ЖИВОТ КАО ПРАЗНИК

 

 

У 41. беседи, посвећеној празнику Педесетнице, Григорије се осврће на старозаветну концепцију "јубиларних" година. По Мојсијевом закону, свака се седма година сматрала годином опроштаја (=покоја), када није било дозвољено сејати поља и сабирати виноград. Свака педесета година се називала јубиларном - годином празника; када су се људи враћали са својих поседа, дужницима опраштали дугове, а робове пуштали на слободу (1). Установљење јубиларне године, нарочито посвећене Богу, није се састојало само у томе да се људима дарује одмор, већ и у томе, да би се, колико је могуће, исправила неједнакост и неправедност која је постојала у људској природи. Јубилеји су били године свођења рачуна, када су људи давали одговор Богу и један другом како су живели и преуређивали свој живот у складу са Христовим заповестима. Јубилеји, на тај начин постају праслика живота људи у будућем веку, где нема социјалне неједнакости, робова и господара, зајмодаваца и дужника:

 

>>Број сеам чеда јеврејског народа поштују на основу Мојсијевог закона... А то поштовање се код њих не протеже само на дане, већ и на године. Што се тиче дана, Јевреји постојано поштују Суботу... што се пак тиче година, свака седма година за њих је година опроштаја. И не поштују само седмице, већ и седмице седмица, исто као у вези са данима и годинама. Дакле, седмине дана рађају Педесетницу, коју они називају светим даном, а седмине година називају  Јубилејем, када земља одмара, робови добијају слободу а купљена земљишта се враћају пређашњим власницима. Јер овај народ не посвећује Богу само првине плодова и порода, него и првине дана и година. Тако (ус)поштовани број седам је довео и до поштовања Педесетнице. Јер број седам помножен са самим собом даје педесет без једног дана, који нам је позајмљен из будућег века, будући да је истовремено осми и први, или боље рећи један и непролазан (вечан).<< (2)

 

У хришћанској традицији Педесетница је празник Светога Духа - Утешитеља, дошавшег уместо Христа, Који се вазнео на небо. Окончала су се дела Христова на земљи и за Христа као човека је од тренутка Његовог погребења наступила субота покоја. А за нас је после Христовог Васкрсења наступила ера јубилеја - непрестајућа педесета година, која почиње на земљи и претаче се у вечност. Ера јубилеја се пре свега карактерише активним обнављајућим деловањем Светог Духа. Под дејством благодати Духа људи се мењају на кардиналана начин, преобраћајући се од чобана у пророке и од рибара у апостоле:

 

>>Празнујемо Педесетницу и Духа долазак, наступање обећаног времена (=рока), испуњење наде. И како је велика и како достојна поштовања тајна! Окончавају се телесна дела Христова, боље рећи, дела Његовог телесног доалска... А почињу дела Духа... Овај Дух, јер је премудар и човекољубив, узме ли пастира оваца, чини га псалмопојцем, који одгони зле духове и проглашава (га) царем израиљским (3). Ако нађе козара, чини га пророком (4). Опомени се давида и Амоса! Нађе ли надареног дечака, поставља га за судију старешинама, не обазирући се на узраст (5); о томе сведочи Данило, који је победио лавове у рову. Нађе ли рибаре, лови их за Христа, а они обухватају сав свет мрежом речи: Узми Петра, Андреја и "Синове Грома", који су прогрмели духовним громовима. Нађе ли царинике, преобраћа их у ученике и чини трговцима (=купцима) душама: о томе говори Матеј - синоћ цариник, данас еванђелист. Нађе ли пламене гонитеље, измењује ревност и чини Павле Савлима, обраћајући их на побожност, онолико колико су они раније били обраћени на зло.<< (6)

 

Педесетница је дан у који се Светим Духом изграђује Црква као заједница људи који су ступили у нови однос са Богом и обнову узајамног односа једних са другима. Дејство Светог Духа у трнутку прве хришћанске Педесетнице испољило се у томе што су апостоли почели да говоре на другим језицима, тако да је сваки од странаца дошавших у Јерусалим "слушао њихов говор на сопственом наречју" (7). Да ли су апостоли заиста говорили на другим језицима или је сваки од слушаоца примао њихову реч као свој родни језик? - пита се Григорије. Ако се прихвати последње, произилази (=добија се) да се чудо није догодило са апостолима, него са слушаоцима; зато се Григорије приклања првом објашњењу (8).

Чудо Педесетнице се састоји у томе да се људи подељени по националности, језику и раси, дејством Духа Светог приводе у јединство. Подела људи на нације и расејање народа по Библији је настала као резултат вавилонског хаоса (9) и било је казна за грех безбожног градитељства, за покушај достизања неба земаљским средствима. Градња вавилонске куле свагда је остала симбол стварања социјалних система без Бога: једнодушност људи у безбожним подухватима неизбежно води до раздора између њих и рушењу самог подухвата. Задатак Цркве свагда је био савладавање свих подела које се јављају у људској равни и достизање јединства благодаћу Духа. Због тога је, наиме, Цркви туђ национализам сваке врсте; због тога се, наиме, Григорије усхићавао циничком идејом човека као грађанина света. Упоређујући вавилонско мешање (језика) с Педесетницом, Григорије говори:

 

>>Коначно, достојно је хвале и древно раздељивање језика, када је зла и безбожна једногласност градила кулу, на шта се неки и данас осмељују; јер раздељивање језика је растурило и јединомислије, и сам покушај. Али је много похвалније чудо, које се данас савршава. Јер се раздељење, разливши се на многе, од једнога Духа, опет приводи све у сагласност.<< (10)

 

Григорије завршава проповед речима о томе да премда се слављеничко богослужење приводи крају, празник никада не треба да се заврши.

 

Нама је већ (време) да распустимо сабрање, јер је довољно речено; а славље нека се никада не прекрати, већ треба празновати - сада телесно, а ускоро потпуно духовно, када (ћемо) и узроке празника сазнати чистије и јасније у самом, Логосу и Богу и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и весељу спасених...<< (11)

 

По Григоријевом мишљењу сав живот хришћанина треба да постане непрестајући празник, нескончавајућа Педесетница, јубиларна година која почиње у тренутку крштења и која нема краја. Земаљски живот може за хришћанина постати непрестајући празник приопштења Богу кроз Цркву и тајне. Годишњи круг црквених празника, исто као и тајне Цркве, оспособљавају за постепени прелаз човека из времена у вечност, постепено одрешење од земаљског и приопштење небеском. Али прави празник и истинска тајна наступиће једино тамо - иза времена, где се човек сусреће са Богом лицем лицу. Истински празник јесте сам Господ Исус Христос, како Га у непрестаном ликовању созерцавају верујући у Царству Божијем.


   НАЗАД

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Види: Лев.25.

 

     2 Сл.41,2,4-35; SC 358,314-318 = 1.576.

 

     3 Уп. 1 Цар.16:12-23.

 

     4 Уп. Ам.7:14.

 

     5 Уп. Дан.13:45-60.

 

     6 Сл.41,5,1-7; 14,14-28; 324, 346 = 1.578, 584.

 

     7 Види: Дап.2:1-6.

 

     8 Сл.41,15,1-20; 348-350 = 1.584-585.

 

     9 Види: Пост.11:6-8.

 

     10 Сл.41,16,1-7; 350 = 1.585. Григоријева мисао је ушла у основу кондака празника Педесетнице: "када је вишњи сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа"

 

     11 Сл.41,18,2-10; 352-354 = 1.586.