УЧЕНОСТ

 

Хришћанство је од самог почетка свога постојања супротстављало себи „људску мудрост“ – „мудрост овога света“. О томе је много говорио апостол Павле: „Ни реч моја, ни проповед моја није у убедљивим речима људске мудрости, него у јављању Духа и силе, да би се вера ваша утврђивала не на мудрости човечијој, него на сили Божијој“ (1). По Павлу, за људску мудрост хришћанство је безумље, лудост; али и сама мудрост овога века претвара се у безумље при сусрету са хришћанством: „Није ли Бог претворио мудрост овога века у лудост? Јер када свет у својој мудрости није познао Бога у премудрости Божијој, Бог је благоизволео да лудошћу поучења спасе оне који верују“ (2). Под људском мудрошћу у овом случају подразумева се разноврсно наслеђе античке науке, којем се супротставља Христово учење и искупитељни подвиг: „Јер и Јудеји требају чудеса, и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима безумље“ (3).

Ипак, било би погрешно сматрати да се однос хришћанства према наслеђу античке учености сводио на њено потпуно одрицање. Већ у II – III веку појавило се стремљење хришћана да асимилирају, т.ј. стваралачки усвоје достигнућа антике. Интезивну потрагу за синтезом хришћанства и јелинизма водили су посебно представници александријске школе хришћанског богословља – Климент и Ориген. Обојица су, у различито време, управљали знаменитим александријским училиштем, у коме се упоредо са Светим Писмом и чисто хришћанским богословљем предавала античка философија, реторика, дијалектика, а такође и егзактне науке: математика, геометрија, астрономија. Ориген је услед тога саградио школу сличне врсте у Кесарији Палестинској, где се од њега учио, поред многих других, и свети Григорије Чудотворац, који је (иза себе) оставио у својим „Благодарним речима Оригену“ исказ о енциклопедијском карактеру образовања које је задобијала хришћанска омладина од Оригена:

 

>>Он је похвалио љубитеље философије дугачким, многобројним и одговарајућим похвалама, говорећи да они живе животом, заиста достојним разумних природа... А порицао је незнање (amathian) и све неуке, (а таквих је много) који, слично скотовима, заслепљују умом... Помоћу природних наука он је објаснио и истражио сваки предмет у појединости... дотле, док... није у наше душе усадио уместо неразумног, разумно дивљење свештеним устројством света и беспрекорним устројством природе. Томе високом и богонадахнутом знању учи од свих вољена физиологија. А шта рећи о свештеним наукама: од свих вољеној и неоспорној геометрији и високо лебдећој астрономији? Он је потребовао, да се ми занимамо философијом, сабирајући по сопственим силама сва могућа достигнућа старих философа и песника, не искључујући нити одбацујући нешто... За нас није било ничег забрањеног, јер није било ничег скривеног и недоступног; него смо могли да изучимо сваку реч: и варварску и јелинску, и да се односимо према тајнама (хришћанске вере) и (из области) политике, и о  бжанскокм и људском – са пуном смелошћу смо могли све да изучавамо и истражујемо...<< (4)

 

Такође, стотину година након Григорија Чудотворца, Григорије Богослов је задобио разноврсно образовање: најпре у Кесарији Кападокијској, затим у Атини. Сетимо се да се у младости Григорије занимао Оригеновим делима од кога је несумњиво наследио уважавајући однос према античкој учености. Уосталом, такав је однос био карактеристичан и за његову породицу и за онај круг (људи) у коме се кретао сав живот. Његови најближи пријатељи, Василије Велики и Григорије Ниски, оба су дала значајан допринос у пропагирању античке уметности на хришћанским основама. Први, је, посебно написао подужи „Савет омладини“ о користи читања незнабожачке литературе: основна мисао тога дела се састоји утоме да „спољашње науке нису бескорисне“ за хришћане, већ напротив, он треба да из њих позајми све што служи моралном усавршавању и интелектуалном расту (5). Што се тиче Григорија Ниског, и он је у својим списима непрестано цитирао античке философе и песнике, и такође сматрао да све корисно у вањским наукама треба да буде асимилирано хришћанством. Као потврду тога, он је, следујући Оригену (6), алегорички тумачио библијску причу о томе како су израиљци опљачкали египћане при изласку из Египта, носећи са собом ризнице злата и сребра (7), у том смислу да „физику, геометрију, астрономију и све што се изучава ван Цркве, предводитељ у врлини (Мојсије) свакоме заповеда да узме од египатских богаташа и прими због користи (коју оне доносе), пошто је све то потребно у оно време, када ће се украсити божански храм тајне богатством разума“ (8).

Велики Кападокијци су знали да живе управо у то време, т.ј. када је све научно и интелектуално богатство, наслеђено од античке културе, требало бити постављено у службу хришћанству. Наглашавајући предност хришћанства над јелинизмом и настојећи на неспособности античке културе да задовољи све прохтеве човековог разума и срца, они су ипак сматрали неопходним за хришћанство да потпуно асимилују све лепо што се накупило у људској цивилизацији изван хришћанства. Незнабоштво и идолопоклонство треба да буду одбачени, сматра Григорије, зуато што је то превазиђена етапа човечанства. Међутим, све оно што може послужити духовном узрастању човека, хришћани треба са благодарношћу да усвоје од античких наука:

 

>>Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост (paideusin) за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног, него и спољашњу ученост, које се многи хришћани по неукости (kakōs eidotes) гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога... ( У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сгледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.<< (9)

 

Дакле, ускогледост, необразованост, незнање, немање жеље и неспособност да се у себе упије сва многоразличитост културног достигнућа људи, неспојива је са хришћанством, сматра Григорије. Њему је потпуно страно такво схватање хришћана, по коме се оно схвата као нека полу-катакомбна секта, непријатељски настројена према свему свету који је окружује. Напротив, хришћанство треба да буде отворено за све добро, накупљено у људској историји; оно треба да буде довољно свеобухватно, да би сместило у себе достигнућа људског разума (10).

У сагласности са овим представама Григорије је покренуо идеју о томе да незнабожачка култура и јелинска мудрост не припадају незнабошцима: будући незнабожачка по пореклу, она сада припада хришћанству, јер се оно показало способно да је стваралачки схвати и усвоји. Григорије је са гневом обличио Јулијана Одступника, јер је хтео да лиши хришћане могућности да добију добро светско образовање, одсуство кога је и требало, по Јулијановој мисли, да Хришћанство преобрати у маргиналну секту, која се састоји из неписмених и некултурних људи. Григорије је такав однос схватао као нарушавање законитог права сваког човека на образовање. Григорије је то сматрао за Јулијанову главну кривицу према хришћанству:

 

>>Достојан је мржње за многа своја зла дела, али ми се чини да ни у чему није био тако безакон, као у овоме. И нека свако негодује заједно са мном; сваки који љуби словесност и који ју је изабрао за своје занимање - таквим ни ја нећу престати да се (сматрам). Јер све остало ја ћу оставити онима који (то) желе; наиме: богатство, знаменито порекло, славу, власт... али једно носим са собом – словесност; и не поричем за себе тешкоће и на сувом и на мору, благодарећи којима сам је задобио. О када би слиа словесне вештине припадала и ономе који је мој пријатељ! То је прво што сам ја заволео после Првога, односно Божанског, и нада која је ван видљивог (света). А ако, по Пиндару, свакога мучи своја мука (=угњетава своје бреме), онда је и мени неопходно да говорим о вољеном предмету; и посебно је праведно, јер не знам чиме другим, осим речима, да дарујем благодарност Речи за словесне (науке). Дакле, откуда је теби дошла та идеја, о најлакомисленији и најненаситији од свих!, да лишиш хришћане (доступности) словесности (12)?... Ако желиш, ми сами представићемо узрок тога. После толико много противзаконитих злодела требало је на крају да дођеш и до тога, и да јавно нападнеш на самог себе, да би тамо, где си желео да се разликујеш промућурношћу, сам то не примећујући, срамотећи се и да демонстрираш своје безумље... „Наше су“, говорио је он, „словесне науке и јелинскла култура (hoi logoi kai to hellenizein), као и поштовање богова, а ваш (је део) необразованости и неотесаност, и у вашој мудрости нема ничега осим „верујем!“...<<(13)

 

Не само античка словесност, него и сва светска цивилизација постаје наслеђе хришћанске Цркве, сматра Григорије Богослов. Заједно са Оригеном и Григоријем Ниским, он је убеђен да египатска ризница, под којом се алегоријски подразумева незнабожачка ученост, „Нови Израиљ“ (хришћанство), не треба да остави у рукама „египћана“ (незнабожаца); хришћани треба да их позајме т.ј. асимилују, усвоје, начине својима, при томе, разуме се, одбацивши идолопоклонство:

 

>>Позајми од египћана златне и сребрне судове, с њима иди; осигурај се на путу туђим ризницама, или боље рећи, својим сопственим... А шта? Зар ћеш оставити египћанима и противничким силама то што су они неправедно стекли и још неправедније троше? Њима то не припада; они су га силопм покупили од Онога Који је рекао: „Моје је сребро и Моје злато (14); даћу га коме желим“. Јуче је оно њима припадало, јер је тако било допуштено. А данас Владика приноси и даје га теби, да би га употребио на добро и на спасење. „Задобијмо себи пријатеље неправедним богатством“, да би, „када осиромашимо могли то да повратимо у дан Суда“ (15). Ако си Рахиља или Лија, душа патријаршијска и велика, укради од свога оца и идоле које нађеш – не да би их сачувао, већ да би их уништио.<< (16)

 

Дакле, незнабожачка наука не припада незнабошцима: њихова мудрост није њихова, већ Христова, Божанског Логоса, од Кога су је они покрали, а сада су дужни да је врате хришћанима. Та идеја није нова на тлу хришћанства: код писаца II и III века, посебно код Климента Александријског, постојала је читава теорија о томе да античка философија и митологија није ништа друго до исказано Писмо Старог Завета, из кога су Јелини украли своја учења (17).

Теба приметити да се у ранохришћанској литератури доста често говорило о томе да људска цивилизација, вештина и култура имају демонско порекло и појавиле су се као резултат отпадања човека од рајског блаженства: управо од потомака Каина, који је „пошао од лица Господњег“ (18), појавило се грађевинарство, сточарство, музика и производња оруђа (19). У сагласности са тим ставом Јован Златоусти је говорио да је „градове, вештине, одећу и многе друге потребе... смрт донела заједно са собом“ (20). У беседама Макарија Египатског провлачи се мисао да су мудраци, философи, писци, песници, уметници, скулптори, архитекте и археолози били „плен и робови лукаве силе“ и стварали под дејством „уселивше се у њих змије“, то јест ђавола (21).

Ипак, многи црквени писци су указивали на позитивне аспекте људске цивилизације и културе, сматрајући да хришћанство, премда се и ограђујући од незнабоштва, може позајмити из незнабожачке културе све позитивно. Климент Александријски, посебно, схватао је цивилизацију и културу као плод стваралаштва човека под управом Божанског Логоса. Све светске науке, по Климентовом мишљењу имају небеско порекло: „писмо заједничким именом мудрости назива уопште све светске науке и вештине, све, до чега је људски ум могао да дође... (јер) свака вештина и свако знање настаје од Бога“ (22). Климент је убројио медицину, музику, скулптуру, певање, вештину „мазања“ (23), резбарење, научна истраживања, поезију, дијалектику и философију у вештине које имају чисто небеско порекло (24).

Управо овакав поглед на цивилизацију и културу је близак Григорију Богослову. Он је сматрао да ни једна нација, ни једна религија, ни једна философска школа нема права да присваја монопол на културу, науку и вештину, које су наслеђе читавог човечанства. За Григорија је истински творац људске културе сами Бог; људи стваралачких професија, који су створили светску цивилизацију само су оруђа у Његовим рукама:

 

>>Као што језик не припада искључиво ономе ко га је пронашао, већ и свима који се користе њиме, исто тако и вештина и свако занимање, које можеш представити себи. И као што у лепој музичкој хармонији свака струна даје различити звук, једна висок, друга низак, тако и у овим (вештинама) Уметник и Створитељ-Реч, премда је и поставио различите изумитеље различитих занимања и вештина, али све је дао на употребу свих који желе, да би нас сјединио узама заједништва и човекољубља и учинио наш живот цивилизованијим (hemeroteron). И након тога ти говориш да јелинска (култура) припада теби (25)? Али реци, нису ли Феничани (изумели) граматику, или како неки (мисле), Египћани, или Јевреји, који су били мудрији и од једних и од других?... Теби ли (припада) античка (красноречивост)? А игра дама, аритметика и вештина бројања на прсте, система мера и тежина, тактика ратовања – чије је то?... Можда је и поезија твоја (својина)?<< (26)

 

Ко што видимо, Григорије је чак спреман да уброји игру дама (to petteuein) у благодети цивилизације. Различите вештине такође усхићују Григорија. У једној од песама он се похвално изражава о вештини дресирања звери:

 

>>Почуј, докле је вештина досегла,

Чворци говоре слично човеку,

Подражавајући страноме гласу, коме су се научили

Када су у огледалу видели слику, у дрвету изрезбареног

Чворка и слушали глас човека-дресера из дрвета.

А и вране краду звуке људске. А када папагаји,

Шарени, с грбавим кљуном, у своме кавезу

Проговоре људским гласом, тада он обмањује слух и самог човека.

За коњиће вешају ужад, по којима

Они ходе. А страшна медведица ходи по отвореном простору,

Седи на судијском трону, као неки умни судија,

Држи у шапама, може се замислити, списе правосудне,

И звер се чини да ум има.

И ето, човек ју је научио ономе што је није научила природа!

Видео сам и укротитеља лавова који седи на леђима огромног лава

И руком покорава силу звери...

А такође сам видео и тешку и огромну звер великих очију:

На њој седи малени индус и уз помоћ штапа га зауставља,

Шетајући овде и онде тело огромног слона.

Смео је био онај ко је први укротио звер,

Ставио му јарам на врат и натерао га да вуче огромне двоколице.<< (27)

 

Сви ови текстови карактеришу Григоријеву ширину и отвореност: он се са уважавањем односио према свему што сведочи о превасходности човека над неразумним природама, што пројављује силу људског разума, била то циркуска вештина, игра даме, нека друга вештина, хуманитарне и природне науке, реторика и литература, поезија и музика. Григоријев идеал је био човек разума – хришћанин високе интелектуалне културе, енциклопедијске образованости, који се одликује опширним знањем у многим областима и отвореним погледом на свет. Способност разумног мишљења (logos), срођује човека с Божанским Логосом. У Григоријевим песмама доста стихова је посвећено похвали разуму и учености. „За светиљку свег свог живота признај разум (logos)“, говорио је (28). „Ништа не сматрај за боље него ученост“, пише он на другом месту (29).

Ипак, Григорије је наглашавао да образованост није циљ сама по себи; она је потребна због тога, да би човека привела богопознању и послужила његовом узрастању у вери. У поуци написаној под Никовуловим именом, (упућеној) своме сопственом оцу, Григорије говори о томе како изучавање литературе, реторике, историје, граматике, етике и егзактних наука води човека познању Бога:

 

>>О оче, само једно желим уместо свега – да овладам вештином речи.

Прекрасна је пламена сила реторике у народним

Парничким и похвалним речима.

Прекрасан је ум испуњен (познањем у области) историје. Јер историја –

То је свеукупност мудрости, ум многих. Не мање важна

и граматика је, која поравњава реч и нарав варварску,

прекрасно притичући у помоћ племенитом језику Јеладе.

Важно је и имање логичкое вештине...

А такође (наука уз помоћ које) врлински назидавају бољи карактер...

(Важно) је и то, да су мудри људи лебдећим умом и префињеним истраживањима,

Отиснули у дубину, један једно, други друго,

И то записали (=предали књигама).

Они су нашли природу ваздушних, земаљских, морских

И небеских (природа), и поврх свега – ум неизрецивог Бога;

То јест, како Он управља светом, куда га води и какав ће бити крај

Свега света (kosmos), украшеног (kekasmenos) многим красотама (kosmois)...

Изучивши све то у младости,

Подајем ум Божанском Духу...

Погледај на мог великог деду по мајчиној линији: како у свему

Украшен многобројним знањима, која је сабрао

Са свих крајева земље, живећи у многим народима,

Последњим кључем своје учености (logōn), он је начинио Христа...<< (30)

 

Младић у чије име Григорије говори, гори жеђу да рашири своје видике не само благодарећи учењу; њега вуку путовања, упознавање с другим народима, с различитим културама. Али све то, сабрано одасвуд, он жели да постави у службу хришћанства и духовног живота. Несумњиво, Никовулове речи одражавају стремљења и искуство самога Григорија, који је много путовао тражећи мудрост и који је у каснијим годинама, опомињући се младости, писао о себи:

 

>>Једна је слава била пријатна за мене – успети у наукама (logōn), које су скупили

Исток и Запад, и слава Јеладе – Атине.

Над тиме сам се много и дуго трудио, али и то

Поверивши Христовим стопама, положио сам пред Њим,

Да би оно попустило слову (logō) великог Бога, које собом баца у засенак

Сваки истанчани и многоврсни проналазак (mython) људског ума.<< (31)

 

Дакле, античка ученост, светска словесност и сва ванхришћанска култура прелази на други план, када се човек дотакне Христа. У поређењу са „речју“ (логос) Божијом свака људска реч није друго до мит, басна, измишљање (mythos). Али изучавае античке философије, митологије, поезије и осталих наука неопходно је због тога да би их положили под Христове стопе. То је основно одушевљење свих текстова Григорија Богослова, који су посвећени похвали учености.

 

НАЗАД


 

НАПОМЕНЕ:

 

 

     1 1 Кор.2:4-5. 

     2 1 Кор.1:20-21. 

     3 1 Кор.1:22-23. 

     4 Св. Григорије Чудотворац. Благодарна реч Оригену, VI-XV (VI, VIII, XIII, XV). 

     5  Савети младићима 3-4 (PG 31,569). 

     6 Уп. Ориген. Писмо Григорију Чудотворцу. 

     7 Изл.12:35-36. 

     8 Мојсејев живот (PG 44,345). 

     9 Сл.43,11,1-29; SC 384,136-140 = 1.609. 

     10 О значењу класичне образованости и реторике у животу Григорија Богослова постоји опширна литература. Напоменимо, посебно Gugnet. Rhétorique; Lercher. Personlichkeit; Ruether. Gregory. О утицају класичног образовања на три велика Кападокијца види Pelikan. Culture.

     11 Немејска ода 1,82-83. 

     12 Има се у виду познати Јулијанов едикт о учитељима (види I главу наше књиге).

     13 Сл.4,100,3-102,3; SC 309,248-250 = 1.110.

     14 Аг.2:8. 

     15 Уп. Лк.16:9. 

     16 Сл.45,20-21; PG 35,652. Уп. Изл.31:19, 31-35. 

     17 Уп. Климент Александријски. Стромате 2,1; 2,5 и др. 

     18 Быт.4:16. 

     19 Пост.4:17-22. 

     20 Књига о девствености 15 (PG 48,545). 

     21 Беседа 45,2 (ed.Dorries, 297). 

     22 Стромате 1,4. 

     23 Т.ј. трљање масти и масажа. 

     24 Исто тамо. 

     25 Григорије се обраћа Јулијану Одступнику, који је, нарочито, писао у трактату „Против галилејаца“: „Ви свакако схватате разлику између вашег и нашег образовања. У вашој школи ви никада нећете начинити човека нити храбрим, нити врлинским, међутим, у нашем систему сваки постаје бољи. Погледајте на вашу децу, која се васпитавају у читању ваших свештених књига. Ако у зрелом узрасту не буду робови, сматрајте ме лажљивцем и манијаком“. Цитирано по: Успенский. Историја, 89

     26 Сл.4,106,8-108,1; SC 309,258-260 = 1.112-113. 

     27 PG 37,627-638 = 2.165-166. 

     28 PG 37,909 = 2.231. 

     29 PG 37,944 = 2.231. 

     30 PG 37,1510-1512 = 2.270-271. 

     31 PG 37,977 = 2.54. 


 н