куцати) и призвао становнике Назијанза да се промене у себи и опомену својих грехова:

 

   Срашна бесплодност земље и пропадање плодова и притом у које време? Када су се они већ зарадовали надом и приближило се брање плодова! Ужасна не(право)времена жетва, и земљорадници, жалосни због трудова и као над мртвацима, седе над стабиљкама које је умерени дажд (киша) узрастао а силни (дажд) пожњео... Жалостан призор - земља осрамоћена, поткресана, нема своју красоту... Због чега (су) посахла поља, житнице се источиле, пасмина осиромашила, проредили се плодови земље, равнице се напуниле (али) не плодовима, већ јадиковањем?... Тужан призор! Слама - (то је) сав наш род, и усев се разазнаје само по незнатним остацима... А откуд, то и у чему је узрок невоље? Немојмо чекати да нас други изобличавају; будимо судије сами себи. велики лек против порока је исповест и удаљавање од греха... Јер један од нас је притиснуо сиромаха, узео му део земље, прекорачио међу са злом намером, лоповски или насилно присвојио туђи дом своме, туђе поље свом пољу, да би  узео ма шта од ближњег... Други је оскврнио земљу зеленаштвом сабирајући где није сејао и жањући где се није трудио (расточат=трошити, расипати)... трећи није дао првину од гумна и винограда Богу Који му је све даровао и (тиме) показао неблагодарност. Четврти није указао милост удови и сиротој, није дао хлеба и мало хране просјаку, тачније, самоме Христу, гладном у лицу гладног сиромаха (скудно питајушихсја).<< (11)

 

   Измирење с Богом настаје покајањем. Смисао сваког страдања, сваке невоље, је у томе да се човек покајањем и исправљанњем поново сједини са Богом од Кога је отпао кроз грех. Милост Божија према целом народу зависи од покајања сваке индивидуе; ту библијску истину Григорије понавља својој пастви. Свенародно покајање, које следује за покајањем одређеног човека, може гнев Божији променити у милост:

 

>>Дакле, приђите сви, браћо, поклонимо се и припаднимо и заплачимо пред Господом Који нас је створио (12). Саставимо заједнички плач, разделивши се по узрастима и половима. Узвисимо глас мољења и донесимо га до слуха Господа Саваота, уместо мрског му јаука (13). Преупредимо његов гнев исповедањем. Пожелимо да Га угледамо измењеног у односу према нама. "Али, ко зна", рећи ћеш, "да ће се Он обратити и раскајати и дати нам благослов?" (14) Уверен сам у то ја, гарантујући за Божије човекољубље. Он ће напустити  гнев који Му је противприродан, и даће место ономе што му је природно - милости. На гнев га ми принуђавамо, а ка милости Он Сам стреми. И ако кажњава будући принуђен на то, онда не жели ли да помилује следујући томе што је природно за Њега? Помилујмо онда сами себе, ослободивши (=откривши) пут праведном милосрђу Оца! Посејмо са сузама, да би пожњели са радошћу (15). Будимо Ниневљањи, а не Содомљани; излечимо порок, да не погинемо са њим (16).

 

   Покајање о којем је реч не огледа се само у сузама; више од свега оно се огледа у делима милосрђа према ближњима. Раздати хлеб гладнима, увести у дом ниште и оне који немају кров над главом, оденути оног који нема одећу - ето врлина којима се Бог измирује са нама, ублажуе се небо и дажд милосрђа Божијег силази на земљу (17).

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Gallay. Vie, 122. ^

 

     2 Види Слово 16 (рус. пр. Слово 15). ^

 

     3 Уп. Пост.1:28; 2:19-20; 3: 14-18. ^

 

     4 Рим.8:19-23. ^

 

     5 Пост.6-7. ^

 

     6 пост.18:20-19:28. ^

 

     7 Исх.7-12. ^

 

     8 Ис.38:1-8. ^

 

     9 Јона 1-4. ^

 

     10 Сл.16,4-5; PG 35,937-941 = 1.233-234. ^

 

     11 Сл.16,6; 17-18; PG 35,941; 959-960 = 1.234-235; 242-243. ^

 

     12 Пс.94:6. ^

 

     13 пост.18:20. ^

 

     14 Уп. Јоиљ 2:14. ^

 

     15 Уп. Пс.125:5. ^

 

     16 Сл.16,14; PG 35,952-953 = 1.239-240. ^

 

     17 Сл.16,20; PG 35,961-964 = 1.244. ^