ХРИШЋАНСКА ФИЛОСОФИЈА - ЉУБОМУДРИЈЕ

 

            Окренимо се сада ономе што се на Григоријевом језику назива хришћанском философијом - љубомудријем, и његовој концепцији философског начина живота (1).  Како примећујемо, Григорије је волео да говори о себи самом као о философу, о томе да он "философира у безмолвију", о томе да је живот философа за њега поштован више него било шта друго. Дакле, о каквој философији је реч у датом контексту?

            Пре свега, реч је о философији која има небеско, а не земаљско порекло; она је плод Божијег Откровења, а не  људског трагања. Тиме се она у основи разликује од незнабо-жачке.

            "Хришћанско учење", говори Григорије, "излаже се догматски, а не такмичарски, по схватању рибара, а не Аристотеловски, дословно, а не брзоплето, по законима Цркве, а не пијаце, на корист, а не ради истицања (себе) (2)."

            Предмети хришћанске философије су: свет, материја, душа, анђели и демони, васкрсење, Суд, казна, Христова страдања, и на крају Сам Бог (3). Хришћанска философија није ништа друго до богословље; философирати значи размишљати о Богу и (у)познавати Га онолико колико је такво познање могуће човеку (4).

            Такође се говори о философији као неком вишем призвању човека, као начину живота који је сродан монаштву и коме су призвани малобројни изабрани: "Водити философски начин живота, као што је боље (=узвишеније) од свега, тако је и теже од свега и малобројни су способни за то, и то само они који су на то призвани великим Промислом Божијим, Који предизабранима пружа руку помоћи (5)." Истинска философија је љубав према добру - не ради будућих награда, већ ради самог добра (6). Она је пут ка врховима богопознања, одрешење од света, пребивање с Богом, усхођење од нижег ка вишем, задобијање постојаног и вечног помоћу пролазног (7).

            Најпотпуније  учење о хришћанској философији Григорије је изложио у 25. беседи, "У похвалу философа Ирона". Поздрављајући Ирона-Максима који је стигао у Константинопољ (истог оног који ће му ускоро постати највећи непријатељ) Григорије говори о томе како се античко философско наслеђе, посебно циничка философија, може у људском животу спојити са хришћанским благочешћем. Синтеза античке мудрости и благочестивог начина живота, философског трагања и богословског откривења, разума и вере, философије и хришћанства - ето основне теме беседе. Додајмо да лик хришћанина у философској мантији, не може, а да не подсети на Јустина Философа, који се два века пре Григорија такође трудио да створи синтезу хришћанства и философије.

            Григорије о Ирону говори као о "љубитељу мудрости" (philosophos), а о себи као о "слуги мудрости" (sophias therapeutes) (8). Григорије позива Ирона да стане заједно са њим на свештени престо, на коме се приноси евхаристијаска жртва и посредством евхаристије, врши се обожење човека (9). самим тим се потенцира сродство философије и бого-служења: по Григоријевом виђењу Философ се изједначава са свештеником; љубитељ мудрости са служитељем Мудрости - Христа. Задатак обојице је похвалити добро, не оставити један другог у врлини, и стремити ка блаженству (10).

            Григорије Ирона назива "грађанином све васељене", као циника, "пошто циничка философија не дозвољава ограничавање уским пределима" (11). Говорећи о животу свога јунака Григорије наглашава да је он философ по призвању, при чему је свесно изабрао хришћанско "љубомудрије" уместо незнабожачког:

 

            >>Када је дошло време да одреди свој животни пут (=изабере врсту живота)... угледао је нешто велико, смело и што превазилази ниво многих људи. Презире раскош, а такође и богатство и власт... А философији, посвећује себе, госпођи над страстима, храбро стремећи ка добру одвајајући се од материјалног преразлагања материје, узвишујући се изнад видљивог, узвишеношћу природе и благородством избора прилепивши се непролазном. А када је већ био тако настројен, тада већ није сматрао неопходним да расуђује о томе какву бољу философију да изабере: спољашњу, која је богата семенима истине, која има изглед и личи на философију, или нашу - на изглед сиромашну (=смирену), али у унутрашњоти узвишену и која води Богу. Наравно (=напротив) од свег срца је изабрао нашу, нипошто се не обазирући на лошије и не бивајући заведен префињеношћу стила, о чему су се тако бринули јелински философи.<< (12).

 

            Под "нашом философијом" Григорије подразумева управо хришћанску веру којој се супротставља спољашња префињеност и унутрашња пустош грчке философије. Тако "наша философија" није само доктрина, учење, начин мишљења: она је и начин живота, и то такав, при коме се усамљеност, полуотшелништво, спаја са стремљењем да се допри-несе користи заједнице. Развијајући, традиционалну из античког времена, тему созерцања и делања (13), Григорије говори о истинском философу као човеку који тежи да споји и једно и друго:

 

            >>Он је видео да је пустињачки, отшелнички, живот, који се проводи удаљено и отуђено од људи, велики, узвишен и превазилази све људско; међутим он је намењен само онима који имају успеха у њему и одриче општење и човекољубље, својствених љубави, која је, као што је он знао, једна од врлина најдостојнијих хвале; осим тога, такав живот не подлеже провери, јер је лишен вежбања конкретних дела и зато је неупоредив са другим начинима живота. А живот у заједници, (по)крај других, напротив, и служи за проверу врлина и простире се на многе и више личи на Божији домострој, који је све створио и свезао љубављу, који је и наш род, отпали од добара због придошлог зла поново призвао благодарећи сједињењу и општењу с нама.<< (14)

 

            Другим речима, заједнички живот више одговара Новозаветном Oткривењу; претворити евађеоске заповести у живот могуће је само живећи међу људима; ван заједништва немогуће је активно чињење добрих дела. Читајући ове редове немогуће је не споменути да је питање о томе ком начину живота треба одати (већу) почаст, созерцатељном или делатељном, била веома напета за самог Григорија када је он размишљао о избору пута након атинске Академије.

            Дакле, "наша филозофија", то је као прво, права вера, као друго, балансирани начин живота, који меша созерцање и делање на корист ближњима. Какав је однос ове филозофије са учењем античких филозофа?

            Григорије је потпуно категоричан у свом тврђењу да хришћанин треба да "одашаље" даље од себе већи део древних философских система; он може само позајмљивати нека позитивна својства древних философа, посебно циника. Ирон је, по Григоријевим речима, управо тако и поступио, одбацивши у античкој философији све што је противречило хришћанском учењу и начину живота, и сачувао само оно што томе није противречило:

 

            >>Промисливши и исцрпевши све оно, а и смиривши већим делом гордост Јелина који своје достојанство виде у мантији и бради, шта он чини и како приступа философији? Он налази неку средину између (њихове) сујетности и наше мудрости, тако да у његовом философирању - њихов је спољашњи облик и одећа, али су наши истина и узвишеност. Због тога перипатетици, Академију у којој су поштовани Епикурово учење о случају, скупа са атомима и наслађењем, увенчани вуненим повезима, као један од њих, поета, одговарају од себе што је могуће више (15). У циничкој философији одгурнувши безбожност и похваливши уздржање постаје такав каквим га ми сада видимо - пас против стварних паса, љубомудар против немудрих, хришћанином пре свега, који побеђује неумереност циника, благодарећи сродству са њима по спољашњости, а неукост неких од наших - новом одећом, показујући да се побожност не састоји из безначајних ствари и да философија није у намрштености, већ у чврстоћи душе, у чистоти ума, у истинској склоности ка добру, ма каква нам је спољашњост, ма с ким се дружили, повлачили се у саме себе, чувајући ум од чулног, или живели међу многима, усамљујући се усред саме заједнице, философирајући усред не-философа, као Нојев ковчег, који је у потопу био лакши од воде (16), и као купина, која је горела у огњу (огњем) и није сагоревала, у великом Мојсијевом виђењу на гори..<<. (17)

 

            На тај начин, прави филозоф - то је онај који чак и да се налази у маси остаје сам са собом, и живећи усред светске ларме и сујете не губи усресређеност и сабраност. Философија се не састоји у спољашњем облику, већ у устремљености ка добру, независно од спољашњих околности. Философија - то је Нојев ковчег у коме се човек штити од катаклизми овога света и достиже спасоносни Арарат - хришћанску веру.

            Шта у себе укључује хришћанска философија? Чему теба да подучава философ-хришћанин? Пре свега он треба да свој дар употреби на разобличавање идолопоклонства. Међутим, ништа мање важан задатак је разобличавање јереси изниклих унутар хришћанске Цркве, и учење људи догматима праве вере. Хришћанска философија у себе укључује богословље као један од важнијих елемената. Похваљујћи Ирона с црквене катедре за бављење философијом, Григорије говори:

           

            >>...Поново се послуживши тим истим делањем и таквом смелошћу... као и раније разруши јелинско сујеверје, њихово многобожачко безбожништво, древне и нове богове, срамне митове и још више, срамна жртвоприношења, чишћење прљавштине прљавшти-ном, како сам чуо од једног од њих самих, то јест телима тела; телима бесловесних животиња своја сопствена тела. Разруши поштовање њихових скулптура, тако и срамне идоле. Разруши и устанке јереси - и то са већом ревношћу што ти је више допало (у удео) да пострадаш. Установљавај такође и наше благочешће, учи познању једног нерођеног Бога - Оца; једног рођеног Господа - Сина, названога Богом када се говори о Њему Самом по Ссеби, Господом пак, када се говори о Њему у односу на Оца, Богом по природи, Господом по власти; једног и Светог Духа, изашлог и происходившег од Оца. Дух је Бог за оне који разумно разумеју предложено (учење); против овога војује нечастиви, али благо-честиви разумеју ово, а најдуховнији отворено оглашавају.<< (18)

 

            Григорије је искрено желео да Ирона-Максима учини својим савезником у борби са аријанством, на ојачавање православне вере и заштиту учења о Божанству Светог Духа. По Григоријевом мишљењу, савез философа са богословом је та сила којој је јеретицима тешко да се супротставе; наиме, зато је он тако упорно звао Ирона да стане заједно са њим и узме учешће у његовој проповедничкој и богословској делатности.

            Околности су, како сазнајемо, биле другачије, и максим-Ирон је постао Григоријев непријатељ. Последњи међутим није променио свој поглед на философију и није се одрекао идеје о савезу философије и богословља. У 26. беседи Григорије поново приказује портрет хришћанског философа, иако овог пута он има у виду себе самог. По Григоријевом мишљењу, постојање квази-философа у свету, не снижава цену философије која је директни пут ка Богу. Истински философ, о коме се говори у 26. беседи, јесте оваплоћење свих врлина:

 

>> Уместо племенитог порекла он влада духовном племенитошћу која се састоји у врлинском животу. Ако је млад, бори се са страстима; ако је стар не стари душом, већ са радошћу очекује смрт. Ако је леп, у његовој телесној красоти сија душевна, а ако је његова спољашњост неугледна, његов унутрашњи човек је пријатног изгледа. Ако је здрав, употребиће здравље на добро других људи и аскетске подвиге. Ако је болестан, бориће се с болешћу и или (ће) оздравити или ће прећи у бољи живот; у оба случаја ће победити. Ако је богат делиће са беднима; ако је сиромашан, обогатиће се у Богу. Када је философ гладан он једе једноставну храну, као птица; када је жедан пије обичну воду са извора. Оговарање, клевету, гоњења, ударце - прави философ све прима, подражавајући Христу у томе.<< (19)

 

            Григорије Философа описује као ангелоподобно биће које у себи спаја савршенство античких мудраца са светошћу хришћана. Он је искрено убеђен у то да потпуно одговара том идеалу, за разлику од онога кога је он раније сматрао за идеал, али који није оправдао његова надања:

 

            >>Нема ничег непобедивијега од философије, ничег неуловљивијег. Све може ослабити, само не философ. Не савладиви су само двоје - Бог и анђео; а трећи - филоософ; нематреријални у материјалном, неограничени у телу, небесни на земљи, бестрасни у страдањима... Пошто је, пак, наша реч представила философа... у складу са тим портретом размотримо себе саме, јер мислим да и ја имам духа Божијега (20)... Дакле, чиме ме ожалошћују они, који све привлаче (ради окривљавања)...? Да ме назову неуким? Ја знам само за једну мудрост, страх Божији... А што је до друге мудрости, њену част сам ја оставио, а част коју се надам и уздам да задобијем полажем на Духа (21). Да ме окриве за сиромаштво у којој је моје богатство? Али ја бих радо збацио ту одежду, да бих наг ишао по трњу живота. Ја бих и овај тешки хитон скинуо са себе што је могуће пре, да бих се обукао у лакши (22). да ме назову издајицом домовине (23)...? Али зар је за мене земна отаџбина - у мене, за кога је свугде отаџбина и нигде нема отаџбине...? Шта још? Скинути с престола? Али зар сам ја са задовољством ступио на престо и ступао раније? Лишити председавања? Али када се и ко од благоразумних људи усхићивао тиме? Не допустити ми да (прилазим) жртвенику? Али ја знам и други жртвеник, чије су слике садашњи жртвеници... и на који се усходи созерцањем... Изгонити из града? (да ме изгоне из града?) Али не из небеског града.<< (24)

           

            Радећи над аутопортретом, Григорије се користи двама изворима - античким философским наслеђем и новозаветном благовешћу. Космополитизам циника, који су сав свет називали отаџбином, он спаја са учењем апостола Павла о "странствовању" у свету, где хришћани немају постојани град, већ ишту будући (25). Античко схватање тела као "одеће" у коју је обучена душа, спаја с хришћанском идејом обнажења од свега материјалног и телесног, ради приближавања Богу. Живот Хришћанског философа, на тај начин, у себи оваплоћује боље црте обе традиције, а "хришћанска философија" у буквалном смислу речи постаје синтеза тих традиција.

 

НАЗАД

           

 

НАПОМЕНЕ:

 

      1 О значењу термина "философија" у језику Каппадокијаца види Pelikan. Culture, 177-183.

 

     2 Сл.23,12,11-14; SC 270,304-306 = 1.334.

 

     3 Сл.27,10,12-23; SC 250,96=98 = 1.391.

 

     4 Сл.27,3,1-27; SC 250,76-78 = 1,386-387.

 

     5 Сл.7,9,27-30; SC 405,202 = 1.165.

 

     6 Сл.4,60,5-7; SC 309,168 = 1.87.

 

     7 Сл.43,13,30-33; SC 384,146 = 1.611.

 

     8 Сл.25,1,1-3; SC 284, 156 = 1.357.

 

     9 Сл.25,1,2,19-22; 160 = 1.359.

 

     10 Cл.25,1,17-20; 158 = 1.358.

 

     11 Сл.25,3,19-20; 162 = 1.359. Диоген Синопски је "једином државом за себе сматрао читав свет". Он је о себи говорио: "Ја сам грађанин света". Види Диоген Лаертски. О животу VI,72; VI,63.

 

     12 Сл.25,4,2-25; 164 = 1.360.

 

     13 О тој теми код Григорија види: Špidlik. Grégoire, 113ff.

 

     14 Сл.25,5,1-13; 166 = 1.360-361.

 

     15 Уп. Платон. Држава 398a: "А ако се човек који је овладао вештином преобрази и подражава ономе што је добро сам закуца на нашу државу, желећи да нам покаже своје производе, ми ћемо се приклонити пред њим као пред нечим свештеним, задивљујућим и пријатном, али рећи ћемо да такав човек не постоји у нашој држави, и да је овде недопустиво постати такав, и шаљемо га у другу државу, намазавши му главу миомирисима и увенчавши га вуненим повезима, а сами ћемо се задовољити, по саобразном коришћу, суровијим, макар и мање пријатним песником и творцем прича..."

 

     16 Уп. Пост.6:7-20.

 

     17 Сл.25,5,17-6,19; SC 284,168-170 = 1.361. Уп. Исх.3:2-3.

 

     18 Сл.25,14,26-15,26; SC 284,190-194 = 1.368-369.

 

     19 Сл.26,10,18-12,24; SC 284,250-256 = 1.378-380.

 

     20 1 Кор.7:40.

 

     21  Т.ј. свесно одбацује светску мудрост (незнабожачку философију) и нада се на задобијање више духовне мудрости.

 

     22 Т.ј.  скинуо би са себе материјално тело, да би се "обукао у духовно тело"  (1 Кор.15:44).

 

     23 Букв. "избеглицом из своје отаџбине". Григорије има у виду окривљавања, која су се упућивала на његову адресу, за то што он, оставивши своју катедру у Кападокији (Сасиму), пребивао је у Константинопољу.

 

     24 Сл.26,14,1-16,12; SC 284,258-264 = 1.381-383.

 

     25 Јевр.13:14.