ТАЈНА ПАСХЕ

 

 

Тајни празника као "преласка" из једне реалности у другу посвећен је значајан део 45. беседе: "На свету Пасху". Ову је Беседу Григорије написо у познијим годинама, када се налазио на мировању у Назијанзу и то је "последњи плодопринос" (1) његове проповедничке делатности, изграђена на упоређивању старозаветне Пасхе, као успомене на прелаз израиљског народа преко Црвеног мора и новозаветне Пасхе, као празновања Христовог васкрсења. Све детаље старозаветне Пасхе Григорије тумачи као праобразе новозаветних реалности. У том тумачењу Григорије следује формираној традицији, која је нарочито одражена у поеми "О Пасхи" св. Мелитона Сардијског (II в.).

Григорије о пасхи говори као о главном догађају црквене године, који по значају превасходи све остале празнике. Пасха је, исто као и Крштење Господње, празник светлости, што се символички (означава) паљењем свећа по свему граду у пасхалну ноћ.

  

>>Пасха Господња! Пасха! И опет кажем "Пасха"! У част Тројице. она је за нас празник над празницима и славље над слављима; она толико превазилази све (остале) празнике, не само људске и на земљи настале, него и Христове и савршаване ради Христа - колио сунце превазилази звезде. Прекрасно нам је блистало јуче и све озарило светлошћу (2), коју смо ми упалили у сопственим и заједничким домовима, тако да скоро сав људски род и људи сваког звања обилним огњем су освештали ноћ - праобразом велике светлости, којом небо сија свише,... и те светлости што је изнад небеса,... и те што је у Тројици, Којом је створена свака светлост, недељивом светлошћу раздељена и украшена. Али ово што је данас још је прекрасније и блиставије. јер је јучерашња светлост била само претеча велике Светлости Која је васкрсла, и као неко претпразнично весеље. А данас празнујемо само васкрсење, не више очекивано, него већ савршено и које сабира собом цели свет.<< (3)

 

Изложивши укратко основне догмате хришћанске вере - о Тројици, о стварању света, о анђелима и ђаволу, о грехопаду и оваплоћењу - Григорије прелази на етимолишки екскурс "за љубитеље науке и префињености". Реч "пасха", говори он, на јеврејском језику означава "прелаз": историјски термин указује на бекство израиљског народа из египатске земље;  а духовно -  "на прелазак и усхођење од доњег ка горњем и у обећану земљу". Григорије сматра да су Грци изменили у речи два сугласника и од phaska начинили  pascha, због сазвиучја са глаголом  pasche – „страдати“ (5). Слична етимологија се налази и код Мелитона Сардијског (6). Сазвучје термина "пасха" и глагола "страдати" појачавало је код верних Грка у раној Цркви везу између "пасхе страдања" и "пасхе васкрсења", т.ј. Великог Петка и Христовог Васкрсења. У Мелитоново време, исто као и у време Григорија Богослова, пасхална служба је у себе укључивала истовремено спомињање Христових страдања и Његовог Васкрсења: тужно богослужење Страсне седмице постепено је прерастало у пасхално весеље.

Средиштем Хришћанске Пасхе постаје помињање Христове крсне жртве, чији су праобраз биле старозаветне жртве и посебно - заклање пасхалног јагњета. По закону (7), јагње треба да буде "беспрекорно", симболизирајући савршенство Христово по Божанству и човештву; "мушког пола" - зато што се приноси за целог Адама и зато што "не носи у себи ништа женско, кукавичко (не мужествено)"; "једногодишње" - као Сунце правде (8); "непорочно" и нескверно - као оно које лечи сваки порок и сваку гадост (9). јагње се једе увече - зато што се Христово страдање догодило на крају векова; јагње не треба да буде кувано, већ у ватри печено - "да наша реч не би у себи имала ништа непромишљено, ништа разводњено и безобзирно (=климаво), већ да би било чврста, снажна и искушана очишћујућим огњем"; јагње не треба бити остављено до "јутра" - "јер многи од наших тајни не износе се за спољашње" (10). Јагње се једе у журби - пошто је у животу Хришћанина недопустиво оклевати и окретати се назад - слично Лотовој жени (11); с горким травама -"јер је живот по Богу горак и тежак"; са штапом у рукама - "да се не спотакнеш помишљу, слушајући о крви, страдању и смрти Божијој, и да не би постао безбожник, намеравајући да будеш заштитник Божији, него смело и без сумње кушај тело, пиј крв..., без неверја примајући реч о телу и не саблажњавајући се поводом страдања." (12)

Слично развијена алегоријска тумачења старозаветних текстова, нарочито су карактеристична за Климента, Оригена и друге претставнике александријске традиције. Стари завет само праобразује "тајне" Новог Завета и води бољем разумевању. У том смислу пасхални празник хришћана је прелаз из Старога завета у Нови, од законске пасхе до хришћанске Пасхе; оно је усхођење од земље на небо, од доњег ка горњем. Али и сама хришћанска Пасха коју савршавамо на земљи, јесте само праобраз оне непрестајуће Пасхе, у чијем празновању учествују верујући у Царству Божијем.

 

Такав празник данас празнујеш!... Таква је за тебе тајна Пасхе. Што је преднацртао закон, то је савршио Христос - разоритељ слова, савршитељ Духа (13)... Смрти! где ти је жалац? Аде! где ти је победа (14)? Ти си свргнут крстом, умртвљен дародавцем живота. Ти си безуман, мртав, непокретан, бездејствен... Присајединимо се пак, Пасхи - сада је све још праобразовано, премда и више откривено него у Старом Завету - јер законска пасха, осмелићу се да кажем, била је праобраз праобраза, још нејасније -  али недуго затим причешћиваћемо се савршеније и чистије, када ће то ново вино са нама пити Логос у царству Оца (15), откривајући и разјашњавајући то што нам се сада показује само делимично.<< (16)

 

Како настаје приопштење верујућих пасхалном слављу? Саучествовањем у Христовим страдањима, кроз подражавање тим херојима еванђелске историје, који су поменути при описивању последњих дана Исусовог земаљског живота:

 

>>Ако си Симон Киринејац, узми крст и следуј за Христом. Ако си распет као разбојник онда признај Бога као благодарни... Поклони се Распетоме за тебе, јер си (= будући да си) распет... Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели, твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово). Ако си Никодим, ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању. Ако си Марија, или друга Марија, или Саломија, или Јована, плачи рано ујутру, угледај први камен, узет од гроба, а може бити и анђеле и самог Исуса... Буди Петар или Јован, потеци ка гробу. Ако Он силази у ад, сиђи и ти заједно са Њиме. Познај и оне тајне које је тамо савршио Христос: у чему је домострој двоструког силаска? У чему смисао? Спасава ли све без изузетака својим јављањем, или и тамо - само верујуће?<< (17)

 

Последње питање Григорије је оставио без одговора. више (од тога), пола века од њега Климент Александријски на питање о томе да ли је Христос обратио све умрле у аду, или само Јевреје, уверено одговара "несумњиво све умрле", имајући у виду да су и незнабошци, који су водили врлински живот, чувши проповед Христову у аду, поверовали у Њега (18). Григорије Богослов, како смо ми већ видели био је посебно опрезан при говорењу о догматским темама и посебно је избегавао дискусије о есхатолошким проблемима (чиме се разликовао од Климента, Оригена и Григорија Ниског) он се није бојао да пред читаоца постави спорно питање, међутим није журио са одговором, позивајући (=зовући), читаоца да сам проникне у "тајне" хришћанске вере. Григорије је давао јасне одговоре само онда када није сумњао у њихову правилност. Говорећи о догматским темама он је вагао сваку реч и увек остављао место "тајни" - ономе што треба да остане неизречено, јер превазилази људску реч и мисао. Таква тактика осигурала је Григорију јединствено место у византијској традицији - место богослова, чија су се дела сматрала непогрешивим у догматском смислу, подједнако (упоредо) с Библијом и богослужбеним текстовима.


 

НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

1 Сл.45,30; PG 36,664 = 1.680.

 

2 "Синоћ", т.ј. ноћ са суботе на недељу. Григоријева проповед се очигледно предназначавала за произносење за Литургију на сами дан Пасхе.

 

3 Сл.45,2; PG 36,624-625 = 1.662.

 

4 Грчка реч "пасха" настала је од арамејског pascha и јеврејског pesach (букв. "прелаз")

 

5 Сл.45,10; 636 = 1.667-668.

 

6 О Пасхи 46: "Зашто таква Пасха?" Јер се она назива тим именом од спаривања: од pathein ("претрпети") настало је  paschein ("страдати", "праздновати Пасху").

 

7 Уп. Изл.12:5 и даље.

 

8 Пошто сунце направи пун круг за једну годину

 

9 Сл.45,13; 640-641 = 1.669-670.

 

10 Алузија на постојање у древној Цркви појма "тајног учења" (lat. disciplina arcana), који указује на недопустивост разглашења смисла Евхаристије и других тајни нехришћанима.

 

11 Уп. Пост.19:26.

 

12 Сл.45,16-19; 644-649 = 1.671-674.

 

13 Уп. Мелитон. О Пасхи 2-3.

 

14 1 Кор.15:55; уп. Ос.13:14.

 

15 Мт.26-29.

 

16 Сл.45,21-23; 652-656 = 1.675-676.

 

17 Сл.45,24; 656-657 = 1.677.

 

18 Стромата 6,6.