ПРАЗНИК ВОДЕ И ДУХА

  

 

О празнику као тајни говори се у 39. беседи, која је посвећења празновању Крштења Господњег и непосредан је продужетак беседе на Христово рођење. Григорије овде говори о смислу термина "тајна" (грч. mysterion, од myo - покривати, скривати), који је у времену раније антике означавао иницијацију, посвећење. У старогрчкој религији постојале су различите мистерије које су пратиле читав људски живот од рођења до смрти; оне су добиле називе како по именима богова ("мистерије Митри") тако и по називу места где су их вршили (елевсинске мистерије). У позном неоплатонизму, тајне-мистерије схватане су као издвојене етапе "богослужења" (теургије) - постепеног увођења човека у лични контакт са светом богова-демона. Јулијан Одступник, почетком 60-тих година IV в. упињао се да препороди мистерије на државном нивоу и сам је примио неколико посвећења; 70-тих година император Валент је желео да забрани елевсинске мистерије, међутим, морао је да одустане од своје намере, јер је у империји незнабоштво било још (увек) јако (1).

За Григоријеву константинопољску публику на прелазу из 70-тих у 80-те године тема незнабожачких мистерија сачувала је потпуну актуелност и Григорије је сматрао за неопходно да повуче јасну границу између тих мистерија и хришћанских тајни. Међу њима нема ничег заједничког, тврди Григорије у почетку беседе:

 

>>Опет мој Исус, и опет тајна - не тајна обмањива и безлична, не тајна незнабожачких заблуда и пијанства (methe)... већ тајна висока и божанска, која нам дарује узвишеније сијање. Јер свети дан Светлости који смо достигли и који данас празнујемо има узрок у крштењу мога Христа, истините Светлости, Која просвећује свакога човека који долази на свет (2); овај дан савршава моје очишћење и помаже оној светлости коју смо ми добили свише од Христа, али смо је грехом помрачили и помешали (са тамом)... Тајноводствују ли Јелини ма чему сличном? За мене је сваки њихов обред и тајна лудило, тамни изум демона и производ ума који је у њиховој власти (=у власти демона)... Наши празнци нису рођење и скривање Зевса,  тиранина Крићана, нису крици ни аплаузи ни игре оружјем Курићана. Не флауте ни кориванте (4), не они обреди које у част Реје, мајке Богова савршавају посвећени, и они који посвећују... Код нас се не отима ниједна девица, нити се она обнамута Деметра обмањује и не доводи себи Келевсе и Триптолемеје и змајеве, те једно чини, а друго трпи (5). Јер се стидим да при светлости дана говорим о њиховим ноћним обредима и срам ме је да их (=обреде) претварам у тајне. Ово зна Елевсина и посматрачи тога што се оставља ћутању и достојно је ћутања.<< (6)

 

Наглашавајући демонски карактер незнабожачких мистерија, Григорије затим говори о божанском и освећујућем карактеру хришћанских тајни - празнка. У тим тајнама уприсутњује се сам Христос, који освећује и очишћује човека који учествује у њима. Крштење људи се савршава по слици Христовог Крштења, и празник крштења Господњег постаје празник свих крштених у Христа.

 

 Ми смо већ, на достојан начин, отпразновали Рођење... А сада други Христов чин и друга тајна... Христос се просвећује - озаримо се и ми с Њиме! Христос се погружава у воду - сиђимо с Њиме да би с Њим изашли!... Прилази Исус, освећујући, може бити и самог Крститеља, али у сваком случају, целог старог Адама, да би га сахранио у води... Изалзи Исус из воде и узноси са Собом свет и види небеса отворена (7), која је Адам затворио за себе и своје потомке...<< (8)

 

Григорије даље излаже учење о "крштењу покајањем", традиционалном за Александријску школу у време Оригена. По Григоријевим речима има пет врста крштења: прво, праобразно, којим је био крштен Мојсије у Црвеном мору (9); друго, несавршено, Јованово крштење; треће, савршено - Исусово Крштење "водом и духом"; четврто - крштење мученичком крвљу; пето - крштење сузама - покајање (10). Григорије сматра да нема неопростивих грехова; сваки грех, чак и одрицање од Бога, може се изгладити сузама покајања. Он полемише с Новатом, који не прима у општење лица која су се одрекла Христа у време гоњења (11), Новатов ригоризам он назива "човекомржњом" (12). Због оних који одбацују могућност "крштења сузама" припремљено је "крштење огњем", то јест, адске муке (13).

Земаљски живот је човеку дат за покајање и очишћење. Очишћењу човека служи и сваки црквени празник, како каже Григорије на крају 39. беседе:

 

>>А ми данас поштујмо крштење Христово, и достојно празнујмо, не угађајући стомаку, него духовно се веселећи. А како се наслађивати? Умијте се, очистите се! Ако сте пурпурни од греха, али не сасвим крвави, убелите се као снег, ако сте црвени и "крвави" онда достигните белину вуне (14). Будите потпуно чисти и чистите се још више, јер се Бог ничему не радује тако као исправљењу и спасењу човека; и свака реч и свака тајна бива због тога.<< (15)


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Види Лауенштајн. Мистерије, 52.

 

     2 Јн.1:9.

 

     3 Курети - седамнаестогодишњи младићи, који играју с оружијем у рукама у време елевинских мистерија; види Лауенштајн. Мистерије, 140-144.

 

     4 Корибанти ("играчи") - курети.

 

     5 Триптолем и Келей - имена посвећених Деметри, помињу се у 5. Хомеровој химни, која се испуњује у време елевсинских мистерија.  По сижеу ове химне, девица Пересетона је била отета од Плутона у уведена у Хадес (ад). Њена мајка Деметра, примивши облик старице лутала је тражећи кћер међу људима. Четири кћери цара Келеја, сусрела су ојађену Деметру код бунара, увели је у дом Метанире, где је постала Демофонтова васпитачица. Деметра је хтела да младенца дарује вечном младошћу, због чега га је погрузила у огањ, међутим Метанира ју је спречила. Разгневљена деметра годинама није дозвољавала семенима на пољима да проклијају, након чега уплашени богови су умолили Плутона да отпусти Персетону. Због измирења са Деметром они су послали Реју, након разговора с којом се угасио гнев Деметре против Богова. Свој гнев на људе Деметра је смирила установивши свештене обреде (teletai) или оргије (orgiai). Први Деметрин мистик, који    је добио детаљно поучење о поретку савршавања мистерија у Елевсину, био је Триптолем. Уп. Лауенштајн. Мистерије, 223-225.

 

     6 Сл.39,1,1-12; 3,3-4,14; SC 358,150-154 = 1.532-534.

 

     7 Мк.1:10.

 

     8 Сл.39,14,1-13; 15,1-3; 16,1-4; SC 358,178-184 = 1.539-541.

 

     9 Уп. 1 Кор.10:2.

 

     10 Сл.39,17,1-26; 186-188 = 1.541-542.

 

     11 Картагенски Ђакон Новат, одлучен од Цркве 251. г. заједно с Римским презвитером Новацијаном, одрицао је могућност опроштаја онима који су сагрешили одступништвом, блудом и убиством.

 

     12 Сл.39,19,9; 192 = 1.543.

 

     13 Сл.39,19,18-23; 194 = 1.543.

 

     14 Уп. Ис.1:16-18.

 

     15 Сл.39,20,1-9; SC 358,194 = 1.543-544.