2. МОЛИТВА И БОГОВИЂЕЊЕ

 

МОЛИТВА

 

По Григоријевом схватању, молитва је пре свега сусрет са живим Богом. Човек је жуди за Богом и има потребу у општењу са Њиме. Али и Бог „жуди за онима који жуде за  Њим, непрестано и обилно се изливајући (на њих)“ (1). У тој узајамној жудњи и јесте тајна молитвеног општења човека са Богом. Захваљујући молитви човек постаје ближе Богу. Ипак, потребан је неки склад између оног који се моли и Онога Коме је молитва упућена. Човек треба да се очисти пре него приступи Богу молитвом, иначе ће се показати неспреман за сусрет с Богом:

 

>>...Потребно је прво очистити се, а онда ваћ беседити са Чистим, да се и са нама не би догодило исто што и са Манојлом, и да ми, након Божијег јављања не бисмо рекли: „Погибосмо жено, јер смо видели Бога“ (2). Или слично Петру, да Исуса терамо из лађе, као недостојни такве посете (3). Или слично оном сотникум, да молимо исељење, али да не примамо Лекара. Јер и од нас неко може да каже... „Нисам достојан да уђеш под кров мој“ (4) Већ када видим Исуса, премда сам и мали духовним растом, као онај Закхеј, ипак попећу се на смокву, „умртвивши удове земне“ (5) и одбацивши „унижено тело“ (6); тада ћу и Исуса примити код себе и чути: „сада дође спасење дому овом“ (7). Тада ћу заиста добити спасење и достићи савршену философију, савршено растрошивши оно што сам сабрао кривим путем, био то новац или учења.<< (8)

 

Најпотпунији трактат о молитви који је напосан до Григорија био је истоимени Оригенов спис. У том трактату који садржи коментаре на „Оче наш“ и разноврсне указе на детаље молитвене праксе, налази се између исталог и учење о недопустивости молити се ма коме осим Богу Оцу. По Оригену, не треба се молити Христу, већ само Богу „кроз Христа“, пошто се сам Христос молио Богу и тако научио апостоле; па (онај) ко се моли Сину са Оцем или Сину без Оца, чини грех из незнања (9). У овом свом учењу Ориген је остао усамљен (10); али, он не би говорио ништа слично, да је молитва Христу у његово време постала општеприхваћеном праксом у Хришћанској Цркви. Очигледно, у III веку су постојали разни погледи на ово и далеко од тога да су се сви хришћани молили Христу. Чак на крају IV века пракса молитве Христу није постала општеприхваћена: Евагрије, Григоријев млађи савременик и ученик, у „153 главе о молитви“ ни једном не помиње молитву Исусу (11). Све познате Литургије Древне Цркве су усмерене Богу Оцу; Литургије усмерене на Сина појавиле су се, како се сматра не пре V века, то јест у епоси христолошких спорова.

Једна од таквих литургија је написана под именом св. Григорија Богослова; она се до данас савршава у Коптској Цркви (12). Премда, како нам се чини Григоријево ауторство одмах треба да буде искључено (13), ипак није случајно да је та литургија приписана Григоријевом имену. Молитва Христу је била нераздвојни део духовног живота Григорија Богослова, и од њега је остало много стиховних молитава, упућених Христу. Наведимо неколико примера:

 

>>Христе Царе! Ти си моја отаџбина, снага, блаженство! Ти – за мене си све!

О када би се у Теби умирио са свим животом мојим и сцим бригама његовим! (14)

Христе, Светлости људима, огњени стубе Григоријеве

Душе, која по пустињи чемерног живота лута,

Застави злонамерног фараона и његове најамнике...

А ако ли ме гонитељ стигне,

Раздвој за мене Црвено море,...

Заустави широке реке, одведи од мене

Силовитозвиждуже копље иноплеменика...

Христе Царе! Зашто си ме обмотао овим мрежама тела?

Зашто ме бацио у живот – овај хладни и блатњави ров,

Ако сам ја уствари бог и Твоје наслеђе?...

Или заустави невоље и умилосрди се; или ме прими

После многих подвига и учини крај невољама;

Или благи облак заборава нек покрије моје мисли.<< (15)

 

Већина Григоријевих молитава упућених Христу, прожете су молбеним, скоро жалебним расположењем. У њима нема оних празничних славословља, која одликују многе Григоријеве беседе. И још, све ове молитве су написане језиком античке поезије, и у њима је пуно екстравагантних речи, позајмљених од Хомера и изашлих из употребе далеко пре него је Григорије дошао на свет. Изучавајући Григоријеве молитве и нехотице се поставља питање: није ли сматрао неопходним да се Богу обраћа на неком посебном језику, који се разликује од свакодневног? Можда је он у личној молитвеној пракси и користио обични грчки језик свога времена, али у молитвама остављеним потомству, он је свагда претпостављао да се користи Хомеровим језиком. А што се тиче сликовне грађе тих молитава она је претежно библијска: Григорије себе поистовећује са Израиљем који бежи од фараона, са апостолима у лађи у време буре, са другим личностима библијске историје.

Многе Григоријеве молитве упућене Христу написане су у тренуцима богоостављености и туге, душевне пометње или духовног пада (депресије):

 

>>Учитељу! Страшни је талас прекрио

Ученика Твога! Пробуди се, док умро нисам.

Само заповеди и бура утихнуће.

Осмељујем се да Ти кажем нешто, Христе! Не удави ме

И не усахни ме тежином невоља (16)!

Непознато, шта је то за непознато, О Речи Божија,

Шта ја претрпљујем за непознато? Дубина мога срца

је празна, у њој нема ни мудрих речи, ни мудрих мисли.

Да, лукави дух хитро бежи од мене,

Иако његово место у мени није испуњено бољим.

Напуни ме Својим (добрима), да опет не би дошла завист

И претворила ме у своју радионицу, што је још горе! (17)

Обмануо сам се, мој Христе, сувише се надајући

На  Тебе. Узнео сам се и пао веома дубоко.

Али, поново ме подигни, јер знам

Да сам се сам смејао над собом . А ако се поново преузнесем,

Нека поново паднем, и нека мој пад буде погибељан.

О, када би ме примио! А ако нећеш, погинућу!

Зар је могуће да ради мене једнога буде исцрпљена Твоја доброта?<< (18)

 

Григоријеве молитве прожете су дубоким личним искуством љубави према Христу, Који, као што он сам каже, пробада срце човека „оживљујућом стрелом“ (19). Григорије се молио Христу јутром и вечером (20), у болести (21), на путовању (22). Завршавајући великопосни подвиг безмолвија при наступљењу Пасхе, Григорије се најпре обраћа молитвом Христу:

 

>>Царе мој, Христе! Тебе ћу првог устима назвати,

Пошто ваздуху дам реч коју сам дуго задржавао,

- Непорочни принос чисте жртве, ако се може тако рећи, -

Изливам ту реч из ума свога.

Светлост Очева (patrophaes), Логос великог Ума, Који сваку реч (mythou) превазилази,

Највиша Светлости највише Светлости, Јединородни Сине,

Слико Бесмртног Оца и Печате Беспочетног,

Који сијаш заједно са великим Духом, добри Царе,...

Управитељу света, Дародавче живота, Створитељу

Свега, што јесте и биће. Тобом све живи...

Због Тебе живим, због Тебе говорим, због тебе сам одушевљена жртва...

Због Тебе сам уздржавао језик,  Због тебе ослобађам реч;

Али молим се: учини да и једно и друго буде свето!<< (23)

 

Христоцентричност Григоријеве молитвене праксе дозвољава нам да о њему говоримо као о једном од оснивача велике традиције Исусове молитве, која постаје срж монашке духовности почевши од Vвека. У сваком случају, Григорије је отичао далеко даље у односу на свог претходника Оригена. У Григоријевим делима срећу се молитве упућене сваком од лица Свете Тројице (24). Разлика у молитвеној пракси између Оригена и Григорија управо одговара различитом прилазу двојице аутора тајни Тројице. За Оригена, Тројица је била спој неистоветних суштина, потчињених јене другој (25). А Григорије је, напротив, исповедао једнакост и једносушност Божанских Ипостаси, Којима доликује иста част.

У молитвама упућеним Лицима Свете Тројице, Григорије често користи Божија имена и догматске формулације, типичне за ново-никејску богословску партију, чији је представник он био. Григорије је по свој прилици сматрао, да ће увођење сличних формулација боље послужити коначном тријумфи Никејске вере, него богословска расуђивања на тему тријадологије. Ево једне од Григоријевих песама где су главне догматске теме: беспочетност Оца, једнакост Оца и Сина, Божанство Сина, обожење кроз Светог Духа, уткане у молитвено обраћање Лицима Свете Тројице:

 

>>...Теби, Блаже, управљам поглед; Теби, помоћи моја,

Сведржитељу, Нерођени, Почетку и Оче Почетка –

Бесмртног Сина, велика Светлост, (Отац једнако) велике Светлости –

Онога, Који је од Јединог и у Једином!...

Теби Сине Божији, Премудрости, Царе, Речи, Истино,

Лику Прволика, природо равна Родитељу,

Пастире, Јагње и Жртво, Боже, Човече и Архијереју!

Теби, Душе, Који си од Оца, Светлости нашег Ума,

Који долазиш чистим и чиниш човека богом!

Смилуј се надамном, да бих Те и овде и у поодмаклим годинама,

И тамо када се сјединим са свецелим Богом,

Радосно похваљивао непрекидним песмопојањем.<< (26)


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Уп. Lot-Borodine. Deification, 21. ^

     2 Сл.38,11,22-24; SC 358,126 = 1.527. ^

     3 Могуће је да се Григорије ослања на претходећу Хришћанску традицију; ипак, вероватније је да он има у виду грчке философе, посебно Платона; у цитираном тексту чују се одјеци описа посмртног описа душе у Платоновом Федру (246a-256e). ^

     4 Сл.7,21,2-33; SC 405,232-236 = 1.173. ^

     5 Види: Пс.93:2. ^

     6 Види: Пс.81:1. ^

     7 Сл.39,19,18-23; 194 = 1.543. ^

     8 Мт.25:41. ^

     9 Пс.96:3. ^

     10 Види: Мр.9:43. ^

     11 Сл.40,36,23-32; SC 358,282 = 1.568. ^

     12 Уп. О души и васкресењу (PG 46,89 B, 100 A, 105 D, 152 A); Велика реч Оглашенима 8,9; 8,12; 26,8 (PG 45,36-37; 69), и др. ^

     13 учење Григорија Ниског треба разликовати од осуђеног на Константинопољском Сабори 543. године Оригеновог учења о „апокатастази“; у Григоријевом систему, нарочито се одрицало пресељење душа, њихово предпостојање телима, и претпостављало се учешће тела у свеопштем васкрсењу Уп. В.Лурье. Послесловие, 157. ^

     14 1 Кор.15:22-28. ^

     15 Види: Дап.3:21. ^

     16 1 Кор.15:28. ^

     17 Дап.3:21. ^

     18 Сл.30,6,31-44; SC 250,238 = 1.432-433. ^

     19 PG 37,1010 = 2.64. ^

     20 Сл.18,42; PG 37,1041 = 1.288. ^

     21 Сл.24,19,9-13; SC 284,82 = 1.357. ^