БОГОВИЂЕЊЕ

 

Циљ молитвеног труда и и у крајњем погледу свег живота хришћанина јесте виђење Бога: то је лајтмотив источно-хришћанске традиције. Како говори св. Иринеј Лионски, „слава Божија је човек који живи, а живот човека јесте виђење Бога“ (1).

Темељити парадокс теме боговиђења је тај што је по библијском откривењу и тврђењима многих Отаца Цркве, Бог невидљив по својој природи, и следствено томе, ма какво виђење његове суштине је немогуће. Ипак, као прво, невидљиви Бог је постао видљив у лицу Исуса Христа: „Бога нико никада није видео. Јединородни Син, Који је у наручју Очевом, Он Га објави“ (2). По Иринејевим речима, „Отац је невидљиво Сина, а Син је видљиво Оца“ (3). Као друго, невидљив за човека у његовом палом стању, Бог може постати видљив за оне који су достигли стање обожења и којима су „очи душе отворене“ (4). Као треће, невидљиви по суштини, Бог се човеку открива у Својим енергијама, благодарећи чему човек може видети Бога (5). На крају, као четврто, Бог, Који је невидљив за човека у земаљском животу, може постати видљив у будућем веку: „Љубљени! Ми смо сада деца Божија; али још нам се није открило шта ћемо бити. Знамо једино, да када се открије, бићемо му слични, зато што ћемо га видети онаквим какав Он јесте“ (6).

Учење Григорија Богослова о боговиђењу налази се у уској вези са његовим учењем о богопознању, које смо разматрали раније (7). И тамо и овде, поента је несхватљивост Бога, недоступност и немогућност да се види суштина Божија. „Бог“, говори Григорије, „је светлост недоступна, непрестајућа, која не почиње и не завршава се, неизмењива, вечносијајућа, трисветла, малобројни Га виде, онаквим какав јесте, чак мислим, тешко да и малобројни“ (8). На другим местима, ипак, Григорије говори о људима који „чистим очима виде Бога“ (9). Девственици, који су достигли стање обожења, по Григорију „виде Бога, и Бог види њих, јер су они Божији“ (10). Боговиђење је могуће и у земаљском животу, премда и за врло малобројне, међутим, оно ће бити неупоредиво потпуније у будућем веку:

 

>>Ми, уз великих књига пророка Божанских помоћ

И богонадахнутих ученика Христа-Заступника,

Ум којих изоштрен Духом светлозарним беше

И који чистим срцем великога Бога видеше (11),

Јер то једини начин је схватити Божанство невидљиво,

(чијом помоћи) ми познасмо Божанско, богопросвећени постасмо, све више усходећи,

Колико је могуће пролазним бићима да у овом животу ка Богу усходе.

Јер није лако очима кроз облак проникнути,

Чак и за најоштрији вид. Али постаће нам могуће, само касније,

Јер се награда за жељу састоји у жељеног циља достизању.<< (12)

 

Григорије тако схвата Христове речи „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (13) као указивање на могућност да се Бог види у земаљском животу, иако наглашава, следујући за свом библијском и отачком традицијом, да је потпуније виђење могуће једино у будућем веку. „Видљиво“ у садашњем животу је само „нека скица и контура невидљивог“ (14). У земаљском животу човек жели да види Бога и види Га у некој мери, али је потпуно богопознање удео будућег века:

 

>>Јер је речено: „Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат“ (15). Каква је наша понизност, али какво је и обећање – познати Бога онолико колико смо и сами познати (од Њега)! Тако је рекао Павле, велики проповедник истине, учитељ незнабожаца у вери, који... је усходио до „трећег неба“ созерцавао рај и ради савршенства је желео да „оде“ (17). И Мојсије је једва видео Бога отпозади са стене (18) – што нам означавају речи „слеђа“ и „стена“ – и то (тек) након тога што се много молио и добио обећање; али није Га видео у оној мери у којој је желео, јер је оно што се сакрило од његовог погледа било је више од онога што му се јавило.<< (19)

 

Мојсије, усходећи на Синај ради сусрета са Богом – традиционална је слика мистичког богословља, почевши од Филона Александријског. Виђење Бога „с леђа“ (opisthion - слов. "задњица Божија") алегоријски се интерпретира у смислу могућности виђења Бога само у Његовим енергијама, али не у Његовој невидљивој суштини (20). По другој интерпретацији, Мојсије, који је видео Бога „с леђа“ и покривен „стеном“ (petra), видео је у телесном облику оваплоћеног Логоса (21). Григорију Богослову је блиска друга интерпретација: он говори о свом усхођењу на гору богопознања и о томе да је слично Мојсију, „једва видео Бога с леђа, притом покривеног Каменом (petra), односно, ради нас оваплоћеним Логосом“ (22). По Григорију, Мојсије није могао видети невидљивог и несместивог Бога, Који је постао „сместив“ (схватљив) само благодарећи своме унижењу:

 

>>Када би Бог пребивао на Својој висини, када се не би приклонио немоћи, када би остао оно што је био, чувајући Себе недоступним и несхватљивим, онда би вероватно само малобројни следили за њим. Чак ни не знам да ли би и малобројни следили, осим јединог Мојсија, али и он само толико да би видео Бога с леђа. Јер, премда је он и прошао кроз облак, стао ван бремена тела и дошао до умртвљености чула, ипак префињеност и бестелесност Божију (или не занм како би неко то могао назвати), да ли је могао видети, будући тело и гледајући телесним очима? Али пошто се Бог унизио нас ради, пошто се спустио (унижењем називам, као неко ослабљење и умањење славе) Он је постао сместив (за нас).<<(23)

 

Теми боговиђења је посвећен део 28. беседе (друге о богословљу), где Григорије, говорећи о различитим јављањима Бога старозаветним праведницима, доказује, да ниједан од њих није видео Бога у његовој бестелесној и невидљивој суштини; они су једино могли видети Бога у људском облику:

 

>>Велики патријарх Авраам, премда се и оправдао вером (24) и принео Богу необичну жртву, праслику велике Жртве (25), ипак је видео Бога, не као Бога, већ Га нахранио као човека (26); Он је похваљен као онај који је примио (потивший) Бога по мери свог схватања. Јаков је у сну видео високу лествицу и усхођење анђела (27), он је тајанствно помазивао камен... и називао то место „кућа Божија“ (28) у част Онога који се на њему јавио... Он се борио с Богом као са човеком - да ли је то била борба Бога са човком или, можда упоређивање људске врлине с Богом... Али ни он нити било ко други из дванаест пленема, чији је отац он био, до данашњег дана се није похвалио, да је спознао свецелу природу Божију или свецелу кућу Божију.<< (29)

 

Човеку је могуће да осети присуство Божије, могуће је созерцање Бога у неким тајанственим симболима и сликама, могуће је, на крају, мистичко усхићење и пребивање с Богом на „трећем небу“; и поред свега тога Бог наставља да остаје невидљив и Његова природа несхватљива. Свако Божије јављање је, како наглашава Григорије, само неко присуство Онога Који је по својој природи безмерно величанственији од сваког Свог видљивог пројављења, али и то присуство бива неразумљиво за човека и то делимично и непотпуно искуство човек није у могућности да објасни речима:

 

>>И за Илију није силни ветар, није огањ, нити земљотрес, као што си чуо у причи, већ неки тихи ветрић, означио Божије присуство (30), али не и природу Божију... Не дивиш ли се најпре судији Маноју, а затим и апостолу Петру? Први није поднео виђење Бога који му се јавио и зато је говорио: погибосмо, жено, „јер смо виели Бога“ (31), чиме је показао да је за човека неразумљиво чак и Божије јављање, а камоли Његова природа. А други није пустио Христа Који му је дошао, у лађу и зато Га је одашиљао од себе... (32). А шта рећи о Исаији и о Језекији, који су созерцавали највеће тајне и о другим пророцима? Један од њих је видео самога Господа Саваота, како седи на престолу славе, али и Њега је видео, окруженог, слављеног и покриваног шестокрилим серафимима... (33). А други је описивао двоколице Божије – херувиме- и над њима престо и над престолом свод и на своду Онога Који се јавио, а такође и гласове, покрете и деловања (34). Али да ли је то било дневно јављање, које созерцавају само свети, или нелажно ноћно виђење, или представа нашег ума (35), кад се будуће представља као садашње, или неки други вид пророчанства – ја то не могу рећи... на крају крајева ни ови о којима смо ми сада говорили, нити било ко други после њих... није видео нити објаснио природу Божију. Да је Павле могао открити шта су у себи имали треће небо (36) и пут ка њему – усхођење или усхићење – онда би можда сазнали нешто више о Богу... Али пошто је то било неизрециво, онда га и ми поштујмо ћутањем.<< (37)

 

Тако су и богопознање и боговиђење удео човеку на врховима његовог мистичког искуства, међутим само у оној мери колико је то доступно људској природи. Виђење Бога постаје могуће за онога ко је очистио себе, достигао стање обожења и пребива у молитви. Међутим и у том случају човек созерцава Бога само „с леђа“, то јест, осећа тајанствено присуство Господа, који остаје несхватљив, неисказив, недоступан, неограничен и невидљив.


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Против јереси 4,20,7. 

     2 Јн.1:18. 

     3 Иринеј Лионски. Против јереси 4,6,6. 

     4 Уп. Теофил Антиохијски. К Аутолику 1.2. 

     5 Уп. Григорије Нисски. Тмачење Блаженства 6 (ed. Callahan, 141). 

     6 1 Јн.3:2. 

     7 Види: део "Несхватљивост Бога" в главе III. 

     8 Сл.44,3; PG 36,609 = 1.656. 

     9 PG 37,973 = 2.53. 

     10 PG 37,538 = 2.138. 

     11 Уп. Мт.5:8. 

     12 PG 37,1559-1560 = 2.262. 

     13 Мт.5:8. 

     14 Сл.45,11; PG 36,637 = 1.668. 

     15 1 Кор.13:12. 

     16 Уп. 2 Кор.12:2-4. 

     17 Уп. Фил.1:23. 

     18 Уп. Изл.33:18-23. 

     19 Сл.32,15,18-16,5; SC 318,118 = 1.471. 

     20 Уп. Ориген. Беседы на Јеремију 16,2 (PG 13,441 A). 

     21 Уп. Ориген.Беседа 4,1 на Пс.36 (PG 12,1350 C). 

     22 Сл.28,3,5-7; SC 250,104 = 1.393. 

     23 Сл.37,3,2-13; SC 318,276 = 1.511. 

     24 Уп. Рим.4:3; 3:28; Евр.11:8-9. 

     25 Уп. Пост. 22:2. Причао жртвоприношењу Исаака се традиционално схвата као праслика искупитељне жртве Христа-Спаситеља. 

     26 Уп. Пост.18:6-8. 

     27 Уп. Пост.28:12. 

     28 Уп. Пост.28:17-18.

     29 Сл.28,18,7-24; SC 250,136-138 = 1.402-403. 

     30 Уп. 3 Цар.19:11-12. 

     31 Уп. Суд.13:22. 

     32 Уп. Лк.5:3-8. 

     33 Уп. Ис.6:1-3. 

     34 Уп. Језек.1:22-27. 

     35 Букв. "владајућег у нама". 

     36 Уп. 2 Кор.12:2-4. 

     37 Сл.28,19,1-20,5; 138-140 = 1.403.