ПУТ КА ОБОЖЕЊУ

 

Видимо да је за Григорија Христов искупитељни подвиг постао залог обожења свега човечанства и сваког човека. Али на који начин се идеја обожења оваплоћује у живот? Какв је пут ка обожењу за конкретног хришћанина?

Овај пут је најпре кроз Цркву и тајне. По Григоријевом учењу, Црква је једно тело, „сједињено и свезано хармонијом Духа,… савршено и достојно самог Христа – наше главе“ (1). У Цркви је човек призван да са Христом сахрани себе, са Христом да васкрсне, Христа да наследи, постане син Божији и да се назове бог“ (2). Права Црква може бити малобројна, може бити гоњена јеретицима, лишена  припадајућих јој здања и спољашње лепоте, али док се у њој чува у неповређеној чистоти хришћанска вера, она остаје место присуства Божијег и обожења људи, место у коме одзвања проповед Јеванђеља и где се догађа усхођење човека ка небу:

 

>>Њихова су здања, а наш – Онај Који живи у здањима; код њих су храмови, а код нас Бог (3), и ми сами можемо постати живи храмови живога Бога (4), одушевљене жртве, разумне свепаљенице, савршена приношења и богови кроз Тројицу којој се поклањамо. Код њих је маса народа, а код нас анђели; код њих је смелост, а код нас вера; они прете, ми се молимо; они свргавају, ми трпимо; код њих је злато и сребро – код нас реч очишћена. Ти си себе сместио у једно- или двоспратну кућу,… али она није изнад моје вере и оних небеса којима стремим.<< (5)

 

Спасење човека у Цркви настаје благодарећи учешћу у тајнама Крштења и Евхаристије. У Крштењу се човек препорађа и пресаздаје благодарећи обожујућем дејству Светог Духа: „…(Дух) ме обожује у Крштењу… од Духа је наше препорођење, од препорођења пресаздање… Дух од човека чини храм, бога, савршеног (naopoioun, theooun, teleioun), зато он и претходи Крштењу, и иска се и након Крштења“ (6). А у Евхаристији ми се „причешћујемо Христом, Његовим страдањем и Његовим Божанством“ (7). Ако Крштење очишћује човека од првородног греха, онда га Евхаристија чини причасним Христовом искупитељном подвигу:

 

>>(Христос) је истовремено постао посредник двају народа – једног даљег,

Другог ближег (8), исто као што је био заједнички за оба крајеугаони

Камен – и  даровао смртним двојако очишћење –

Једно вечнога Духа, којим је и очистио у мени пређашњу

Повреду, повређено тело; друго – наше крви,

Јер моја је та крв, коју је источио Христос, мој Бог,

За искупљење првородних страсти и за избављење света.

Јер када ја не бих био човек измењив, већ чврст,

Онда би ми била довољна једино заповест великог Бога,

Која би ме украшавала, спасавала и водила високој слави.

А сада, пошто ме Бог није створио као бога, већ поставио у равнотежу,

Склоним (како добру, тао и злу), онда ми и потпомаже многим (средствима),

Једна од којих за људе је благодат омивања.<< (9)

 

Обожење настаје захваљујући љубави човека према Богу. По Григоријевим речима, „љубав према Богу јесте пут ка обожењу“ (10). Врхунац тога пута је сједињење с Богом, које и јесте обожење: „Ја – Христово наслеђе; постао сам храм и жртва, али касније ћу бити бог, када се душа помеша с Божанством“ (11)

Пут ка обожењу је такође и у активном чињењу добрих дела: „Показуј своју делатност не у томе да чиниш зло, него у томе да чиниш добро, ако желиш да будеш бог“ (12). Доброчинство је уподобљење Богу: будући милостив и милосрдан, надређени може да постане Бог за подређене, богати за сиромашне, здрави уа болесне (13). Обожење није само интелектуално усхођење; сав хришћански живот треба да постане пут ка обожењу испуњавањем јеванђељских заповести: „Уздижи се више животом него мишљу. Прва обожује, а друга може постати (узрок) великог пада. А живот не упоређуј са ништавним (стварима), јер чак и ако високо узиђеш, увек ћеш остати ниже (него што то захтева) заповест (Божија)“ (14).

Аскетски начин живота такође поспешује обожење. Григорије говори о монасима (девственицима) као о онима који усходе на врхунац обожења кроз духовну и телесну чистоту:  „И око светлоносног Цара предстоји непорочни небески хор – то су они који хитају са земље да би били богови, то су христоносци, слуге крста, презиратељи света, мртви за земно, који брину о небеском, светлост свету, јасна огледала светлости“  (15). Али уздржање није неопходно само за монахе: сваки хришћанин треба да буде у некој мери аскета, уколико жели да достигне обожење. У 11. беседи, посвећеној успомени на мученике Макавеје, Григорије овако говори својој пастви:

 

>>Уколио се наслађујемо похотама стомака, задовољамо се временим, овде уносимо пролазеће, мислимо да овде нађемо место за пијанство, а не за целомудреност, и време за трговину и светска дела, а не за усхођење и, осмелићу се да то кажем – обожење,... онда, као прво, не мислим да би то било благовремено... Као друго, желео бих да кажем и нешто оштрије, али уздржаћу се од разобличавања из уважења према празнику. У сваком случају да кажем скромније, то мученици не требају о нас.<< (16)

 

Пут ка обожењу се на крају налази и у молитви, мистичком искуству, усхођењу ума Богу, стајању пред Богом у молитвеном созерцању. „Шта желиш да постанеш?“, обраћа се Григорије својој души, „Желиш ли да постанеш бог – бог који светлоносно стоји пред великим Богом, који ликује с анђелима? А (ти) иди напред, рашири крила и узнеси се увис“ (17). Кроз молитву и очишћење ума човек стиче вештину делимичног богопознања, које постаје све потпуније по мери приближења циљу – обожењу:

 

>>(Бог) с таквом истом брзином озарује нам ум (18), уколико је очишћен, с каквом муња озарује хоризонт. Чини ми се да је ово ради тога да би схватљивим привукао Себи, јер је апсолутно несхватљиво безнадежно недоступно, а несхватљивим доводи до удивљења, а кроз удивљење побуђује већу жељу, жељом очишћује, а очишћењем чини (нас) богоподобним; а када постанемо такви, тада ће већ говорити као са својима, да се слово дрзне на нешто смело!, разговарати с Богом, који се сјединио с боговима и познат од њих, можда чак и онолико колико Он зна оне које је познао.<< (19)

 

Као што видимо, обожење је по Григоријевом схватању врхунац богопознања када несхватљиви Бог постаје схватљив онолико колико је то могуће за људску природу. Обожење је такође и циљ читавог „тајноводства“ хришћанске Цркве. Оно је за хришћанина крај моралног и аскетског подвига. Оно је врхунац молитвеног подвига и мистичког живота (сваког) хришћанина; на овом врхунцу настаје сједињење човека са Богом. Обожење је спасење свецелог човека, преображење и пресаздање његовог ума душе и тела. Постајући богосличан, човек не чини добро једино себи, исто тако он јавља Реч Божију и другима (20). Самим тим сваки хришћанин може да омогући достизање коначног циља  свега – спасења човечанства, обновљења и преображења света, усхођења свих спасених у „слављеничку (=торжествујућу) Цркву“, сједињења људи с Богом, есхатолошког обожења свега створеног бића.


НАЗАД

НАПОМЕНЕ:

     1 Сл.2,3,13-17; SC 250,90 = 1.24. 

     2 Сл.7,23,10-12; SC 405,240 = 1.175. 

     3 Беседа је изговорена у Константинопољу шре него што је дошао император Теодосије, када су се сви храмови налазили у рукама аријанаца. 

     4 Уп. 2 Кор.6:16. 

     5 Сл.33,15,3-13; SC 318,188 = 1.489-490. 

     6 Сл.31,28,9-29,33 (28,9-15; 29,31-33); SC 250,332-334 = 1.459-460. 

     7 Сл.4,52,14-16; SC 309,156 = 1.84. 

     8 Т.ј. за незнабошце и Јудеје. 

     9 PG 37,462-463 = 2.36-37. 

     10 PG 37,957 = 2.312. 

     11 PG 37,1399 = 2.119. 

     12 PG 37,944 = 2.231. 

     13 Види: Сл.17,9; PG 35,976 = 1.259-260 („У човеку је најбожанскије то што он може да чини добро. Ти можеш да постанеш бог ништа не учинивши; не препуштај случају обожење“). Уп. Сл.14,26; PG 35,892 = 1.222 ("Буди бог несрећоме..."). За потпунији цитат види у II глави наше књиге. Приметимо да у датом контексту израз „бити бог“ има само метафорички карактер, док у другим случајевима Григорије говори о реалном обожењу. 

     14 PG 37,934 = 2.229. 

     15 PG 37,538 = 2.138. 

     16 Сл.11,5,17-30; SC 405,340 = 1.197. 

     17 PG 37,1438 = 2.224 (Буквални превод тога текста је тежак). 

     18 Букв. "владалачко у нама ". 

     19 Сл.38,7,12-22; SC 358,116 = 1.524-525. Уп. 1 Кор.13:12. 

     20 Сл.39,10,21-24; SC 358,168-170 = 1.537.