АНТИЧКА ФИЛОСОФИЈА

 

„Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијем, по науци света, а не по Христу“ (1). Ове речи апостола Павла изражавају у потпуности негативан однос раног хришћанства према античкој философији, која је схватана као људска наука и супротстављана јој је божанска реч Христова.

Расправа између хришћанства и класичне философске мисли (2), почела се поштовати онда када је почео конфликт између хришћанства и јудаизма. Међутим, ако је однос Јудеја према хришћанству у првом веку наше ере био оштро одричући, онда је однос Јелина био готово индиферентан. Основни догмати хришћанства – о једном Богу, о Тројици, о оваплоћеном Богу – премда су били потпуно страни и несхватљиви јелинском разуму, нису се схватали као прави изазов јелинизму. Ипак, могуће је запазити и активно одбацивање хришћанства од стране неких представника неоплатонских и других философских школа. Философ Целс (II век) пише „Истиниту реч“ у оповргавање хришћанства; неоплатоничар Порфирије (III век) сачињава трактат „Против хришћана“; Јулијан Одступник (IV век) прише трактат „Против галилејаца“ (тако је он називао хришћане) и предузима очајнички труд да препороди незнабоштво након што је хришћанство фактички постало владајућа религија Римске империје.

Са своје стране, хришћанство одговара полемичарским делима, у којима критикује античку философију и нападе философа на хришћанство: довољно је споменути апологетска дела II века: Оригенових 8 књига „Против Целса“, беседе „Против Јулијана“ Григорија Богослова. Полемика хришћанства са класичном философијом завршила се потпуном победом првог и разарајућим поразом последње. Каснији платонизам као богословски систем и систем који пружа поглед на свет био је осуђен на неколико црквених Сабора: на V Васељенском 553. године, на константинопољским Саборима (1076.-1077. и 1082. године) против Јулијана Итала (3) и на Саборима средином XIV века (организованим) у заштиту учења Григорија Паламе (4). Критика античке философије је чак ушла и у богослужење Православне Цркве: „Петар говори (=витийствует), и Платон умуче. Павле учи, и Питагора са постидео. А Она (Богородица) апостолски богословски сабор јелинско мртво проповедање (=вещание) погребује и оживљује (=совоставляет, подстиче) свет на служење Христово“ (5).

У делима ранохришћанских апологета није мало негативних мишљења о античким философима који су их критиковали како за философске ставове, тако и за, са хришћанске тачке гледишта, неморални начин живота.Карактеристични за такав однос су такви споменици II века какви су: Ермијево „Исмејавање незнабожачких философа“ и Тацијанова „Реч против Јелина“, које садрже оштре, на тренутке и неправедне и неосноване прекоре на рачун философа. Посебно Тацијан одриче сву грчку културу, религију и философију, које сматра лажним, безумним и неморалним (6). Његова критика философа се заснива на општепознатим подацима о њиховом учењу и на анегдотама из њихових живота:

 

>>Шта сте часно стекли од философије? Ко је од најпознатијих у њој био туђ сујети? Диоген, који се разметао буретом и хвалио се уздржањем, јео је влажног октопода, и поражен болешћу стомака умро због неуздржања (7). Аристрип, који је ходио у пурпурној одећи је, како је извесно, живео развратно (8). Платон-философ био је продан од Дионисија због прождрљивости. А Аристотел, који је неразумно поставио границе Промислу (10) и ограничио срећу ониме што он једини сматра (за срећу), сасвим је не учитељски ласкао Александру, заборавивши да је овај још био младић; а последњи је потпуно аристотеловски закључао у кавез свог пријатеља (Калистена) због тога што му се није поклонио, и водио га је као лава или леопарда...(11) Не похваљујем ни Хераклита, који је говорио да је истражио самога себе, јер је био самоук и гордио се тиме...(12) Али смрт је изобличила његово незнање...(13). Смејем се  бапским причама Терекида,  Питагори, који је наследио то учење и Платону, који је, премда неки то и не признају, био њихов подражавалац.<< (14)

 

Ранохришћански апологети су пре свега критиковали античке философе због њихове религиозне недоследности. Јустин и Атинагора у својим апологетским и полемичким списима указивали су на то да се античка философија не може сматрати последњом речју истине, јер не даје јединствену слику света и јединствено учење о Богу: сваки философ и свака посебна философска школа износи своју теорију настанка света, смисла људског постојања и природе Бога. Али код обојице поменутих апологета наилазимо, поред критике заблуделих философа, нешто далеко озбиљније, наиме – покушај да се направи паралела између филозофије и хришћанства, да се направи простор за философско трагање унутар хришћанске религије и на крају, да се створи сопствена хришћанска философија. За Атинагору и Јустина, за разлику од Ермија и Тацита, античка философија је неко предокушање хришћанства; Јустин говори о Логосу који је на тајанствен начин деловао у философима, и назива Сократа и Хераклита „хришћанима“, који живе у складу са Логосом (15). Јустин, који је у хришћанство прешао из неоплатонизма, чак је и након свога крштења наставио да носи мантију философа, тиме наглашавајући да поверовавши у Христа није одбацио античку философију.

Ништа мање карактеристична није ни фигура Климента Александријског, који је сматрао да не треба супротстављати хришћанску веру и философију. По његовом учењу „философија не одвраћа од вере“, већ напротив, „ми се њоме ограђујемо као неким чврстим бедемом, стичући у њој својеврсног савезника, са којим и утврђујемо своју веру“ (16). По Клименту, „пут ка истини је један, али се у њега уливају различити потоци, који се сједињују у реци која тече у вечност“ (17). Један од таквих потока је и старогрчка философија, која је „припремно учење, које прокрчује и поравњава пут ка Христу“ (18). Философија је била дана јелинима као божански дар, као „оваплоћени лик (икона) истине“ (19), за Јелине је она – исти такав водич (у смислу водич деце) ка Христу (20), какав је за јевреје било Писмо Старог Завета (21). Сам термин „философија“ Климент је употребљавао у ширем смислу: за њега философија није Платоново, Епикурово или Аристотелово учење, него „оно боље, што свака од ових школа говори о праведности и благочестивом знању“ (22).

„Истинска философија“ је по Клименту љубав према истини и стремљење ка познању истинитог Бога. Ако код Јелина философија често прелази у софистику, она за хришћане увек остаје пут за стицање мудрости:

 

>>...Философија је заиста вештина правилне мудрости, која даје искуство у животно важним стварима; она је чврсто познање онога што се дотиче Бога и човека; некакво трајно и непоколебиво поседовање, које чврсто спаја уједно садашње, прошло и будуће – оно чему нас је научио сам Господ Својим доласком или преко пророка, Она је неизмењива као предана од Сина и као упозната кроз Њега потпуно је истинита, Она је и вечна и корисна за сва времена... А философима називамо оне који љубе мудрост Творца и Учитеља свих, то јест познање Сина Божијег, а Јелинима оне који се такмиче у речима о врлини.<< (23)

 

Може се рећи да се у ранохришћанским гледиштима на философију наилази на три основна мотива. С једне стране, философији, као људској мудрости, супротстављају божанску истину Христовог учења; философе критикују за њихову религиозну недоследност. С друге стране, иде се ка интезивној потрази за таквом синтезом хришћанства и философије при којој би достигнућа античке мисли била би на стваралачки начин усвојена од стране хришћанства. На крају, ниче и развија се концепција „хришћанске философије - љубомудрија“, као љубави према Божијој Мудрости – Христу, као стремљење да се живи врлински и узраста у познању Бога. Сва ова три мотива ми налазимо код Григорија Богослова.

Ми код њега нарочито срећемо довољно ку критику одређених философа, а такође и тврђења о необавезности знања философије за хришћанина. Могуће је спасити се, тврди он, без „Пиронових израза, прећуткивања и супротстављања, Хризипових разрешавања силогизама, зле уметности (=злохудожности) Аристотелове вештине, љупкости Платонових фраза, које су се на несрећу поткрале у Цркву, слично египатским заједљивцима“ (24). Григорије ретко подробно анализира ово или оно философско учење, чешће осуђује све философе скупа, а заједно с њима и сву античку митологију, религиозну праксу и магизам:

 

>>Твој језик по сваку цену треба да господари, и ти не можеш да се уздржиш, да не изродиш речи...? Нападај на Питагорино ћутање (25), на орфејске бобице (=орфические бобы) (26) и на ону висолоумну узречицу „Учитељ је рекао“ (27). Нападај на Платонове идеје (28), на преображавање (29) и периоде постојања наших душа (30), на сећања (31) и рђаву љубав према лепоти тела (32); на Епикурову безбожност, његове атоме и туђе философији наслађење (33), на аристотелов оскудни промисао, његову извештаченост, његово земно асуђивање о души и људски карактер његовог учења (34); на гордост стоика, на прождрљивост и баналност циника. Нападај на пустош, пуноћу (35) и наклапања о боговима и жртвама, о идолима, о добрим и злим демонима, на призивање богова и душе, о сили звезда.<< (36)

 

Следујући ранохришћанским апологетама, Григорије разматра историју античке философије као лутање по тами у потрази за истином. За разлику од богооткривене религије у којој Бог сам снисходи човеку и открива му се, философија је само напрезање људског разума да се приближи Богу, осуђено на несрећу све дотле, док разум, а не Бог, остаје вођа човека у тој потрази. Критикујући Јулијана Одступника за његове религиозне ставове, Григорије говори о тој многоврсности и недоследности којом се карактеришу ставови античких философа:

 

>>Ето чему су Га научили платони, хризипи, познати перипатетици, поштовано стојећи и мајстора красноречивости... Једни од њих уче да Бог уопште не постоји, други - да се не брине о садашњем, већ да се све у свету покреће без циља и случајно; трећи – да свиме треба да управљају звезде и њихове комбинације, али ко и откуда управља њима самима ја не знам; четврти – да све стреми наслађивању, у чему се и састоји циљ човековог живота. Врлина је за њих само познато име, и ничега нема након овдашњег живота; никаквог суда, који би тамо отсекао неправде извршене овде. Нико од мудраца то није схватао, него су били погружени, што се каже, у дубоко блато (37), покривени непровидним мраком заблуде и незнања, њигхов разум није био толико очишћен да би гледао на зраке истине; пузећи по доњем и чулном, они нису могли ни замислити ништа више од демона нити се покренути дотле да се удостоје (знања о) Творцу. А ако је неко и помало отварао очи, имајући разум, а не Бога за свога вођу, онда се све једнако заносио тиме што се показало поузданијим и што привлачи гомилу, зато што је ближе њој.<< (38)

 

Гругоријево знање философије било је еклектичко и површно, највећим делом покупљено из флорилегија и уџбеника, а не из извора (39). Критикујући античке философе за њихове религиозне ставове, а такође и за неморални начин живота, који су водили неки од њих, Григорије се ослања на зборник анегдота из живота философа који је био популаран у Византији у његово време. Он нарочито окривљује философе за грамзивост, прождрљивост и друге пороке. Ниском моралном нивоу философа Григорије супротставља висок духовни живот и аскетске подвиге хришћанског монаштва,

 

>>...које заслужује далеко веће уважавање него ненаситост мудраца и законодавца Солона, коју је Крез испољио (=изнео на видело) уз помоћ античког злата (40); него Сократова љубав према лепоти (filokalia), стидим се да кажем, љубав према малишанима (paiderastia) премда је и прикривена благочестивим расуђивањем (41); него Платоново лакомство у Сицилији, због којег је био продан у ропство и није га откупио ни један од његових ученика и ни један од Грка (42); него Ксенократова прождрљивост (43); него брбљивост Диогена који је живео у бурету, који је цитирао речи из трагедије „странци, уступите место господи“ (44), имајући у виду да укусном колачу треба дати предност у односу на обични хлеб (45); него Епикурова философија, која није одабрала ниједно добро осим наслађивања.<< (46)

 

Сва ова Григоријева расуђивања подсећају на полемичка дела Ермија и Тацита, уперена против античке философије.

Међутим, није да Григорије једино критикује заблуде философа и њихов морални облик; на страницама његових дела могуће је срести доста похвалних речи на адресу фиософа, а такође и о томе какву корист хришћанин може да извуче из занимања философијом. Настављајући традицију апологета II века, александријских дидаскала III века (Климента, Оригена), и развијајући идеје које је изразио његов најбољи пријатељ Василије у „Саветима омладини“, Григорије у монументалној поеми „О врлини“ (47), упућеној једном од својих ученика, говори о томе како млади хришћанин може васпитати себе на примерима позајмљеним из живота философа.

Основна Григоријева идеја се састоји у томе да грчки философи, премда се и нису слагали једни са другим по религиозним питањима и погледима на свет, ипак су сви учили врлини; као последица тога, хришћанин може од многих од њих извући нешто корисно:

 

>>Има и код Јелина мудраца,

Али не мудрих. Јер како назвати мудрим

Оне који највишу Природу не познаше –

Бога, првоузрока свих добара...?

Дакле, ко је, да их за мудре призна, неразуман

Толико? Али, ако допушташ, нека и они буду мудри.

Наћи ћеш, да су у учењима неким

Несагласни с другим једни, и један од другог далеки –

У учењима о умом гледаном и (оком) видљивом,

О Промислу Божијем, о судбини, идеји,

О души, уму, и чула обмани;

Одатле – стоици са лицима гордим,

Академије, вешо испреплетана Пиронистичка,

Размишљања, закључци, брбљивости зналци;

Али, несагласни у томе, сви они на исти начин

И једнодушно добро похваљују,

Ничега над врлином не стављајући,

Премда многим трудом, покушајима  без броја,

И након дуго, дуго времена она се стиче.

Напомињем, за пример, неке,

Да би де и ти одавде научио врлини

И с трњем, како кажу, сабирао руже,

Од неверних учећи се бољем.<< (48)

 

Григорије даље наводи неколико анегдота из живота Диогена, Кратеса и философа-циника. Први од њих је пројавио пример уздржања: једина његова својина били су штап с који је ишао и буре у коме је живео. Други се одрекао свога имена и живео у сиромаштву. Неко је у време буре бацио у море све своје имање, рекавши: „Благодарим ти, Случаје, наставниче мој у врлини; са каквом сам се лакоћом смањио до једног огртача!“. Још један философ је, за златни талант који му је цар даровао, купио кришку хлеба, покзавши да нема потребе ниучему другоме (49). „Овакво поштовање одговара мојим законима“, кличе Григорије, „који ме окриљују (да подражавам) начину живота и природи птица, које се задовољавају свакодневном и простом храном“ (50).

Али, продужава Григорије, код античких философа много се (тога) чинило ради показивања (себе); код њих је било више сујете него истинске љубави према врлини. Пошто су код философа врлина и порок боравили једно уз друго, Григорије саветује да им се прилази са расуђивањем (=избирательно), како у казивањима о њиховом животу, тако и у њиховим сопственим казивањима:

 

>>Не примај рђава казивања

Из старих књига, којима си ти, о добри, одгојен, као што су:

Нека се као рђав прочујем, само би на добитку био.

Боље је то него законе богова поштујући,

Живети у сиромаштву, стекавши славу“...          

„Новац је за људе драгоценији од свега“;

„Нема ништа жалосније него сиромашан човек“;

„Без новца ни Теба не прориче“...

Али одобравам следеће мудре изреке:

„Ако од злог дела корист задобијеш,

Сматрај да је то несреће залог“;

„Не тражи добитак у свему, већ себе суздржавај“;

„Страшно је успевати на неправедне начине“...

„Нека је и сиромах, а богат врлином“...<< (51)

 

Нећемо препричавати многобројне приче из живота философа, које се срећу у делима Григорија Богослова. Нагласимо само да је он те приче посматрао као богат дидактички материјал, на коме је и он сам био васпитан и који, како он сматра, садржи много поучних примера. Пошто су се историје живота философа изучавале у школама и универзитетима, користиле се популарношћу и сви су имали прилику да их чују, Григорије је сматрао за неопходно да им да хришћанску оцену. Следујући за Василијем Великим, он у суштини провлачи једну веома једноставну мисао о томе да све корисно и поучно у философији треба примати, а све лоше – одбацивати.


 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Кол.2:8. 

     2 Види: Pelikan. Emergence, 27ff. 

     3 Види: Gouillard. Synodikon, 56-60, 188-202. 

     4 Види: Meyendorff. Byzantine Theology, 72-73. Уп. Лосев. Очерки античного символизма, 860-873. 

     5 Тропар 9. песме канона на јутрењу у четвртак 3. седмице Великог Поста.

     6 Уп. Quasten. Patrology I,221. 

     7 Уп. Атинеј. Пир софиста VIII,341е. Уп. такође Диоген Лаертски. О животу VI,76. 

     8 Об размажености и развратном Аристиповом начину живота види: Диоген Лаертский. О животу II,8,66-81. 

     9 Види: Лукијан. О готовану 34. 

     10 По Аристотелу, Бог се не меша у управљање светом.

     11 Уп. Диоген Лаертски. О животу V,4-5. 

     12 Уп. Диоген Лаертски. О животу IX,5: "Он никога није слушао, а изјавио је да је сам себе испитао и сам од себе научио". 

     13 О Хераклитовим високоумљу и надмености, а такође и о његовој смрти од водене болести, види Диоген Лаертски. О животу IX,1-4. 

     14 Тацијан. Реч против Јелина 2-3. У последњој цитираној фрази, очигледно се има у виду учење о пресељењу душе (метапсихози). 

     15 Јустин. Апологија I,46. 

     16 Строматe 1,2. 

     17 Строматe 1,5. 

     18 Строматe 1,5. 

     19 Строматe 1,2. 

     20 Гал.3:23-24. 

     21 Строматe 1,5. 

     22 Строматe 1,7. 

     23 Строматe 6,7. 

     24 Сл.32,25,3-8; SC 318, 136-138 = 1.476. 

     25 Питагорини ученици су пет година проводили у ћутању: види Диоген Лаертски. О животу VIII,10. 

     26 Питагора је забрањивао употребу бобица: види Диоген Лаертски. О животу VIII,19. 

     27 Формула, коју су употребљавали питагорејци, односила се на свога учитеља. 

     28 Учење о идејама – најкаректееристичнији део Платоновог философиског система. 

     29 Реч metenswmatoshs Платон није употребљавао, али се среће код неоплатоничара III века, нарочито код Плотина. Григорије, вероватно, има у виду мит из платоничарске Државе (614b-616b, 617d-621b). 

     30 У Држави (615a) Платон говори о хиљадугодишљем периоду подземног странствовања душе. 

     31 Уп. Тедон 72e. 

     32 Алузија на педофилију Платона. 

     33 Епикур је учио о томе да се свет састоји из атома, и сматрао је наслађивање  (hēdonē - удовольствие) највећим добром за човека (одатле "хедонизам"). 

     34 Григорије је у Аристотелу пре свега видео теоретичара реторичкое вештине. 

     35 "Пустош" и "пуноћа" – омиљени Демокритови термини. 

     36 Сл.27,9,16-10,14; SC 250,94=96 = 1.390-391. 

     37 Уп. Платон. Тедон 69с. 

     38 Сл.4,43,1-44,21; SC 309, 142-144 = 1.81. 

     39 Ruether. Gregory, 26. 

     40 Уп. Геродот. История I,29-33. 

     41 Уп. Платон. Пир 213сd. 

     42 Уп. Лукиан. О готовану 34. 

     43 Извор неизвестан. На другом месту се Григорије позитивно оглашава о Ксенократу: види PG 37,736. 

     44 Еурипид. Феничанки 40. 

     45 Диоген Лаертски (О животу VI,55) даје другу верзију истог догађаја:  по његовом сведочењу, философ, који је доручковао маслине, одбио је принесени му колач уз речи: "склони се са царског пута, странче ". 

     46 Сл.4,72,2-14; SC 309,184-186 = 1.91-92. 

     47 В рус. пер. "О смиреноумљу, целомудрености и уздржању" = 2.177. 

     48 PG 37,693-696 = 2.180-181. 

     49 PG 37,696-698 = 2.181-182. 

     50 PG 37,698-699 = 2.182. 

     51 PG 37,706-708 = 2.184-185.