ТАЈНА КАО ПРАЗНИК

 

Ранохришћанска Црква је Крштење и Евхаристију називала "тајнама"; такође су се "тајнама" називали и догађаји из Христовог живота, црквени пазници и много шта друго. Учења о овим тајнама као "средствима за задобијање благодати" древној Цркви, извесно, нису позната (1), исто као ни исцрпна дефиниција термина "тајна". "Празник" и "тајна" су сматрани синонимима; сваки је празник носио мистични - тајанствени карактер и свака тајна, посебно крштење, схватала се као празник.

У време Григорија Богослова тајна крштења се није вршила свакодневно, већ само на веће празнике као што су Пасха (Ускрс), Рождество (Божић), Крштење Господње (Богојављење), Педесетница (св. Тројица). По правилу нису крстили једног човека већ истовремено већу групу људи који су дуго времена пре тога имали статус оглашених. Крштење оглашених било је славље у коме је учествовала читава заједница: након обреда заклињања, помазивања јелејем, након читања дугачких молитава, трократног погружења у воду, облачења у белу одећу и миропомазања, новокрштени су са свећама у рукама, праћени слављеничким песмама, улазили у храм где су се заустављали наспрам олтара и учествовали у Евхаристији (2). Крштење оглашених и њихово учешће у богослужењу било је на тај начин кулминациони тренутак сваког великог хришћанског празника.

Не случајно, Григорије је сматрао умесним да баш на празник Крштења Господњег изговори опширни трактат о смислу тајне крштења (40. беседа). Читавим трактатом се провлачи дивна (=красна) мисао о Богу као светлости, којој се човек приопштава крштењем. За Григорија је крштење пре свега "просвећење", "присајидењињење (=причешће) светлости":

 

>>Просвећење је светлост душе,  промена начина живота, обећање Богу добре савести (3); просвећење је помоћ у нашој немоћи; просвећење је одбацивање тела, следовање Духу, причешће Речи, поправљање саздања, потоп греха, причешће светлости, исчезнуће таме. Просвећење су двоколице које узносе Богу, излаз заједно са Христом, укрепљење вере, усавршавање ума, кључ небеског царства, промена живота, укидање ропства, раскидање уза, измена целокупног састава (човека). Просвећење је најлепши и највелелепнији од Божијих дарова... Овај се дар, пак, назива, као и његов дародавац Христос, многим и различитим именима... Ми га називамо даром, благодаћу, крштењем, помазањем, просвећењем, одећом нетрулежности, бањом обновљења, печатом - свиме што је драгоцено.<< (4)

 

Крштење је такође и "очишћење", које умива сваку греховну прљавштину. као што се човек састоји из душе и тела, тако је и очишћење двојако - водом и Духом: једно се прима на видљив и телесан начин, друго бестелесно и невидљиво. Крштење је завет са Богом и ступање у нови живот и чување боље чистоте. И мада постоји "друго очишћење", сузама покајања, боље је "стајати у првом", које је исто за све: робове, господаре, бедне, богате, ниске, високе, племените (пореклом), неплемените (5). Ђаво је немоћан пред човеком који је примио крштење; он одступа од њега, онако како је одступио од Христа, "прве Светлости" (6).

Основни део 40. беседе је посвећен саветовању да се крштење не одлаже. Човек треба да хита крштењу док је још бистрог ума, док још није смртно болестан, док језик још може да изговара речи тајне. Зашто чекати предсмртне тренутке, зашто  празник крштења претварати у погребно купање? За крштење је увек време, зато што је смрт свагда близу (3). Ђаво сугерише човеку: "дај мени садашње, а Богу будуће; мени младост, а Богу старост". Али велика је опасност од несрећног случаја и изненадне смрти: "или рат уништио, или земљотрес разрушио развалинама, или море прогутало, или звер уграбила или болест свела у гроб, или мрва застала у грлу... или прекомерна употреба алкохола, или силина ветра, или вукући за собом мазге, или злонамерно припремљени отров,... или нечовечни судија или строги џелат" (8).  Григорије, који је (док није био крштен) преживео буру на мору, која га је готово стајала живота, добро је знао шта значи умрети некрштен.

Зато, да би се примило крштење није потребно чекати једанаести час: у причи о радницима у винограду не говори се о онима који сами одлажу своје спасење, већ о ономе који је био касно призван (10). Они који су, не по својој вољи, умрли некрштени, на пример мала деца, или они који нису примили тајну "из незнања", "неће бити на праведном суду ни прослављени ни осуђени на мучење као незапечаћени, већ као невиновни и пре (као они који су) сами претрпели штету него нанели штету" (11). То се наравно не односи на оне који су свесно одлагали крштење и умирали некрштени по својој кривици.

Насупрот распрострањеној пракси његовог времена Григорије сматра да за примање крштења, Григорије сматра да за примање крштења не треба чекати дане Светлости, Пасхе или Педесетнице. такође не треба очекивати долазак родитеља, пријатеља и познаника: не треба тежити да се прими благодат од епископа, митрополита, јерусалимљанина или неизоставно од безбрачног свештеника (12). Тајна је сама по себи празник, независно од календарског датума и благодат није од места, није од чина или личног достојанства оног који крштава; сваки је свештеник погодан за савршавање тајне, осим ако није одлучен од Цркве. Уопште све разлике између врлинских и несавршених у моралном погледу, између богатих и сиромашних, робова и слободних престају пред бањом крштења.

 

>>Не суди судији, ти, који потребујеш лечење, не разабирај достојанства оних који те очишћују, не прави разлике у погледу оних који те рађају (13). Један од другог је виши или нижи, али сваки је виши од тебе... Због тога нека сваки буде твој крститељ. Јер, премда би и превасходили један другога у животу, али сила крштења је иста; на сличан начин ће те и савршенству и вери привести сваки који је васпитан у тој истој вери. Богати, не гнушај се да се крстиш заједно са сиромахом, племенити са простим, господар са оним који је до тада роб. Ниси се смирио толико колико је Христос, у кога се ти данас крстиш, Који је ради тебе примио да буде роб (14). Од почетка твоје промене су ишчезле све раније разлике: на исти начин се све облачи у Христа.<< (15)

 

У 40. беседи Григорије такође разматра питања о крштењу беба - једно од важнијих за црквени живот његовог времена. Као што смо већ запазили у IV веку је постојало неколико традиција - крштење у детињству, крштење при ступању у зрели узраст (око 30. г.) и крштење пред смрт. Иако се Григорије сам крстио као тридесетогодишњак, он се временом све више приклањао на то да се треба крстити још као дете: "имаш ли мало дете? Нека се њиме не доноси зло, нека се освети од младости и од малих ногу буде посвећено Богу" (16). Григорије се у принципу не противи томе да крштење не треба да буде свесно, иако опасност од изненадне смрти за њега остаје непобитни аргумент у корист крштења у младости. Он сматра да је трогодишњи узраст, када дете већ може смислено да прими оно што се дешава, оптималан за примање крштења. Одговарајући на питање треба ли крстити малу децу, која не осећају ни штету ни благодат, он пише:

 

>>Обавезно, ако постоји ма каква опасност. Јер је боље несвесно се осветити него отићи (=ући) незапечаћен и несавршен... У другим (случајевима) моје мишљење је овакво: дочекати трогодишњи узраст, или не много раније, или не много касније, када је већ могуће чути нешто тајанствено и одговарати за свој живот, само када им разум ојача и када схватају смисао тајне... Ипак, заштитити се бањом за њих је у сваком погледу корисније због тога што могу изненада да им се догоде незгоде (опасности) које је немогуће отклонити на време.<< (17)

 

Несвесно примљено крштење не ослобађа човека одговорности за своје поступке. Крштење претпоставља живот по заповестима независно од тога да ли је оно примљено у зрелијем узрасту (када се постаје свестан) или као беба. У првом случају треба говорити о кардиналној промени начина живота, а у другом - о постепеном узрастању у човеку тога зрна благодати Божије које је у њега положено при крштењу. И крштени као бебе и крштени у зрелом (добу) треба да постојано раде над собом да би одстранили из себе "старог човека" и свецело се обновили уз помоћ божанске светлости. "Очистимо, браћо, сваки део тела, осветимо свако чуло, да у нама не буде ничег несавршеног, ничег од првог рођења, не оставимо ништа непросвећено" (18). Живот достојан крштења је свецело приношење себе на жртву Богу, благодарећи очишћењу свих чула: вида, слуха, додира, мириса, укуса и свих делова тела подвижничким начином живота и активним чињењем добрих дела (19).

Григорије је крштење схватао као сусрет са Христом који резултира тиме да човек добија могућност да узрасте у највишу за њега доступну меру. Користећи се јеванђељским ликовима, Григорије говори о томе како се крштењем човек ослобађа од бремена греха, раслабљености, духовне смрти и слепила; сада је његов задатак - не вратити се пређашњем палом стању:

 

>>Ти си, душо, јуче била Хананејка (20), и згрчена од греха (21), данас те је Логос исправио. Не сагибај се, пак, поново и не приклањај се земљи, као под јармом, који ти је зли наметнуо. Јуче си лежала на одру раслабљена и непокретна, немајући човека који би те спустио у купалиште када се замути вода (22); данас си нашла човека, који је уједно и Бог, боље рећи: нашла си Богочовека. Узета си са одра, тачније сама си узела одар и разгласила доброчинство. Више, пак, не греши, да не би опет пала на одар, раслабивши се задовољствима греховног телесног покоја... "Лазаре, изађи напоље!" (23), чуо си силни (=велики) глас док си лежао у гробу и узишао, не четвородневни, већ многодневни, васкрснувши с тридневним - разрешени (бивају) од тебе погребни покрови... Не буди поново мртвац, не пребивај с онима који живе у гробовима, не везуј се ланцима својих грехова... Ако си био слеп и лишен светлости (24), просвети очи своје, да не би заспао на смрт (25); у светлости Господњој види (=угледај) светлост (26), у Божијем Духу озари се Сином - угледај трајни и нераздељиви свет.<< (27)

 

У закључном делу беседе Григорије се враћа на идеју тајне као празника и помињући слављенички улаз новокрштених у храм указује на праобразно значење свега што се савршава у време тајне крштења, на символички смисао храма и богослужења:

 

Твоје чекање испред великог олтара, пред који ћеш стати одмах након крштења, јесте предизображење тамошње славе. Псалмопојање с којим те уводе јесте почетак тамошњег појања. Светиљке које зажижеш су тајна (28) тамошњег осветљења, с којима ми, чистих и светлих душа, узлазимо у сусрет Женику са чистим светиљкама вере..." (29)

 

Дакле, Хришћански је храм праобраз Небеског Царства, црквени празник - предокушање непрестаног ликовања верних у будућем веку: тајна - залог тајанственог сједињења људских душа са Христом. Прелаз ка "животу будућег века" за нас почиње овде, учешћем у животу Цркве, у њеним тајнама и празницима.


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 То је учење ушло у Источну Цркву из латинске схоластике и уобичајило се не пре XIII века. Види: Meyendorff. Byzantine Theology, 191-192.

 

     2 Уп. Bernardi. Predication, 215-216.

 

     3 1 Пет.3:21.

 

     4 Сл.40,3,4-4,9; SC 358,200-202 = 1.545.

 

     5 Сл.40,8,1-29; 212-214 = 1.547-548.

 

     6 Сл.40,10,34-36 = 1.549.

 

     7 Сл.40,11-13; 218-226 = 1.550-551.

 

     8 Сл.40,14,10-21; 226 = 1.552.

 

     9 Мт.20:1-15.

 

     10 Сл.40,20,4-20; 240-242 = 1.555-556.

 

     11 Сл.40,23,17-21; 248 = 1.558. Григорије се тако не би сагласио са мишљењем да сви некрштени по неопходности падају у ад. У делу Григорија Ниског "О деци, превремено уграбљеној смрћу", налази се слично гледиште на посмртни удео некрштене деце.

 

     12 Сл.40,24,13-26,17; 250-256 = 1.558-560.

 

     13 Односно, рађа се за нови живот.

 

     14 Фил.2:7.

 

     15 Сл.40,26,22-27,6; 258 = 1.560-561.

 

     16 Сл.40,17,15-16; 232 = 1.554.

 

     17 Сл.40,28,4-21; 262-264 = 1.562.

 

     18 Сл.40,38,1-3; 284 = 1.569.

 

     19 Сл.40,38,3-40,26; 284-292 = 1.569-570.

 

     20 Уп. Мт.15:22.

 

     21 Уп. Лк.13:11.

 

     22 Уп. Ин.5:7.

 

     23 Ин.11:43.

 

     24 Aphōtistos - непросвећен.

 

     25 Уп. Пс.12:4.

 

     26 Уп. Пс.35:10.

 

     27 Сл.40,33,1-34,23; 272-276 = 1.565-566.

 

     28 Т.ј. тајанствени праобраз.

 

     29 Сл.40,46,1-7; 308 = 1.574. Уп. Мф.25:1-13.