Мирослав
Радошевић
Двадесет писама Јеховином сведоку
О учењу Јеховиних сведока знао сам колико и о свим
другим псеудохришћанским учењима протестантских секти. Нису ме посебно
интересовала, јер сам сматрао да онај ко приступа хришћанском учењу са
најискренијим поривима, убрзо мора схватити где је грешка у римокатоличком, као
и у протестантском учењу, за шта није потребно нарочито богословско знање, ваћ
познавање елементарних истина, као и извесних чињеница из историје, посебно
хришћанске.
Појава римокатолицизма везана је, поред мноштва
других узрока, за увођење новитета у изворно хришћанско учење, што је
резултовало одвајањем западне цркве од источне, која је наставила да чува и
живи истинско, апостолско хришћанство. Након одвајања римске цркве и појаве
римокатолицизма 1054. године, источна Црква, Православна, оставиће потпуно
другачији траг у историји од римокатолицизма. Неколико векова након одвајања
римске цркве (XВИ
век), а због појава и тенденција унутар ње које су се неретко косиле са елементарним
хришћанским начелима, јавља се реакција која прераста у реформаторски покрет.
Та реакција била је више отпор и критика римокатолицизму, него што је била
жеља за истинским хришћанством.
Не треба сумњати у добронамерност и тежњу за истином
реформаторског покрета, но он је ипак само реакција, и протестантизам изникао
из реформације, не би ни постојао да није било узрока - римокатолицизма.
Протестантизам, посебно онај пренет на тло Америке, одлази у другу крајност. Да
би се ослободио неприкосновене хегемоније папске столице, одлази у крајњи
либерализам, који резултира појавом мноштва групација и организација заснованих
на сопственом схватању хришћанства, а неретко и на личном виђењу појединца,
родоначелника нове групације или организације. Тиме протестантизам прихвата
сопствену визију хришћанства, која за
већину постаје и критеријум помоћу којег одређују да ли је неко учење
хришћанско или не. Ова доктрина је основни стуб сваког псеудохришћанског учења,
јер њоме учење даје кредибилитет самом себи. Из тог разлога данас постоји преко
23000 разних организација, групација и вјерских заједница (тачније, секти) које претендују на изворност и
оригиналност тј. које тврде да су једино истинско хришћанство. Тако имамо читав
спектар разних учења од оних која су блиска изворишту (римокатолиоцизам) и која
представљају званичне протестантске струје (лутеранство, англиканство...), па
до оних која у суштини представљају прави конгломерат разноразних учења,
неретко са примесама супротним хришћанству (мормони), као и оних која су имала
чак и морбидне доктрине (нпр. Давидови адвентисти седмог дана - Лоза
давидијанаца). На срећу, ове последње су малобројне по чланству. Поред тога
протестантска учења неретко завршавају у скептицизму и агностицизму, што само
показује да за основ имају пуку спекулацију.
Са учењем Јеховиних сведока дошао сам у додир
стицајем околности. Када се моје верско осећање дефинисало, одлучио сам да се
са рударског факултета преместим на теолошки, што је изазвало бурне реакције
мојих дотадашњих колега. Нарочито једне девојке, која је, узгред речено, била
моја површна познаница. Зачудио сам се њеном ставу, али из даљег разговора
испоставило се да је она, под утицајем своје мајке, симпатизер организације
Јеховиних сведока. Отпочели су разговори о најважнијим доктринама хришћанског
учења, у чему су се и састојала основна размимоилажења. Да бих могао повести
било какав разговор, морао сам да упознам њихово учење у основним потезима.
Очекујући да ћу се сусрести са каквим-таквим богословским системом, размишљао сам
у том правцу. Међутим, сваки богословски дијалог је изостао, а ишчитавањем
литературе Јеховиних сведока, моје првобитно чуђење прерастало је у шок. Имао
сам утисак да сам се обрео у лавиринту искривљених огледала. Учење Јеховиних
сведока наликовало је на одраз у кривом огледалу. Хришћанска истина била је
наизглед ту, али искривљена и деформисана. Сваки делић Светог Писма био је
рефлектован у учењу Јеховиних сведока као у кривом огледалу. У томе и јесте
истинска опасност - у полуистинама. Могао сам да разумем да човек погреши или
да падне у заблуду, али да се одрекне логике, то ми је било неприхватљиво. Не
ради се о високом умовању, о логици која истражује неке тешке области, већ о
елементарној логици којом свакодневно спознајемо свет око себе. За анализу учења
ове секте није потребно богословље, већ превасходно логичко мишљење.
Јеховини сведоци се не либе да и најјасније чињенице
или историјске податке представе на искривљен начин, прекрајајући их и
прилагођавајући сопственим циљевима. То можда не би било тако страшно, осим за
саме чланове секте, да полуистине и неистине директно не вређају оне који нису
Јеховини сведоци.
Веома брзо моја саговорница је, будући истинољубива,
увидела комплетну заблуду у учењу ове секте, и напустила је, упркос честим
сукобима са својом мајком. Она је данас моја супруга. Али заједно с њом добио
сам и једног љутог противника на пољу духовности – ташту! Из многобројних
разговора, јер сваки наш сусрет неминовно се претварао у расправу, будући да је
вера суштина и њеног и нашег живота те је незаобилазна тема – изродиле су се
најчешће спорне тачке које никада нисмо били у прилици да на тенане обрадимо,
прескачући с теме на тему куда нас разговор понесе...При том свако слуша само
себе. Зато сам отпочео са записивањем онога о чему смо говорили. Ово су писма
настала непосредно након поменутих разговора.
Ишчитавајући литерартуру Јеховиних сведока, ја сам
само препознавао и указивао на контрадикторности, полуистине, па чак и отворене
неистине и манипулације, не мислећи, при том, да износим ишта своје. Ако
Јеховин сведок неће да буде православан, нико га на то и не нагони (сачувај,
Боже – вера и љубав подразумевају слободу), али онда мора признати да је обманути
Јеховин сведок. Да је свесно, ради неког циља и интереса, прогутао
сервиране лажи, извртање историје хришћанства, која је коригована тако да
обезбеди веродостојност њихове науке. На пример, треба им 607. г. пре Хр. како
би уденули 1914. као годину Христове парусије (невидљиве присутности), па,
повуци-потегни, прогласише је за годину када је израелска нација изгубила
суверенитет, јер – рачунају – ко ће то проверити? Ради се о далекој прошлости
где је свака манипулација могућа! А ти када видиш како се све савршено сложило,
као два и два четири, и не мислиш више на 607. као на позајмљену и непостојећу
годину. А на то се и рачуна: прво, на твоје незнање и друго, на твоје поверење,
тј. лаковерност. О овоме ће бити спомена, али хоћу само да кажем: буди ти
Јеховин сведок, али признај да си обманут, слаган, да верујеш и пристајеш на
лаж, упркос очигледним доказима; башкари се у сопственом потирању логике. Али,
ако нећеш да признаш обманутост, онда мораш, хтео-нехтео, да се одрекнеш
разума. Зашто је то тако, сазнаћеш из писама која следе , а која посвећујем
сваком залуталом појединцу. Молим вас да прочитате ова писма, јер су то писма
послата на адресу свих Јеховиних сведока и осталих псеудохришћана.
Ако вам је забрањено да читате исповести бивших
чланова, ви прескочите првих стотињак страна, али ако вам је забрањено да
читате сопствена писма, онда је то највулгарније и најниже задирање у интиму
сваке личности, против чега ћете, надам се,
јуначки устати! А ово јесу писма упућена на вашу адресу. Читајте их као
да су само за вас писана!
ПРЕДГОВОР
О настанку и историји организације Јеховиних сведока
нећемо говорити хронолошки, јер има довољно литературе која нам даје
информације о томе. Размотримо настанак организације на основу података које
нам дају сами Јеховини сведоци, али са критичким освртом, који ће бити и
полазна тачка нашег истраживања.
У књизи "Човечанство у потрази за
Богом"(издање Њатцх Тоњер, година) на стр. 350, под насловом "Младић
у потрази за Богом", дат је кратки приказ живота Чарлс Тејз Расела,
оснивача друштва које ће бити основ за стварање организације Јеховиних сведока:
Зион'с њатцх тоњер социетy.
Овај текст нам говори како је "1870. врло побожан младић Цхарлес Тезе
Русселл (1852-1916) почео постављати бројна питања о традиционалним учењима
цркава хришћанства. Био је презбитеријанац, а касније конгрегационалист. Међутим, збуњивала су га учења попут
предодређености (фуснота:
учење о предодређености (предестинацији) је типично протестантско што указује
да Расел није чак проверио да ли римокатолицизам има слично учење) и
вечног мучења у паклу." У наставку се наводи како је почео да проучава
Библију: "Још као старији тинејxер, Расел је заједно са другим младићима оформио
групу која се сваке недеље састајала ради проучавања Библије. Та је група
почела анализирати разна библијска учења, као што је бесмртност душе, Христова
откупна жртва и његов други долазак. Године 1877, у доби од 25 година, Расел је
продао свој удео у очевом уносном послу и започео каријеру пуновременог
проповедника". Затим се говори о Раселовом раду и издавању првих примерака
"Зион'с њатцх тоњер анд хералд оф Цхрист'с пресенце 1879. која је данас
позната као "Кула стражара". Текст завршава: "Људи који су се
придружили Раселу у његовом дубинском проучавању Библије постали су познати
једноставно као истраживачи Бибилије."
Даљи
историјски ток дознајем у наслову који следи: "Повратак библијској
истини",* где стоји:
"Проучавање Библије је Расела и његове сараднике навело на одбацивање
назови хришћанских учења о тајновитом "пресветом тројству, о урођеној
бесмртној људској души и вечном мучењу у паклу. Одбацили су поделу која је
захтевала да се свештенство, школовано по семеништима, издваја од лаика као
посебна класа. Жеља им је била вратити се скромним почецима хришћанства с
његовим скупштинама које, без помисли на плату или накнаду, предводе духовно
ослобођене старешине".
Овде ћемо се зауставити и почети нашу анализу.
Видимо да су Расел и његови сарадници
одбацили "назовихришћанска" учења. Шта можемо да закључимо из тога?
Ако су сва учења "назовихришћанска" која су одбацили Расел и његови сарадници, које је учење истински хришћанско?
Очигледно оно које је почео да проповеда Расел, то је закључак који произилази
из датог текста. Међутим, да би Раселово учење било истински хришћанско мора
бити у потпуности испуњен један услов, а то је да су резултати Раселових
"дубинских" проучавања Библије апсолутно тачни, јер као што видимо,
из тог проучавања произашли су закључци који оповргавају извесна
"назовихришћанска" учења. Дакле, по Јеховиним сведоцима истинско
хришћанско учење свету открива Расел. Како данашње учење Јеховиних сведока
представља разрађенији и комплекснији систем, у основи и оно има, као
критеријум истинитости, претпоставку да су Раселова проучавања Библије тачна,
јер у противном не би ни било Јеховиних сведока.
Из самог текста
видимо да је Расел био и те како убеђен у истинитост својих закључака и
учења. Међутим, у једном његовом запажању о паклу (Фуснота: исто стр.
350) откривамо колико је уствари било "дубинско" његово истраживање.
Но, тема нашег разматрања и јесте утврђивање ваљаности учења Јеховиних сведока.
Да ли је Раселов приступ нешто ново? Није! Он нити је први нити последњи који
је на основу сопствених закључака утврдио да је само он проповедник истинског
хришћанства. Сетимо се Језефа Смита (1805.)*,
оснивача мормона, који је такође утврдио да ни једна постојећа организација
није истински хришћанска; Вилијема Милера (1781) оснивача адвентиста
1835.године; Р.Г. Спарлинга оснивача Христове духовне цркве – пентекосталаца;
Самуила Хенриха Феликса, оснивача Назарена (1823.г.); Фридриха Вилхелма Шварца
оснивача Новоапостолске цркве (1863.г.); Мери Ен Морис Бејкер Глоувер
Петерсон Еди (1821.) основала
Хришћанску науку која 1895. мења назив у "Прва црква Христове науке",
и др.
Оно што је у основи заједничко за све наведене
осниваче верских заједница и псеудохришћанских учења јесте да су дошли до
заључка како постојеће заједнице нису истински хришћанске (углавном
протестантске), да зато треба они сами да почну са проповедањем
"истинског" хришћанства, те да је једино њихово схватање хришћанства
исправно и једино њихово тумачење Библије тачно, а многи од њих су тврдили да
су наредбу за проповедање "истинске" науке добили изравно од Христа.
Као што смо видели исте карактеристике има и Раселово
схватање и разумевање хришћанства. Да ли су Расел и његови "истраживачи
Библије" - потоњи Јеховини сведоци проповедници истинског хришћанства, или
су само један од мноштва сличних покушаја одвајања од јаловог тла
протестантизма, јесте питање које ће бити размотрено у овом истраживању.
ПИСМО бр. 1
Драги пријатељу,
Из личног истраживања званичног става Јеховиних
сведока о ранохришћанској историји, закључио сам да ви не познајете ту област.
За вас је она оваква: апостоли су ширили хришћанство, а након њихове смрти оно
се квари, примајући паганске елементе. Црква је пала и постаје легло назовихришћанских
учења. Обезглављено трупло цркве труне у привезаности за овај свет, а доласком
цара Константина она потпуно пада у руке овоземаљске власти, која је под
директним сатаниним надзором. Корупција, хедонизам, секуларизам и жеља за
световном моћи владају онима који себе називају хришћанима. Тмину, која влада
више од 1500 година, с времена на време, пробије понеки зрачак светлости оличен
у појединцима, који су једини у историји схватили Библију на прави начин и
једини исправно веровали (међу тим појединцима је, свакако, и јеретик Арије), а
које је пала црква кињила нечувеним прогонима. Док у 19. веку, у Америци,
трачак светлости није постао излазеће сунце у лику трговца Расела и његове
организације Јеховиних сведока! Тиме хришћанство, пречишћено и Богом
благословено, након више од 1500 година поново излази на историјску сцену.
Опростите, али ово је прилично наивно, што
предосећате и сами, само нећете јавно да признате, јер истинска историја
хришћанства, коју познаје и основац, никако не иде у прилог доктрини
организације Јеховиних сведока. Почећемо редом трудећи се да не западнемо у
преопширност, јер је тема веома комплексна.
1) Хришћанство
у колевци јеврејског храма
Најдрагоценије и најзначајније податке о
ранохришћанској историји налазимо у самом Светом Писму. «Дела апостолска» нам
говоре о настанку саме Цркве, о пентекосту (духови, педесетница) и почецима
њеног живота: «И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб
по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца» (Дела 2, 46). Овде
можемо запазити неколико веома значајних момената из хришћанског живота. Први
хришћани су били Јевреји који су сматрали да су у хришћанству остварене све оне
наде и обећања о Месији назначене у Старом завету. Тако су јерусалимски храм
доживљавали више као свој, него као храм старозаветног јудаизма. Зато апостол
Лука и каже да «бијаху сваки дан истрајно и једнодушно у храму». Преко
храма хришћанство прима богослужење које, такође, рани хришћани сматрају више
својим него јудејским. Но, неограничавајући се само на храм, поучени Христовим разговором са Самарјанком,
проширују своја богослужења и на приватне домове. Зато је први облик грађења
хришћанских храмова – базилика, која има облик тадашњих световних кућа са централном
великом одајом.
Хришћани се, такође, «ломили хлеб» свакодневно, тј.
причешћивали су се, што је обављано у склопу агапа – вечера љубави, на
којима су делили заједничку трпезу. У Светом писму не постоји прецизан опис тих
богослужења, зато што је оно било органски део хришћанства, свакодневица
позната сваком појединцу, о чему није било потребе посебно писати. Али, већ у
другом веку, постоје записи о тачном поретку Литургије (богослужења, грч. јавна
служба) која је садржавала молитве, псалмопојања и химне Христу, о којима
апостол Павле говори у Ефесцима 5, 19 и 2. Тим 2, 11-13, где је дат одломак
химне која је касније постала позната као химна Климента Александријског, а
сачувана је до данас.
Расцеп и дефинитивни разлаз хришћанства и јудејства
почиње отвореним прогоном хришћана од стране традиционалних Јевреја предвођених
фарисејима и књижевницима. Прва жртва тог прогона је млади архиђакон и
првомученик Стефан, који страда 37. г. Од тада црква постаје самосвесна, са
посебним идентитетом и призивом, васељенска (скидајући традиционалне и националне
окове) и с мисијом проповедања јеванђеља с краја на крај света. Први кораци
Цркве у свету запечаћени су крвљу мученика – апостола, али и многобројним
чудима која је Господ чинио преко својих изабраника.
Идеја ваших Јеховиних сведока да је Црква умрла док
се нисте појавили, противречи не само хришћанској науци, већ и речима Господа
Исуса Христа: «Ја сам са вама у све дане до свршетка века» (Мт. 28, 20). Иако
се спекулише и овом изјавом, крвава и мученичка историја се не може променити,
као ни чињеница да је Христос глава Цркве (Дела 20, 28), увенчане крвљу
мученика и вером верних, тако да до данашњих дана Црква није, нити може бити,
без своје Главе- Господа, нити је Глава без тела – Цркве!
Дакле, на апостолском сабору, 51. г. у Јерусалиму,
хришћанска Црква раскида са јудејским традиционализмом и одлази у свет.
2) Почетак
прогона и мучеништва
Прочитали сте ми одломак из књиге Јеховиних сведока
«Човечанство у потрази за Богом» (стр. 260, одељ. 37) где се говори о прогону
хришћана од стране Рима, али се не наводе имена пострадалих. Ваш аргумент за то
изостављање је да људе не треба
уздизати и обожавати. Али таква ваша изјава се коси са заповешћу из Светог
писма: «сећајте се својих наставника, који вам проповедаше реч Божију; гледајте
на свршетак њихова живљења и подражавајте веру њихову» (Јев. 13, 7). Има ли
боље проповеди од страдања за Христа, има ли силније вере од вере онога који ју
је својом крвљу потврдио, има ли веће љубави од оне која одлази у смрт ради
Христа? Питам вас, зар је обожавање
учење на таквим примерима? Зар је обожавање прослављање онога кога је Бог
прославио?
Да иронија буде већа, у истој тој вашој књизи нашао
сам више података о Раселу, него о страдањима и мученицима у прва три века, што
јасно показује ко је заправо заслужан за постојање Јеховиних сведока. Ипак,
благодарећи Господу, сећање на ранохришћанске мученике је сачувано до данас,
тако да знамо имена и опис појединих мученика. Постоје хришћанска дела која
говоре о страдањима, али и извештаји са процеса и суђења вођених против хришћана
која су састављали нехришћани. Један од првих таквих извештаја је о страдању
Антипе епископа Пергамског, 92. г. које помиње апостол Јован у Откривењу 2, 13.
Па, тако знамо и како су пострадали апостоли: Свети
апостоли Петар и Павле пострадли су у Риму за време Нероновог гоњења (67.),
апостол Јаков, брат Господњи, убијен је још раније од стране Јевреја (62.),
апостол Андреј је распет на крст у Патрасу (грчка), Јаков Заведејев пострадао
је од мача Ирода Агрипе (44.), апостол Јуда пострадао је у Јерменији, апостол
Вартоломеј је скончао, такође, у Јерменији тако што је жив одран, апостол Тома
скончао је у Индији избоден стрелама (и данас постоји у Индији црква коју је он
основао), апостол Марко је мученички скончао у Египту, апостол Лука је обешен о
маслиново дрво, итд...
Мученичка смрт је много више од саме проповеди, она
је потврда хришћанске вере, јеванђеље на делу («ко се не одрекне себе није мене
достојан»).
Након страдања апостола управљање Црквом преузимају
епископи (грч. _________ - надзорник) постављени од самих апостола. Неки од њих
познати су нам из Јеванђеља, као на пример, Закхеј (Лк. 19, 2) који је након
обраћења следовао апостолу Петру, а овај га поставио за епископа у Кесарији;
Лазар, којег је Господ васкрсао након четвородневне смрти, био је епископ на
Кипру; Тимотеј, по Павловој смрти, одлази у Ефес код апостола Јована и , по
његовом заточењу на Патмос, постаје
епископ Ефешки (убијен је од стране незнабожаца, око 93. године); Тит је био
Крићанин, васпитан у грчком духу, али чувши за Христа одлази у Јерусалим, где
је лично видео Спаситеља. Касније постаје ученик апостола Павла, кога је и
сахранио након страдања. Вратио се из Рима на Крит где је управљао црквом до
краја живота... Поменули смо само неколицину, махом оне који су иза себе
оставили писана дела, те су познатији.
Након Нерона (54-68.) и Домицијана (81-96.), који
нису разликовали хришћанство од јудејства, следећи велики гонитељ хришћана је
Трајан (98-117), који и те како разликује ово двоје. У његово време пострадао
је Игњатије Богоносац (грч:________) епископ антиохијски, који је био ученик
апостола Јована, а на антиохијском епископском месту заменио је апостола Петра.
Трајан је пред поход на Јерменију и Персију, боравио у Антиохији где је водио
разговор са Игњатијем, наговарајући га да му се поклони признавши га за Бога.
Када је то овај одбио био је бачен зверима, у Риму. Тиме је Трајан умилостивио
богињу Рима пред поход и забавио Римљане. Игњатије је био осуђен као «отац свих
хришћана» (тако су називани епископи – Оци светогрдника, тј. хришћана) и кренуо
је, под пратњом, за Рим. У току путовања писао је црквама које су се налазиле у
градовима кроз које је пролазио, упозоравајући их на јереси које су почеле да
се појављују. Посланице које је тада написао су сачуване до данас: посланица Римљанима,
Ефесцима, Магнежанима, Тралијанцима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу
епископу смирском. Игњатије је, као и његов учитељ апостол Јован, водио жестоку
борбу против јеретика евионита-гностика (одрицали божанство Господа Исуса
Христа) и докета (учили да је Господ имао само привидно тело и да су страдања
самим тим била привидна). Тема свих посланица је: «сведочење о Христу». Христос
је за Игњатија био «оваплоћени Син Божији, Бог истинити јављен у истинском
телу, рођен као човек са телом од свете Дјеве Марије и Духа Светога, који је
једини Спаситељ и Искупитељ, Он – вера и љубав, крст и васкрсење, живот и
спасење, хлеб и крв вечнога живота; предвечна Реч Божија и љубав Божија, новина
бесмртности и непропадљивости за род људски и сву творевину Божију...»
(фуснота: Дела апостолских ученика, година издања, стр. 66, превод еп.
Атанасије)
Будући да је богословље о Светој Тројици (у посланици
Ефесцима 9, 1-2 описује однос Ипостаси Свете Тројице према човеку) веома
изражено код Игњатија, не наводи се у литератури Јеховиних сведока, иако је био
ученик апостола Јована и пострадао за веру Христову 107. г. у римском
колосеуму, за време царевања Трајана.
Ви сматрате да сте велики поштоваоци ранохришћанских
мученика које ипак помињете у својој брошурици посвећеној критици хришћанског
учења о Светој Тројици: «Да ли треба веровати у Тројство?», чиме потврђујете да
и те како знате за неке од хришћанских Отаца. На страни 7 наводе Светог Јустина
Филозофа, мученика Иринеја епископа лионског, Светог Климента епископа александријског,
Тертулијана, Светог Иполита Римског и Оригена. Циљ навођења ових доникејских
Отаца јесте доказивање да они нису сматрали да
је Господ Исус Христос Бог и да нису веровали у Свету Тројицу.
Појединачно је цитиран сваки од Отаца, али одакле је цитат узет није наведено,
тако да нам извор остаје непознат. Такав приступ није у реду, јер нас не
упућује на упознавање дела наведених Отаца, стога ћемо сами исправити грешку
Јеховиних сведока узимајући за пример само једног од наведених Отаца, Светог
Иринеја Лионског. Премда бисмо могли и о сваком понаособ штошта рећи.
У ком делу Свети Иринеј Лионски говори да је
предљудски Исус егзистирао одвојено од Бога и био подређен, није наведено у
брошурици Јеховиних сведока. Погледајмо зато изводе из дела Иринеја Лионског и
опис његовог богословља. Сачувана су следећа: Разобличавање и побијање
лажног знања (грч.___________________________________________, или
скраћено, Против јереси) и Излагање апостолског учења (грч.__________________________),
као и бројни фрагменти. Познато да је написао такође и: О знању
(_____________________), О монархији или о томе да Бог није творац зла, О
огдонди (?) (О осморици) и О расколу. У богословљу Светог Ирунеја Лионског, Бог
у односу према свету јесте Творац, а наше знање о Богу долази кроз Логос. Ево
шта он каже у делу Против јереси 4, 38: «Син је мера Оца, зато што он
садржи Оца», тј. у Сину је Отац потпун («јер у њему обитава сва пуноћа
божанства телесно», Кол. 1, 9 што је за свакога Оца и хришћанина значило и
значи да је Господ Исус Христос БОГ). У истом делу даље се каже: «Бог је постао
човек, Господ је тај који је спасио човека», као и следеће: «да нам спасење
није дошло од Бога, не би нам оно било сигурно. Да човек није сједињен са Богом
човек не би могао да постане учесник бесмртности...». У наставку, Свети Иринеј
излаже православно учење о богочовечанској природи Господа Исуса Христа (Против
јереси: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).
Свети Иринеј
се убраја у највеће богослове Цркве, а нарочито су значајна његова учења о
Светој Тројици и Логосу као стецишту Бога и човека, учење о јединству бића
Божијег (дакле, да нису три Бога, него један у три личности), учење о
Оваплоћењу, еклисиологија (учење о Цркви), учење о Светом Предању и Светом
Писму, итд...
Свети Иринеј Лионски био је ученик Светог Поликарпа
Смирског (ученика Светог апостола Јована), који га је послао у Лион да помогне
тадашњем епископу Потину. Када је Потин пострадао 178. г. Иринеј га је заменио
у предвођењу лионске цркве. Пострадао је мученички, заједно са хиљадама своје
духовне деце, 202. г., за време суровог гоњења Септимија Севера. (фуснота: О
Светом Иринеју и његовом богословљу опширније видети у књизи Еп. Атанасија
Јевтића На путевима Отаца 2, издање........, година.....).
Свети Иринеј Лионски је у потпуности писао онако како
православље и данас учи, те би било занимљиво када би нам Јеховини сведоци
навели, поткрепљено изворима, који су то Оци првих векова који су учили оно што
они данас исповедају.
Дакле, зашто се у брошури Јеховиних сведока, приликом
цитирања Светих Отац , нису наведена дела одакле су узети цитати? Сам ћу вам
дати одговор на ово питање: зато што водеће тело ваших Јеховиста и те како зна
садржај ранохришћанских дела која директно оповргавају њихово учење, те стога
рађе својим следбеницима препоручују читање Куле стражаре, него дела Светог
Иринеја Лионског, оца свих хришћана.
3) Трећи
век: век отпада или исповедништва
Верујте ми,
драга моја, да човеку много теже пада отворена лаж од преправљања, прећуткивања
и тенденциозног цитирања. Та лаж можда и не би била толико горка да није
изречена против праведника и страдалника, против оних који су, трпљењем
мучеништва и страдалном смрћу, доказали своју приврженост Христу. Запањујуће је
са колико хладноће и презира бивају понижени од људи, они које је Бог узвисио.
Шта ме је то, по ко зна који пут у литератури ваших Јеховиних сведока,
згрозило?
У преправци Светога Писма коју Јеховини сведоци
називају «Нови Свет» (НЊ) превод, на страни 1436, стоји: «средином трећег века
наше ере цркве су или одступиле од неких наука хришћанске вере или их изврнуле.
Да би се повећао престиж отпадничког црквеног система, у цркве су
примани пагани без потребе да буду духовно преобраћени вером, и било им је
допуштено да задрже своје паганске ознаке и симболе» (курзив наш).
Желео бих да вас упитам, као и све ваше Јеховине
сведоке, да ли сте икада покушали да сазнате нешто из хришћанске историје тога
времена? Да ли је икада и једном Јеховином сведоку пало на памет да прочитају
шта се заиста дешавало половином трећег века? Очигледно је да није, јер би се у
супротном застидео речи написаних у додатку «Нови свет» превода, малочас
цитираног.
Половином трећег века, у време владавине императора
Декија Трајана (249-251.), по први пут сама држава гони хришћане. Крајем 249.
или почетком 250. Трајан издаје едикт који је имао ужасне последице по
хришћане, а којим се наређивало гоњење хришћана у целој империји. Поучена
примерима ранијих гоњења, власт се није трудила да врши тренутне масовне покоље
који су служили само учвршћивању и ширењу хришћанства, јер, по речима
Тертулијана, хришћанска крв била је семе за нове хришћане. Овај пут, власт се
определила за дуготрајна и жестока мучења, чиме су желели да сломе веру у
појединцу и тиме дају пример осталима. Многи хришћани су трунули по тамницама
непрекидно излагани мучењима. Осим тога, било је заповеђено да се сваки
хришћанин јавно одрекне хришћанства тако што би принео жртве идолима. Иако је
ово гоњење било краткотрајно, оно је оставило цркву у развалинама. Страшна
мучења су многе нагнала да се посредно или непосредно одрекну вере, али је било
појединаца неустрашивих у свом мучеништву
и исповедништву (исповедницима су називани они који су излагани
мучењима, али нису убијени), као што су: епископ римски Фавијан, Вавила епископ
антиохијски, Александар епископ јерусалимски и многи други знани и незнани.
Јесу ли на стотине хиљада мучених и пострадалих тај «отпаднички црквени систем»
о коме говоре Јеховини сведоци? Ко су ти отпадници, и шта су то променили или
изврнули, и од чега хришћанског одступили? Хришћанска историја тог времена је
позната, зашто нам онда, по именце, не рекоше ко су ти отпадници, него
уопштавају, говорећи црква? Која Црква? Црква може бити, и јесте, једна
једина, апостолска, од настанка, до данас, запечаћена крвљу мученика!
У поменутом гоњењу јесте било отпадништва појединаца,
али није Црква та која је отпала од науке хришћанске и удомила се у
овоземаљском царству, као што желите да прикажете. Многи су отпали од цркве зато
што нису могли издржати прогоне! Свети Кипријан епископ картагински, стуб хришћанске
вере тога времена, овако пише о томе: «Било је таквих који нису чекали позив да
се попну на капитол, нити претње да би се одрекли... Сами су трчали на форум,
журили у загрљај смрти, као да су већ одавно то желели... и врхунац злочина! –
родитељи су вукли децу да у најранијем узрасту изгубе оно што су добили на
прагу живота» (Кипријанова писма). То су они који су се одрекли вере приношењем
жртава идолима, названим хитањем «у загрљај смрти». Да ли је Свети Кипријан тај
отпад о коме говоре Јеховини сведоци? Хришћани који су били слабији у вери
приносили су жртве идолима да би спасли голи живот и тиме су се одрицали Христа
(али су се моги од њих након прогона вратили цркви и од цркве били прихваћени
као покајници, без обзира на слабост, а најзаслужнији за њихово враћање је баш
Свети Кипријан), али прогон су подносили они јачи и утврђенији у вери. И баш о
том периоду, Јеховини сведоци нам кажу како је Црква «губила престиж» и примала
у своје редове незнабожце који су, млаки и за своје идолопоклоништво, прихватали
хришћанство мењајући га по својој мери, кварећи га! Каква гнусна лаж!!! Та,
замислите како због прогона, од цркве отпадају они који су били хришћани, док у
вртлогу мучења, у цркву ступају неки незнабошци, који су синкретистички
прихватали све оно што им се свиди, између осталог и «пало хришћанство», због
којег су себе доводили у опасност да буду и сами убијени и мучени. Бесмислица и
лаж!
Жалосно је са
колико се самоуверености бруклинска кухиња ослања на незнање својих следбеника,
не стидећи се ни крви мученика који након 1500 година бивају наново клеветани и
прогоњени! (фуснота: препоручујем читање дела Светог Кипријана, и то: «Писмо
Донату», «О користи трпљења», «О љубомори и зависти», «О смртности», «О
доброчинству», «Софисту Деметријану» (апологија), «О ништавилу идола»,
«Сведочанство против Јудеја», «О палима», «Девојкама», «О јединству Цркве» и 65
писама која су изузетно драгоцена богословско-историјска грађа за упознавање
црквене праксе тога времена.)
4) Цар
Константин
Оно што
истински поражава у литератури Јеховиних сведока јесте однос према цару
Константину. Не постоји књига ове организације, која говори о уопштеним темама,
а да се у истој не износи сијасет «доказа» против Константина. Он је за њих
многобожац, паганин, који није схватао хришћанство те га је искварио и
суновратио у овосветске замке.
Шта год да је био цар Констанстин, треба знати једну
чињеницу: он је био тај који је зауставио тровековно бесмислено проливање
невине крви хришћана. Презирући управу ту невину крв мученика, Јеховини сведоци
пљују по Константину. Из својих удобних просторија бруклинске централе деле
пацке страдалницима које је Константин спасао даљих прогона и мучења. С друге
стране, не либе се да цитирају цара Јулијана (361-363), код Јеховиста Јулије, (Фуснота:
Човечанство у потрази за Богом, стр. 266) Константиновог братанца, који је
у сећању Цркве остао познат као Апостата, тј. Отпадник. Спис «Против хришћана»
овог злосрећног цара, Јеховиним сведоцима је добар аргумент за потврђивање
својих теза и наводне истине без «назовихришћанских» примеса. То је лицемерно
колико би било написати дело под називом «Поуке Анте Павелића Србима о
милосрђу»! За Јеховине сведоке није битно с ким ће се наћи у друштву, битно је
само да тај неко презриво гледа на Цркву. (Фуснота: слично овм ортачењу
је и један догађај новијег датума. Неколицина секти (Мунов покрет, сајентолози
и међународно друштво за свесност Кришне), међу којима и Јеховини сведоци,
поднели су заједничку тужбу против руске правсолавне цркве и Александра
Дворкина, руског стручњака за питања секти. Судски процес је завршен 25. маја
1997. Јеховини сведоци су се уортачили с онима којима не припадају ни по чему,
осим по презиру према Православној Цркви. Чини се да је то сасвим довољно.)
Док је цар Константин био један од првих иницијатора
стварања новозаветног канона, дотле је Јулијан презирао не само новозаветну
науку, већ је и Стари Завет сматрао само јеврејском митологијом. Константин је
подизао храмове широм церевине посвећене једном истинитом Богу, а Јулијан
многобожачка идолишта у којима је и сам приносио жртве. Константин је умро као
хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, а Јулијан као многобожац,
који је обредом званим тавроболија «спрао» крштење са себе, одрекавши се
Христа! Ово су само неке разлике између ова два цара. Али нико не жели да
тврди, супротно истини, да цар Константин није имао погрешних потеза, каткад и
крупних, што не чуди, јер се ни један историјски период не може посматрати у
генерално црно-белом светлу. Оно што нас интересује јесте да ли је, како тврде
Јеховини сведоци, доласком цара Константина на власт хришћанство потпуно пало и
апсорбовало паганство? За одговор на ово питање треба знати само једну
чињеницу, а то је да Милански едикт (Фуснота: текст Миланског едикта
није сачуван у оригиналу, већ само Ликинијев раскрипт из 313. г. На српском
превод едикта у «Васељенски сабори» Р. Поповића) није, како многи сматрају,
давао већа права хришћанству, већ само слободу вероисповедања, чиме је спречен
дотадашњи прогон Цркве.
КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?
Драги пријатељу,
треба да знате да је питање
које Господ Исус Христос упућује апостолима: "А ви, шта велите ко сам
ја?" (Мт. 16,15; Мк. 8,29; Лк. 9,20), питање упућено свим људима.
Одговарајући на ово питање сваки човек чини најсудбоноснији избор, између
васкрсења и вечног живота, са једне и смрти и вечне пропасти, са друге стране; избор између царства небеског и таме
најкрајње! Одговор на ово питање покушавали су кроз историју да дају многи,
тако да их можемо грубо разврстати у две целине: одговори које дају они ван хришћанства (једеји, незнабошци,
мухамеданци итд. све до данашњих дана*)
и одговори које дају они поникли из хришћанске средине (то су углавном
истовремено и носиоци јереси и раскола,
и њихов историјски пут можемо, такође, пратити до данас).
У првој групи налазимо оне који су са хришћанством
повезани органски (Јевреји) или георафско-историјски (незнабоштво,
мухамеданство итд.), а чији је одговор неретко био условљен схватањем које им
је установљено религијским или философско-научним убеђењима. Прво су одговор
дали Јевреји одмах након распећа: "... сјетисмо се да онај варалица
[Исус] каза још за
живота ..." (Мт.27,63, курзив наш). Међутим, ово није и једини одговор
који дају Јевреји. Потоње одговоре налазимо у светим књигама новојудаизма (Талмуд,
Зохар, Шулхан-арух), а ти одговори не само да су неосновани, већ су гомила
најгнуснијих лажи и клевета, у којима се материјализовала сва мржња којој је
био изложен Господ од стране Јудеја. Пошто такве лажи није умесно ни
изговорити, а камо ли писати, оставићемо их тамо где јесу.
Сукоб хришћанства и многобоштва се одиграо на два
поља: религијском и философско-научном. Наиме, многобошци су имали сусрет са
монотеистичким јудаизмом, али тај сусрет
није прерастао у отворен сукоб, јер је јудејски монотеизам ипак остао у
оквиру националне религије. Међутим, оно што је хришћанство донело са собом
јесте васељенска вера која не познаје границе држава и нација, оно је вера
новог Израиља, вера свих оних који повероваше у јеванђеље о Исусу Христу. Из
свега овога је проистекла и многобожачка реакција на хришћанство. Изгубивши
веру у богове римске многобожачке религије, интелектуална елита римске
империје, главни ослонац против хришћанства пронашла је у философији. Зато су и
припадници разних философских праваца покушавали
да дају свој одговор на питање "Ко је Исус Христос?". Пошто су сви они, у главном, сматрали
хришћанство за сулуду веру, тако су и њихови одговори били углавном слични.
Стојици, не разматрајући уопште хришћанско учење, одбацују га са свом гордошћу
свог философског знања. За њих је довољно то што је оснивач хришћанства
дрводеља, а не високошколовани философ,
да хришћанство буде презрено.
Међу првима који је покушао да да неку систематичнију
критику хришћанства био је епикурејац Келс који у свом спису, написаном против
хришћанства "Истинита реч*, у ствари не износи ни једну аргументовану
критику, већ само понавља клевете и лажи које су против Христа износили
Јевреји. Поред Келса, од епикурејаца који покушавају да критикују хришћанство,
је и сатиричар Лукијан Самосатски, који у својој сатири "Пергерин
Протеј" исмева хришћане, а Господа назива варалицом.
Озбиљнији противник хришћанства је неоплатоничар
Порфирије (233-304),** који,
поред систематичније критике, показује и много боље познавање хришћанског учења
од ранијих критичара.
Неоплатоник Јерокло је далеко испод Порфирија у
познавању хришћанства, и у својим критикама само понавља исте клевете и лажи
којима се користио и Келс.
Готово седам векова од рођења Спаситеља, јавља се
нова монотеистичка религија на историјској сцени - ислам. Пошто је ислам
мешавина стерозаветног јудејства, неких хришћанских учења и арапске
многобожачке религије, самим тим је дошао у ситуацију да да одговор на питање
ко је Исус Хирстос. За Господа, ислам каже да је од свих пејгамбера (пророка),
које је Алах слао као претече највећем пророку Мухамеду, највећи Иса пејгамбер,
син Маријин. По исламској науци Иса (Исус) је само човек, али рођен на чудесан
начин. Занимљиво је да Куран* говори о
Господу без мржње коју налазиму у Талмуду.
Ово нису једина мишљења нехришћана о Господу. Низ
одговора можемо пратити до данас, а наведени одговори су дати у првим вековима
хришћанства, и чине мишљења првог окружења хришћанске вере, које је често било
непријатељски расположено. То се огледало кроз немилосрдне прогоне којима је
хришћанство било изложено вековима.
Следећој групи припадају сви они који су изникли из
самог хришћанства, као и они који су за основу свог учења узели хришћанске
идеје. То су углавном носиоци главних јереси и раскола, који су отпадали од
цркве најчешће дајући одговор на постављено питање. Тако се први јеретици
појављују још у апостолско време поникли из јудеохришћанске*
средине. Многи, који су прелазили из јудејства у хришћанство, нису раскдали са
обредном страном јудаизма. Они су и даље испуњавали старозаветни Мојсијев закон
и, неретко су, наглашавањем важности старозаветног закона, смућивали и
збуњивали хришћане који су прелазили из многобоштва. Говорили су да је и за
хришћане неопходно да се обрезују и да држе јудејске обичаје. Ова питања била
су повод сазивања Апостолског сабора 51. г. у Јерусалиму, на коме је донета
одлука да незнабошци који прелазе у хришћанство, нису обавезни да држе Мојсијев
закон. Треба да се чувају крви, удављеног и блуда.**
Многи јудеохришћани били су незадовољни одлукама
сабора и почињу одвајања од хришћанске заједнице. Тако су настали Евионити
- секта јудејствујућих хришћана. Њихово коначно издвајање било је након
разарања Јерусалима од стране Тита (око 70. г.), а томе је кривац Тетубис,
незадовољан што није изабран за епископа. Евионити уче да је Господ само пророк
сличан Мојсију, одбацују његово божанство, као и његово натприродно рођење.
Његов рад своде на разјашњење и допуну старозаветног закона. Строго држе
суботу, обрезање итд. Очекују да ће Господ покорити читав свет и осигурати
власт Јудејима кроз хиљадугодишње
царство. Поред Евионита ту су и Евионити-гностици
који јудејском учењу додају много незнабожачких елемената, а о Господу кажу да
је божанствени дух који се јавио у лику
Исуса Христа, чија је мисија да обнови старо учење дато малом броју изабраних.*
Наведимо и гностицизам који се јавља у
хришћанском облику, већ у апостолско време. Гниостицизам је палета разних
учења, конгломерат свега онога што је одређени правац сматрао занимљивим и
прихватљивим. Зато се јавља као веома жилав противник, јер није био
непријатељски настројен према хришћанству, напротив, али након присвајања неких
хришћанских идеја, често тежи да себе прикаже као оригинално учење. Због те
особине, прилагођавања и синкретистичког присвајања, гностицизам се задржао
веома друго на историјској сцени, а када говоримо о њему као о противнику
хришћанства треба га превасходно схватити у оквиру учења. Дакле, као духовног
противника. Оно што гностицизам каже о Господу углавном се не разликује међу
правцима. Гностицизам сматра да је Господ еон (виша духовна суштина), а
разлике се углавном односе на начин и разлог доласка Господа у свет, циљ
мисије, начин сједињења са човеком, итд. За гностике, Господ је човек на којег је сишао виши еон ради поучавања људи, а
не ради искупљења. Приликом страдања, еон је или напустио човека Исуса, или је
привидно страдао у стварном или привидном телу.
Колику је опасност гностицизам представљао показује и
то да су сами аностоли писали против гностика. Гностичка учења могла су лако да
одврате човека са истинског хришћанског пута на сопствени. Међу првим
гностицима је Симон Гатар,* за
којег Свето Писмо каже да се издавао за "неког великог" (Д.ап. 8, 8).
Против гноситика докета** (грч.
докео-изгледати) апостол Јован пише у 1. Јов. 4, 2-3 и у 2. Јов.7. Против антиномиста*** (Николаити) аспостол Јован пише у
Откривењу и назива их валамитима Новог Завета (Отк. 2, 14-15). Осим њих,
апостол Јован водио је борбу против Керинта* који почиње са својим учењем у Палестини
за време Домицијана (81-96.), а после прелази у Ефес. Његово учење је мешавина
гностицизма и евионства. У Ефесу је апостол Јован водио посебно бригу да хришћани не буду привучени његовим учењем.
Против гностичког учења пише апостол Павле у посланицама 1. Тим. 6,20 и Кол.
2,8; 16-18.
Осим поменутог Керинта познати гностици су Василид
Сиријац који је 125. г. у Александрији основао своје друштво. Затим Валентин,
александријски Јеврејин који је углавном радио на Кипру (умро око 160.г).
Представници сиријског гностицизма су Сатурнин, савременик императора Адријана
(117-138.), и Татијан. За разлику од представника сиријског и александријског
гностицизма, који су прописивали најстрожу аскезу, антиномисти су учили да
морал спутава духовну слободу, а њихови представници су Карпократ и син му
Епифан, који је у 17. години умро од разврата.
Можемо
поменути и маркионство,* које је
засебан гностички систем, по којем се Господ није родио од Дјеве Марије, већ је
једноставно сишао у капернаумску синагогу. Маркионство учи да је Господ дошао
да подучи људе како се могу ослободити Демијургове (Фуснота: Демијург,
божанство уредитељ, спона између апсолутног бога и творевине, по грчкој
философији, посебно код Платона) владавине и одржати пуну победу духа над
материјом. По њему је Демијург старозаветни бог, док је хришћанство потпуно
независно откривење од Старог Завета. Оно што га одваја од гностика је његов
покушај да се прикаже као чист хришћанин. Маркион користи искључиво канонске
књиге, али је према канону сувише слободан и сам преправља јеванђеље по Луци,
које једино прихвата, као и посланице Св. ап. Павла.
Поред наведених, постојала је и јерес звана манихејство
чији је оснивач Манес убијен у граду Гандизапуру 277.г. Манихејство има много
примеса сиријске дуалистичке религије,
заратустризма (парсизма) и много фантастичних описа. По Манесу Христос
је првочовек - еон светлости, који силази у царство таме и ступа у борбу са
демонима помоћу пет чистих сила.
Ово је био кратак историјски осврт на прва три века
постојања хришћанства у којима се јављају
покушаји да се одговори на питање ко је Исус Христос. Пошто се каснији
одговори не разликују сувише од наведених, није потребно да наставимо излагање
све до данашњег времена. Треба рећи да учења, проистекла из хришћанства, имају
изузетно високе захтеве моралног живота и дисциплине. У томе и јесте лежала
највећа опасност по хришћане, јер су многи могли бити привучени високоморалним
квалитетима неког од учења. Међутим, хришћанство није само морални систем, већ
целовити живот у истини, тако да и високоморални и аскетски живот без истине,
која је Христос, не уводи у живот вечни.
Постоји нешто што је идентично за све ове одговоре,
било да у њима стоји да је Господ варалица, обичан човек, учитељ, пророк сличан
Мојсију, било да кажу да је он еон-виша духовна суштина, да је духовно биће итд
– а то је, да су сви ови они много мање одговори, а много више оповргавање
божанства Господа Исуса Христа. Сва ова учења за основ имају тврђење да
Господ Исус Христос није истинити Бог,
Творац, Искукпитељ и Спаситељ света.
Наиме, улазећи у свет са науком о Богу који је постао
човек да би спасао људе од греха, зла и смрти, хришћанство је негирало потребу
за било чиме што није Христос и што није охристовљено. У светлости хришћанства
постаје излишна потрага философа за смислом и циљем живота, јер је у свет дошао
Онај који даје живот. Излишно је постало трагање за истином, јер сама Истина долази у свет.
Овим, дакле,
престаје и свака потреба за философским умовањем (Фуснота: не
философским мишљењем, већ философским спекулацијама у вези проблема који су
решени у хришћанству), а то је имало огромне последице за философе који су
гордо, са висина своје филозофске учености, гледали на хришћанство. Зато је за
њих оповргавање Христовог божанства постало од животне важности, јер се тиме
подривала и сама апсолутност хришћанске истине.
Јудеји би, признавањем Господа за Месију, изгубили
своје дугоочекивано царство на земљи.
Многобожачка религија морала би да призна своју
заблуду и да се преко ноћи одрекне пантеона божанства, којима су посвећивани
велелепни храмови.
Многи самопрокламовани учитељи морали би да се
одрекну свог посланства и да својим следбеницима признају сопствену заблуду.
Због свега овога, одрицање божанске природе Господа
Исуса Христа било је од пресудног значаја за све њих, а као што видимо разлози
су углавном субјективне природе.
ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС
АРХАНЂЕЛ МИХАЈЛО?
Жалосно је рећи, драги мој, да међу оне који у
данашње време оповргавају божанство Исуса Христа спадају и ваши Јеховини
сведоци. Тврдите да своје учење
заснивате искључиво на Светом Писму и да на основу истог тог Светог Писма
дајете одговор на питање "Ко је Господ Исус Христос". У литератури
Јеховиних сведока, запазио сам, неколико верзија учења о Господу, које
примењујете у зависности од тематике којом се текст или књига бави. За
Господа се каже да је:
1) Највећи човек који је икада постојао (постоји
књига овако насловљена)
2) Бог, али не свемогући, потчињен Оцу (овде је Бог у
контексту Бог по благодати)
3) Јединорођени Син Божији којег је Бог првог створио
(парафраза на дефиницију стр. 142. књиге Расправљање на темељу Писма)
4) арханђел Михаил
Због обимности размотрићемо само учење Јеховиних
сведока да је Господ, у ствари, арханђел Михаил.*
У другом пасусу наведеног текста(види напомену 1) стоји: "У 1. Солуњанима
4:16 (Ст) заповест Исуса Христа да започне ускрсење описано је као "глас
арханђела", а у Јуди 9 стоји да је тај арханђео Михаило".
Размотримо шта стоји у наведеним стиховима:
"Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела
и са трубом божијом, сићи с неба и прво ће мртви у Христу васкрснути." (1.
Сол. 4, 16)
"А Михаило арханђел, када препирући се са сатаном говораше о Мојсијевом телу, не усуди
се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запрети!" (Јуда 9).
Где у овим стиховима стоји да је арханђео Михаил онај
чијим ће гласом почети васкрсење? Нигде! Оба наведена стиха су грубо истргнута
из контекста, јер, као што видимо, у Јуди 9, не стоји да је арханђео Михаил онај чијим ће гласом почети васкрсење, нити
у 1. Сол. 4, 16 стоји да ће арханђел Михаил позвати на васкрсење.
У наставку текста Јеховини сведоци нас питају:
"Да ли би било прикладно Исусов заповеднички позив приписати некоме ко је
мањи по власти? Разумно је, дакле, да је Михаило Исус Христ. Овде је једноставно
погрешно приписан глас арханђела Госпиду. Зашто? Зато што је у 1. Сол. 4, 16
описано оно што прати други долазак Христов. Сам Христос долази са заповешћу на
васкрсење, значи, Он изриче заповест, а његов долазак биће
попраћен гласом арханђела. Тако у 1. Кор. 15, 52 стоји: "Уједанпут, у
тренућу ока, у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати
нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Овде видимо да се васкрсење дешава на звук трубе. Зато 1. Сол. 4, 16
треба схватити као опис општих услова при васкрсењу и свих попратних
појава. То доказује и опис који даје сам Господ у Мт. 24, 30-31. Ту видимо како
Господ долази на облацима небеским са силом и славом великом и како шаље анђеле
своје" с великијем гласом трубнијем". Дакле, снажан глас трубе
објављује долазак Христов и васкрсење. Овде, такође, видимо да се ради о општим
условима васкрсења.
Јеховини сведоци кажу да је из њиховог закључка
разумно да је Исус арханђел Михаил. Међутим, ако се држимо Светог Писма, онда
то није разумно закључити, јер нигде у Светом Писму не стоји да је Господ Исус
Христос арханђел, а још мање да је арханђел Михаил. Њихов закључак је плод
погрешног контекстуалног спајања наведених стихова.
Но, када бисмо 1. Сол. 4, 16 посматрали очима
Јеховиних сведока, опет не бисмо смели извести закључак до кога су они дошли.
Зашто? Ако је нужно да је Исус арханђео само зато што је његов глас описан као
такав, онда бисмо морали из истог стиха извести закључак и да је Бог, јер у
стиху стоји да ће Господ доћи "и са трубом божијом". Да ли би било
прикладно да трубу божију носи неко ко није Бог? Исто као што долазак на глас
арханђела мора значити долазак самог арханђела. То би нас довело у
контрадикторност, јер бисмо морали рећи да је Господ у исто време и арханђео и
Бог. Зашто Јеховини сведоци игноришу део о доласку Господа и са трубом
божијом остаје нејасно?
Драги пријатељу, на жалост, ово није једини случај
где Јеховини сведоци користе вишеструке аршине за идентичне случајеве, а
остајемо И без објашњења на чему је
заснована њихова логика закључивања.
У наставку,
Јеховини сведоци наводе још два стиха из Светог Писма који, по њиховом
мишљењу, доказују да је Господ Исус Христос арханђел Миахил. У Отк. 12,7-12
описано је збацивање сатане од стране архангела Михаила и војске ангела, а тај
стих Јеховини сведоци повезују са стихом из Отк. 19,11-16. где се даје опис
војске небеске под вођством Господа
Исуса Христа. По њима то је доказ да су Господ и архангел Михаил једна те иста
особа. Иако ми то није циљ, овде морам заћи у област егзегезе, јер овако
постављен проблем јесте егзегетски.
Откривење Јованово је пророчка књига, а такве књиге
имају садржај приказан у пророчком контексту. То значи да догађаји код
пророчког приказивања не морају бити дати хронолошким редоследом,
јер пророк може истовремено да сагледава догађаје који су, један од другог,
удаљени хиљадама година. За то имамо доказе и у Старом и Новом Завету. На пример, у књизи пророка
Исаије, након виђења славе Божије (гл. 6), пророк добија, као утјеху од
Господа, обрицање Емануила (Ис. 7, 14), а у наставку, Господ му говори за казну
преко Асираца. Затим, у 9 гл. говори се о рођењу Месије, његовом имену и
царству. У 11 гл. опет говори о царству Месије. Након ових месијанских места, у
13. гл. говори о пророштву разарања Вавилона од стране Мида. У 14.гл. о
пропасти Асираца и Филистејаца.
Ово је типичан пример пророчког контекста где пророк,
између описа јако блиских догађаја, умеће опис рођења Спаситеља (иако је оно
удаљено вековима од оних између којих је уметнуто). Оваквих места има и у Новом
Завету. Тако Господ у Мт. 24, Мк. 13 и Лк. 21 даје у једној слици више
догађаја, који су један од другога удаљени временским дистанцама. И апостол
Петар у једној слици повезује силазак Духа Светога у последње дане и "Дан
Господњи" (Д. ап. 2, 16-21)*.
Такође, пророци често говоре о неким будућим догађајима у садашњем врмену (нпр.
Ис. 9,6). Пророчки контекст нема сврху да хронолошки прикаже редослед догађаја,
јер не говори о будућим и прошлим догађајима, већ превасходно говори о домостроју
Божијем, дакле, о божанском промислу за свет. Спасење није у познавању времена
и рокова, већ у испуњавању воље Божије.
Тако и стих из Отк. 12, 7-12. треба посматрати у
пророчком контексту. Оно о чему говори апостол Јован у овом стиху јесте збацивање
сатане од стране архангела Михаила и осталих ангела, а то се десило када је
сатана отпао од Бога. Горди сатана и легион палих ангела изгубили су своје
достојанство, јер какву сагласност има
Христос са велијаром? или какав део има верни с неверником" (2. Кор. 6,
15). Тако и сатана, због безакоња и неправде, би збачен са палим ангелима, како
говори и пророк Језекиљ "од мноштва трговине своје напунио си се изнутра
насиља, и грешио си: зато ћу те бацити као нечистоту с горе Божије, и затрћу те
између камења огњенога, херувиме заклањачу!" (Језек. 28,16). Као и:
«Сви који те познају међу народима препашће се од тебе; бићеш страхота и неће
те бити довека" (Језек. 28,19)**.
"Шта има праведност са безакоњем; или какву
заједницу има светлост са тамом?" (2. Кор. 6, 14). Шта имају ангели са
демонима? Из наведенеих стихова јасно је да демони више не могу да обитавају
заједно са ангелима. Збачени сатана једино
шта жели након пада јесте да напакости Богу. Зато он у виду змије наводи
на пад Адама и Еву (Пост. 3,4-5).
У Отк. 12, 9 описано је збацивање сатане и ангела
његових. Међутим, није то једини пут када је сатана поражен! Први пут је збачен
као анђео, и постао је сатана. Доласком Господа Исуса Христа, његовим
спаситељним страдањима и победоносним васкрсењем, сатана је наново поражен.
Господ је самим својим уласком у овај свет
суд овоме свету, а такође, и кнезу овога света.* "Сада је суд овоме свету; сада ће
кнез овога света бити избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу
привући себи". (Јн. 12, 31-32). Страдање на крсту учинило је да сви они
који буду привучени Христу нису више у власти сатане, греха и смрти. Зато ап.
Павле каже: "Победа прождрије смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је,
пакле, победа?" (1. Кор. 15, 54-55). Подизање о којем Годпос говори је
подизање на крст, а то и само Свето Писмо у наставку потврђује: "А ово
говораше, указујући каквом ће смрћу умрети!" (Јн. 12, 33). (Јеховини
сведоци неке од ових стихова користе да би поткрепили друга учења, која
заснивају на сопственом тумачењу наведених стихова).
Тако и Отк. 12, 10 треба разумети као опис победе
Господа над сатаном, крстом и страдањем, који су донели "спасење и силу и
Царства Бога нашега и власт Христа његовог" људима, а томе су се и ангели
радовали "јер је збачен опадач браће наше"(Јн. 12, 10). Царство
небеско се нама приближило и уселило се у време, доласком Христовим. Он рече
"гле, Царство небеско је ту у вама". Значи, ми још у овом животу
можемо да имамо предокушај Царства Небеског кроз Христа. Зато је бесмислено
помислити да су "спасење и сила и Царство Бога нашега и власт Христа
његовог" у Царству Божијем наступили збацивањем сатане из небеске
јерархије ангела. Треба ли спасење Царству Божијем? Као да је сатана могао да
угрози Царство Небеско и власт Христову. Наиме, он је diaboloс -
клеветник и клевета му је једино оружје против Бога. Он покушава Адаму и Еви да
прикаже Бога као завидљивца (Пост. 3, 4-5), као што свој бес и мржњу искаљује
на оне који су му подложни кроз грех - на људе.
Пошто није потребно да егзететски анализирамо и Отк.
19, 11-16, довољно је да овај стих упоредимо са Отк. 12, 7-12. У првом стиху
приказан је Господ који пердводи војске ангелске да би судио целокупној
творевини, у "дану господњем", на крају времена. Као што видимо, не
ради се само о доласку ради збацивања сатане ( он је већ збачен), већ ради суда
над читавим светом. И у овом случају Јеховини сведоци погрешним контекстуалним
спајањем долазе до једнако погрешних закључака.
"Занимљиво је да се израз "арханђео" у
Библији никада не налази у множини, што показује да постоји само један!",
кажу у наставку Јеховини сведоци. (Фуснота: Расправљање на темељу писма,
стр. 151) Ако овоме додамо и учење Јеховини сведока да је Исус Христос
"друга највећа особа у свемиру" (стр. 142 р.н.т.п. деф.) добијамо
потпунију слику о вашем учењу. Наиме, постоји један архангел и то је Михаил, а
он предводи небеску војску, а пошто и Исус Христос предводи небеску војску,
логично је закључити да су Исус и Михаило једна те иста особа. Према томе
Михаило је "друга навјећа особа у свемиру". Или, како на крају текста
(Фуснота: на стр. 151. р.н.т.п.), закључују: "Дакле, докази
показују да је Син Божији био познат као Михаило пре него што је дошао на
земљу..."
Међутим, погледајмо шта каже пророк Данило за
архангела Михаила: "али, гле Михаило један од првијех кнезова дође ми у
помоћ;" (Дан. 10, 13). Видимо да пророк не назива Михаила ни највећим ни
јединим ни првим, него једним од првих. Да је тумачење Јеховиних сведока
исправно онда би пророк за Михаила, као Сина Божијег, требало да каже да је једини
кнез (Јеховини сведоци у деф. на стр. 142. кажу: "Једини син...")
или да је други највећи (деф. на стр. 142.: "...највећа особа у
свемиру"). Међутим, архангел Михаил је назван "један од првих",
или један међу, себи равним, кнезовима. Због овога, закључак да је Исус Христос
архангел Михаил, јесте плод произвољнго тумачења Светог Писма као и нарушавање
самог учења Светог Писма.
Осим тога, Јеховини сведоци на крају текста (Фуснота:
на 151. стр. Р.н.т.п.) кажу: "Дакле, докази показују да је Син Божији
био познат као Михаило пре него што је дошао на земљу, а познат је по том имену
и по повратку на небо..." Где у Светом писму стоји да је Господ познат под
именом архангел Михаил "по повратку на небо"? Нигде!
Иако сматрате да апостол Павле у Колошанима 1, 16
говори о замаљској власти, веровали или не, реч је о небеској јерархији, коју,
дакле, сврставамо у следеће чинове: серафими (Ис. 6, 2; 6, 6), херувими (Јез.
10, 1 и даље), архангели, ангели, престоли, господства, началства и власти.
Шта Свето Писмо каже о односу Господа Исуса Христа и
(арх, први)ангела? Апостол Павле пише: "Јер њиме би саздано све, што је на
небесима** и што је на земљи, што
је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или
власти; све је њиме и за њега саздано. И он је пре света, и све у њему
пиостоји". (Кол. 2, 6, 16-17). Дакле, Господ не само да није ангел, већ је
њихов Саздатељ. Апостол Павле нам, даље, сведочи: "И толико се показа већи
од анђела колико је славније име наследио него они" (Јев. 1,4.). И овде
видимо да је Господ већи од анђела "јер коме од анђела икада рече: син мој
јеси ти, ја те данас родих? и опет: ја ћу њему бити отац, а он мени
син"(Јев. 1,5). Нико од анђела није назван Сином Божијим, зато је погрешно
поистовећивати архангела Михаила са Сином Божијим. При уласку у васељену*** Бог за сина говори: "и нека му
се поклоне сви анђели божији"****,
а то се и дешава приликом рођења Спаситеља као човека (Лк. 2, 13-14). Још на
једном месту апостол Павле показује колико је достојанство Господа изнад
ангелског: "а коме од анђела икад рече: седи мени са десне стране док
положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?" (Јев. 1, 13).
Због свега наведеног, потпуно је погрешно учење да је
Господ Исус Христос архангел Михаил, за шта сам сигуран да сте и сами дошли до
истог закључка.
Драги мој пријатељу,
задржаћемо се
још мало на овој проблематици, будући да је божанство Господа Исуса Христа
основни проблем у вашој науци, из кога извиру сви остали. Дакле, било да кажемо
да је Господ пророк, учитељ, виша духовна
суштина или архангел Михаил, ми у ствари не говоримо за Господа шта
јесте, већ шта није. Говоримо да није Бог. Видимо да свој доказ за тврђење да
Господ Исус Христос није Бог, Јеховини сведоци покушавају да поткрепе Светим
Писмом. Међутим, то је једнострано посматрање Светог Писма, јер у њему на
многим местима стоји да је Господ Исус Христос Бог.(навести примере) У Светом
Писму постоје о томе посредни и непосредни докази. Јеховини сведоци ова места
игноришу, или тенденциозно тумаче, или, пак,
подвргавају директном прекрајању у својој верзији превода Светог Писма,
познатијег као Нови Свет.
Због обимности тематике коју ћемо размотрити, трудићу
се да то учиним што је језгровитије могуће. Оно што треба имати увек на уму
када се говори о Богу јесте апсолутност која подразумева да све што кажемо о Богу то учинимо у апсолутним
категоријама. Тако, ако за Бога кажемо да је добар морамо то рећи са свешћу о
апсолутном добру, које је изнад свега што човек може и замислити. Апсолутно
подразумева да у Богу нема никакве промене, јер промена уводи релативност. Све
што је о Богу речено и написано, дакле
и у Светом Писму, јесте последица односа Бога и света, Творца и творевине. То
је реч о Богу људским језиком.
На многим местима у Откривењу Јовановом писац Господа
назива јагњетом*, јер је старозаветно
пасхално јагње праслика Господа који је савршена жртва једном принесена за
спасење света.
Размотримо један стих где се говори о Христу као о
јагњету: "ови ће с јагњетом заратити и јагње ће их победити, јер је
господар над господарима и цар над царевима; и они који су с њим, позвани и
изабрани и верни". (Отк. 7,14) На другом месту писац о Логосу каже да је
обучен у хаљину од крви "и има на хаљини и на бедру своме име написано:
Цар царева и Господар господара".**
Дакле, недвосмислено је реч о Господу Исусу Христу. Међутим, погледајмо кога апостол Павле назива "Цар царева и
Господар господара": "да одржиш заповест чисту и беспрекорну до
јављања Господа нашега Исуса Христа, које ће у своје време показати блажени и
једини владар, Цар царева и Господар господара. Он који једини има бесмртност и
живи у светлости неприступној,*** кога
нико од људи не виде нити може видети,****
њему част и сила вечна. Амин (1. Тим. 6, 14-16). Видимо да апостол Царем
царева и Господарем господара назива онога који "једини има
бесмртност" који, живи у светлости неприступној" кога "нико од
људи не виде нити може видети". О коме је реч у 1. Тим. 6, 16? Реч је о Богу. Али, тако апостол Јован
назива и Господа Исуса Христа.*
Закључак је очигледан.
ПИСМО бр. 5
Алфа и омега
Откривајући истине о будућности Христовог народа,
Цркве и о свршетку времена, Господ апостолу и пророку открива још једну истину
о Себи: "Ја сам алфа и омега, говори Господ Бог, који јесте и који
беше и који долази, сведржитељ" (Отк. 1,8). Називом први и последњи
Господ Бог открио се пророку Исаији: "Ја, Господ, први и последњи, ја
исти" (Ис. 41.4); "Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога"
(Ис. 44,6); "Ја сам први, ја сам и последњи". (Ис, 48,12). Погледајмо о коме Свето писмо на исти начин
говори: "Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав и ево жив сам у
вјекове вјекова, и имам кључеве од смрти и од пакла." (Отк. 1 17-18). Како
се из самог контекста описаног догађаја види да се говори о Господу Исусу
Христу то је јасно и из речи: "бијах мртав и ево жив сам", јер
Господ умре и васкрсе. На исти начин апостол Јован у Откривењу каже:
"Тако говори први и последњи који
беше мртав и оживе" (Отк. 2,8). Но , погледајмо сада како Господ
говори о себи: "И рече ми: сврши
се! Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи
наследиће све ово, и бићу му Бог, и он
ће ми бити син" (Отк. 21,5-6). Овде Господ Исус Христос у потпуности
кроисти исте називе за себе које користи и Бог, а поред тога сам за себе
каже"и бићу му Бог". У последњој глави Откривења Господ каже:
"Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима
његовим. Ја сам алфа и омега , први и последњи, почетак и свршетак" (Отк.
22, 12-13).
У тексту "Алфа и омега: коме ова титула с правом
припада?"(Фуснота; Расправљање на темељу Писма, стр. 400) Јеховини
сведоци кажу
1.
да се у Отк. 1, 8 говори да је Бог носилац титуле алфа
и омега, што и јесте тачно.
2.
наводе да погледамо Нови свет превод 1984, у вези
уметања имена Јехова.
3.
Откривење 21,
6,7 упућује да ће хришћани који су духовни победници бити "синови"
онога који је познат као алфа и омега. То није никада речно за однос духом
помазаних хришћана са Исусом Христом. Исус је о њима говорио као о својој
"браћи" (Јев. 2,11; Мат. 12,50; 25,40).
4.
У откривењу 22, 12, ТЕВ (Фуснота: један од
превода Светог Писма) ставља име Исус да би изгледало да се указивање на алфу и
омегу у 13. стиху примењује на њега итд.
5.
У Откривењу 22, 13 за алфу и омегу се такође каже да
је "први и последњи", а тај се израз примењује на Исуса у Откривењу
1, 17, 18. Слично томе израз "апостол" се примењује и на Исуса Христа
и на неке од његових следбеника. Али, зар то доказује да су они иста особа или
да су на истом положају? (Јев. 3,1). Докази, дакле, воде закључку да је наслов
"алфа и омега" примењен на Свемогућег Бога, Оца, а не на Сина.
Размотримо колико су ваљани ови закључци. Пошто
примедба бр. 1 само констатује шта се налази у наведеном стиху, а примедба бр.
2 даје упутство које је за наше разматрање небитно, одмах ћемо прећИ на
примедбу бр. 3:
Јеховини
сведоци скрећу пажњу са стиха 6 на оно
што је речено у седмом стиху. Из самог контекста 6. стиха видимо да се ради о
Господу Исусу Христу. Наиме, речи: Сврши се!
(Отк. 21.6) су речи које је Господ изрекао страдајући на крсту: "А
кад Исус окуси оцат рече: Сврши се!" (Јн. 19,30). Као што је Христовом
смрћу на крсту дошао крај старом човеку и човечанству, а његовим васкрсењем
човек постаје у Христу нови човек, и свет никада више неће бити исти, јер ће
светлост јеванђеља заувек обасјавати све оне који прихвате Господа и који у
њему проналазе уточиште. Речима
"Сврши се!"запечаћено је искупљење света. Исто тако улазак света у
вечни живот, у вечни Јерусалим, у Царство небеско означено је речима:
"Сврши се" (Отк. 21.6). Тиме се из времена страдања улази у вечно
блаженство. Тим речима Господ симболички означава крај суда над сатаном и
смрћу, крај тираније човекових и божијих непријатеља.
Господ у 6. стиху 21. главе откривења каже: "Ја
ћу жедноме на дар дати са извора воде живота" (Отк. 21,6). Овде такође
Господ понавља исте речи које је изрекао у разговору са самарјамком:"Кад
би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би
тражила од њега и дао би ти воду живу" (Јн. 4,10) и: " који пије од
воде ком ћу му ја дати неће ожеднети довека него вода коју ћу му дати постаће у
њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,14). Знамо да под
"водом живота" Свето писмо подразумева благодат Духа Светог, која
преображава човека и уводи га у истину и живот вечни. Благодат о којој Господ
говори самарјанки човеку открива истину јеванђеља, а то је иста благодат која
ће изобилно бити дата у Царству небеском: "И показа ми реку воде живота,
бистру као кристал, која извире од прејстола Божијег и јагњетовог" (Отк.
22.1). Поред тога, из контекста 21. главе Откривења видимо да је онај за кога
се каже да је "алфа и омега, почетак и свршетак" у ствари Господ Исус
Христос. Нпр. у 5. стиху стоји: "и рече онај што седи на престолу: ево све
чиним новим" (Окт. 21, 5). Ко све чини новим? Свето писмо каже да је то
Господ Исус Христос: "Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође,
гле све ново постаде" (2 кор. 5, 17); "Јер у Христу Исусу нити што
помаже обрезање ни необезање, него нова твар" (Гал. 6,15). Имајући ово у
виду, апостол Јован и не прецизира, навођењем имена, о коме говори у Отк. 21,
6, као о "алфи и омеги, почетку и свршетку".
Из четврте главе видимо да на престолу, који у визији
виде апостол Јован, седи Бог. Погледајмо шта стоји у Отк. 4, 9: "И када
жива бића дадоше славу и част и хвалу ономе који седи на престолу, који живи
у векове векова." Тако стоји и у наредном стиху: "... и
поконише се ономе што живи у векове векова..." (отк. 4,10)
А сада погледајмо шта каже Господ Исус Христос за
себе: "И бијах мртав и ево жив сам у векове векова..." (Отк.
1, 18). Дакле, опет имамо случај да Господ себе назива онако како је називан
Бог. Може ли неко ко нас је подучавао и подучава највећој и апсолутној истини,
ко је сам истина да узима исте оне називе којима се назива Бог и да их
примењује у потпуно идентичном контексту као што су примењене када Свето Писмо
говори о Богу?
Размотримо део примедбе Јеховиних сведока да Господ никада о хришћанима није говорио као о
синовима, но само као о браћи. Да би нас спасао, Господ постаје један од нас,
подобан нам у свему осим у греху (Јев. 2, 12-18), зато је Он наш брат по телу,
али и све оне који творе вољу Божију назива, такође, својом браћом. Међутим, Он
је назван и Оцем вечним у Исаији 9, 6. Као што је Аврам отац свих
правоверних (Рим. 4, 12, 16), тако је и Господ отац свих оних који су победили,
који су изнели свој крст до краја. Као што је Аврам био родоначелник
правоверних, тако је и Христос родоначелник спасених. Тако ни ово место у 21.
глави Откривења није спорно, нити оповргава да се у овим стиховима (5, 6 и 7)
говори о Господу Исусу Христу.
У примедби број 4) Јеховини сведоци кажу да један
превод (Тев) ставља у Отк. 22,12 име Исус како би изгледало да се указивање на
алфу и омегу у 13. стиху применује на њега. Да ли је потребно уметање имена
Исус да бисмо закључили да наведени стихови говоре о Господу? Не! Из самог
контекста јасно је о коме се ради. Погледајмо о коме говори 12. стих: "Ево
долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим". О
чијем доласку говори Откривење? Ко треба да дође ускоро да да свету по делима
његовим? Знамо да је у Светом Писму једна од најзначајнијих и најкључнијих истина
други долазак Христов којим ће заувек окончати робовање греху, ђаволу и смрти,
као и да тај долазак сам по себи представља почетак суда над светом. Ево како
то каже апостол Павле: "Јер нам се свима ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки што је који у телу
чинио, или добро или зло" (2. кол. 5,10). Најјасније о томе говори сам
Господ: "А кад дође син човечији у
слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сести на престолу славе своје и
сабраће се пред њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што
разлучује овце од јараца (Мт. 25, 31-32).
Зашто Јеховини сведоци упорно избегавају да признају
да се у 13. стиху говори о Господу, и да, уопште, Откривење назива Господа
"алфа и омега"? Одговорићу вам зашто: због стиха који каже: "Ја
сам алфа и омега, говори Господ Бог...Сведржитељ (Отк. 1, 3: курзив
наш). Када би прихватили да Свето Писмо и за Господа Исуса Христа каже да је
"алфа и омега" морали би прихватити и да је Господ Сведржитељ, што се
коси са вашим учењем. Но, у суштини, сам приступ овом проблему, од стране
Јеховиних сведока, је апсурдан. То произилази из смисла који има назив
"алфа и омега". Шта он значи? Бог за себе каже да је алфа и омега да
би показао да њиме све почиње и завршава, јер као што знамо a је прво, а W
последње слово грчког алфабета. Када Свето писмо каже "алфа и омега"
онда се подарзумева да се ради о почетку и крају. Назив "алфа и
омега" кориштен је као метафора за почетак и крај. Стога је бесмислено и
бепредметно правити разлику између назива "алфа и омега" и назива
"први и последњи" или "почетак и свршетак", јер свим овим
називима Бог изражава своју апсолутност над творевином, као и то да јој је он узрок
и да ће њиме и завршити, али не завршити постојање, већ да ће прећи у вечно обитавање у Богу. Набрајање
назива у Отк. 22, 13: "Ја сам алфа и омега, први и последњи, почетак и
свршетак" има за циљ да нагласи апсолутност Бога и зависност свега што
постоји од његове воље, јер сва три назива су синоними. Узгред, Јеховини
сведоци нам и не наводе зашто бисмо требали правити разлику међу овим називима.
Њихов закључак је базиран на сопственом учењу о Господу Исусу Христу, а не на
чињеницама из Светог Писма! Да би избегли могућност да и Господ Исус Христос
буде назван Сведржитељем, праве разлику између
назива, који су у ствари синоними,
а то је апсурд (опет имамо случај изричитог инсистирања на потпуној разлици
појмова који су синоними, док с друге стране знамо да Јеховини сведоци потпуно
идентично схватају појмове који приказују суштинске разлике, нпр. Јединорођени
син који је први створен).
Анализирајмо и последњу примедбу Јеховиних сведока
под бројем 5. Пошто Откривење назива Господа Исуса Христа "први и
последњи", а исто тако и Бога, Јеховини сведоци покушавају да нам докажу
како је тај назив примењен на исти начин баш као и када Свето Писмо за Господа
каже да је "апостол" (Јев. 3, 1). Међутим, између ова два случаја
постоји огромна разлика. Грчка реч апостол значи посланик. Тако је Господ
назван апостолом, али је његово апостолство ипак другачијег карактера. Наиме,
Господ је поред проповеди и дела која је учинио превасходно дошао ради спасења
и искупљења људског рода. Апостоли су проповедали речју и делом својим
животима, али видимо да је постојала разлика у посланству Господа и посланству апостола. Господ каже:
"као што је отац послао мене, и ја шаљем вас". (Ји. 20,21)
Апостолство је у ствари функција или тачније служба. Пошто је Господ послан од
оца називамо га и апостолом (Јев. 3,1). Апостолом, дакле можемо назвати свакога
ко поседује посланство, мада се уврежило већ да када се каже апостол
превасходно мислимо на дванаест апостола чији је значај за ширење јеванђеља
непроцењив. Апостол је општи појам који је само због изузетног значаја
дванаесторице апостола добио и своје посебно значење.
Сасвим другачији смисао имамо у случају назива
"први и последњи". Наиме, када говоримо о Богу увек треба имати на
уму његову апсолутност. Тако када за Бога кажемо да је љубав знамо да је он
апсолутна љубав, љубав која није само божија особина него је он сам Када о Богу кажемо да је добар или да је
истина, знамо да сви ти атрибути једино у Богу имају апсолутност. Неко може да
каже за себе да је љубав, па чак и да заиста поседује хришћански идеалну љубав,
за таквога не можемо рећи да је љубав. Зашто? Зато што човек никада не може достићи толику висину и чистоту у врлинама
да би те врлине постале он сам, никада творевина не може поседовати атрибуте
који искључиво припадају Богу. Тако за човека или чак за анђела можемо рећи да
је добар, али та доброта ни код једног ни код другог није апсолутна. Она је
апсолутна једино у Богу.