МИЛОСРЂЕ

 

Темама милосрђа, састрадања, активног чињења добрих дела, посвећена је и 14. беседа, „О љубави према сиромашнима“. Изговорена је око 373. године у Кесарији Кападокијској и односи се на градску беду, у којој је било не мало прокажених (1). Григорије беседу почиње описом „врта врлине“, на коме узрастају вера, нада, љубав, странољубље, братољубље, човекољубље, дуготрпљење, кротост, ревност, укроћење тела, молитва и бдење, чистота и девственост, уздржање, пустињаштво и безмолвије, умереност, смиреноумље, нестицање и пренебрегавање богатства (2). Тешко је више успоштовати ма коју од побројаних врлина:

 

>>Краће речено, добро је созерцање, добра је и делатност: прво – као узносеће одасвуд, улазеће у Светињу светих и које наш ум узводи ка ономе што му је сродно; друга – као она која прихвата Христа, која Му служи и делима јавља љубав. Свака од ових врлина је посебан пут ка спасењу, који на крају крајева приводи једној од вечних и блажених обитељи. Јер као што су различите врсте живота, тако је и обитељи у Бога много (3), раздељених и свакоме назначених по достојанству; дакле један нека испуњује једну врлину, други – другу, трећи неколико, а четврти све, ако је то уопште и могуће...<< (4)

 

Ипак од свих заповести, као прва и најважнија је љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није тако угодно Богу као милосрђе, жалост и састрадање, јер су те особине својствене Њему Самом. Зато смо ми дужни да помажемо свима страдајућим, ма какав да је узрок њиховог страдања – удовство или сиротињство или емиграција или окрутност господара, или пренаглењост надређених, или нечовечност сакупљача дажбина, или крвожедност разбојника, или халапљивост лупежа, или конфискација имовине, или насукање лађе. Већу жалост заслужују они који су се изненадно нашли у беди, него они који су се већ привикли на своје бедно стање. Али са посебним састрадањем треба се односити према ономе који је заражен „свештеном болешћу“, т.ј. проказом (5).

   Григорије искреним и дубоким осећањем описује прокажене, које је имао прилику да види у Кесарији Кападокијској:

 

>>Не могу без суза гледати њихова страдања, и чак при њиховом помену срце ми се стеже... Ви сте и сами сведоци тих страдања. Пред вашим очима је страшан и жалостан призор, невероватан за оне који га нису видлеи: људи у животу посташе мртви,... за које је једва могуће знати ко су били пре и откуда су; пре, то су нечасни посмртни остаци оних који су некада били људи, који да би се знало ко су (=да би били препознати) зову имена својих очева, мајки, браће, своје место рођења: „Ја сам син тога и тога и моја мати је та и та, моје име је то и то, па и ти сам си некада био мој друг и познаник“. И они то говоре зато што немају пређашњи спољашњи облик по коме би их било могуће познати. То су обогаљени људи, лишени имања, породице, пријатеља, чак и својих сопствених тела; једини од свих људи који истовремено и жале себе и мрзе себе, не знајући због чега пре да плачу: због оних делова тела којих више нема, или због оних који ће тек нестати... Ко је ближи од оца? Ко је састрадалнији од мајке? Али за те су људе затворене и двери родитељског срца... Њих гоне из градова, гоне из домова, са тргова, са народних сабрања, с путева, са празника, са прослава и, о несреће!, одгоне их и од саме воде!<< (6)

 

Бедни положај прокажених и њихова социјална незаштићеност подстичу Григорија да размишља о брзопролазности људског живота, о несавршенству створеног света, о смислу страдања. Људска страдања су свагда била и остају један од главних аргумената против вeре у Промисао и Божију доброту. Са друге стране неки предпостављају да се ограде стеном равнодушности од страдајућих, ослањајући се на Божију вољу: људи страдају јер је Богу тако угодно. Григорије сматра лицемерима оне који се на сличан начин односе према страдајућим и говоре да су узроци људских страдања неизвесни као што је неизвестан начин управљања светом. То што нам се чини несавршеним и безличним, може бити савршено и прекрасно у Божијим очима. Прави смисао нашег живота откриће нам се тек у будућем веку, зато, уместо да се окривљује Бог, треба веровати у Њега и Његов Промисао:

 

>>>... (Неки) се осмељују да говоре „Од Бога су њихова страдања, од Бога и наше благостање. И ко сам ја да се дрзнем да покварим Божије одредбе и правим се блажим од Бога? Нека им буде тешко, нека буду бедни, нека страдају: значи, заслужили су!“ Они који тако говоре богољубиви су само онда када треба сабирати награде... Али још је неизвесно да ли ће Бог послати страдања тим нечасним, јер и материја може сама по себи да направи збрку... И ко зна да ли се један кажњава за зла дела и да ли се други узвишује за похвална? Може бити сасвим супротно: онај је узвишен због своје порочности, а онај се испитује због врлине; онај се више узноси да би и пао дубље,... а онај се искушава и више него обично, да би, пролазећи (кроз) испитивање, као злато у пећи, ослободио се и од најмањег зла које има... Бива и овде (казна) из неке користи – или да би се невољама одсекли пороци злих, или да би се благостањем олакшао пут ка добрим врлинама, али не дешава се тако свуда, и не увек, јер то припада будућем веку, где једни добијају награде за врлине, а други казне за пороке... Овде све происходи по другом закону и другом знању, и све је управљено ка том животу; у Богу се на кају крајева поравњава и оно што нам се чини неравним.<< (7)

 

То што је у свету много оних који страдају, који болују, који су у невољама, треба да нас подстиче не да окривљујемо Бога, него на жељу да променимо свет на боље, творачки се умешамо у ситуацију. Бог нас призива на сатрудништво, Он жели да ми са Њим поделимо бригу о беднима, узмемо на себе део Његове бриге о болесним и унесрећеним. Хришћанин је позван да пројављује Божији лик тамо где су сузе и јад, где невоља и беда; он треба да буде бог за оне који су изгубили Бога, изгубили веру, који су пали у униније и очајање:

 

>>Здрави и богати нека утеши болесног и сиромашног; ко није упао – оног који је упао и разбио се; весели – оног који је у унинију; онај који се наслађује срећом – умореног несрећом. Подај ма шта Богу као благодарност зато што си један од оних који може да учини доброчинство, а не од оних који имају потребу у доброчинствима (од стране других), јер ти не гледаш у туђе руке, већ други у твоје... Буди бог за несрећног, подражавајући Божијем милосрђу... Сваки морепловац је близу бродолома,... тако је и сваки који има тело близу телесних болести... Док пловиш по добром ветру подај руку ономе који се дави у потопљеној лађи; док си здрав и богат, помози сиромашном... Ако и ништа немаш, заплачи заједно са страдајућим: велики је лек за њега милост која исходи из твога срца и искрено састрадање у многоме разгони тугу.<< (8)

 

Осврћући се на јеванђељску причу о Страшном Суду, Григорије говори о томе да чинећи добро ближњем, ми чинимо самоме Христу. Верујући је призван да поштује Христа у сваком страдајућем човеку. Од нашег милосрђа према ближњима зависи наше сопствено помиловање: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (10). А они који нису чинили дела милосрђа, биће осуђени, али „неће због пљачке, нити за богохулство (=светогрђе), нити за прељубу или ма шта друго, забрањено законом, бити осуђени, него за то што нису послужили Христу у лицу потребитог“ (11).

Сво Јеванђеље и сав светотајински живот Цркве учи хришћанина делима милосрђа и састрадању према ближњем:

 

>>Пришао ти је ништи? Опомени се како си ти био бедан и како си се обогатио. Моли за хлеб или воду, или, може бити, други Лазар одбачени лежи пред твојим вратима? Постиди се тајанствене трпезе којој си приступао, хлеба којим си се причестио, чаше којој си се приопштио, посвећен у Христова страдања. Странац ти је наишао, бескућник, без уточишта? Прими у његово име Оног Који је био странац због тебе,  Који је био странац међу својима, Који се уселио у тебе благодаћу и привукао те горњем станишту. Буди Закхеј  јуче цариник, али данас милосрдан... Болни и рањени лежи? Постиди се својега здравља и рана од којих те је ослободио Христос. Ако видиш нагог, одени га, поштујући своју сопствену ризу нетрулежности, која је Христос, јер „сви ми, који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо“.<< (12)

 

НАЗАД:

 

 

НАПОМЕНЕ:

 

1 По претпоставкама неких научника, беседа је била изговорена у сиротишту (=склоништу за убоге), које је саградио Василије Велики. По другој верзији, оно је било изговорено због тога да надахне житеље града на изградњу сиротишта. Види: Gallay. Vie, 87; Benoit. Grégoire, 272-274. 

     2 Сл.14,2-4; PG 35,860-864 = 1.205-207. 

     3 Уп. Јн.14:2. 

     4 Сл.14,4-5; PG 35,864 = 1.207. 

     5 Сл.14,6; PG 35,864-865 = 1.207-208.  Старогрчки песници и историчари чешће су називали „свештеном болешћу“ епилепсију: види: Liddell-Scott. Lexicon, 822. 

     6 Сл.14,9-12; PG 35,868-872 = 1.209-211. 

     7 Сл.14,29-31; PG 35,897-900 = 1.224-226. 

     8 Сл.14,26-28; PG 35,892-896 = 1.221-223. 

     9 Мт.25:31-46. 

     10 Мт.5:7. 

     11 Сл.14,37-39; PG 35,908-909 = 1.229-231. 

     12 Сл.43,31,13-30; SC 358,268-270 = 1.564.