АРХИЕПИСКОП АЛБАНСКИ АНАСТАСИОС

ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ У ИСЛАМУ

(Исламски морални закон)

За ислам је речено да представља најпотпунији морални теизам. Закон је његова јача страна, пре него теологија, а његова снага лежи у теологији као закону. [1] Јако осећање да је Бог апсолутни владар свих светова и човековог живота, те наглашавање дужности потпуног потчињавања Њему, усмеравају пажњу муслимана на придржавање Божијих заповести, а не на бављење тајном Његове личности. Језгро вере су божанске заповести и послушање – ислам (islam).

Муслиманска побожност веома је реалистична и практична; у основи се састоји од усклађивања свакодневног живота према једном обрасцу који је људима дао Бог преко свог Пророка. Ова оријентација придаје нарочиту важност појму закона уопште, одређивању човековог понашања у његовом личном и друштвеном животу.

1. МОРАЛНА НАЧЕЛА КУРАНА И ПРЕДАЊА

Исламски принципи и друштвене институције утврђене су Кураном, [2] аналитички допуњени традицијом (хадисима), а евентуално и даљим разрадама и установљавањем закона преко шеријата ( sh ari‘a). У ограниченим оквирима овог сажетог прегледа даћемо нацрт само главних начела. Куран је препун практичних одредби законског карактера и упутстава која се тичу породичних односа и друштвених институција. Нашироко обрађује питања породичног, наследног, судског, кривичног права итд. Мухамед је био тај који је врло вешто проценио основне елементе арабљанских предања и адекватно их уобличио. [3]

а) Породичне институције; положај жене

I. Једну од најимпресивнијих разлика које постоје између ислама и хришћанства несумњиво представља исламско потцењивање жене. [4] Света књига ислама увек директно наглашава надмоћ мушкарца:

„Мушкарци управљају (и воде бригу о) женама, јер је Алах одликовао (и уздигао) једне изнад других и јер они (мушкарци) троше своје иметке (за издржавање жена) . Добре жене су покорне (Богу) , чувају тајне (у одсутности мужа што треба чувати: част и иметак) зато што Алах чува (њих) . А оне (жене) за које се бојите да ће бити непокорне, савјетујте их, оставите их у постељама (не прилазите им) и истуците их; а ако вам се покоре, не изналазите против њих никаква начина (да им учините насиље) . Заиста је Бог узвишен (и) велик” (En–Nisa, Жене, 4:34).

Просто поређење ових изрека у вези са оним што је о женама написано у Новом завету (на пример Гал. 3:28, „нема више мушког ни женског”) открива различита поимања двеју вера по овом питању. Ово право јачег пола проширује се на разне видове живота, као што ће се видети у наставку. Без обзира на доброту и љубазност Мухамедову према женама, његово искуство, чини се, било је често непријатно. По предању које се приписује Имран ибн Хусеину (‘Imran ibn Husain), Пророк је рекао: „Приметио сам рај и видео да су већина његових становника сиромашни; и приметио сам пакао и видео да су већина његових становника биле жене”. [5]

Израз ограничавања жене у исламском друштву су и различите обавезе које су наметнуте муслиманки; на пример скривање лица велом које још увек важи у исламским земљама. [6]

Јака дискриминација жена налази су у куранском законодавству о браку и разводу. Света књига ислама не само да дозвољава већ и освештава полигамију мушкарца. [7] Што се тиче броја супруга једини цитат који се на то односи и одређује га јесте: „Ако се бојите да нећете бити праведни према сирочади, вјенчавајте жене које вам се свиђају по двије, по три и по четири, ако се будете плашили да (им) нећете бити праведни (тада вјенчавајте само) једну или које су у вашој власти” (En–Nisa, Жене, 4:3). Последња реченица подразумева ропкиње из рата или оне које су купљене; (уп. El–Me‘aridz, Успоништа, 70:21). У класичној правној литератури не само да је дозвољена већ се и препоручује полигамија, уколико муж поштује услов једнакости међу супругама. [8] Шиити (погл. I / 3), осим канонских бракова с четири жене, имају могућност склапања привремених бракова. [9] Међутим, треба напоменути да Мухамед није био тај који је увео полигамију, већ је само усвојио важећи режим у арапској заједници и чак ограничио број жена. Занимљива је обавеза мушкарца да не узима више жена него што може да издржава, а у обавези је и да се према свим супругама понаша добро.

Упоредо са законитим женама као што се види и из горе наведеног параграфа, муслиман може имати неограничен број наложница. [10] Заробљенице из ратова су аутоматски додаване харемима јаких бораца. Ово је наравно снажило ратничку страст и одлучност муслиманских ратника у ратовима против „неверника”. Наложнице ропкиње стављане су на апсолутно располагање свом господару; он је могао да их користи како жели, да их прода када одлучи. Ако би нека ропкиња постала мајка, имала је бољи третман; ако роди сина обично би добијала слободу.

Постоје наравно извесна ограничења при склапању брака; на пример, није дозвољено склапање бракова између блиских рођака. [11] Такође је забрањено муслиману да се ожени удатом женом која није добила развод. Ако је међутим, у питању супруга неког „неверника”, брак се може склопити без претходног развода. [12] Муслиман има право да се ожени хришћанком или Јеврејком, а да она не напусти своју веру. [13] Муслиманка међутим, нема право да постане супруга хришћанина или Јудејца.

Такође, обичај мираза јасно је утврђен, али је супротан од онога који је познат код нас; мираз даје супруг невести. Без давања мираза брак са слободном женом сматра се неважећим. [14]

II. Куран се стално суочава с питањем развода и озакоњује га са изненађујућом лакоћом; наравно само у корист мушкарца. [15] Ако би се супруга усудила да затражи развод муслиман има право да је пребије. [16] Само уз заједничку сагласност и исплатом надокнаде супругу, обично враћањем мираза, могућ је развод брака на иницијативу жене. [17] Прибегавање судовима обично није повољно по нежнији пол.

Процедура развода је врло једноставна; довољно је да супруг званично објави: „Од сада те отпуштам” [18] и брак се поништава. Осим те олакшице познати су и одређени, посебни детаљи муслиманских одредби о разводу брака; на пример супруг може да се разведе два пута од своје жене и опет да је ожени. Ако би међутим, хтео ово трећи пут, забрањено му је да поново настави да живи с њом, осим ако се она не уда за другога, а тај се касније разведе од ње. [19] У области брака и развода исламске одредбе представљају јасно одступање од нивоа на који је хришћанство уздигло брак. Оно што је садржано у предностима мушкарца јасно поставља жену на нижи ступањ и претвара институцију брака у неједнаки однос. [20] Независно да ли се у наше време појављују ограничења у полигамији (в. погл. I / 3) чињеница јесте да тврђења у Курану остају за муслимане „Реч Алахова”.

Куран дакле размишља и о отпуштеним супругама. [21] Спречава их да живе заједно с другим мушкарцем пре него што прођу три месеца, да би се јасно знало очинство њихове деце [22] и могуће је да се поново успостави брак ако муж промени мишљење. Куран такође промишља о мајчинству, те ако се покаже да је распуштеница трудна има право да остане у кући свога мужа. Ако се породи, бивши супруг је дужан да је издржава две године док не престане да доји дете. [23] Разведена супруга има право да преузме старатељство над својом децом обично до узраста од седам година. Што се тиче времена суживота деце и мајке постоје различита мишљења у различитим школама. Деца наложница сматрају се законитом и она имају иста права као и она из законитих бракова. Такође, признаје се усвајање али права усвојене деце која одатле произлазе нису иста с правима рођене деце, нарочито када се ради о наслеђивању. На крају, с много прецизности Куран одређује и састављање тестамента и наследна питања. [24]

III. Нарочито се наглашава како у Курану тако и у хадисима, поштовање према родитељима.

„Твог Господар је одредио да робујете (служите) само Њему и да чините добротворство родитељима. Ако једно од њих или обоје, достигну (доживе) код тебе старост не реци ни: – Уф! – (знак досађивања) , не одбијај га (што ти се од њих не свиђа) и говори с њима благим говором. Спусти пред њима (своја) крила понизности из милости (буди им нјежан) и реци: – Мој Господару, смилуј им се, као што су они мене нејака одгајали! – ” (El–Isra, Ноћно путовање, 17:23–24) У једном предању ово поштовање проширује се на родитеље других људи: „Mеђу смртним греховима треба да буде и проклетство човека од његових родитеља”, рекао је Пророк. Приметили су: – Посланиче Алахов, како је могуће да буде проклет од његових родитеља? – Одговорио је: – Онај који псује родитеље другога псује истог свог оца и мајку. – ” [25]

Очева власт изражава се, између осталог, у праву оца да изабере мужа својој невиној кћерци и да закључи брак на рачун сина који се налази у предпубертетском добу. Наглашава се обавеза подршке и бриге о мајци.

Један хадис који се приписује Абу Хураири наводи да је неко упитао Мухамеда: „ – О Посланиче Алахов, ко је онај који има већа права од мене, што се тиче доброг понашања? – Он (Пророк) одговори: – Мајка твоја. – Упита (поново): – А после ко? – (Пророк): – Мајка твоја. – Упита (поново): – А после ко? – (Пророк) одговори: – Мајка твоја. – Упита (поново): – А после ко? – (Пророк) одговори: – Отац твој. – ” [26]

б) Поштовање живота, части и имовине истоверника

У древној арабљанској заједници уз патријархалну породицу створен је и круг клана, расне групе. Ислам је проширио тај вид заједништва да би у њега обухватио целу уму (umma), муслиманску заједницу; члановима заједнице давана је независност у погледу приватне својине и личних права, а задржавана је међузависност у одређеним потраживањима опште природе попут противосвете и наследних питања. [27] У исламској светој књизи не постоји конкретан кодекс заповести, сличан Мојсијевом декалогу или Беседи на гори. Доста наредби сличних с десет заповести (осим треће и четврте), обухваћене су у 17. сури под називом „El–Isra, Ноћно путовање” (24–25, 28–31, 33–41).

I. Као прво ислам осуђује прељубу и злостављање: „И не приближујте се блуду! Заиста је то срамно. И (какав је то) ружан пут!” (El–Isra, Ноћно путовање, 17:32. Уп. стих 29: „Расипници су шејтанска браћа”). Наметнута казна достиже до „стотину удараца бичем сваког”, [28] међутим, да би била валидна тражи се сведочење четири муслимана или изричита изјава супруга; ако се докаже неправедно оптуживање за прељубу, клеветник бива најстроже кажњен. [29]

II. Куран такође забрањује убиство и осуђује древни арабљански обичај да се усмрћују женска одојчад; прихвата међутим, одређене изузетке „из праведних разлога”. Мухамед није искоренио древни обичај освете (в. погл. I / 1), али ју је ограничио уз препоруку „да се не прекораче границе” [30] и одредио је да је само најближем рођаку жртве дозвољено да предузме освету, те да је предмет освете искључиво убиство док упоредо препоручује праштање. Убиство једног роба или једног немуслимана не оправдава освету нити она важи у случају убиства верника из нехата. У последњем случају сходно обичају намећу се разне казне; на пример када се ради о убиству муслимана, намеће се плаћање извесне суме новца породици жртве и ослобађање једног верника из заробљеништва. [31] Када се ради о убиству жене одштета стиже на половину а када се ради о робу изједначава се с његовом куповном вредношћу. У случају када не постоји могућност материјалне надокнаде, намеће се само пост од два месеца. [32]

III. Само на једном месту у Курану говори се о пљачки, али с много строгим санкцијама: „А крадљивцу и крадљивки одсијеците руке за казну због онога што су заслужили (примењујући на њима) Божју казну. Бог је моћан (и) мудар” (El–Maide, Трпеза, 5:41). На основу тог начела неумољиви муслимански закон одређује сечење десне руке лопова до зглоба, а у случају понављања – леве ноге. При даљем кршењу намеће се затвор или сходно правним школама строже казне, попут сечења преосталих удова. [33] Да би се наметнуле праведне казне проверавају се одређене претпоставке; на пример да ли вредност онога што је опљачкано прекорачује одређени износ, да ли постоје два сведока оптужбе и др. Доста је случајева пљачки где се починилац ослобађа казне, на пример не кажњава се проневера имовине супруга или супруге, предмета из домаћинства блиског рођака итд. [34]

IV. Лаж као радња човека не осуђује се у Курану јасно и снажно. Релевантни текстови односе се на лаж у ширем верском смислу ? као лаж учења. [35] Уопштено, муслиман се позива да буде поштен. Многи курански наводи односе се на рад и трговину. Различити цитати препоручују употребу поштених мера и аршина: „Праведно мјерите и вагајте!” (El–En'am, Stoka, 6:152). [36] Дужност верног придржавања договора јасно се наглашава: „О вјерници испуњавајте уговоре (обавезе) ” (El–Maide, Трпеза, 5:1). На крају препоручује се благост и стрпљиво чекање на дужнике. [37] На најстрожи начин осуђује се лихварење [38] и подмићивање. [39]

в) Одредбе у вези с различитим аспектима личног живота

Света књига ислама садржи многе забране у односу на храну, на пример забрану једења свињског меса, [40] чиме подсећа на менталитет јеврејског законодавства. Одступања од тих забрана прихватљива су само у случајевима крајње нужде. [41] Строго се забрањује играње игара на срећу и опијање. [42] Иако се ово последње искључује у потпуности из живота муслимана, нада у уживање у вину премешта се у подобности живота у рају. [43] Наравно многи муслимани не чекају судњи час да би у њима уживали, пиво и друге врсте алкохолних пића већ данас им пружају рајски ужитак.

У животу и облачењу намеће се једноставност, избегавање расипништва и у складу с тим одређују се различите стране личног живота. Начин на који ће муслиман отпоздравити друге људе, врста украшавања и одећа није питање личног избора. То припада сфери верске традиције и она је одређује. Целокупно понашање особе и ритам живота предодређени су детаљним одредбама по чему се с Кураном може упоредити само јеврејски Талмуд. [44]

Међу муслиманским становништвом прихваћен је обичај обрезивања у предпубертетском узрасту, иако се ово не наводи у Курану. Обрезивање јесте нарочити показатељ разликовања од хришћана, Персијанаца, Хиндуса и других. Такође, то се препоручује и за девојке, али се врши ретко, само у складу с традиционалним обичајима, као на пример у Африци.

Куран често веома лирски наглашава великодушност, доброту, правичност и љубазност. [45] Међу најчешће понављаним својствима Бога јесу толерантност, благост и милосрђе. Као што смо видели из претходног поглавља, у Курану се на много места подвлачи обавеза помоћи онима који се налазе у тескоби. „Подај ближњему (рођаку) , његово право, биједнику и путнику и не расипај расипнички” (El–Isra, Ноћно путовање, 17:26). Доброчинство се уско преплиће с молитвом и постом. [46] Мухамед је, сећајући се свог искуства, нарочито инсистирао на обавези нежности према сирочади. „И не прикучите се иметку сирочета осим (на начин) који је најљепши, све док не постане пунољетно” (El–En'am, Стока, 6:152). [47] Такође, налаже се коректност у речима и уопште понашању, углавном према муслиманима.

Куран осуђује гордост: „Бог не воли охоле и узгорите” (En–Nisa, Жене, 4:36). [48] Исто тако не воли ни хвалисање у вршењу доброг. [49] Уопште, ислам разликује дух милосрђа и схватања човекове слабости. Многа предања представљају Пророка како изражава великодушност и показује изузетно разумевање за личне тешкоће људи. [50]

г) Поимање светог ратa; џихад (jihad)

Под утицајем мирољубивих декларација и неговања пријатељске атмосфере међу народима, данас (књига је написана 1975. – прим. изд .) се обично не говори о овом значајном чиниоцу исламске тактике. Међутим, чак и ако се изузму одређени историјски догађаји, остају свети текстови. Охрабрења Курана у односу на динамично, борбено суочавање с „неверницима” често је и непосредно: „Борите се против њих све док смутња не буде (истријебљена) , а вјера у Алаха (примљена) ! Ако се устегну, нема непријатељства осим према силницима” (El–Bekare, Крава, 2:193). [51]

Понекад се „светом рату” придаје шири смисао; на пример, џихад се сматра протестом против злоупотребе власти. [52] Међутим, класично значење заповести остаје несумњиво. Земље ван владавине ислама зову се: „Кућа рата” (Dar–al–Harb) и супротстављене су „Кући ислама” (Dar–al–Islam). То су области борбе ? нарочито где влада многобоштво, безбожништво и идолопоклонство ? све док се преко џихада не врате под власт истинске вере. [53] Ислам је увек био наметљив; тамо где убеђивање није доносило резултата, оштрица мача је била убедљивија. Ширење вере преко „светог рата” подстицало је ислам у периодима његовог ширења. На тај начин он је брзином муње успео да завлада простором од Гибралтара до реке Инд. Исламу, да би завладао, нису били потребни милиони мученика, његових следбеника, као што је то било потребно хришћанству. Више је волео да нове вернике потражи међу следбеницима других религија. Јеврејска и хришћанска популација, као следбеници Писма (уједно потребни за економску добробит државе ратника), имали су право да задрже своју веру уз наметнути порез по глави. Јасно је да су многи владари стално изврдавали ово право. Џихад, основни узрок динамичности муслиманске вере, још једном показује да је ислам, напоредо са својим верским карактером, имао и политичко утемељење. Пророк није основао само верску заједницу, већ и државу.

Овакво поимање „светог рата”, иако је у првом историјском периоду давало снажан импулс ширењу ислама, изменило се крајем XIX и почетком XX века у осетљивом тренутку за Мухамедове следбенике. Развој ситуације који није био у складу с Пророковим учењем да ће верници увек имати благодат Божију а с њом и победу, навела је многе муслиманске народе, који су се тада налазили под влашћу других држава, да се суоче с таквим једностраним верским расуђивањем.

д) Институција ропства

Ропство се директно признаје у Курану и повезује се са „светим ратом”. [54] По званичном исламском законодавству роб је заробљеник у рату, „неверник”, ухваћен у нападу на непријатељске земље; дете ропкиње је роб ? уколико му је отац роб или незаконити господар ропкиње или, иако је господар, не жели да га призна своје дете. На тај начин ова класа се повећавала не само у рату него и наталитетом. Робови су, као и други облици власништва, по класичном исламском законодавству променљиви. Муслиман има право да прода или поклони једну своју ропкињу наложницу. Наравно ти прописи нису искључиво одлике Мухамеданског закона. Ипак, из овога се јасно види да у класи робова остају само немуслимани; брат је исте вере. Ради се о основном начелу из кога се види колико широко ислам схвата питање „верске слободе” и открива нам још један мотив исламизације. Они који су доживели макар мало политичког или друштвеног притиска могу да замисле шта овакве институције у дугорочној политици значе за психолошки слабе народне масе, без наде у помоћ споља.

Мухамед је промишљено одлучио да смањи суровост у поступању с робовима и да уједначи ову институцију. Такође је мотивисао муслимане да ослобађају своје робове уколико ови покажу достојно понашање. Ослобођење се вршило писменом изјавом или усмено пред два сведока. Понекад се закључивао јасан договор у погледу услова добијања слободе. [55]

Данас, под притиском многих међународних декларација о слободи човека, из законодавних норми многих исламских држава изостављају се куранске одредбе и предања о ропству. Донедавно међутим, ропство је наставило да се одржава као званична институција. Тек 1962. исувише традиционални ислам у Саудијској Арабији је рпихватио поништавање ропство, прекорачивши тиме слово исламског канонског права.

Мухамед је нашао институцију ропства дубоко укорењену у арапској стварности; под знаком питања је да ли је уопште могао да је укине. Уосталом и многи философи, као на пример Аристотел, расуђивали су да ропство припада природном поретку ствари. У Курану међутим, ова институција, толико увредљива по достојанство човека окружује се ауторитетом „Речи Алахове”, односно признаје се као део Богом даног закона. Наравно и многи само по имену „хришћани” појављивали су се с времена на време као сурови трговци робљем. Међутим, њима је највећи непријатељ увек био Нови завет и основна хришћанска начела о достојанству сваке човекове личности, без изузетка. Иако се нису колебали да искриве чак и Јеванђеље да би оправдали своја дела, јасне идеје хришћанства о слободи и једнакости људи су их ипак у томе ометале. Насупрот томе, ислам је и верски подржао ропство као легалну друштвену институцију.

Из до сада наведеног очигледно је да се многа исламска морална начела поклапају са оним проповеданим у хришћанству, нека су неутрална, док одређена долазе у јасну супротност с јеванђелским духом. Савременог човека нарочито запрепашћују друштвене структуре које се супротстављају праву на слободу свих људи и он нема поверења у њих. Конкретно имамо на уму: прво, потцењивање жене и скандалозну једностраност у корист мушкарца у питањима брака и развода; друго, званично верско признавање институције ропства; треће, теолошко оправдање рата упркос лукавим тумачењима и разјашњењима појединих „свештеника”. Охрабрује чињеница да духовна врења, која су у наше време убрзана на светском нивоу, принципи међународног права о једнакости људи и поштовању личне слободе који јасно следе из хришћанских идеала, доприносе новом поимању тих класичних муслиманских ставова, те барем у пракси, њиховом реформисању

2. ФОРМИРАЊЕ ЗАКОНА

а) Шеријат (S h ari‘a) – канон живота

Посебан муслимански термин који изражава смисао моралног закона и вере јесте реч шеријат ( sh ari‘a), која означава пут моралног и богослужбеног задатка, основане законе и правила по вољи Божијој, онако како су формулисани у Курану и образовани у току прва три исламска века под универзалном свешћу „Куће ислама”. [56]

Обдарени правници разрадили су различита муслиманска начела, покушали су да их протумаче и систематизују, што је за резултат имало да се рано, већ од II века после хиџре, развије муслиманска правна наука – фик (од речи „fiq” што значи: знање, интелигенција). [57]

Наш термин „закон” којим се обично објашњава муслиманска шеријат, иако се на први поглед појављује као најповољнији, често доприноси стварању забуна. Тим термином, током дуговековне употребе речи у оквиру различитих културних и верских претпоставки, обично се означавало канонско право коначно одређено и наметнуто од стране државе. У пракси усвојен шеријат ( sh ari‘a) као „закон државе” добија ово својство; у ширем пак верском значењу остаје у религијској свести јак осећај доминирајуће власти Бога, па овакав шеријат не подлеже државном или неком другом механизму за наметање „закона”. Шеријат такође обухвата одредбе које нису укључене у област данашњих законика попут питања вере, облачења, личне хигијене, поста итд.

Сви аспекти човековог живота у јавном и приватном сектору, сви случајеви трговачке, породичне, политичке и верске активности и понашања подлежу одредбама које су одређене исламском вером. Закон је био везивно ткиво целог муслиманског света и основни чинилац једнообразности која се појавила у животу муслимана од Гибралтара до Индонезије.

б) Политичка основа

Утицај Курана и хадиса био је одлучујући у свим областима живота, од приватног живота, где се прописују норме доброг понашања, правила облачења и слично, до уопштено друштвених области где се задире у питања попут организације државе и управљања државом. У „Речи Божијој”, у примерима из живота „Посланика Божијег” и првих владара муслиманске заједнице побожни правници су покушали да пронађу темељна начела о устројству муслиманске државе. У овим изворима не постоје непосредни, подробни описи организовања државе; међутим, заинтересовани за тај проблем тражили су теоријске, теолошке основе на којима би се развијала и муслиманска политичка свест. Класични облик државне структуре ислама био је халифат, који се формирао после Мухамедове смрти и који се и поред бројних потешкоћа одржао до почетка XX века. [58]

Праћење развоја политичке историје муслиманских народа одвело би нас далеко изван оквира овог религијског прегледа. За сада само наводимо да пример теоријске анализе муслиманске државе као верско–политичке институције представља рад чувеног Мавардија (Аl–Mawardi, у. 1058), [59] док се међу приручницима практичног политичког усмерења издваја књига Низаму– л–Мулка (Nizamu–l–Mulk) који је живеo пред крај династије Абасида. [60] Подстрек стварању једне муслиманске политичке философије дали су на Истоку философ ал–Фараби (Аl–Farabi), који је био под утицајем Платонове Државе , [61] а на Западу Ибн Халдун (Ibn Kh aldun). [62]

в) Разликовање радњи

Исламско право класификује човекове радње у пет група: а) обавезне, дужности (wajib, fard), чије пропуштање намеће казне; б) препоручене (mandub, mustahab) односно радње вредне хвале, богоугодне, чије се пропуштање не кажњава; в) дозвољене, „неоклеветане” (mubah, ja‘iz) за које није предвиђена ни казна ни награда; г) неодобравајуће (makruh) за које се не намеће казна, али треба да се избегавају; д) паклене, изричито забрањене радње (haram, mahzur) чије се кршење кажњава законом државе.

Неки примери ће појаснити слику. Пет дужности које смо анализирали у претходном поглављу, као и учешће у светом рату, припада првој категорији (wajib) за верника обавезних радњи. У приватну сферу обавеза спада склапање брачног уговора пред два сведока. Препоручена радња (mandub) је пружање посебног смештаја свакој од законитих супруга. Дозвољеном, неоклеветаном радњом (mubah) сматра се одлука мужа да узме четири жене, међу којима и хришћанке или Јеврејке, као и воља да раскине брак придржавајући се одговарајућих одредби. Заслужују осуду (makruh) радње попут играња карата, опијања и слично. У оне паклене, изричито забрањене радње (haram) убрајају се озбиљнији прекршаји попут убиства муслимана или пљачка његове имовине. Многе од предвиђених казни прихваћене су у законима многих држава; међутим, постоје и друге које се осуђују, али које остају само у сфери приватног и при којима држава не интервенише. [63]

г) Правне школе

Проблеми вредновања и класификовања пет горе наведених радњи и одређивање тежине сваке засебно, дали су повода за стварање различитих правних школа у периоду између VIII и IX века, од којих је свака посебно утицала на одређену област. [64]

1. Стара ирачка школа, по имену Ханафи (Hanafi) коју је основао Абу Ханифа (Abu Hanifa у. 767 / 150. г. хиџре) која је владала у Турској и централној Азији. [65]

2. Школа у Медини, по имену Малики (Maliki) коју је основао Малик Ибн Анас (Malik Ibn Anas у. 795 / 179. г. хиџре), која се наметнула у северној и западној Африци. [66]

3. Школа позната као Шафи ( Sh af‘i), која jе представља реформацију претходне, освојила је области источне Африке, јужне Арабије, Персијског залива, земаља источно од реке Инд и Индонезију. Њу је утемељио Мухамад Ибн Идрис ал–Шафии (Muhammad Ibn Idris al– Sh afi‘i у. 819 / 204. г. хиџре). [67]

4. Такозвану Ханбали (Hanbali), новију ирачку школу која се сматра најстрожом, основао је Ахмад Ибн Ханбал (Ahmad Ibn Hanbal у. 855 / 241. г. хиџре) и владала је углавном у Арабији, представљајући конзервативни поредак. [68] Сваки муслиман следи једну од тих школа. [69] Оне су разрадиле правне принципе у односу на изворе муслиманског законодавства, и на тај су начин стекле углед, тако да би се свако истраживање „исламског закона” у средњем веку ван ових оквира могло сматрати узалудним. У исламском свету су на основу шеријата образовани разни правни системи и мноштво судских приступа различитог типа. [70]

д) Значај иџма (ijma‘) и улама (‘ulama)

Из онога што смо до сада изнели јасно је да у систематизацији догматских и моралних канона муслиманског света осим основног извора, Курана, одлучујућу улогу имала у првом реду традиција, у а другом, теолошка размишљања исламских мудраца. Муслимански закони одувек су имали прворазредну улогу у „Кући ислама”, значајнију од улоге одговарајућих теолога у Цркви. Постојали су и исламски теолози који су анализирали Куран и предање. [71] Они су представљали носиоце, заступнике и ствараоце исламског духа и морала. Кадгод се појави нејасноћа у вези са оним шта треба чинити, критеријум за избор представља иџма (ijma‘), односно заједничка свест, сагласност (concensus) муслиманских правника – теолога, „законодаваца”. Снага овог чиниоца у исламу се на одлучан начин јавља нарочито међу сунитима. Новине, попут обожавања светитеља, биле би неразумљиве без могућности коју нуди иџма (ijma‘). Без ње би била неостварива и поништавања разних обичаја који су по Курану законити. Утицај какав уламе (‘ulama) – „познаваоци”, теолози, стручњаци – имају у исламу, није забележен у историји религија. [72] Они су често својим утицајем изазивали преврате и свргавали владаре. Ниједна врста свештенства не може се поредити с њима и са ауторитетом који они уживају међу муслиманским верницима. Власт улама (‘ulama) нема одређену свештеничку нијансу. Она не проистиче из идеја о посредовању између Алаха и људи. Једноставно, мудраци су у положају да боље знају и тачније тумаче „Реч Божију”, Куран.


[1] Cragg, House , 1969, 45. Уп. Adams, Reader , 1964, 316.

[2] Roberts, Social Laws , 1971. Rahbar, God of Justice , 1960. Gardner , La Cite musulmane , 1954.

[3] О обичајима арабљанске заједнице у Мухамедово време в. W. Smith, Kinship and Marriage in Early Arabia , Cambridge 1885. Исти, Religion , 1956. Уп. дела поменута у напоменама 29 и 32 погл. I / 1 и нап. 29 у погл. II I / 1 . В. и S. A. Kamali, The Moral Basis of Faith. An Islamic Interpretation , MW 55 , 1965, 9 – 18, 112 – 116. H. Abda – Ati, The Concept of Morality in Islam , JRAI 2, No 3 , 1975, 37 – 40.

[4] Више о томе в. G. H. Bousquet, L' ethique sexuelle de l'Islam , Paris 1966 115 – 119. Ben Abdallah, L'Islam et la condition feminine: Une opinion algerienne , Le Monde Non – Chretien , 1958, 185 – 203. Jomier, Introduction , 1964, 139 – 155. О покушају оправдања исламских ставова в. чланке: M. F. R.Ansari, The position of Woman in Islam , JRAI 2, No 1 , 1974, 45 – 55; и No 2 , 1974, 20 – 25. M. Imran, Counsel and Warning to Women , JRAI 2, No 2 , 1974, 40 – 44. The Fifth Book of Islam, Marriage, Divorce and Sex. Lessons in Islam , Series, V , Lahore 1958, 1967 3 , 4 th repr. 1973.

[5] Al – Bu kh ari, Sahih . Shacht , Islam , 1931.

[6] „Њима ( женама Посланиковим ) нема гријеха ( ако се не сакрију ) од својих очева, синова, браће, сестрића, њихових жена и оних који су у њиховој власти . Бојте се ( о ви жене ) Бога ; заиста је Бог свједок свакој ствари ... О вјеровјесниче, реци својим женама и својим кћерима, и женама вјерника да обуку на себе своје огртаче. То је најбоље да буду препознате, па да не буду узнемираване. Заиста Алах опрашта ( и ) милостив је” (El – Ahzab, Савезници, 33:55, 59) . Овај обичај постојао је у арабљанској заједници и пре Мухамеда.

[7] Куран стално говори о „женама” и „онима у њиховој власти” (El – Me‘aridz, Успоништа , 70:21 ; El – Mu'minun, Вјерници , 23:6 и др. ) .

[8] Gibb , Islam , 1971, 179.

[9] Нав. дело , Roberts , Social Laws , 1971, 7.

[10] (Забрањено вам је вјенчавати) удате жене осим оних које су у вашој власти ( у рату заробљене. Ово вам је ) Божја заповијед. Дозвољено вам је друге осим тих ( наведених ) , тражити ( вјенчавати ) са својим имецима ( трошећи за брачне дарове за живот ) у браку, а не за ванбрачни живот” (En – Nisa, Жене , 4:2 4 ) , „и који чувају своје сполне органе, осим (у браку) са својим женама и с оним (робињама) које су у њиховој власти” (El – Mu'minun, Вјерници , 23:5 – 6. Уп. El – Me‘aridz, Успоништа , 70:29 – 30).

[11] О препрекама брака, в. En – Nisa , Жене, 4:26–27. Постоји и органичена ендогамија нарочито између рођака по оцу; просидба за брак кћерке очевог брата има предност, а развод с њом изазива скандал; Gibb , Islam , 1971, 178.

[12] „О вјерници, кад вам дођу вјернице као мухаџирке (исељенице) , провјерите (прокушајте) их (њихово вјеровање) , а Бог најбоље зна (какво је) њихово вјеровање. Ако их знате као вјернице , не враћајте их невјерницима. Оне ( више ) нису дозвољене њима ( невјерницима ) , нити су они ( невјерници ) дозвољени њима ( вјерницама ) . Подајте им ( невјерницима ) оно што су дали ( на име брачних дарова тим вјерницама ) . Нема вам сметње да их ви вјенчате након што им дате мехр ( женидбене дарове ) (El – Mumtehane, Провјерена , 60:10) .

[13] „Данас су вам дозвољене лијепе и чисте ствари. Дозвољена су вам и јела оних који слиједе ( једну Божју ) Књигу, а ваша јела су њима дозвољена . ( Вама су дозвољене ) честите жене правовјерне и честите жене оних којима је дата Књига прије вас, када им дате њихове брачне дарове, оженивши се њима, не чињећи са њима блуд, нити их узимајући за приљежнице ( конкубине ) (El – Maide, Трпеза , 5:6) .

[14] Више о томе в . Gibb, Islam , 1971, 179.

[15] „За оне који се закуну (да се неће прикучивати) својим женама, (рок је) четири мјесеца. Ако прекрше заклетву ( и поврате се женама ) , заиста Бог опрашта ( и ) милостив је ... Нисте гријешни ако пустите жене с којима нисте ступили у брачни однос или им нисте одредили мехр. Дајте им издржавање ? богати према својој моћи како је одређено ? ( То је ) дужност онима који чине доброчинство” (El – Bekare, Крава , 2:226, 236).

[16] Guillaume, Islam , 1969, 71.

[17] У новије време примењује се записивање одређених услова у уговор о браку које је супруг дужан да испуни, између осталог и да дa развод. „Договор, међутим, да супруг неће склопити други брак, иако се данас сматра важећим, традицији наклоњени правни стручњаци сматрају неважећим, уз аргумент да се сукобљава с правом које је јасно садржано у Курану”; Gibb, Islam , 1971, 180.

[18] Roberts, нав. дело 25.

[19] „А ако је пусти ( по трећи пут ) онда му иза тога није дозвољено ( да је вјенча ) док се она не уда за другога мужа. Ако је ( овај други муж ) пусти, нема им гријеха да се поврате ( обнове брак ) ако мисле да ће извршавати Божје одредбе. То су Божје одредбе ; ( Он ) их објашњава онима који знају ” (El – Bekare, Крава , 2:230).

[20] „ Постоје многи људи у земљи (Египту) који у су року од једне деценије оженили двадесет, тридесет, четрдесет жена; и такође жене, не толико старе, које су постајале супруге дванаесторици или више мушкараца. Чуо сам о мушкарцима који су имали обичај да скоро сваког месеца узимају нову супругу”. E. L. Lane , The Manners and Customs of the Modern Egyptians , Paisley 1889, 192. То исто понавља и Roberts, Social Laws , 1971, 21. У једном свом другом делу, Arabian Society in the Middle Ages , ed . by Stanley Lane – Poole , Chatto , Windus 1883, 222, E . L . Lane наводи: „Али је, као што се каже, био најпоштованији од другова (Мухамедових); али је имао четири супруге истовремено, седамнаест суложница и после се оженио Фатимом (слава јој од Алаха!), имао је укупно више од 200 жена, живео је с њима и разводио се; понекад је обухватао четири жене у једном уговору, а некад се разводио од четири жене истовремено, узимајући на њихово место друге четири”; Roberts , Social Laws , 1971, 22.

[21] „Ако ви хоћете промијенити жену, место друге ( једну пустити а другу вјенчати) , а једној дате много иметка, од тога не узимајте ништа ( натраг ) . Зар ћете га узимати ( чинећи ) потвору ( на своју жену ) и отворени гријех ? ” (En – Nisa, Жене , 4:20) „Развргнуће брака је ( законски ) два пута , па или се на лијеп начин поврати ( у брак ) или се лијепо раставе. Није вам дозвољено да узмете (натраг) ишта од онога што сте им (женама) дали, осим ако се буду бојали (и муж и жена) да неће извршити Божје наредбе ... Када пустите жене и оне издрже одређени рок, онда их себи лијепо повратите или се на лијеп начин раставите од њих! Не задржавајте их, чинећи им штету, да тиме пријеђете границу ( допуштеног ) . Тко то уради сам себи чини насиље ... Када пуштате своје жене и оне испуне свој рок ( идет ) , немојте их спречавати да се вјенчају за своје мужеве, кад међу њима буде задовољство, како је (законом) дозвољено. То се савјетује ономе тко буде међу вама вјеровао Бога и Судњи дан. То вам је боље и чистије . Бог зна ( што вам је корисно ) , а ви ( то ) не знате” ( El – Bekare , Крава, 2:229, 231–232).

[22] „Разведене жене ће чекати три мјесечна прања. И њима није дозвољено да крију оно што је Бог створио у њиховим материцама, ако вјерују Бога и Судњи дан. Њихови мужеви имају највише права да их поврате (себи) ако они желе ( да унесу ) мир ( и спокојство ) . Оне имају право као што имају ( и ) дужност по правди. Мушакарци имају предности пред њима ( женама . Бог је моћан ( и ) мудар” ( El – Bekare , Крава, 2:228).

[23] „Мајке ће дојити своју дјецу пуне двије године, тко жели да дојење буде потпуно. Отац дјететов је дужан хранити и облачити њих (мајке) како је одређено. Нитко се не оптерећује (дужношћу) него само што може поднијети. Нек се не оштети ( ни ) мајка због свога дјетета ни отац због свога дјетета ... ” (El – Bekare, Крава , 2:233).

[24] „Бог вам наређује у ( питању насљедства ) ваше дјеце : мушкарцу ( припада ) колико дио двију жена ; ако ( насљедници ) буду жене, више од двије, оне имају двије трећине онога што је оставио ( умрли ) ; ако буде ( насљедник ) једно женско дијете , припада му половица ( оставштине ) ; сваком од родитеља припада шестина од онога што је (умрли) оставио, ако буде имао дијете; ако (умрли) нема дјеце а насљеђују га родитељ, његовој мајци (припада) трећина; ако ( умрли ) има браће, његовој мајци је шестина (оставштине) , након опоруке коју опоручује или (након исплаћеног) дуга; ви не знате који су вам ближи по користи: очеви ваши или дјеца ваша. ( Ово вам је ) Божја заповијед . Бог ( све ) зна ( и ) мудар је . Вама припада половица онога што оставе ваше жене, ако оне немају дјетета. А ако буду имале дијете , вама ( мужевима ) је четвртина од онога што су оне оставиле, након опоруке коју су оне опоручиле или ( након исплате њихова ) дуга. Њима ( женама ) је четвртина оношта што сте ви оставили, не будете ли имали дијете, а ако будете имали дијете, њима је осмина од онога што се оставили, након опоруке коју се опоручили или (након) дуга. Ако буде човјек или жена који се насљеђују без родитеља и порода а има брата или сестру, тада сваком од њима припада шестина; ако их буде више од тога, они су судионици у трећини након опоруке која се опоручује или дуга, не оштећујући ( никога. Ово вам је ) препорука од Бога . Бог ( све ) зна ( и ) благ је . То су границе ( одредбе ) Божје . Тко се покори Богу и Његову Посланику , ( Бог ) ће га увести у џенете испод којих теку ријеке, а и у њима ( џенетима ) ће вјечно ( боравити ) . И то је велики спас” ( En – Nisa , Жене , 4:11 – 13). О начину састављања опоруке в. ( El – Maide , Трпеза , 5:105 – 107).

[25] Al – Bu kh a r i, Sah i h , према: Jeffery, Reader , 1962, 85.

[26] У једном другом предању наводи се да је Јахима (Jahima) дошао код Пророка и рекао: „О посланиче Алахов, хтео бих да учествујем у борби (на Алаховом путу) и дошао сам да од тебе затражим савет.” (Пророк) је упитао: „Имаш ли мајку?” (Јахима) је одговорио: „Да.” (Пророк) рече: „Тада остани да се бринеш о њој; јер се рај налази под твојим двема ногама.” Doi, Introduction , 1971, 131.

[27] Gibb, Islam , 1971, 178.

[28] „Блудници и блуднику ударите сваком поједином од њих по стотину удараца! Нека вас не обузима према њима никаква самилост ( у извршавању одредбе ) Божје вјере, ако вјерујете Алаха и Судњи дан, и нека буде присутна њихову кажњавању једна скупина правовјерних. Блудник може вјенчати само блудницу или идолопоклоницу, а блудницу може вјенчати само блудник или идолопоклоник, а то ( блуд вјенчавање с блудницама ) је забрањено правовјернима . ” ( En – Nur, Свјетлост, 24:2 – 3). „А онима који обиједе ( потворе ) поштене ( жене блудом ) па не доведу четворицу свједока, ударите им осамдесет удараца и не примајте никада њихова свједочења. Они су неваљалци осим оних који се послије тога покају и поправе. Заиста је Алах опросник и милостив” (En – Nur Свјетлост , 24:4 – 5).

[29] „За оне ваше жене које почине блуд затражите (од оних који их објеђује да су блудиле нека доведу) четворицу од вас као свједоке против њих; ако (та четворица) посвједоче, задржите их (жене–блуднице ) у кућама док их смрт не умори или док им Алах не учини какав пут ( излаз ) . И казните између вас ( мушкараца и жена ) двоје ( који почине блуд) а ако се покају и поправе , одустаните ( од кажњавања ) њихова ! Бог прима покајање ( и ) милостив је” ( En – Nisa, Жене , 4:15 – 16).

[30] „ Не убијајте своју дјецу боје ћи се сиромаштва ! Ми хранимо њих и вас ; заиста је њихово убијање велик гријех ... Не убијајте никога, кога је Алах забранио ( убити ) осим с правом ( по шеријатској пресуди ) ! А старатељу неправедно убијеног дали смо власт ( да тражи правду) па нека не претјерујте у убијању. Он ће бити помогнут” (El – Isra, Ноћно путовање , 17:31, 33). У једном хадису представљен је Мухамед како препоручује: „Ако убијете, учините добро убиство, ако закољете, учините добар покољ; свако од нас нека да врхунац свом ножу и нека да својој жртви да умре брзо”. An Nawawi, Al Arba‘in , 17 . предање; према: Jeffery, Reader , 1962, 150.

[31] Gibb, Isla m , 1971, 182. Roberts, Social Laws , 1971, 84 – 85.

[32] Roberts, нав. дело , 85.

[33] Roberts , Social Laws , 1971, 91. У пракси се дешавају одређене измене у ономе што преовладава, попут новчаних казни, батина и сл. То такође није могуће укинути пошто је јасно наведено у Курану. Gibb , Islam , 1971, 182.

[34] Roberts , Social Laws , 1971, 90–91.

[35] На пример „Не, него Ми ударамо истином по лажи, па је она ( истина ) уништава и она ( лаж ) тада пропада . ” (Е l – Enbija, Вјеровјесници, 21:18). Уп. El – Maide , Трпеза, 5:45 . О јасном месту раја в. 181–182. Al – Bu kh a r i, Sah i h 78, 69. Уп. Doi , Introduction , 1971, 141–142.

[36] „ Тешко кривомјерцима који када мјере ( себи ) од свијета, потпуно испуњавају ( мјеру ) , а умањују када њима ( купцима ) мјере ( шупљом мјером, запремином ) или им одмјеравају ( тежинском мјером ) . Зар не мисле такви да ће они бити проживљени једнога великога дана” ( El – Mutaffifin , Закидатељи, 83:1–5). „Па смо спустили на њих ( страшну ) кишу . Па погледај какав бијаше завршетак зликоваца ! ” ( El – Araf , Узвисине , 7:83 ) . Уп. Er – Rahman, Милостиви , 55:6 – 8 .

[37] „Ако би ( дужник ) био у тешким приликама ( треба му дати рок ) и причекати ( га с наплатом дуга ) док му се не поправи стање , а још вам је боље да му поклоните ( дуг ) ако знате ( што је добро ) ” (El – Bekare, Крава , 3:280; уп. 282 – 283) .

[38] „Они који једу камату стајат ће ( на Судњем дану ) само ( онако ) као што стоји онај кога је шејтан спопао ( својим ) лудилом. То је зато што су они говорили да је трговина исто што и камата. А Бог је дозволио трговину, а забранио камату ” (El – Bekare, Крава , 3:275 ) . У п. Er – Rum, Бизантинци , 30:38 .

[39] „Не једите једни иметке других на недозвољен начин и (не) предајите их (спорове и пресуде) суцима да бисте уграбили један дио туђег иметка неправедно а ви то знате ” (El – Bekare, Крава , 2:18 8 ).

[40] „ Заиста вам је Алах забранио ( јести ) лешину, крв, свињско месо и оно што је заклано у нечије друго име осим (имена) Божјег …” (El – Bekare, Крава , 2:173 ) . У п. детаљније El – Maide, Трпеза , 5:4 – 6.

[41] „ … а тко буде присиљен ( јести ) , не тражећи и не прелазећи ( границе дозвољеног ) , нема му гријеха. Бог опрашта и милостив је ” (El – Bekare, Крава , 2:173 ) .

[42] „О вјерници, заиста су вино ( алкохолна пића ) , коцкање, кипови, стрелице, ( за гатање ) нечиста дјела шејтанова. Клоните се тога да бисте се спасили !”( El – Maide , Трпеза, 5:93).

[43] В.напомену 25 погл. I /2. По једном хадису Пророк је рекао: „Ономе који пије вино на овом свету, а није се покајао за то, биће забрањено (вино) у будућем свету”; Al – Bu kh a r i, Sah i h , Jeffery , Reader , 1962, 85.

[44] Са схоластичком прецизношћу одређује се наметнут начин прања главе, браде, уста, носа, руку; Guillaume , Islam , 1969, 88.

[45] „ ... Ми никога не оптерећујемо више него што је у стању ( поднијети ) . А када говорите, будите праведни па макар ( то било ) и против рођака. Испуњавајте Божју обавезу ! То вам Он препоручује да бисте се сјећали ( тога ) ” ( El – En ' am , Стока, 6:153).

[46] „Заиста они који вјерују и раде добра дјела, клањају намаз и дијеле зекат добит ће награду од свога Господара. За њих нема страха нити ( требају ) туговати” ( El – Bekare , Крава, 2:277). Уп. Et–Tevbe, Покајање, 9:18; Ali – Imran , Породица Имранова 3:86; El – Mulk , Гвожђе, 57:7; такође и напомену 49 у овом поглављу. Једна изрека која се приписује халифу Омару каже: „Молитва нас доводи то половине Бога; пост нас доводи до капије његовог двора; а милосрђе обезбеђује улазак”; Roberts , Social Laws , 1971, 74.

[47] „Они који насилно (и бесправно) једу иметке сирочади, они пуне своје утробе ватром (пакла) и они ће бити пржени ватром (пакла) ” ( En – Nisa , Жене, 4:11). Уп. стих 2 и El – Isra , Ноћно путовање, 17:36.

[48] „Не ходај по земљи охоло ! Заиста нећеш раздријети земљу ( охолошћу ) нити ћеш достићи брда висином. Твој Господар мрзи гријех ( који проистиче из ) свега тога” ( El – Isra , Ноћно путовање, 17:3 7 – 38 ).

[49] ( Бог не воли ) ни оне који дијеле иметак да би се показали људима ( као доброчинитељи ) , а не вјерују Богу нити у Судњи дан ” ( En –Nisa, Жене, 4: 38 ) . „О правовјерни ! Не кварите своје милостиње приговором и кињењем као онај који дијели свој иметак да би га видјели људи, а не вјерује Бога и Судњи дан. Он је сличан глатком камену на којем има ( нешто ) земље . Дође бујица и остави га ( камен, односећи земљу ) глатка . ( Лицемјери ) се неће моћи користити ничим што су стекли. Бог неће упутити невјерни народ на прави пут. Они који дијеле свој иметак, тражећи Божје задовољство и да себе учврсте ( у вјери ) , сличе врту на брежуљку на који падне обилна киша па дадне двострук плод. А ако не падне на њ обилан пљусак , ( падне ) роса . Бог види што ви радите” ( El – Bekare , Крава, 2:26 4 –26 5 ).

[50] Великодушан став Пророка али истовремено хумор и дух милосрђа показује један карактеристичан хадис сачуван у Бухаријевој ( Bu kh ari ) збирци, (исти хадис сачуван је и у Муслимовој збирци): „Абу Хурајра ( Abu Huraira ) испричао је да док је седео заједно с Пророком дошао неки човек и рекао: – Посланиче Алахов, ја сам уништен. – Упитао га је шта се десило и он је одговорио да се нашао са својом женом док је постио. Посланик Алахов га је упитао да ли је могуће да ослободи једног роба, али је (овај) рекао да није могуће (Пророк) је упитао да ли је могуће да пости два месеца узастопце, али је (човек) одговорио да није могуће. (Пророк је затим) упитао да ли је могуће да обезбеди храну за шездесет сиромашних људи и када је овај одговорио да није могуће, рече му да седне. Пророк је тада сачекао; у међувремену су му додали једну огромну корпу ( araq ) пуну урми. Упитао је где се налази човек који је од њега тражио савет и када му је овај одговорио – Ту сам, – рече, – Узми ово и подај као милостињу (sadaqa). – Човек одговори: – Морам ли их дати некоме ко је сиромашнији од мене, Посланиче Алахов? Кунем се да не постоји сиромашнија породица од моје између две равнице лаве у Медини, – односно две harras . Пророк се тада насмеја тако да су му се видели кутњаци и рече – Дај то својој породици да поједе – ”. Commandments of the Holy Prophet , JRAI 2, No 11 , 1975, 8.

[51] „Борите се на Божјем путу и знајте да Бог ( све ) чује и зна ! ” ( El – Bekare , Крава, 2:245). „Када прођу свети мјесеци, убијајте идолопоклонике гдје год их нађете, заробљавајте их, опсиједајте их и постављајте им сваковрсне засједе! Ако се покају па буду клањали намаз и дијелили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опрашта (и) милостив је” ( Et – Tevbe , Покајање, 9:5, 60). „Па кад сретнете невјернике, удрите (их) по шијама (ратујте с њима) , а кад их притијесните (онда) притегните свезе, (заробите их), па послије: или ослобођење или откуп, све док рат не одложи оружје (не престане). (То је) тако, а да Бог хоће, Он би их уништио (осветио би им се) , али (Он хоће) да прокуша једне од вас с другима. А Бог никако неће уништити дјела оних који погину на Божјем путу. Напутит ће их на прави пут и поправити њихова стања. И увест ће их у џенет који им је (на пролазном свијету) описао (приказао). О вјерници, ако ви помогнете Бога, и он ће вас помоћи и учврстит ће ваше ноге (на бојном пољу) ” ( Muhammad , Мухамед, 47:4–7). Уп. El – Enfal , Плијен, 8:73, 76; El – Mulk , Гвожђе, 57:10 и др. Једно предање наводи: „На седмој капији (раја) стоји написано: – Капија оних који долазе из светог рата. – ” A l – Kis a'i, Qisas al – Anbiy a ; в. Jeffery , Reader , 1962, 173.

[52] По предању које су поменули Ab u D a'u d , Tirmi dh i и Ibn – M a ja , а приписује се Ab u Sai ‘ id al – Kh udr i Пророк је рекао: „Највиша врста светог рата ( jih a d ) јесте да говориш истину пред лицем једног Султана (или друге власти), који одступа од правог пута”; Doi , Introduction , 1971, 94.

[53] M. Khaduri, War and Peace in the Law of Islam , Baltimore 1955. F . Abbot , The Jih a d of Sayyid Ahmad Sh a hid , MW 52 , 1962, 216 – 222. О новим тенденцијама у муслиманским земљама у вези с верском слободом в. А. Маринос, Верска слобода , Атина 1972, 319–329.

[54] У периоду владавине четири прва халифа не постоје показатељи да је било уобичајено стицање робова куповином. Ипак, институција је свакако врло рано установљена; Mu ‘a wiya Syed Ameer ‘ Al i, The Personal Law of the Mahommedans , London 1880, 54. Поновљено издање: Roberts , Social Laws , 1971, 54.

[55] „…А онима у вашој власти (робовима и робињама) који траже да се откупе напишите (уговор о откупу) ако знате да су доби. И дајте им од иметка који вам је Алах дао. И немојте силити своје робиње на блуд ако оне желе поштен живот, да бисте добили ( неку ) корист овоземног живота . А тко их присили ? заиста им Алах након што су присиљене опрашта ( и ) милостив је ” ( En – Nur , Свјетлост , 24:33) .

[56] Изузетна уводна дела о исламском закону јесу књиге: N . J . Coulson , A History of Islamic Law , Edinburgh 1964. J. Schacht, Introduction to Islamic Law , Oxford 1964. В. и следеће чланке овог аутора: Sh ari‘a , SEI , 1961, 524 – 529. Islamic Law , Encyclopaedia of the Social Sciences, vol. VIII, 344 – 349. Pre – Islamic Background and Early Development of Jurisprudence , LME , 1955, 28 – 56. The Schools of Law and Later Development of Jurisprudence , LME , 1955, 57 – 84. Издвајамо и важне студије других аутора: D. de Santillana, Law and Society , The Legacy of Islam, ed. by A. Guillaume , 1931, 284 – 310. Versey – Fitzgerald, Nature and Sources of the Shari ‘a , LME , 1955, 85 – 112 . I. Goldziher, Principles of Law in Islam , Historian's History of the World, ed . by H. S. Williams , London 1907, vol. VIII, 294 – 304. Уп. дела D. B. MacDonald, Development of Muslim Theology, Jurisprudence and Constitutional Theory , New York 1903. О схватању „закона” у ширем оквиру исламске заједнице в. R . Levy , The Social Structure of Islam , Cambridge 1933, 1957 2 . Уп. такође S . D . Gotein , The Birth – Hour of Muslim Law , MW 50, 1960, 23–29. На грчком в. Н. Турнауф, Муслиманско право, ( превод с руског на француски урадио је М. Есвах, а после је исто дело на грчки превео Н.Сакопулу, Смирна 1871).

[57] В. сажети чланак I . Goldziher , Fikh , SEI , 1961, 102–107. Cragg , House , 1969, 45–46.

[58] Изузетан преглед муслиманских политичких начела даје у свом есеју: Н. Gibb , Constitutional Organi zation , LME , 1955, 3–27. В. такође M. R. Sharif, Islamic Social Framework , Lahore 1954. W. Montgomery Watt, Islamic Political Thought : The Basic Concepts , Edinburgh 1968. Веома значајна дела о халифату јесу: T. Arnold , The Caliphate , Oxford 1924 , и расправа L.Gardet, La cite musulmane; vie sociale et politique , Paris 1954. О овом питању расправља и E.Tyan, у првом тому свог дела Institutions du droit public Musulman , 2 vols. , Paris 1954, 1956. Уп. такође и монографију писану из угла муслимана A. Sanhoury, Le Califat , Paris 1926. О муслиманској политичкој мисли и њеним теоријским и практичним усмерењима в. E . I . J . Rosenthal , Political Thought in Medieval Islam , Cambridge 1958, 1968 2 . О историјском развоју халифата, са изванредним мапама у прилогу, в. R . Roolvink , Historical Atlas of the Islamic Peoples , Cambridge , Mass . 1957. Уп. P. K. Hitti, The Origins of Islamic State , Beirut 1966. Levy, Social Structure , 1957. H. Siegman, The State and the Individual in Sunni Islam , MW 54 , 1964, 14 – 26. T. Hodgkin, Islam, History and Politics , Journal of Modern African Studies 1 , 1963, 91 – 97. S. A. Husain, System of Government in Early Muslim Era , JRAI 1, No 11 , 1974, 47 .

[59] Превод овог чувеног извора који покушава да опише предобразац једне државе инспирисане начелима ислама, в. у E. Fagnan, Les statuts gouvernementaux . То је превод књиге А l – Ank a m as – Sult a n i yah чији је аутор А l – M a ward i (у. 1058), Alger 1915.

[60] Селџучки везир Niz a mu – l – Mulk био је утицајан човек у време султана Малик Шаха ( M a lik Sh a h ) и његова књига, упоредо с решењима која даје у вези с практичним проблемима владања, одражава и услове живота царства Абасида у фази после успона. Превод дела в. код H . Darke ( transl .), The Book of Government , or Rules for King , London 1960.

[61] О платоновским ставовима Фарабија в. у преводима антологијских дела D . M . Dunlop , Fus u l al – Mad i ni or Aphorisms of the Statesman , Cambridge 1961, и R . P . Jaussen – Y . Karam – J . Chlala ( transl .), Id e es des habitants de la Cit e Verueuse , Cairo 1949. О Фарабију као зачетнику политичке философије в. Rosenthal , Political Thought (1968), 122–142. Уп. погл. II /2.

[62] Уп. Rosenthal , нав. дело , 84–109. Више о томе в. погл. II /2.

[63] Bishai , Islamic History , 1968, 83–84.

[64] О времену и истраживању ових школа и уопштено о историји исламског закона в. Schacht , Origin , 1950.

[65] За с ажети приказ исламског закона како су га тумачили халифати в. у Ch . Hamilton ( transl .), Hedaya of al – Han i fah , Lahore 1957 2 .

[66] О правцима ове правне школе в. у делу G . H . Bouquet , Pr e cis de droit musulman , 2 vols , Alger 1950 2 .

[67] Превод расправе од Шафија (А l – Sh afi ‘i) в. M . Khadduri , Islamic Jurisprudence , Shafi ‘ i ' s Risala , Baltimore 1961. Правац ове правне школе у приручнику о исламском законодавству приказује и T . W . Juynboll , Handbuch des islamischen Gesetzest , Leiden 1910. У том раду упоређују се гледишта трију других школа о конкретним основним питањима.

[68] Види W. M. Patton, Ahmad ibn Hanbal and the Mihna , Leiden 1897. О правној школи Ханбала ( Hanbal ) уп. класично дело I . Goldziher , Die Z a hiriten , ihr Lehrsystem und ihre Geschichte , Leipzig 1884. О овој школи в. и H. Laoust, Le precis de droit d'Ibn Qudama , Beyrouth 1950.

[69] Поређење ове четири школе в. у A. Rahim, The Principles of Muhammadan Jurisprudence , London 1911.

[70] О природи и структури правне и судске организације в. поменуто дело E. Tyan, Historie de l'organisation judiciaire en pays d'Islam , 2 vols , Leiden 1960 2 . Исти , Institution du droit public musulman , 2 vols. , Paris 1954 –19 56. Уп. такође Levy, Social , 1957 погл. VII . О организацији правосуђа у Отоманском царству в. H. A. R. Gibb – H. Bowen, Islamic Society and the West , London 1957, I, 2 . О правосуђу у муслиманско–монголском царству Хиндуса в. M . B . Ahmad , The Administration of Justice in Medieval India , Karachi 1951, а у вези са савременом ситуацијом у Индији в. A . A . Asaf Fyzee , Outlines of Muhammadan Law , London 1955 2 .

[71] „Исламски пандан хришћанском богослову био је правник. Највећа брига муслимана није била толико да сазна истину колико углавном да дела правилно”; Smith , Islam , 1957, 57. „У исламском свету теологија је по себи била сумњива или у границама непознатог; shari ‘ a је била та с којом је сељак свакодневно долазио у додир”; исто , 303, бел. 2.

[72] Soderblom, Manuel , 1925, 188 – 189.