ОБОЖЕЊЕ У ХРИСТУ

 

Терминологија „обожења“, коришћена у списима источно-хришћанских Отаца Цркве, позајмљена је највећим делом из грчке философске традиције, ипак само учење о обожењу има библијско порекло. Представа о људима као „боговима“ (1), учење о образу и подобију Божијем у човеку (2), тема усиновљења Богу (3), причасност човека Божанској природи (4) и Божанском бесмрћу (5) – све је то ушло у онову светоотачког учења о обожењу.

Учење о обожењу човека оваплоћеним Богом налази се већ код Иринеја Лионског, по чијим речима је Син Божији „постао оно што и ми, да би нас учинио ониме што је и Он“ (6), „...Логос Божији је постао човек, и Син Божији – Син Човечији“, говори Иринеј, „да би човек, сјединивши се са Сином Божијим и задобивши усиновљење, постао син Божији“ (7). Другим речима, благодарећи Богооваплоћењу, човек по „усиновљењу“ постаје оно што је Син Божији по природи. Тема обожења у Христу је задобила даље развиће у радовима Климента Александријског и Оригена. Терминологија обожења употребљавала се и међу никејцима IV века, посебно (ју је употребљавао) Атанасије Александријски, коме је пало у удео да учење о обожењу изрази у још краћој (=лаконскијој) форми него што је то учинио Иринеј: „(Логос) се очовечио да би смо се ми обожили“ (8).

Међутим управо код Григорија Богослова је тема обожења постала централна и управо после њега она ће постати срж свог релчигиозног живота хришћанског Истока, и идеја око које ће се вртети основна питања догматике, етике и мистике (9). Као што запажају научници: „Ниједан хришћански богослов пре Григорија није употребљавао термин „обожење“ (theōsis) тако често и доследно, као што је то чинио он; и у терминолошком и у концептуалном смислу отишао је далеко испред својих претходника у непрестаном враћању на тему обожења“ (10). Већ у његовом првом јавном наступу теме образа Божијег, уподобљења Христу, усиновљења Богу и обожења човека у Христу постају основне:

 

>>Дајмо Лику (Образу, т.ј.Богу) створено по лику, познајмо своје достојанство, поштујмо Прволик, разумимо силу тајне (11) и то за кога је Христос умро. Постанимо као Христос, јер је и Он постао као ми; постанимо богови благодарећи Њему, јер је и Он (постао) човек ради нас. Он је примио лошије да би нама дао боље; усиромашио је да би се ми обогатили Његовим сиромаштвом; примио је изглед слуге, да би ми добили слободу; спустио се да би се ми узвисили; био је искушан да би смо ми победили; био је обешчашћен да би се ми прославили; умро је да би се ми спасили... Нека човек да све, све принесе на дар Ономе Који је Себе дао у откуп и размену; ниједан дар није упоредив са тиме, да човек дарује Богу самога себе, познавши силу тајне и поставши ради Христа све оно што је  Он постао ради нас.<< (12)

 

Циљ богооваплоћења, говори Григорије у 2. беседи, био је „учинити (човека) богом и саудеоником вишег блаженства“ (13). Својим страдањима Христос је обожио човека, помешао људски лик с небеским (14). Квасац обожења је учинио људско тело „новим мешањем“, а ум, примивши у себе тај квасац, „помешао се са Богом, обоживши се Божанством“ (15).

Формуле Иринеја и Атанасије, јављају се у Григоријевим списима у разним модификацијама: „Будући Бог, Ти си постао човек, помешавши се са смртнима; Бог си био одпочетка, а човек постао касније, да би мене учинио Богом након што си постао човек“ (16); „(Христос) ме је начинио Богом кроз своју људску природу“ (17); „(Логос) беше Бог, али постаде човек, као ми, да би, помешавши се са земнима, сјединио Бога са нама“ (18); „Као човек, (Логос) предстоји за моје спасење,... док ме не учини Богом силом свога очовечења“ (19); „Пошто човек није постао Бог, СамБог је постао човек,... да би преко примљеног пресаздао даровано, поништио осуду свецелог греха и кроз Умртвљеног умртвио умртвитеља“ (20).

У „Богословским беседама“ Григорије суштински прецизира Атанасијеву формулу: човек је постао бог „онолико колико“ је Бог постао човек (21). На тај начин, успоставља се директна веза, не само између оваплоћења Бога и обожења човека, већ и оне мере у којој је Бог постао човек и човек постао Бог. Григорије је то прецизирање учинио као противстав Аполинаријеве јереси: ако Бог није постао потпуни човек, онда ни човек не може потпуно да постане бог. У једној од песама написаних против Аполинарија, Григорије иде још даље и ставља Богооваплоћење у директну зависност од обожења човека: „Бог је онолико (постао) човек, колико мене чини од човека богом“ (22). Вера у пуноћу људске природе у Христу, овим, предпоставља веру у Христа као потпуног човека са умом, душом и телом.

Учење о учешћу тела у обожењу једна је од основних разлика хришћанске идеје обожења од њеног неоплатоничарког двојника – Плотинове идеје о тежњи човека да постане бог (23). У Плотиновој философији је немогуће обожење тела; материја увек остаје зла и непријатељска свему божанском (24). Григорије насупрот томе тврди да је у Христу тело обожено Духом; Бог који се оваплотио, „један из двају супротних – тела и духа, од којих један обожује, а друго је обожено“ (25). На овај начин и тело сваког човека, достигавше обожење у Христу постаје преображено и обожено:

 

>>Путевима уским и тешким, кроз тесна

И за многе непроходна врата, у слављеничком спроводу

Христос приводи Богу мене – бога, од земље створенога

А не рођенога, мене који од смртног бесмртан постах.

Заједно са великим образом Божијим (26) Он привлачи и тело, помоћника мог,

Слично камену магнетном, што црно гвожђе привлачи.<< (27)


НАЗАД

НАПОМЕНЕ:

     1 Уп. Пс.81:6; Јн.10:34. ^

     2 Уп. Пост.1:26-27; Рим.8:29; 1 Кор.15:49; 2 Кор.3:18 и др. ^

     3 Уп. Јн.1:12; Гал.3:26; 4:5 и др. ^

     4 Уп. 2 Пет.1:4. ^

     5 Уп. 1 Кор.15:53. ^

     6 Против јереси 5 (предисл.). ^

     7 Против јереси 4,19,1. ^

     8 Атанасије. Реч о Оваплоћењу Бога Речи 54. ^

     9 Уп. Попов. Идеја обожења, 213. О обожељу види Gross. Divinisation; Lot-Borodine. Déification; Mantzaridis. Deification; Nellas. Deification; Russell. Deification. ^

     10 Winslow. Dynamics, 179. ^

     11 У овом случају се пд празникомподразумева празник Пасхе. ^

     12 Сл.1,4,9-5,12; SC 247,76-78 = 1.18. ^

     13 Сл.2,22,14-15; SC 247,120 = 1.32. ^

     14 PG 37,1313 = 2.94. ^

     15 Писмо 101 (1. Кледонију); SC 208,56 = 2.12. ^

     16 PG 37,971 = 2.52. ^

     17 PG 37,762 = 2.43. ^

     18 PG 37,471 = 2.130. ^

     19 Сл.30,14,8-11; SC 250,256 = 1.438. ^

     20 PG 37,465 = 2.130. ^

     21 Сл.29,19,9-10; SC 250,218 = 1.426. Уп. Тумачење св. Максиам Исповедника: Амбигва; PG 91,1040 A-D. ^

     22 PG 37,471 = 2.130. ^

     23 Ен.1,2.6: "Тежња (човека) - не (само) да буде ван греха, већ и да буде бог". ^

     24 Уп. Deck. Nature, 79. ^

     25 Сл.45,9; PG 36,633 = 1.667. ^

     26 Т.ј. душом. ^

     27 PG 37,1004-1005 = 2.62-63. ^