1. БОЖАНСКА СВЕТЛОСТ

 

БОГ ЈЕ СВЕТЛОСТ

 

Свети апостол Јован Богослов је био први хришћански писац, код којега се среће тврђење о томе да је Бог светлост. Ту истину, по његовим речима, он је чуо од самог Исуса Христа: "И ово је обећање које смо ми чули од Њега и јављамо вама, да је Бог светлост и таме у њему нема никакве" (1). Последња фраза сама за себе вероватно представља један од logia`Iesou - Исусових афоризама, које су памтили Христови ученици и делимично су ушли у новозаветни канон, делимично у апокрифне списе, а делимично су се сачували кроз дуго време у усменом предању. О себи самом Исус је говорио: "Ја сам светлост свету" (2). За јована Богослова Исус је био Светлост Која "светли у тами" и "која просвећује сваког човека, који долази на свет" (3). Учење о Христу као "Светлости од Светлости" ушло је у Никејски Символ вере; оно је такође нашло одраз и у богослужењу Православне Цркве (4).

Тема Божанске светлости била је лајтмотив свог Григоријевог стваралаштва (5). По правилним посматрањима учених, сама природа Божанства у Григоријевим делима се највише карактерише термином "светлост" (fos), при чему "терминологија светлости" остаје један од основних елемената Григоријевог богословског језика кроз сву његову литерарну делатност (6). Та се терминологија појављује већ у другој беседи, изговореној након свештене хиротоније, где говори о томе да анђели "једва могу да приме сијање Бога, Кога покрива бездна, Кога скрива тама, јер је Он најчистија, и за већину ствари недоступна светлост, Која је у свему и ван свега, Која је потпуна красота и ван сваке красоте, Која просвећује ум..."(7). Тема светлости се развија и у 9. беседи, изговореној након епископске хиротоније: овде Григорије упоређује Бога са сунцем, говорећи о томе да је за једне Он светлост, а за друге огањ; онај ко није спреман за сусрет с Богом бива ослепљен Његовом светлошћу, слично деци када буду ослепљена светлошћу муња (8).

Слика сунца је једна од најомиљенијих Григоријевих слика, када се говори о Богу (9). Григорије се користи овом сликом посебно у 21. беседи, посвећеној св. Атанасију Александријском, где он говори о урођеном стремљењу човека Богу као највећем добру:

 

>>...Од многих и великих (дарова),... које смо добили и још (увек) добијамо од Бога, највећи и оним који више од свега (сведочи) о човекољубљу (Божијем) је наше стремљење према Њему и сродство са Њим. Јер што је сунце за чулне природе, то је Бог за умне (10); оно осветљава видљиви свет, а Он невидљиви; оно чини да оно што је телесно може да види, а Он умне природе боговидним. И као што сунце, које омогућава онима што гледају да виде, а видљивоме да буде виђено, оно само је неупоредиво лепше од видљивог, тако и Бог, учинивши да мислена бића мисле, а оно што се може мислити да буде осмишљено, сам је врхунац свега мисленог (11), јер се свака жеља зауставља на њему, и више се не простире нигде даље. Јер нема ничега вишег од Њега, и чак ни ум који се протегао у философију, најузвишенији и најрадозналији ништа не налази. Бог је крај онога што се жели; у Њему се налази умирење сваког созерцања.<< (12)

 

Ми смо већ говорили о томе да је несхватљивост Божанске природе, по Григорију једна од основних Божијих особина; на томе је посебно инсистирао у својој полемици са Евномијем. Говорећи о Богу као светлости, Григорије наглашава да је ова светлост недоступна уму: он "бежи од бистрине и висине ума, свагда се удаљавајући онолико колико је био достизан, и тиме што бежи и као измичући се из руку, узводи горе онога ко је заљубљен у њега" (13). Тема потере за вечно бежућим Богом, непрестано стремљење ка новим висинама у потрази за недостижним Богом, постаће једна од најкарактеристичнијих у мистичком богословљу Отаца Цркве, посебно Григорија ниског (14).

У 31. беседи Григорије наглашава тројични карактер Божанске светлости. Бог Тројица је светлост и свако од лица свете Тројице је светлост, говори Григорије, ослањајући се на Јеванђелисту Јована:

 

>>"Беше светлост истинита, Која просвећује сваког човека који долази у свет" (15), то јест Отац. "Беше светлост истинита, Која просвећује сваког човека који долази у свет", то јест Син. "Беше светлост истинита, Која просвећује сваког човека који долази у свет", то јест, други Утешитељ (16). "Беше", "беше" и "беше", али један беше. "Светлост","светлост" и "светлост", али једна светлост, и један Бог. То је исто представио претходно Давид говорећи. "У Твојој светлости видимо светлост" (17). А ми смо сада и видели и проповедамо од светлости-Оца примивши светлост-Сина у светлости-Духу, кратко и просто богословље Тројице.<< (18)

 

Најпотпуније Григоријево учење о Богу као светлости откривено је у 40. беседи, изговореној на други дан празника Крштења Господњег, названог такође и „даном светлости“. Григорије овде говори о светлости Свете Тројице, која се са једне стране налази иза граница свега опажајног и умом достижног, а с друге – руководи свом хијерархијом светлости од духовног до материјалног. Светлост Свете Тројице апсолутно је трансцедентна створеним бићима, али заједно са тим она собом прожима читав створени свет, тако да све што постоји јесте различитост нивоа причасности тој светлости:

 

>>Бог је највишa, недоступнa, неисказанa, ни умом не схватљивa, ни речју изрецивa светлост, Који просвећује сваку разумну природу. Он је у духовном свету што је сунце у чулном. По мери нашег очишћења Он нам се показује; по мери показивања побуђује на љубав према Себи; по мери наше љубави изнова нам се представља у уму; Он се созерцава једино Сам Собом и схватљив је једино Сам Себи, само се у маом степену излива на оно што је изван Њега. Ја говорим о светлости, сагледаваној у Оцу, Сину и Светом Духу, богатство Којих је једноприродност и једно изливање светлости. А друга је светлост анђео, неки зрак или присаједњење прве светлости, која има просвећење благодарећи своме стремљењу ка првој светлости и служењу Њему (Богу); (једино) не знам да ли се просветљују сагласно чину у ком се налазе или по мери просвећења задобијају чин. Трећа светлост је човек, што је познато и спољашњим (=незнабошцима). Јер и они, силом саприродног нам логоса, називају човека fos (10), и од нас самих најбогоподобнији и они који се приближавају Богу. Знам и другу светлост, којом је изгнана и пресечена првобитна тама: ова светлост, првостворена од видљивих створења, управо је кружно кретање звезда и небеска стража  (phryktōria) (20), која осветљава сав свет.<< (21)

 

Осим хијерархије светлости, по Григорију постоје и други видови светлости: реч је о пројавама Божанске светлости у људској историји. Читава Библија, читав живот Цркве све до уласка у есхатолошко Царство Божије могу се посматрати као откривења Божанске светлости. То се откровење даје одређеним људима, одређеном народу и свим хришћанима на крају – у будућем веку – свој пуноћи спасених:

 

>>Светлост је била и првородноме дана првородна заповест... (22) Светлост је и праобразовани и сразмерни са снагом оних који га примају писани закон, који је преднацртавао истину и тајну велике светлости, зато се и Мојсијево лице  прослављало њоме (23). Али да бих украсио реч и већим бројем светлости, светлост  је било и оно што се Мојсију јавило из огња, што је опаљивало, али није спаљивало купину...(24). Светлост – оно што је водило Израиљ у огњеном стубу...(25) Светлост је узнела Илију на огњеним колима, али није спалила  уздигнутог (26). Светлост је озарила пастире када се ванвремена светлост смешала с временом (27). Светлост је и светлост звезде која је ишла у Витлејем, да би... упутила мудраце и указала на Светлост, Која је изнад нас и са нама (28). Светлост и јављено ученицима на гори Божанство, готово прејако за гледање (29). Светлост и блистајуће виђење Павлово,  које му је поражавањем очију исцелило таму душе (30). Светлост је и тамошња светлост за оне који су се овде очистили, када „праведници засијају као сунце“ (31) и Бог стане између њих, богова и царева (32), распоређујући и раздељујући степене тамошњег блаженства. Светлошћу је осим овога и сопствено просвећење Крштења... у коме се састоји задивљујућа тајна нашег спасења.<< (33)

 

Видимо да се идеја Божанске светлости налази како у основи свега Григоријевог схватања света, тако и у основи његовог виђења историје. Григорија с пуним правом можемо назвати једним од твораца „богословља светлости“ у хришћанској традицији. Тема божанске светлости задобила је даљи развитак од стране каснијих мистичких списатеља, као што су: Максим Исповедник, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама. Богослови византијског исихазма су се ослањали на Григорија Богослова као на највећи ауторитет, који је постао један од првоизвора исихастичке доктрине. Карактеристично је да, уколико је тема Божанске светлости постала након св. Григорија Богослова централна у источној мистичкој традицији, онда је тема „Божанске таме“, тако карактеристична за Григорија Ниског, остала негде на периферији мистичког Богословља Источне Цркве (34). Византијска традиција је уопште давала предност Григорију Богослову над Григоријем Ниским, не само по догматским питањима, већ и по питањима мистике и духовног живота (35).

Тема Божанске светлости се красном нити провлачи кроз читав циклус „Тајанствених песама“. Овде Григорије Богослов опет говори о Богу као о беспочетној, јединој и доброј светлости (36), о Тројици као о три светлости, које имају једну (исту) природу (37), о једном „трисветлом  Богу“ (38), о анђелима као огледалима светлости (39), о унутрашњој светлости човека, коме сијање Тројице открива тајне тројичног богословља (40).  Мисао о томе да Бог Својом светлошћу прожима сву хијерархију створених бића, овде је илустрована следећом поетском сликом:

 

>>Као што сунчев зрак са ведрог свода

Сревши се с видљивим облацима кишним који га одбијау,

Шарену дугу развија,

И сав околни простор блешти

Непрекидним и постепено слабећим круговима,

Тако и природа светлости у постојању одржава оне, чије највиша

Светлост Својим зрацима непрестао озарује умове, који су испод Ње.

А Сам Извор светлости јесте Светлост неименива и несхватљива...<< (41)


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

     1 1 Јн.1:5. 

     2 Јн.9:5. 

     3 Јн.1:5,9. 

     4 Види, например, песму "Свете тихий святыя славы", а такође и многе друге. Тема светлости је посебно развијена у богослужбеним празницима Пасхе, Преображења и Крштења Господњег.

     5 О виђењу Божанске светлости код св. Григорија Богослова види Špidlik. Grégoire, 1-48. 

     6 Види: Moreschini. SC 358, 63-64. Уп. Moreschini. Luce. 

     7 Сл.2,76,3-8; SC 247,188 = 1.52. 

     8 Сл.9,2,6-3,4 (2,6-9; 3,1-4); SC 405,302-306 = 1.189-190. 

     9 Ову платоничарску слику Григорије је искористио у Беседама (Словима) 21,1; 28,30; 40,5; 40,37; 44,3.  О слици сунца у Григоријевим делима види Kertsch. Bildersprache, 203-204; Gottwald. De Gregorio, 40-41. 

     10 Уп. Сл.28,30,1-3; SC 250,168 = 1.411. Уп. Платон. Држава 6,508с. 

     11 Уп. Плотин. Ене.6,7,16: „Као што је сунце узрок тога да материјалне ствари постоје и доступне су созерцању, а такође и тога што постоји гледање и способност да се види, премда само сунце није ни те ствари, нити гледање, исто тако је Добро – узрок и свега постојећег и самог ума, како би светлост од које зависе сва сагледавана бића, тако и ум који их сазерцава, премда оно само није ни та бића ни ум, већ само њихов узрок, оно условљава мишљење тиме што од њега светлост се претаче и на бића и у ум“. ^

     12 Сл.21,1,9-26; SC 270,110-112 = 1.305-306. 

     13 Сл.2,76,8-11; SC 247,188-190 = 1.52. Уп. PG 37,523 = 2.133: "(Бог је) извор светлости, светлости која нема име, несхватљиве, која бежи од бистрине ума који јој се приближава, свагда вежбајући сваку мисао, да би се ми у својим жељама свагда кретали ка новој висини“. Овај исти текст у PG 37,429 = 2.29. 

     14 Види његово тумачење Песме над Песмама 8 (PG 44,940 С-941 С). 

     15 Јн.1:9. 

     16 Уп. Јн.14:16; 14:26. 

     17 Пс.35:10 (по LXX). 

     18 Сл.31,3,11-22; SC 250,280 = 1.445. Приметимо да Ориген често говори о Оцу и Сину као о Светлости; види Crouzel. Origen, 126-127. 

     19 Слична етимологија (fōs-човек от fōs-светлост) постоји код Климента Александријског (Педагог 1,6). 

     20 Термин, буквално означава стражу која даје сигнале огњем. 

     21 Сл.40,5,1-21; SC 358,204-206 = 1.545-546. 

     22 Уп. Пост.2:16-17. 

     23 Уп. Изл.34:29-35. 

     24 Уп. Изл.3:2. 

     25 Уп. Изл.13:21. 

     26 Уп. 4 Цар.2:11. 

     27 Уп. Лк.2:9. 

     28 Уп. Мт.2:9. 

     29 Уп. Мт.17:2. 

     30 Уп. Дап.9:3-9; 18. 

     31 Мт.13:43. 

     32 Уп. Пс.81:1; 6 (по LXX). 

     33 Сл.40,6,1-28; 206-208 = 1.546-547. 

     34 Она је стекла далеко већу популарност на Западу, у многоме благодарећи томе развитку који је претрпео западни мистицизам у Средњем веку; природно је да је та тема привлачила већу пажњу западњачке патрологије, иего за исток карактеристична тема Божанске светлости. 

     35 Говорећи тако, ми ни накоји начин не умањујемо значај Григорија Ниског као богослова и мистика; ми само указујемо на значај Григорија Богослова као на „најцитиранијег, после Библије, аутора у Византији“. Види о томе Noret. "Auteur". 

     36 PG 37,418 = 2.25. 

     37 PG 37,413-414 = 2.24. 

     38 PG 37,421 = 2.26. 

     39 PG 37,422 = 2.26. 

     40 PG 37,415 = 2.24. 

     41 PG 37,439 = 2.29.