ЕСХАТОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА

 

По учењу Отаца Источне Цркве, обожење човека почиње и савршава се у земаљском животу, али се у потпуности реализује у будућем веку (1). По Григорију, „овде“ се човек припрема за обожење, међутим само „тамо“, након преласка у други свет, он га и достиже; то и јесте „граница тајне“ хришћанске вере (2).

У надгробној речи Кесарију, Григорије говори о посмртној судбини људске душе, дотичући се основних тачака хришћанске есхатологије – учења о изласку душе из тела и предокушања њеног будућег блаженства, догмата о васкрсењу, по коме се душа враћа у њено пређашње тело које се обожује заједно са њом, и на крају, учења о промени, обновљењу и обожењу читавог створеног света на коначној етапи његове историје:

 

>>Верујем учењу мудраца (3) о томе да свака добра и богољубива душа, након што се ослободи од свезанога са њом тела и ослобођења одавде, истовремено долази у осећање и созерцање добра које је очекује, јер оно што ју је помрачивало очишћује се или се одлаже, или и не знам шта још да кажем – наслађује се некаквим необичним наслађењем и весели се и радосно иде своме Владики, јер је побегла од садашњег живота, од тешких уза, и збацила са себе на њу стављене окове, којима је било оковано (букв. држано) крило разума; тада већ у визијама као да убира (=пожњева) припремљено јој блаженство. А нешто касније она и сродно јој тело, са којим се овде занимала философијом, узима са земље, давши га и сачувавши – прима на начин који је познат једино Богу, Који их је сјединио и раздвојио – и заједно са њиме (телом) наслеђује долазећу славу. И као што је душа делила тежину тела због саприродности, тако (сада) предаје телу своје утехе потпуно га натопивши у себе и поставши један дух и ум и бог са њим, када смртно и пролазно буде угушено животом... Због чега малодушност у нади? Због чега кукњава (суечусь)? Дочекајмо архангелски глас, последњу трубу, преображење неба, претварање земље, ослобођење стихија, обновљење читавог света<< (4).

 

Како се ово сасвим оптимистичко схватање посмртне судбине људске душе слаже са хришћшанским догматима о Страшном Суду, о загробној плати (воздаянии), о адском огњу припремљеном за грешнике? Григорије у својим делима не једанпут помиње Страшни Суд, иако га пре свега схвата у контексту идеје обожења – као онај тренутак када ће „устати Судија земље (5) одвојити спасене од гинућих, након чега ће Бог стати усред богова спасених (6) да би пресудио ко је достојан какве части и обитељи“. Григорије говори и о адском огњу, међутим допуста ту могућност да он за грешнике буде очишћујући, а не кажњавајући: „Може бити да ће се они тамо крстити огњем – последњим крштењем, најболнијим и најдуготрајнијим – који гута материју као сено и искорењује лакоћом сваки грех“ (7). На другом месту Григорије говори о адском огњу као о „кажњавајућем“ и назива га „овековечењем“ за грешнике, допустајући, ипак, могућност више „човекољубивог“ схватања:

 

>>Знам и за огањ не очишћујући, већ кажњавајући – или Содомски, који на све грешнике шаље Господ,... или уготовљени ђаволу и анђелима његовим (8), или онај који иде пред лицем Господњим и спаљује унаоколо непријатеље Његове (9), и што је ужасније од свега тога, иде заједно са црвом који не спава (10), неугасив и вечан (diaiōnizon) за зле.  Јер све то показује уништавајућу силу, уколико, ипак, и о томе не треба мислити човекољубивије и достојније Онога, који кажњава.<< (11)

 

Говорећи о човекољубивијем схватању Григорије очигледно има у виду такве ауторе какав је његов пријатељ св. Григорије Ниски, у чијем је лицу свог заштитника нашло учење о очишћујућој природи адског огња (12). По мишљењу Ниског епископа, адска мучења постоје због тога, да би се у њиховом огњу душа човека очистила од скверни греха: пролазећи кроз „крштење огњем“, душе грешника постају способне да приме учешће у свеопштем обновљењу, када ће се сви – не само људи већ и демони на челу са ђаволом – вратити у своје првобитно безгрешно и блажено стање. Идеја свеопштег васпостављења (apokatastasis), која је била веома драга Григорију Ниском (13), заснива се на учењу апостола Павла о томе да након свеопштег васкрсења, свргавања свих непријатеља Божијих и Христовог коначног уништења смрти, све ће се покорити Богу и „биће Бог све у свему“ (14). А сам термин „васпостављење свега“ (apokatastasis pantōn) позајмљен је из књиге Дела апостолских (15).

У „Богословским беседама“ Григорије управо говори о коначном васпостављењу, када ће људи достићи стање свецелог обожења и уподобљења Богу:

 

>>Биће, пак, Бог све у свему (16) у време васпостављења (apokatastaseōs),...(17) када ћемо ми, који сада због покретања и страсти, или уопште немамо у себи Бога, или га имамо само у малој мери, постати свецело богослични, који примамо свецелог Бога и само Њега. То је савршенство ка коме хитамо. О њему нам говори и сам Павле... А којим речима? „Где нема ни Јелина ни Јудеја, ни обрезања ни необрезања, ни варвара ни скита, роба, слободног, него је све у свему Христос.<< (18)

 

Оваквим ставом је Григорије Богослов, како се чини једнодушан са Григоријам Ниским. Ипак, за разлику од последњег, он никада није проницање у есхатологију (эсхатологические прозрения) доводио до логичког краја; есхатологија је за њега област питања, а не одговора, област нагађања, а не тврдњи. „Васпостављење свега“ за Григорија је предмет наде, а не догмат вере. Григорије не одриче вечна мучења, али не одриче ни могућност свеопштег спасења; и једно и друго за њега остаје под знаком питања. Говорећи о васкрсењу мртвих Григорије пита: „Да ли ће се касније сви сусрести са Богом?“ (19). И оставља питање без одговора. Есхатолошко обожење човечанства је једна од многобројних тајни хришћанске вере, и налази се изван граница рационалног сазнања.

Небеско царство, кога ће се праведници удостојити након свеопштег васкрсења, Григорије пре свега замишља као царство светлости, где ће људи, избавивши се од изопачености земног живота ликовати „као мале светлости унаоколо велике Светлости“ (20). То је оно царство „у коме је станиште оних који се веселе и поју непрекидну песму, у коме је глас оних који празнују и глас радости, у коме је најсавршеније и најчистије озарење Божанства, које сада примамо само у загонеткама и сенима“ (21). У том царству се дешава коначно сједињење човека са Богом, приопштење Божанској светлости, васпостављење и обожење свецеле људске природе.


НАЗАД:

НАПОМЕНЕ:

     1 Види: Lot-Borodine. Deification, 21. ^

     2 Сл.38,11,22-24; SC 358,126 = 1.527. ^

     3  Могуће је да се Григорије ослања на претходну хришћанску традицију; ипак, вероватније је да има у виду грчке философе, посебно Платона; у цитираном тексту чујни су одјеци описа посмртног искуства душе у платонском Федру (246a-256e). ^

     4 Сл.7,21,2-33; SC 405,232-236 = 1.173. ^

     5 Уп. Пс.93:2. ^

     6 Уп. Пс.81:1. ^

     7 Сл.39,19,18-23; 194 = 1.543. ^

     8 Мт.25:41. ^

     9 Пс.96:3. ^

     10 Уп. Мк.9:43. ^

     11 Сл.40,36,23-32; SC 358,282 = 1.568. ^

     12 Види: О души и васкрсењу (PG 46,89 B, 100 A, 105 D, 152 A); Велика реч оглашенима 8,9; 8,12; 26,8 (PG 45,36-37; 69), и др. ^

     13 Учење Григорија Ниског треба разликовати од, на Констатинопољском сабору, осуђеног Оригеновог учења о „апокатастази“; у Григоријевом систему се одрицало пресељење душа, њихово предпостојање телима, и претпостављало се учешће тела у свеопштем васкресењу. Види: В.Лурье. Послесловие, 157. ^

     14 1 Кор.15:22-28. ^

     15 Уп. Дап.3:21. ^

     16 1 Кор.15:28. ^

     17 Дап 3:21. ^

     18 Сл.30,6,31-44; SC 250,238 = 1.432-433. ^

     19 PG 37,1010 = 2.64. ^

     20 Сл.18,42; PG 37,1041 = 1.288. ^

     21 Сл.24,19,9-13; SC 284,82 = 1.357. ^