ВЕЛИЧИНА ЧИНА И НЕДОСТОЈНОСТ ЊЕГОВИХ СЛУЖИТЕЉА

 

   Григорије је одлично схватао да нису сви свештеници и епископи његовог времена одговарали своме призвању. Контраст између Григоријеве представе о свештенству и теме свештенослужитеља са којима се сусретао у животу био је запањујући. Разочарање клирицима свога времена код Григорија је расло с годинама - по мери тога како је упознавао све већи број своје сабраће. На критику недостојних свештенослужитеља наилазимо већ у другој беседи (1); међутим у каснијим Григоријевим делима та критика постаје најрескија; по свој прилици нико од источних отаца Цркве до Григорија није иступао тако негативно по питању служитеља Цркве. Размотримо неколико Григоријевих најкарактеристичнијих текстова у којима се говори о пороцима свештенослужитеља, а такође и о недостацима црквеног устројства.

   У 18.  беседи, изговореној у Назијанзу 374. г. Григорије говори о нередима, у којима се у његово време спроводило избрање епископа. У древној Цркви је епископе по правилу бирао народ, премда се избор потврђивао архијерејским сабором; епископи су обично постајали људи из клира; уосталом дешавало се да народ укаже поверење мирјанину, чак некрштеном (2). Наиме, то се десило у Кесарији у време избора Јевсевија, претходника Василија великог. Избор се спроводио "жустрим споровима", народ се поделио на групе (=партије), једни су предлагали једног, други другог. На крају су се усагласили на кандидатуру Јевсевија, "истакнутог животом, али незапечаћеног светим крштењем"; силом су га везали, уз помоћ војске која је ступила у град и узвели (га) на престо. Када су се епископи сабрали, били су "принуђени" да потврде избор, да крсте Јевсевија и рукоположе га у све свештене степене. Извршивши то, они су се, међутим,  удаљили из града и организовали сабор на коме су објавили да је хиротонија неважећа; повод за такво решење је био што су епископи деловали по принуди, а и то што се новоизабрани епископ није слагао са грађанским властима (3).

   Сличан се догађај десио у истом том граду неколико година касније, када је епископ Јевсевије умро. И овог пута су спорови око избора били "колико жустри толико и безумни", уосталом, реални кандидат на престо био је један човек - Василије, који је и постао нови кесаријски архијереј. Описујући ова дешавања Григорије указује на недопустивост мешања грађанских власти у постављање архијереја и уопште иступа против учешћа народа у том делу. Далеко му је сврсисходније да епископи буду изабирани од "назореја", односно монаха, "на којима само, у крајњој мери и у већини случајева и треба да се заснивају слична избрања,... а не на богатим и утицајним људима или на испадима и неразумности народа, а притом и из народа само безначајних људи (4)"

   Григоријева мисао о избору епископа међу монасима није заживела у пракси Источне Цркве. Ипак, није ишчезла пракса свенародног избора епископа (5). Умешаност, пак, грађанских власти премда се и протезала кроз сву историју Цркве, није се потпуно признавала законом. Улога монаха у управљању Црквом је постепено расла што је као последицу (6) имало монопол монаштва на дужност епископа.

   Григоријева критика се такође дотицала и карактерног стања оновременог (=савременог, за оно време) епископата и клира. У 21. беседи, посвећеној светитељу Атанасију Александријском, Григорије описује жалосно морално стање свештенослу-житеља у време аријанске смутње. Он се жали на то што су епископи заузимали власт силом, што су својим пороцима и својом богословском беспринципијалношћу давали негативан (=одречан) пример мирјанима, што су њихова строгост или снисходљивост у односу према народу дириговани само меркантилним схватањима, а не схватањима пастирске користи. Свим сличним епископима противстоји Атанасије:

 

   >>Од самог тренутка изласка на престо он не поступа тако као они који недостојно заузимају ма какву власт или наследство; он не упада у гордост од раскоши (епископског живота). Последње је својствено лажним свештеницима, (који су задобили чин) незаконито и недостојним свога призвања, који примивши свештенство, ништа не приносе собом, који се ниучем нису потрудили на добро, који су истовремено и ученици и учитељи благочешћа и који пре него су се сами очистили очишћују друге. Јуче световњаци, а данас јереји, јуче одлучени од тајне, а данас тајоводитељи; закорењени у порок и новајлије у благочешћу; производ људске милости, а не благодати Духа. Ти људи свагда долазећи на власт насиљем, на крају крајева, губе и само благочешће. Чин им је подарен не захваљујући њиховој моралности него благодарећи њиховом чину („подарена“ им је) моралност... Њима више следује да приносе жртве за саме себе него за народна незнања (7), они неизоставно греше у једном из двога: или сами потребујући снисхођење бивају претерано снисходљиви, тако да не пресецају порок, већ уче њему, или прикривају своја дела строгошћу свог ауторитета.<< (8)

 

   У епоси догматских спорова (IV - VIII в.) најтежа болест Цркве била је стална имиграција великог дела епископата и клира из једне богословске групације у другу - најчешће у зависности од тога коју су групацију у датом моменту подржавале грађанске власти (император). Неки су епископи мењали своју богословску орјентацију по неколико пута под притиском световнох власти, потписујући јеретичке символе вере. Григорије је негодовао због мешања грађанских власти у црквена дела; уосталом, он се далеко више обеспокојавао и растуживао неодлучношћу архијереја који су постали марионете у рукама људи далеких од Цркве:

 

   >>Због тога што непосвећени постају судије преподобних настаје нови неред (=беспоредак): на народним сабрањима расправља се о питањима мистичког богословља; због тога... су поткупљени показивачи и раније се доноси пресуда. Једни се неправедно свргавају с престола, а уместо њих се постављају (=узводе) други, којима се као неопходан (услов ступања на престол) тражи потписивање нечастивог (символа вере) и мастило је већ спремно и достављач поред. Многи од нас, чак и чврсти, подлегли су томе... ја сам често плакао видевши тадашњу распрострањеност нечестија и сада уставше гоњење на истиниту реч од (оних који би требали бити) заштитници Речи. Јер истинити пастири су постали бесмислени, сагласно написаном (9); многи пастири покварили су Мој виноград, изгазили ногама Моју земљу (10) - ја говорим о Цркви Божијој, сабраној многим напорима и жртвама закланим до Христа и после Христа, и самим великим страдањнима Бога за нас. Са изузетком малобројних,...сви су се покорили приликама времена... Једни су постали поборници и покровитељи непоштења, други су или заузели другостепена места или били поражени страхом или поробљени потребом или уловљени ласкањем или увучени по незнању... за мирјане може бити и опростиво да се подвргну свему томе... али како да то дозволимо учитељу који треба да исправља незнање других, осим ако тај није лажни учитељ?<< (11)

 

   Дакле, што је опростиво за мирјане, недопустиво је за епископа који треба да буде учитељ благочешћа људима. Неукост клирика, одсуство богословског образовања код њих, недовољна пастирска припрема често постаје узрок нереда у Цркви, доприноси настанку раскола и јереси; Григорије се овој мисли враћа у 43. беседи. Епископи, (како) сматра Григорије треба да буду "професионалци", а не аматери (дилетанти); треба да прођу бољу школу пре него задобију свештенички чин. Григорије критикује епископе зато што они, задобивши власт, не само да не воде аскетски начин живота, већ се и преузносе над другима, будући уверени у то да им архијерејски чин гарантује богословску и моралну непогрешивост:

 

   >>Јер не хвалим те безобразлуке и испаде, који постоје код нас, у којима (учествују) и предстојатељи на престолима,... најсветији од наших чинова ризикује да постане најисмеванији, јер се наше предстојатељство стиче не врлином него интригама, и за престоле се не интересују најдостојнији већ најутицајнији... Нема таквог лекара или уметника који се не би  од почетка удубио у природу болести или мешао многе красоте и оцртавао; зато је лако наћи предстојатеља Цркве: не потрудивши се, не бивши припремљен за чин, тек посејан, као хххх (вирос)... у једном тренутку правимо светитеље и желимо (=заповедамо) да буду мудри они, који се нису учили никаквој мудрости... Надмени председава, мршти се на онога ко је бољи од њега, не боји се престола, не смућује се видећи да се уздржавалац  унизио; напротив, добивши моћ он мисли да је постао мудар, уосталом размишља неправилно (=погрешно),  јер га је власт лишила способности да здраво расуђује.<< (12)

 

   Не чини (свештенички) чин човека светим, понавља Григорије, не степен јерархије, не место на престолу, већ врлински живот. Григорије сматра неправедним то што се времешни постављају на кормила црквене лађе, док људи који се одликују светошћу живота остају по страни. Он, наиме, сматра да слична светост треба да буде главни критеријум постављања на епископски престо, а не утицајан положај у свету, административне способности или социјално порекло. Многи клирици придају значај томе да на ком месту код престола стоје у време богослужења, пред ким или након кога иду у Црквеним процесима. Григорије све то сматра страним хришћанину, чији је задатак превазићи друге у моралности, а не заузети (што) више место на (хи)јерархијској лествици:

 

   >>О када уопште не би било ни председавања ни (више од других) поштованих места (13), ни пуномоћја власти, (већ) да се разликујемо само врлином, кличе он. А садашњи поредак - стати здесна, слева, у средину, више, ниже, ићи испред или редом - код нас је произвело много пустих раздора и многе је гурнуло у пропаст.<< (14)

 

   Григорије овде ни на који начин не иступа против јерархијске структуре Цркве; он само подвлачи да је место које човек заузима у јерархији треба да одговара његовом моралном изгледу.

   Григорије има неколоико песама, специјално посвећених достојанству свештеничког чина и недостојности његових носиоца. У тим песмама Григорије посебно критикује епископе за расколе и раздоре које ови уносе у Цркву. По његовом мишљењу, у време гоњења (I-II в.), када је Црква била уједињења, непријатељ људског рода је покушавао да је разруши споља многобројним и силним потресима. Међутим, гоњење је само ојачало Цркву, подвиг мученика је утврдио јединство хришћана и Еванђелска реч је као огњени стуб прошла по свој земљи. "Тада је ђаво (враг) измислио нову превару: знајући да је војска постала моћна, он је посејао свађу међу његовим вођама; јер се са падом војсковође (=пуковника) сва војска обара у прашину (15). Дакле, престанак гоњења је за Цркву означавао не само нове могућности, већ и нову одговорност; ако је раније постојање заједничког (за целу Цркву) непријатеља одржавала епископе да буду уједињени, сада би они требали да се побрину око јединства унутар Цркве. са овим задатком, како је Григорије сматрао, епископи његовог времена нису излазили на крај.

 

   >>Једни од нас се споре око свештених престола,

   ратујући једни с другима, изазивајући (=навлачећи) безбројне невоље

   и сами постајући њихове жртве...

   А други, поделивши се на групе (=партије), помућују

   Исток и Запад, почевши Богом, а завршивши телом.

   Од ових бораца се и у другима појављују имена и зачиње бој.

   мени је Бог - Павле, теби Петар, а њему - Аполо (16).

   А Христос је узалуд прободен клиновима!<< (17)

 

У Григоријевим песмама има такође и не мало реског изобличења моралног карактера, поткрепљених сатиричним описивањем архијерејства:

 

   Григорије више није гост за столом земаљског цара, као пре,

   он не чини никаква повалђивања својој врећи. (18) (=своме стомаку)

   Нећу пожелети усред друштва пирујућих, оборени и безмолвни,

   који једва дишу и прождиру храну, слично робовима...

   Нису ми  драге руке обагрене крвљу,

   Нећу дотицати ничију браду, ради задобијања незнатне милости (19).

   На свештени, имендански, погребни или свадбени пир

   Не иду с многобројном пратњом,

   да би све истребили својим сопственим чељустима, или дали

   спроводничким - грабљивим рукама Бриареја; (20)

   И да би увече одвели наопако натоварену лађу - одушевљени гроб -

   отправили дому отежали стомак;

   И да би, једва дишући од пресићења, журили на нове, обилне трпезе

   не успевши да се ослободе бремена пређашњег пировања. (21)

 

   О епископима и клиру свога времена григорије говори као о "мајсторству свих порока", где председава зло и где они који треба да буду "учитељи добра", уче људе пороку (22). Григорија узнемирава рукоположење у свештени чин лица која нису прошла потребну припрему и нису се научила аскетском начину живота и понашању: онај ко се још јуче забављао мимиком и бежао по позориштима и био страстан поклоник коњичког спорта и на тркама бацао земљу увис, ко је кружио међу женоподобне плесаче, и напијао се до бесвести, данас постаје предстојатељ црквеног народа, молитвеник за људе и учитељ благочешћа: „јуче Симон маг, данас Симон Петар. Не верујем у такву изненадну промену! Не верујем вуковима у овчијој кожи (23)

   Осамдесетих година IV века, када су ови стихови писани - Црква је нагло расла, свуда су настајали нови храмови, на архијерејске катедре и презвитерске престоле доводили су се следбеници Никејске вере. Спољашњи расцвет, међутим, није могао обманути искусног пастира, дубоко узнемиреног унутрашњим стањем Цркве. Григорије је добро знао да је међу новопеченим никејцима много бивших аријанаца, који су само ставили нову маску због прилика времена. Осим тога, он је схватао да ће на слободна архијерејска места ступити кандидати који су далеко од најбољих, јер је немогуће за тако кратко време припремити довољан број достојних свештенослужитеља. У њему се ствара утисак да се на свештени степен узводи било ко, само да би се попунила упражњена места:

 

   >>...Улазак у незатворене двери свима је отворен, и чини ми се

   Да чујем гласника који стоји на средини и зове:

   „Прођите овуда, сви злочинци, изроди заједнице

   Стомакоугодници, дебели, бестидни, дрски,

   Пијанице, скитнице, псовачи, гиздавци,

   Лажови, увредиоци, клетвопреступници,

   Пострадаоци народа, који на туђу имовину некажњено

   Руке пружате, убице, обмањивачи, неверујући...

   Двоједушни, који служите несталном времену,

   Полипи, који попримају боју камена на коме живе...

   Приђите смело! Широки престо је спреман за све!

   Приђите, приклоните младе вратове прод прострте деснице,

   Које се благонаклоно простиру над свима, чак и над онима који то не желе...

   Велико чудо! Саул не само да није туђ благодати него је пророк!

   Дакле нико - ни земљорадник, ни дрводеља ни кожар,

   ни ловац ни ковач

   Нико не остаје далеко и не тражи себи другог путеводитеља ка Богу.

   Боље је, ето, да сам председава, него да се потчини председавајућем.
            Нека један баци секиру, други ручицу плуга,

   трећи мехове, четврти копље, пети бодеж

   и сви - овуда! гомилајте се у божански престо,

   тискајући се и тискајући друге!...“

   (Онај) који прави копију слике, тај прво стави оргинал пред себе,

   а затим и копија поприма изглед оргинала;

   Али ко погледа на вас, тај ће поћи на супротну страну,

   и то је једина корист од ваше порочности!“ (24)

 

   Григоријев став по питању свештенослужитеља његовог времена, како видимо, веома је песимистичан. Може се чак показати да он избегава похвале, да је сувише субјективан у оценама. Свргнут од сабраће - епископа с константинопољског престола, Григорије је био силно увређен; то је несумњиво један од разлога изобличавања на њихову адресу. Међутим, погрешно би било сводити сво Григоријево понашање на личне разлике. У томе што се догодило са њим самим, он није видео само своју сопствену трагедију, већ и одраз опште кризне ситуације која се формирала у Источној Цркви на крају IV века. На његове очи се дешавало постепено поробљавање Цркве од стране света, масовно посветовњачење епископата и клира. Лик епископа као пастира, духовног учитеља и старца, овладалог силом својих високих духовних квалитета, неоспорног ауторитета у очима пастве, постепено се смењивала ликом епископа као владајућег чиновника, који учествује у светским церемонијама, послушно следује наредбама градских власти, не само у црквено - административним већ и у догматским споровима. Граница између Цркве и света, између "царства Духа" и "царства кесара" постепено се губила; тако је у сваком случају сматрао Григорије (25).

   Процес посветовњачења клира и "подражавање" Цркве, који је започео у време Константина Великог у Јустинијаново време (VI век), довео је до званичног прокламовања идеала названог "симфонија" између државе и Цркве - "симфонија" при којој Црква фактички губи независност и постаје потчињена светским властима. У време иконоборства (VII - VIII век) византијски епископат је због своје превртљивости толико изгубио ауторитет у очима пастве да се народ за духовно руководство обраћао не представницима "званичне Цркве", већ монасима, који су у многим случајевима били главни заштитници православне вере против јеретичких императора и њима послушних епископа.

   Григорије Богослов није могао, а да не види у какав се бездан скотрљавају представници црквеног руководства, када следују законима "овога света"; наиме због тога се он свим силама противио посветовњачењу епископата и клира. У својим песмама он говори о казни која чека недостојне клирике на Страшном Суду, напомињући о библијском потопу и погибли Содома као праобразима Судњег дана:

 

   >>Зауставите се, пријатељи! Прекинимо да се вежбамо у пороку!

   Иако смо убеђени, извуцимо корист из онога што сам рекао;

   А ако моју реч и моју седину покрива наглост младића,

   или оних врана, које громко и безумно гракћу на мене (26),

   онда сведочим руком бесмртног Бога и страшним даном

   да им ја нисам предводник ни саучесник,

   ни саговорник, ни сапутник ни у пловидби ни на путу.

   Него нека они иду својим путем, ја ћу пак, за то време

   тражити нојев ковчег, да би се у њему спасио страшне погибли,

   а након што је избегнем, живећи подаље од злих,

   и који је спалио содом, горког и неизрецивог дажда.<< (27)

 

   Григоријева обличења на адресу недостојних свештеника звуче као пророчко упозорење свим будућим поколењима свештенослужитеља. У XI веку, Симеон Нови Богослов се обраћао са сличним изобличавањима на епископе и свештенике свога времена (28), видљиво под Григоријевим утицајем. Због тога, док у Цркви има архипастира и пастира недостојних својег призвања, који срамоте свој чин, Григоријеве речи сачуваће своју актуелност.

 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Види Сл.2,80-82; 194-198 = 1.53-54.

 

     2 О изабирању епископа у древној Цркви види Болотов, Историја III 172-190.

 

     3 Сл.18,33-34; PG 35,1028-1029 = 1.281-282.

 

     4 Сл.18,35; PG 35,1032 = 1.283-284.

 

     5 Већ Лаодикијски сабор је у 13. правилу забранио учешће народних "маса" у избору епископа.

 

     6 Посебно у после иконоборачкој епоси.

 

     7 Уп. Јевр.9:7.

 

     8 Сл.21,9,2-21; SC 270,126 = 1.309.

 

     9 Јерем.10:21.

 

     10 Јерем.12:10.

 

     11 Сл.21,23,4-24,25; SC 270,156-160 = 1.318.

 

     12 Сл.43,26,1-34; SC 384,184-186= 1.620-621.

 

     13 Варијанта превода: "предодређени по националним (регионалним) обележјима

 

     14 Сл.26,15,17-23; SC 284,262-264 = 1.382.

 

     15 PG 37,1231 = 2.398.

 

     16 Уп. 1 Кор.3:4. Григорије има у виду борбу различитих црквених група на II Вселенском Соборе: мелетиани, павлиниани, восточни, западни и др.

 

     17 PG 37,1238-1239 = 2.400.

 

     18 Телу.

 

     19 У старој Грчкој, при мољењу утицајног лица, молилац је у знак поштовања дотицао браду саговорника.

 

     20 Бриареј - у грчкој митологији, чудовиште са педесет глава и стотину руку.

 

     21 PG 37,1266-1267 = 2.395-396.

 

     22 PG 37,1192-1193 (недостаје у руском преводу).

 

     23 PG 37,1195-1197 (недостаје у руском прев.).

 

     24 PG 37,1233-1236 = 2.398-399.

 

     25 Уп. PG 37,1233 = 2.398 (слика решетке која дели два света, вечни и пролазни).

 

     26 "Вранама", "чавкама" и "младићима" Григорије назива своје противнике на II Васељенском Сабору.

 

     27 PG 37,1242-1243 = 2.401-402.

 

     28 Види 58. Химну у SC 196,278-308.