ОЧИШЋЕЊЕ И ОЗАРЕЊЕ

 

 

За Григорија тема Божанске светлости није била једноставно предмт богословског интереса; она је била повезана са његовим мистичким животом. Слично многим другим хришћанским мистицима, Григорије имао искуство виђења Божанске светлости. Већ смо наводили текстове у којима Гигорије говори о свом првом додиру са светлошћу Свете Тројице, о томе како је у детињству он „усходио сијајућем престолу“ и како му је сјај Божији свагда био пред очима (1). Слично је искуство имао његов отац Григорије Назијанин-старији. Григорије Назијанин-млађи, говорећи о крштењу свога оца напомиње о томе како је последњег при изласку из воде осијала светлост коју су видели они који су присуствовали тајни (2). Није случајно по Григоријевом схватању тајна Крштења у првом реду била повезана са идејом просвећења (fōtismos) Божанском свтлошћу.

Тема просвећења, у свом реду, неодељива је у његовом богословљу од теме очишћења-катарзиса (3). Интерес према тој теми Григорије је наследио од античке философије, где је „очишћење“ један од кључних појмова (4). По Платону, очишћење се састоји у томе „што је могуће марљивије одрешити душу од тела, подучити је да се сабира од свих његових удова, да се усресређује сама у себе и живи, колико је могуће… сама са собом, ослободивши се од тела као од окова“ (5). Идеја одрешења душе од тела била је, као што видимо, блиска Григорију, премда ју он није ограничавао својим учењем о очишћењу.

Уопште је неопходно приметити да Григорије, говорећи о очишћењу и озарењу, о сагледавању Божанске светлости и сједињењу с Богом, а такође и о другим феноменима духовног и мистичког живота човека, нашироко се користи језиком грчке философије, нарочито неоплатоничком терминологијом (6). У томе је он близак Григорију Ниском, коме је језик неоплатоничке философије служио као средство за изражавање мистичког опита и открића централних богословских тема (7). Терминологију платонизма су у хришћанско богословље увели Климент и Ориген; од Оригена су ту терминологију примили Велики Кападокијци. Ми овде не говоримо о истоветности мистичког опита у хришћанској и неоплатонистичкој традицији; то је одвојена тема која заслужује посебно истраживање. Ми овде само обраћамо пажњу читаоца на посебност језика Григорија Богослова, који је оставио јак печат на читав систем његовог мистичког богословља.

Развијајући тему очишћења, Григорије о њему говори као о основној карактеристици „философског“ начина живота (8). „Истинска и прва мудрост“, по његовим речима, јесте „живот похвалан, очишћен, или очишћујући због најчистијег и најсветлијег Бога, Који потребује од нас само једну жртву – очишћење“ (9) Очишћење је пут интелектуалног усхођења од телесног ка духовном, од земље ка Богу, од материјалног мрака, ка нематеријалној светлости; то је платонистички пут одрешења и ослобођења од тела, Очишћење је врхунац философије:

 

>>Ко је смео разумом и созерцањем, одбацивши материју и тај телесни облак или покривач (није важно како га назвати), ко је смогао (снаге) да се сједини с Богом и помеша с апсолутно несмешивом светлошћу, онолико колико је то могуће људској природи, он је блажен, како због садашњег усхођења тако и због тамошњег обожења које дарује истинска философија, и то да би стали изнад материјалне двојствености кроз јединство, умом представљајуће у Тројици.<< (10)

 

Да би се схватио овај текст, треба споменути да се у неоплатонистичкој философији пут ка савршенству се замишља као покретање од сложености ка простоти, од двојствености ка јединству. Посебно, Плотин је тврдио да је созерцање Јединога могуће само у том случају када човек и сам постане један из многога (11). Созерцање Јединога, по Плотину јесте растварање онога који созерцава са Јединим, спајање с Њим „… У тренутку созерцања ишчезава свака двојственост и онај који созерцава се толико поистовећује са оним што созерцава, да га уствари не созерцава већ се спаја с њиме у једно…“ (12). Врхунац мистичког усхођења човека по Плотину је екстаза, то јест „претварање у нешто просто, прилив силе, стремљење ка сједињењу, напрезање ума да се слије с оним што се жели видети у светлости, а крај свега – потпуно успокојење“ (13) „Умно созерцање“ се код Плотина поистовећује с виђењем светлости која се излива од Првопочетка (14). Може се, наравно, указати на разлику између плотиновске екстазе као растварања са безличним Једним и Григоријевим мистичким созерцањем као сусретом са личносним Богом-Тројицом; ипак немогуће је не видети изненађујућу сличност у језику и терминологији ових двају аутора. По Григоријевом учењу, за созерцање најчистије светлости пре свега је неопходно очишћење ума:

 

>>Бог је светлост, и (то) највиша светлост; а свака друга светлост је само неки њен слабашни зрак и одблесак који стиже до земље, иако изгледа веома блиставо. Али видиш да је он растерао „мрак“ наш и „поставио таму за покров Свој“ (15), поставивши је између себе и нас, као што је и Мојсије у Старозаветно време поставио покривач између себе и грубог Израиља (16), да не би помраченим природама било лако да виде скривену Красоту, Које су малобројни достојни, да лако задобијено не би са истом таквом лакоћом било одбачено због тога што је на лак начин стечено, већ да би једна светлост општила са Светлошћу, која свагда вуче увис стремљењем (efesews) (17), и да би се само очишћени ум приближио Најчистијем, и да би се једно откривало овога часа, а друго касније, као награда за врлину и за стремљење још сада ка тој (светлости), или боље за уподобљење (Њему).<< (18)

 

У овом тексту под „мраком“  се подразумева грубост тела која помрачује ум и спречава га да се узвиси до созерцања Бога (19). Григорије је од платонистичке традиције наследио идеју о томе да је телесни оклоп човека препрека созерцању. Разлика између Григорија и неоплатоничара била је у томе што је, како смо запазили, Григорију био стран презирући однос према телу као таквом и, ако је он и говорио о телу као о препреци за духовни живот, реч је била о палом греховном телу човека. Код неоплатоничара није постојала та разлика, као што није било ни учења о грехопаду.

Умесно је такође обратити пажњу на то да је у цитираном тексту Бог назван „скривеном Красотом“ и да се созерцање Њега описује као заједничарење (=општење) „светлости“ са „Светлошћу“. У томе је поново могуће уочити одјек плотиновске мистике. Плотин назива Творца апсолутном Красотом, начелом и извором сваке красоте (20). Светлост Онога, Који је пре и изнад свега јесте извор красоте свега постојећег, тврди философ (21). Достигнувши стање јединости, човек сагледава ову врховну светлост, коју созерцавајући, он види Бога и самог себе у Богу као просту и чисту светлост (22). Тако човек не само да созерцава светлост и сједињује се са њом, већ се и сам претвара у светлост.

Слично Плотину, Григорије говори о томе како се човек претвара у светлост: „Колико се неко приближава Цару, толико он постаје светлост“ (23). Човек је призван „да постане светлост“, то јест, толико да се преобрази и очисти да задобије особине Божанске светлости:

 

>>Постанимо светлост, као што је ученике назвала велика Светлост, када је казао: „ви сте светлост света“ (24). Постанимо „светиљкама у свету, које чувају реч живота“ (25), то јест животворну силу за друге. Држимо се Бога, држимо се за прву и најчистију Светлост. Пођимо Његовом сијању, „док се још ноге“ наше „не спотичу по горама мрачним“ и разбојничким (26). Док је дан“ходимо поштено, не предајући се ни ждерању ни пијанству“, јер су то дела ноћи (27). Очистимо сваки део, браћо, осветимо свако чуло; да не буде у нама ничега несавршеног, ничег од првог рођења, не оставимо ништа непросвећено. Просветимо оком да би правилно гледали… Просветимо слух, просветимо језик… Исцелимо мирис… Очистимо додир, укус, гртљан… Добро је имати очишћену главу… добро је имати освећена и очишћена рамена…добро је имати освећене руке и ноге… Има и очишћење стомака… Сматрам да чак и срце и унутрашњост су удостојени части (у Писму)…А бедра? А бубрези? Ни њих не оставимо без пажње; нека и њих дотакне очишћење… Свецеле себе принесимо, постанимо разумне паљенице, словесне жртве… Дајмо себе свецело, да би и примили натраг свецело, зато што чисто примити значи дати себе Богу и свештенодејствовати сопствено спасење.<<  (28)

 

Дакле, да би постао светлост, човек се треба потпуно очистити: сво своје биће, укључујући ум, душу и тело са свим његовим удовима треба очистити, осветити и преобразити. Овај пут Григорије измиче неоплатоничарској терминологији, наводећи опширни библијски материјал као потврду својих мисли. Уместо платонске идеје ослобођења од тела он покреће идеју очишћења тела као неопходног услова за приопштење Божанској светлости (29). Не само напор разума, већ и различита деловања на телесном плану – аскетски подвизи, добра дела, испуњавање заповести – омогућују мистичко озарење:

 

>>Где је страх, тамо је чување заповести, а где је чување заповести, тамо је очишћење тела – тог облака који помрачује душу и не дозвољава јој да чисто види Божанску светлост; а где је очишћење, тамо је озарење, а озарење је испуњење жеља оних који стреме највишем или Највишем или Ономе Што превазилази све велико.<< (30)

 

Човек, очистивши своје тело, добија приступ виђењу божанског „зрака“ и озарење Божанском светлошћу. Међутим, како Григорије наглашава у 40. беседи, није свака светлост Божанска. Као што има двојаки огањ, тако је и двојака светлост. Једна светлост води човека Богу, а друга је „обмањива, љубопитљива, супротна истинитој светлости; она издаје себе за истиниту светлост да би завела својим спољашњим изгледом“. Ова је светлост (уствари) тама која представља себе за подне; то је ноћ за коју изопачени сластољубљем мисле да је дан. Ми треба да се „просветлимо светлошћу знања“, усходећи од делатности ка созерцању, да би научили да разликујемо истиниту светлост од лажне (31). Реч је о феномену који је био добро познат многим мистичким писцима. Још је апостол Павле говорио о томе да сатана може да поприми изглед анђела светлости (33).

Тему созерцања Божанске светлости Григорије често посматра у есхатолошкој перспективи (34). Он наглашава да у овом животу до нас досеже само „неко мало изливање“ и „мали одблесак“ велике светлости (35). Сијање истине је овде „умерено“ (36), и ми само у малој мери примамо „један зрак“ јединог Бога, док ће се у будућем веку људи озаривати Тројицом „чистије и јасније“ (37). Продужујући тему апостола Павла, који је говорио да „сада ми видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем лицу“ (38). Григорије говори о „тамошњој светлости“, чије је достизање циљ хришћанског живота:

 

>>…Да предстојиш великом Цару, испуњавај се тамошњом светлошћу, од кога и ми примивши мали зрак, онолико колико се може јавити у огледалима и загонеткама, да стекнемо, на крају, сам извор добара, чистим умом созерцавајући чисту Истину, и да за садашње напоре ради добра стекнемо ту награду која (се састоји у томе), да се тамо наслађујемо савршеним причешћем и созерцањем Добра. То и јесте циљ нашег тајноводства, као што о томе благовесте богословске књиге и сами богослови.<< (39)

 

Сагледавање Божанске светлости бива за човека опит делимичног додира са Богом. Видевши у води сунчев одсјај, не може се мислити да видиш сунце у свој пуноћи – говори Григорије у једној од својих песама. Један човек види више светла, други мање; међутим сви су људи испод величине Божије. Бога покрива светлост, и пред Њиме се налази тама. Ко расече таму, тај се озарује „другом преградом више светлости“; а проникнути кроз обе преграде није нимало лако (40). Ипак сачувана је нада тога да човек, посветивши се духовном животу, достиже у будућем веку чисто созерцање Божанске светлости:

 

>>Дајем мисао Божанском Духу, трагове утискујући

Скривених красота и свагда светлости усходећи,

Полажем у основу живота заповести Божије,

Да бих и помоћником, сапутником и водичем

Христа имајући, лаким се надама одавде узнео,

Задобио живот чист и непрестајући,

И видео не само слабе истине одразе,

Као у огледалу и као у води,

Већ очима чистим саму истину (atrekiēn) сагледавао,

У којој је Тројица почетак и крај, Божанство једноравно,

Једна светлост у три истобожанска сијања.<< (41)


НАЗАД

 

НАПОМЕНЕ:

 

     1 Уп. Први део прве главе наше књиге. 

     2 Сл.18,13; PG 35,1001 = 1.269. 

     3 Уп. Moreschini. SC 358,62-70. Види: Špidlik. Grégoire, 75-83. 

     4 О очишћењу код Платона и Плотина уп. Louth. Origins, 7-10; 44-47. 

     5 Федр 67с. 

     6 О Платоновом утицају на Григорија уп. Gottwald. De Grigorio; Pinault. Platonisme. 

     7 О утицају платонизма на мистичко богословље Григорија Ниског уп. Daniélou. Platonisme. 

     8 О томе ша Григорије подразумева под појмом  „философија“ уп. Одговарајући део II главе наше књиге.

     9 Сл.16,1; PG 35,936 = 1.232. 

     10 Сл.21,2,1-8; SC 270,112-114 = 1.306. Упореди опширни коментар Максима Исповедника на овај текст: Амбигва; PG 91,1105 C-1205 C (уп. посебно 1193 C-1194 C: о прелазу иза граница материјалне диаде).

     11 Ен.6,9,3. 

     12 Ен.6,9,11. 

     13 Ен.6,9,11. Види: Григорије. Сл.21,1,25-26; SC 270,112 = 1.306: „(Бог) је граница жељеног и успокојење од сваког созерцања“. 

 

     15 Види: Пс.17:10-12 (по LXX). 

     16 Види: Изл.34:33. 

     17 У Плотиновој философији овај термин је означавао стремљење ка јединству са највишим Добром. 

     18 Сл.32,15,1-13; SC 318,116 = 1.470-471. 

     19 Види: схолију Илије Критског у PG 36,854 CD. 

     20 Ен.6,7,32-33. 

     21 Ен.6,7,31. 

     22 Ен.6,9,10. 

     23 PG 37,446 = 2.31. 

     24 Мт.5:14. 

     25 Фил.2:15-16. 

     26 Јерем.13:16. 

     27 Рим.13:12-13. 

     28 Сл.40,38,1-40,26; SC 358,284-292 = 1.568-570. 

     29 Идеја очишћења тела није нова; она је била позната античкој медицини и религији (види: Платон. Кратил 405ab: „...Обреди очишћења и очишћујуће жртве, како су прихваћене и од лекара и од пророка,... имају један циљ: да човек постане чист и душом и телом“). 

     30 Сл.39,8,13-18; SC 358,164 = 1.536. 

     31 Сл.40,37,1-17; SC 358,282-284 = 1.568.

     32 2 Кор.11:14. 

     33 Уп. Блажени Дијадох. Подвижничка реч, 40: „У то да наш ум, када у њему почне да осетно делује Божанска светлост, постаје сав светао, тако да и сам види обилно ту светлост која је у њему, не теба сумњати... Али бива да се нешто налик јави у уму, по злом деловању ђавола, некад као светлост, некад као огањ...“ 

     34 Подробније отом уп. Mossay. Mort, 110ff. 

     35 Сл.28,17,9-11; SC 250,136 = 1.402. 

     36 Сл.38,11,24-25; SC 358,126 = 1.527. 

     37 Сл.39,20,12-15; SC 358,196 = 1.544. 

     38 1 Кор.13:12.

     39 Сл.7,17,13-21; SC 405,222 = 1.170. О созерцању светлости као о  циљу постојања душе говори Плотин у Ен.5,3,17. 

     40 PG 37,749 = 2.196. 

     41 PG 37,1511-1512 = 2.271.