Реч издавача

"Шта значи Нихилизам?" писао је Фридрих Ниче. "Да највише вредности губе своју вредност. Нема циља... нема истине, нема 'ствари по себи'. Нема одговора на питање: 'зашто?'".

Године 1962., млади Јуџин Роуз предузео је да напише монументалну хронику напуштања истине у модерном добу. Од стотина страница материјала које је сакупио за тај рад, само је овај есеј о Нихилизму дошао до нас у довршеном облику. У њему Јуџин открива срж целокупног савременог живота и мисли - веровање да је свака истина релативна - и показује како је у нашем веку ово веровање преведено у деловање. Данас, три деценије пошто га је написао, овај есеј је актуелнији него икад. Он јасно објашњава зашто се савремене идеје, вредности и ставови - дух времена - померају у правцу моралне анархије оном брзином којом философија Нихилизма продире све дубље у друштвено ткиво. Ниче је био у праву када је предвидео да ће XX век најавити тријумф Нихилизма.

Неколико година пошто је написао овај есеј, Јуџин Роуз је постао калуђер у планинама северне Калифорније, по имену Отац Серафим. Иако је проживео читав свој живот у Америци, он је постао, после своје смрти, најпопуларнији духовно - философски писац у Русији данас.

Предговор уредника

Почетком 1960-их, у једној од подрумских просторија у пословном делу Сан-Франциска, за столом, претрпаним књигама и гомилама папирних фасцикли, седео је Јуџин Роуз, будући отац Серафим. Соба је била увек у тами, јер светлост готово да није ни продирала кроз прозор. Неколико година пре него што се Јуџин ту био преселио, у тој соби се десило убиство, и говорило се да у њој још увек живи зли дух. Али Јуџин је, као да је бацио изазов том злом духу и вечно мрачном духу града који га је окруживао, један од зидова прекрио иконама, пред којима је увек светлуцало црвено кандило.

У тој соби Јуџин је започео да пише монументалну хронику рата модерног човека против Бога: човековог покушаја да сруши Стари Поредак и сазда нови, без Христа, да порекне постојање Царства Божијег и да уместо њега сазда сопствену земаљску утопију. Планирани пројекат је насловљен "Царство Човека и Царство Бога".

Само неколико година пре тога сам Јуџин је био ухваћен у клопку Царства човековог и патио је у њему; и он је био у рату против Бога. Одбацујући као слабо и јалово хришћанство Протестантизма свог младалачког узраста, он се улио у контракултуру боемије 1950-их година и удубио се у изучавање источних религија и философија, које уче да је Бог потпуно безличан. Попут сликара и писаца апсурда тог времена, и он је експериментисао са лудилом, ломећи процес логичког мишљења да би "продро на другу страну". Ишчитавао је речи безумног "пророка" Нихилизма Фридриха Ничеа, све док те речи нису одјекнуле у његовој души поражавајућом електричном, пакленом силом. Путем свега тога, он је покушавао да постигне Истину или Реалност у својој свести; али сви његови покушаји завршавали су неуспехом. Дошао је до таквог очајања, да је, када су га касније молили да опише то своје стање, могао само да каже: "Био сам у Паклу". Напијао се и хватао у коштац са Богом, за Којег је изјављивао да је мртав; бацао се на под и урлао Богу, да га Он остави на миру. Једном, у пијаном стању, написао је: "Ја сам болестан, као што су болесни сви који пребивају изван љубави Божије".

"Атеизам, - писао је Јуџин касније - прави 'егзистенцијални' атеизам, који гори мржњом према наводно неправедном и немилосрдном Богу, духовно је стање; то је стварни покушај да се бори против истинитог Бога, Чији су путеви необјашњиви чак и за највеће вернике, а таква борба је више него једном довела до заслепљујуће визије о Богу, Кога, заправо, и тражи прави атеиста. Управо у таквим душама дејствује Христос. Антихриста првенствено можемо наћи - не у душама великих негатора - него у душама оних малих климача главом, код којих је Христос само на уснама. Ниче, назвавши себе Антихристом, тим самим је доказао своју неутољиву жудњу за Христом..."

У таквом стању неутољиве жудње се нашао и Јуџин крајем 1950-их година. И тада, као под неким изненадним налетом ветра, у његов живот ушла је реалност коју раније никако није могао да предвиди. На крају свог живота он се сећао тог тренутка:

"Дуго година ја сам се у својим изучавањима задовољавао тиме, да будем 'изнад свих традиција', како бих на неки начин остао веран њима... Када сам посетио Православну цркву, било је то само зато, да бих бацио поглед на још једну 'традицију'. Ипак, када сам први пут ушао у Православну Цркву (Руска Црква у Сан Франциску) десило ми се нешто, што никада раније нисам доживео ни у будистичком, ни у било којем другом источном храму; нешто у моме срцу је рекло да је то мој 'дом', да је сва моја потрага завршена. Нисам знао шта је то заиста значило, зато што је служба била мени потпуно непозната и ишла је на страном језику. Почео сам много чешће да посећујем Православна богослужења, постепено учећи језик и обичаје... Са мојим отварањем Православљу и Православном народу, нова идеја је почела да продире у моју свест: да Истина није просто апстрактна идеја, која се тражи и спознаје умом, него је она нешто лично, чак и веће од тога - Личност - која се тражи и воли срцем. Тако сам ја срео Христа".

Радећи у свом подрумском стану над "Царством Човека и Царством Бога", Јуџин се борио са оним што је пронашао. Нашао је Истину у Неискривљеном Лику Христа, који се сачувао у Православној Цркви, али је, у исто време, страстно желео да уђе у оно, што је сам називао "срце срца" те Цркве, у њену мистичну димензију, а не у досадну, световну организациону структуру. Текстови из тог периода били су за њега нешто попут катарзе: начин изласка из неистине, из таме подземља на светлост. Мада су она философска по тону, много више него његови каснији радови, та рана остварења су била рођена у силној патњи, још увек врло свежој у његовој души. Природно је да је он тада више писао о Царству човека, у којем је пропатио сав свој живот, него о Царству Божијем, чији одбљесак тек што је био пао на њега. Царство Божије он је тада још увек гледао кроз призму Царства човека.

Од свих четрнаест глава, које су по замисли Јуџиновој требале да уђу у његов магнум опус (погледај план на крају), у комплетној форми је одштампано само седмо поглавље; остало је сачувано у рукопису. Седма глава, коју овде представљамо, била је посвећена философији Нихилизма. Нихилизам, вера у то, да нема апсолутне истине, да је свака истина релативна, како Јуџин утврђује, основна је философска доктрина XX века. "Нихилизам је данас толико распрострањен и свепрожимајући, он је толико дубоко проникао у умове и срца данашњих људи, да није остало ни једне сфере, ни једног 'фронта', на којем би било могуће супротставити му се". Суштина те философије, писао је он, "најјасније је била изражена код Ничеа, и код једног од ликова Достојевског: 'Бог је мртав, због тога човек постаје Бог и све је могуће'".

На основу сопственог искуства, Јуџин је знао да модерни човек не може потпуно прићи ка Христу, док не постане свестан, колико су он и његово друштво пали далеко од Њега, то јест, док се прво не суочи са нихилизмом у себи. "Нихилизам наше епохе постоји у свему", писао је он, "и они, који, с помоћу Божијом, не изаберу борбу против њега у име пуноће припадности Богу Живому, већ су прогутани Нихилизмом. Ми смо се нашли на ивици бездана ништавила, и било да препознајемо његову природу или не, због афинитета према вечно присутном ништавилу унутар нас самих, бићемо увучени у њега, без икакве наде на спасење, ако се не приклонимо у пуној и чврстој вери (која, сумњајући, не сумња) Христу, без Којег смо ми, заиста, ништа".

Као писац, Јуџин је осећао да мора да позове своје савременике, да се врате назад из тог бездана. Он је писао, не само ради сопственог стремљења Богу, него и ради оних, који су такође Њега желели - чак и ради оних, који су, као некада он сам, одбацили Бога и ратовали против Њега, због велике жудње за Њим.

Ослободивши се бола у свом срцу, изашавши из таме свог пређашњег живота, обраћа се Јуџин савременом човечанству, које се нашло у истом болу и тами. Данас, три деценије од како је он ово написао, док силе Нихилизма и анти-Хришћанства још дубље продиру у ткиво нашег друштва, његове речи су потребније него икада. Он, који се суочио и борио са нихилизмом у самом себи, у стању је да помогне и спречи да нас зароби тај по душу погубни злодух, и да нам помогне да се приопштимо Христу, Оваплоћеној Вечној Истини.

Јеромонах Дамаскин (Христенсен)

I. Увод: Питање Истине

Шта је то Нихилизам, у којем смо ми увидели корен Револуције модерног доба? Одговор, на први поглед, не изгледа тежак; неколико очигледних примера нам одмах пада на памет. То су суманути Хитлеров програм уништења, бољшевичка револуција, дадаистички атак на уметност; то је тло, на којем су израсли сви ови покрети, најизражајније представљено неколицином "опседнутих" појединаца позног деветнаестог века - песницима попут Рембоа и Бодлера, револуционарима попут Бакуњина и Нечајева, 'пророцима' Ничеовог кова; то је, на скромнијем нивоу, међу нашим савременицима, мутно неспокојство, које једне нагони да иду трагом мађионичара као што је био Хитлер, а друге да налазе убежиште у наркотицима или лажним религијама, или да чине "бесмислене" злочине, који све више постају карактеристика нашег времена. Све то, ипак, није ништа друго, до спектакуларна површина проблема Нихилизма. Објаснити чак и само њих, једном, када се продре испод те површине, без сумње, није нимало лак посао; задатак, пак, који смо себи поставили у овом поглављу је шири: разумети природу целог покрета, чији поменути феномени представљају само екстремне примере.

Да се то уради, биће неопходно избећи две велике јаме, које леже са обе стране пута којег смо изабрали, у које је - у једну, или у другу - упадала већина коментатора нихилистичког духа нашег доба: одбрану и осуду.

Свако, ко је свестан превише очигледних несавршенстава и зала савремене цивилизације, која су послужила као непосредан повод и узрок нихилистичке реакције - мада ћемо видети да су она такође била плодови Нихилизма, само у његовој почетној форми - не може а да не осети извесну дозу саосећања са неким, барем, људима који су узели учешћа у тој реакцији. То саосећање може да поприми форму сажаљења према оним који, са одређене тачке гледишта, могу да се посматрају као "жртве" услова против којих су били усмерени њихови сопствени напори; или, опет, може да се изражава у општеприхваћеном мнењу да неке нихилистичке појаве имају "позитивно" значење, и играју улогу у некаквом "новом развитку" историје или човечанства. Овај последњи став је, опет, сам по себи један од очидледнијих плодова управо тог Нихилизма, о којем се овде говори; али онај први став, на крају крајева, бар делимично није лишен истине или праведности. Тим пре, међутим, морамо бити опрезни да му не придамо прекомерни значај. Јер, сувише је лако, у атмосфери интелектуалне магле која данас прожима либералне и хуманистичке кругове, од саосећања према несрећном човеку, прећи ка прихватању његових идеја. Нихилист је, сигурно, у одређеном смислу, болестан, и његова болест сведочи о болести века, чији најбољи - баш као и најгори - елементи падају у Нихилизам; али болест се не може ни излечити, па чак ни дијагностиковати, помоћу "симпатије". Ни у којем случају, пак, не може бити ни говора о потпуно "невиној жртви". Нихилист је превише очигледно упетљан у све грехове и кривње човечанства, који су произвели зла нашег времена; а дижући руку - као што сви нихилисти раде - не само на постојеће или умишљене "неправедности" и злоупотребе социјалног или религиозног поретка, него и на сам тај поредак и истину, која је његов темељ, нихилиста узима активно учешће у ђавољој работи (јер другачији и не може бити), што се већ никако не може објаснити митологијом о "невиној жртви". На крају крајева, нико не служи ђаволу против своје воље.

Али, ако је далеко од наше намере да "оправдавамо" Нихилизам, наш циљ није ни његова пука осуда. Није довољно, например, осуђивати нацизам или бољшевизам за њихово "варварство", "гангстеризам" или "антIIнтелектуализам", а уметничку и књижевну авангарду за њихов "песимизам" и "егзибиционизам"; нити је довољно штитити "демократију" у име "цивилизације", "напретка" или "хуманизма", или због њихове борбе за заштиту "приватне својине" и "грађанских слобода". Такви аргументи, мада неки од њих и поседују извесну дозу истинитости, заиста су далеко од тога да погоде у циљ; Нихилизам задире сувише дубоко, његов је програм много радикалнији, да би му се само тим аргументима могао задати противударац. Нихилизам садржи грех у самом корену, а тај грех може бити побеђен само Истином. Већи део критике Нихилизма уопште није усмерен против његовог корена, а разлог за то је - како ћемо видети касније - да је Нихилизам данас толико распрострањен и свепрожимајући, толико је дубоко и темељно проникао у умове и срца данашњих људи, да није остало више ни једне сфере, ни једног 'фронта', на којем би било могуће супротставити му се; а они, који мисле да се боре против Нихилизма, у стварности често узимају у своје руке оружје истог тог Нихилизма, и обраћају га против себе.

Неки ће можда да нам приговоре - када виде опсег нашег пројекта - да смо нашу мрежу поставили сувише широко: да ми или прецењујемо размере Нихилизма, или, напротив, да је та појава толико универзална, да ми са њом уопште не можемо изаћи на крај. Морамо признати да је наш задатак заиста веома амбициозан, посебно због двосмислености многих нихилистичких појава; и заиста, када бисмо покушали да детаљно изучимо овај проблем - наш рад никада не би дошао до краја.

Ипак, могуће је широко поставити мрежу, а ипак уловити рибу коју гонимо, тим пре, што је то једна, јединствена, и веома велика, риба. Немогуће је овде дати комплетну документацију свих нихилистичких појава, али је сигурно могуће истражити јединствену нихилистичку свест која стоји иза њих, као и извор њеног неоспорног утицаја на ход савремене историје.

За почетак ћемо покушати да опишемо ту свест - у неколико њених најважнијих видова - и предложити скицу њеног историјског развоја; а затим покушати да продремо много дубље у смисао самог Нихилизма и у његов историјски програм. Али пре него што приступимо извршењу тог задатка, морамо јасније да знамо о чему говоримо; морамо, дакле, да почнемо од дефиниције Нихилизма.

На том се послу нећемо морати дуго задржавати; Нихилизам је дефинисао, и то врло језгровито, оснивач нихилистичке философије - Ниче.

"Нема истине, нема апсолутног стања - нема 'ствари по себи'. Ето, то је Нихилизам, и то у свом највишем смислу."[1]

"Нема истине": са том се фразом не срећемо по први пут у овој књизи, и понављаће се она често и даље. Зато што питање Нихилизма - и јесте, у свом најдубљем значењу, питање истине, оно је, заиста, основно питање истине.

Али шта је истина? То је пре свега питање логике: пре него што почнемо да говоримо о садржини истине, морамо размотрити саму могућност истине и услове њеног постулисања. А под "истином" ми, наравно, подразумевамо - како то постаје јасно из Ничеове негације - апсолутну истину, коју смо већ одредили као меру почетка и краја свега.

"Апсолутна истина": фраза која је, за поколење, васпитано на скептицизму и ненавикнуто на озбиљно размишљање, обавијена ауром изанђалости. Нико више, сигурно - опште је мишљење - нико данас не може бити толико наиван, да би још увек веровао у апсолутну истину; свака је истина, за наш просветљени век, "релативна". Последњи израз - "свака истина је релативна" - приметимо, није ништа друго, до популарни превод Ничеове фразе "Нема (апсолутне) истине"; управо ова доктрина служи за основу - како нихилизма маса, тако и нихилизма интелектуалне елите.

У нашем веку "релативна истина" је представљена превенствено научним знањима, која почињу проучавањима, уопштавају се логиком и у организованом поретку прелазе од познатог ка непознатом. Она су увек нестална, условна, ограничена, изражена у "релацији" са нечим другим, никада самостална, никада категорична, никада "апсолутна". Несклон ка уопштеном размишљању, научник-специјалиста не осећа потребу за било каквим другим видом знања; преокупиран захтевима своје уске специјалности, он, вероватно, нема ни времена ни склоности ка "апстрактним" питањима која испитују, например, основне претпоставке те специјалности. Ако је и присиљен да их разматра или га ум случајно одведе на таква питања, најпростији и најочигледнији одговор обично може да задовољи његову знатижељу: свака је истина емпиријска, свака је истина релативна.

Обе ове тврдње, несумњиво, противрече саме себи. Прва тврдња, сама уопште нема емпиријски, него метафизички карактер; друга је тврдња апсолутна. Питање апсолутне истине ниче, за критичног истраживача, првенствено из таквих тврдњи, које противрече саме себи; и први логички закључак до којег он мора доћи је: ако уопште постоји истина, она не може да буде просто "релативна". Основни принципи савремене науке, као и било којег система знања, неизмењиви су и апсолутни; да није тако, никаквог знања не би могло да буде, чак ни "најапстрактнијег", због тога што, просто, не би било критеријума - како класификовати било шта као знање или истину.

Аксиом има последицу: апсолутно се не може достићи посредством релативног. Односно, основним принципима било којег система знања не може се приступити помоћу самог тог знања, него они морају бити дати одраније; они нису предмет научне демонстрације, него вере.

У претходном поглављу смо говорили о универзалности вере, која лежи у основи сваке људске делатности и знања; и свхатили смо да вера, ако само она не падне као жртва субјективних заблуда, обавезно мора бити укорењена у истини. Из овога проистиче легитимно, чак и неизбежно, питање: јесу ли први принципи научне вере - такви, например, као што су кохерентност и униформност природе, транссубјективност човековог знања, способност разума да изводи закључке на основу проучавања - засновани на апсолутној истини; ако нису, онда они нису ништа више од претпоставки које се не могу доказати. Не сме се сматрати задовољавајућом "прагаматична" позиција многих научника и хуманиста који, не желећи да се замарају коначним стварима, тврде да ти принципи нису ништа више од експерименталних хипотеза, које колективни опит показује поузданим; она може дати само психолошко објашњење вере коју ти принципи инспиришу, али - захваљујући томе, што не успоставља ту веру на истини, она оставља цело научно здање да стоји на растреситом песку, ничим сигурним незаштићено од ирационалних ветрова који га периодично потресају.

У стварности, пак - дешава ли се то због просте наивности или, напротив, због дубоке проникнутости у суштину проблема, коју они просто не могу да оправдају аргументима - већина научника и хуманиста без сумњи верује да њихова вера има везе са истином ствари. Да ли је таква вера оправдана или не - то је, наравно, друго питање; то је метафизичко питање, али оно што је сигурно, то је - да се она не може оправдати прилично примитивном метафизиком већине научника.

Како смо већ видели, сваки човек живи вером; исто тако, сваки човек - што је мање очевидно, али зато не мање истинито - је метафизичар. Полагање права на било какво знање - а нико од живих људи не може да се у потпуности одрекне од тога - претпоставља теорију и критеријум знања, а такође и појам о томе, шта је могуће спознати у потпуности и шта је истинито у последњој својој инстанци. Та последња, коначна истина, тумачи ли се она као Хришћански Бог или просто као свеопшта узајамна повезаност ствари, и јесте први метафизички принцип, апсолутна истина. Али са признањем тог принципа, логички неизбежног, теорија "релативности истине" доживљава колапс, јер сама себе разобличава као апсолут који је противречан самом себи.

Проглашење "релативности истине" на тај начин може бити названо "негативном метафизиком", али, овако или онако, то је ипак метафизика. Постоји неколико основних типова "негативне метафизике", и пошто сваки од њих противречи себи на начин који се помало разликује од других типова, и сваком од њих одговара различити начин мишљења, било би мудро посветити им се појединачно. Можемо их поделити на две опште категорије: "реализам" и "агностицизам", од којих се оба могу подгруписати на "наивни" и "критички".

"Наивни релизам", или "натурализам", не негирајући у тачном смислу речи апсолутну истину, сам прави неке недоказиве апсолутне тврдње. Одбацујући било какав "идеал", или "духовни" апсолут, он у исто време утврђује апсолутну истинитост "материјализма" и "детерминизма".Таква философија још увек је у оптицају у неким круговима - то је официјална доктрина марксизма, а подржавају је и неки не баш превише истанчани научни мислиоци Запада - ипак, основни ток савремене мисли оставио ју је далеко позади, она представља чудновату реликвију прошлих, простијих, али давно минулих дана, дана викторијанске епохе, када су се према "науци" гајила поданичка осећања, каква су се некада одавала религији. Формулација "научна" метафизика је немогућа, зато што је наука, по својој природи, знање појединачног, конкретног, а метафизика оно, што иза тог појединачног стоји, што њему бива претпостављено. Таква философија је усмерена на самоуништење, јер "материјализам" и "детерминизам" које она постулира обесцењују сваку философију; с обзиром да инсистирају на "детерминисаности" философије, као и свега осталог, њени заступници могу само да тврде да, ако већ њихова философија постоји, то значи да је и "неизбежна", али уопште не и да је она "истинита". У суштини, ако следбеници те философије буду до краја доследни, мораће да се у потпуности одрекну од категорије истине; али они, ослобођени од доследности и темељитости, чини се, ни свесни нису те фаталне контрадикције. На мање апстрактном нивоу ту контрадикторност можемо видети у алтруистичкој и идеалистичкој пракси, например, руских нихилиста прошлога века, пракси која се налазила у флагрантном противречју са њиховом чисто материјалистичком и егоистичком теоријом. Владимир Салавјов вешто је изразио ту недоследност следећим силогизмом: "Човек је произашао од мајмуна, из чега следи да би требали да волимо једни друге!".

Било која философија претпоставља, до одређеног степена, аутономност идеја; философија "материјализма" је, дакле, на свој начин, врста "идеализма". Она, може се рећи, представља само-исповед оних, чије се идеје не уздижу над очигледним, чија се жудња за истином тако лако утољује науком, да је претварају у свој апсолут.

"Критички реализам" или "позитивизам" је отворено порицање метафизичке истине. Исходећи из истих научних претпоставки као и наивнији натурализам, он се скромније одриче од апсолута и ограничава се само на "емпиријску" или "релативну" истину. Већ смо уочили противречност такве позиције: одрицање апсолутне истине само по себи је "апсолутна истина". И опет, као и у случају са натурализмом, само постулисање основног принципа позитивизма представља сопствено порицање.

"Агностицизам", као и "реализам", може бити подељен на "наивни" и "критички". "Наивни" или "доктринарни" агностицизам постулише апсолутну немогућност спознаје било какве апсолутне истине. Мада та тврдња изгледа скромнија од оне позитивистичке, она ипак претендује на превише: ако агностицизам заиста зна да је апсолут немогуће спознати, онда је управо то знање "апсолут". Уствари, такав агностицизам је врста позитивизма који покушава, без већег успеха, да прикрије противречја овог последњег.

Само у "критичком", или "чистом" агностицизму наилазимо, напокон, на нешто што је налик на успешно одрицање апсолута; нажалост, такво одрицање повлачи за собом и - ако је доследно - завршава тоталним солипсизмом. Такав агностицизам је проста констатација чињенице: ми не знамо да ли постоји апсолутна истина и, ако постоји, каква је њена природа; па, дајте, онда - ово је последица - да се задовољимо оном релативном истином коју можемо знати. Али шта је то истина? Шта је то знање? Ако нема никаквог апсолутног критеријума за њихово одређивање, они чак не могу ни бити одређени. Агностик пак, ако и призна ову критику, не дозвољава да га она узнемирује; његова позиција - то је само "прагматизам", "експериментализам" и "инструментализам": нема истине, али човек може да преживи, да напредује у свету и без ње.Та се позиција штити на високим местима - и на врло ниским, такође - у нашем анти-интелектуалном веку; али најмање, што се за њу може рећи, је да је интелектуално неодговорна.Она представља дефинитивно напуштање истине или, пре, предају истине власти, била та власт представљена нацијом, расом, класом, љубављу према животним удобностима или било чим другим, способним да апсорбује енергију коју су људи, некада раније, посвећивали истини.

"Прагматик" и "агностик" могу да буду потпуно искрени и добронамерни, али они варају себе - и друге - ако, описујући то, што они траже, продужавају да користе реч "истина".Њихово постојање је, уствари, доказ да је потрага за истином, која је толико дуго анимирала европског човека, дошла до краја.Више од четири века савремене мисли били су, са једне тачке гледишта, својеврсни експеримент, који демонстрира могућности знања доступног човеку који подразумева да нема Истине дате у Божанском Откровењу.Закључак тог експеримента - који је још Хјум увидео и пред којим је побегао у комфор "здравог разума" и конвенционалног живота - а који данас мноштво људи осећа, немајући тако поуздано склониште - представља апсолутну негацију: ако нема Истине, дате у Божанском Откровењу, значи, истине уопште нема; потрага за истином изван граница Откровења зашла је у слепу улицу.Научник признаје тај закључак, ограничавајући себе на што је могуће ужу специјалност, и бива задовољан ако увиди барем извесну дозу кохерентности у ограниченом скупу чињеница, не узнемиравајући се питањем о постојању било какве истине, велике или мале; масе то испољавају очекујући од научника не истину, него технолошку примену знања које поседује само практични значај и тражећи у другим, ирационалним изворима свеопште вредности, за које се човечанство некада надало да ће их пронаћи у истини.Деспотизам науке над практичним животом праћен је наступањем целе серије псеудо-религиозних "откровења"; то двоје су узајамно повезани симптоми исте болести: напуштања истине.

Логика нас, дакле, може довести довде: порицање или сумња у апсолутну истину (ако се само буде до краја доследан и поштен) води ка амбису солипсизма и ирационализма; једина позиција која не укључује логичка противречја је признање постојања апсолутне истине, која лежи у основи и која чини сигурним све појединачне истине; и ту, апсолутну истину, немогуће је достићи релативним, човековим средствима. На овој тачки логика нас напушта, и ако хоћемо да продужимо, морамо прећи у потпуно другачији универзум расуђивања. Али једна је ствар констатовати да нема никакве логичке препреке постојању апсолутне истине, а друга ствар је потврдити апсолутну истину. Таква тврдња може бити основана само на једном извору; питање истине, на крају, мора постати питање Божанског Откровења.

Овде почиње да се колеба критички ум.Морамо ли тражити изван себе оно, што не можемо достигнути само својим, непотпомогнутим, силама?То је удар по нашој гордости, пре свега по оном што се данас лажно представља као "скромност" научника који, наводно, "седи пред чињеницом као мало дете", а одбија да призна било каквог арбитра о тој чињеници, осим оног, који исходи из гордог човековог разума.Међутим, само једно откровење - Божанско Откровење, Хришћанско Откровење - изазива тако силно гнушање код рационалисте; друга откровења он не побија.

Заиста, човек који не прихвати, потпуно и свесно, кохерентно учење о истини, какво пружа Хришћанско Откровење, присиљен је - ако има икакву тежњу за знањем - да учење тражи негде другде; такав је био пут савремене философије, која је скончала у опскурности и конфузији, због тога што никада и никако није хтела да се часно суочи са чињеницом да она није у стању да за себе обезбеди оно, што може бити дато само извана.Слепило и конфузија модерне философије у односу на основне принципе и димензије апсолута били су директна последица њихове прве претпоставке - непостојања Божанског Откровења; та претпоставка чини људе слепим при сунчевој светлости, баца сенку и затамњује све, што се некада раније тако јасно видело у својој светлости.

За онога, ко бауља у тами, постоји само један излаз - ако, наравно, не буде излечен од свог слепила - да трага за светлошћу усред те таме.Многи тада прибегавају треперавој свећи "здравог разума" и конвенционалног живота и прихватају - јер некако се мора живети - тренутна мнења и норме социјалних и интелектуалних кругова којима припадају.Али многи, незадовољни таквом, бледом светлошћу, облећу око магичних фењера који исијавају заводљива, шарена гледишта која, ако ништа друго, одвраћају пажњу; они постају приврженици овог или оног политичког или религиозног или уметничког покрета, које "дух времена" избацује у моду.

Уствари, сваки човек живи при светлости неког откровења, било оно истинито или лажно, било да оно служи просветљењу или помрачењу.Онај, ко не живи по Хришћанском Откровењу, мора живети по лажном откровењу; а сва лажна откровења воде у Бездан.

Истраживање смо започели логичким питањем: "шта је истина?"То питање може - и мора - да буде сагледано са потпуно другачије тачке гледишта.Скептик Пилат поставља то питање, мада не сасвим заозбиљно; иронично по њега, то питање поставља Самој Истини. "Ја сам Пут и Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу сем кроз мене"[2]."И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити"[3].Истина у овом смислу, Истина, која дарује вечни живот и слободу, не може се достићи никаквим људским средствима; она може бити дата само у Откровењу, одозго, од Онога, Који има власт да је да.

Пут ка тој Истини је узак, и већина га људи - зато што иду "широким" путем - мимоилази. Ипак, нема човека - јер га је таквог Бог, Који је Сам Истина, и створио - који не тражи Истину. У следећим главама размотрићемо многе лажне апсолуте, лажне богове које су људи створили и поштовали у нашем идолопоклоничком веку; и уверићемо се да можда најјачи утисак о њима оставља то, што је сваки од њих - далеко од тога да буде ново откровење - разводњена, искривљена, изопачена слика, или пародија Једине Истине, према Којој човек не може а да се не обраћа, чак ни у својим највећим заблудама, хули и гордости.Појам о Божанском Откровењу потпуно је дискредитован за оне који се покоравају диктату "духа времена"; али ни они не могу да угасе жеђ за истином, коју је Бог усадио у човека, да би га водила ка Њему, и коју је могуће утолити само прихватањем Његовог Откровења.Чак се и они који исповедају задовољавање "релативним" истинама и себе сматрају превише "софистицираним", "часним", или чак "скромним", да би трагали за апсолутом, на крају умарају од јеловника састављеног од парчади која не засићују, на који су се својевољно ограничили, и чезну за хранљивијом понудом.

"Здрава храна" Хришћанске Истине доступна је, међутим, само вери; а главна препрека за веру није логика, како то површно сматра модерно доба, него друга, њој супротна, вера.Видели смо да логика не може да негира апсолутну истину, не негирајући себе саму; логика која себе поставља против Хришћанског Откровења је само слуга неком другом "откровењу" лажне "апсолутне истине" или, да будемо конкретнији - слуга Нихилизму.

На следећим страницама окарактерисаћемо као "нихилисте" људе разних, рекло би се, погледа: хуманисте, скептике, револуционаре свих масти, уметнике и философе различитих школа; ипак, све њих обједињује један општи циљ.Било да се ради о позитивистичкој критици Хришћанске Истине и институција, револуционарном насиљу, усмереним против Старог Поретка, апокалиптичким визијама свеопштег разрушења и наступања раја на земљи, или објективним научним радовима, који су у интересу "побољшања живота" на овом свету - уз прећутну претпоставку да другог света нема - циљ је њихов исти: уништење Божанског Откровења и припремање новог поретка, у којем неће остати ни трага од "старих" схватања, поретка у којем ће Човек бити једини бог.

II. СтадиJуми нихилистиЧке диJалектике

нихилистичка свест је јединствена, захваљујући јединству циља који иза ње стоји, али се она манифестује у појавама онолико разноликим, колико су разнолики карактери људи који ту свест деле.На тај начин, остварење јединственог нихилистичког циља напредује на много фронтова истовремено, а његови противници су збуњени и заварани том ефикасном тактиком. Пажљиви истраживач, међутим, може свести све нихилистичке феномене на три или четири основна типа, који су међу собом повезани као стадијуми јединственог процеса - назовимо га нихилистичком дијалектиком.Сваки следећи степеник Нихилизма супротставља себи претходни, али не зато, да би се стварно борио против њега, него зато, да би, укључивши у сопствени програм све грехове претходног, завео човечанство још даље на путу до Бездана, који лежи на крају Нихилизма.Аргументи на сваком стадијуму, дакако, често су делотворни у указивању извесних очигледних недостатака претходног или следећег стадијума, али се ниједна критика никада радикално не дотиче заблуда својствених свим стадијумима Нихилизма, а полуистине које су, по општем признању, присутне у свим формама Нихилизма, на крају крајева, служе само као тактика да се човечанство наведе на ту велику лаж, која стоји иза свих њих.

Стадијуме о којима ће овде бити речи не треба разматрати чисто хронолошки, мада они у најужем смислу заиста представљају хронику развитка нихилистичке свести, од пропасти нихилистичког експеримента Француске Револуције, па до успона и пада последње и најексплицитније нихилистичке манифестације Револуције, национал-социјализма.Тако, две деценије пре и две деценије после средине XIX века могу се посматрати као врхунац утицаја и престижа Либерализма, а Џ. С. Мила можемо сматрати типичним његовим представником; период Реализма заузима другу половину прошлог века и представљен је, са једне стране, социјалистичким мислиоцима, а са друге, философима и популаризаторима (можда би било боље рећи "експлоататорима") науке; Витализам се, у формама симболизма, окултизма, уметничког експресионизма и других еволуционих и мистичких учења, појављује као најважнија интелектуална тенденција током следећих пола века после 1875. године; а Нихилизам Уништења, иако његови интелектуални корени леже дубоко у претходном веку, доводи до великог финала, како у друштвеном поретку, тако и у многим индивидуалним сферама, читав век и четврт нихилистичког развоја, периодом најинтензивнијег уништавања, од 1914. до 1945. године.

Приметимо да се ови периоди понекад преклапају један преко другог, онако, како Нихилизам сазрева различитим темпом у разним народима, и у различитим индивидуама; то је преклапање у стварности много израженије, него што наша упрошћена схема може да прикаже; толико, да представнике сваког одређеног стадијума можемо наћи у било ком другом периоду, па чак и данас, сви они постоје заједно.Оно што је речено о историјским периодима, односи се и на појединце: ни на једном стадијуму нећемо срести "чистог" нихилисту, сваки темперамент са предоминантним нихилистичким особинама је комбинација најмање два различита стадијума.

И, мада је период који почиње Француском Револуциом, овде наведен као први историјски период у којем је Нихилизам одиграо централну улогу, сваки од његових стадијума, на овај или онај начин, био је присутан и у ранијим вековима.Либерализам је, например, директни потомак Ренесансног хуманизма; Реализам је био важан аспекат протестантске Реформације, као и француског Просветитељства; врста Витализма се појавила у епохи Ренесансе и у окултизму Просветитељства, а потом поново у Романтизму; Нихилизам Уништења, мада никада није био тако јако изражен као у последњем столећу, постојао је током целе савремене епохе, као неко искушење за екстремно настројене мислиоце.

Са овим ограђивањем, нашу схему, ипак, можемо прихватити, бар као приближно одговарајући опис непобитног историјског и психолошког процеса.Почнимо, онда, наше истраживање етапа тог процеса, нихилистичке дијалектике, и покушајмо да је оценимо под јасним светлом Православне Хришћанске Истине, Истине Коју - ако смо ми у праву - они покушавају да затамне и порекну.У овом поглављу само ћемо покушати да опишемо те стадијуме и, користећи усвојену дефиницију Нихилизма, указати у ком смислу их можемо окарактерисати нихилистичким.

1. ЛИБЕРАЛИЗАМ

На самом почетку приметимо да се Либерализам о којем се овде говори не може обележити као отворени нихилизам; пре је то пасивни нихилизам или, још тачније, неки неутрални "расадник" у којем су одгајани следећи, напреднији стадијуми Нихилизма.Они који су пажљиво прочитали наша расуђивања о немогућности духовног и интелектуалног неутралитета у овом свету, одмах ће схватити због чега смо као нихилистичку оквалификовали тачку гледишта која, мада сама није произвела никакву упечатљиву нихилистичку појаву, представља неопходни предуслов за њено појављивање.Некомпетентна заштита наслеђа у које Либерализам никада до краја није веровао била је један од најважнијих узрока отвореног нихилизма.

Либерално-демократску цивилизацију, у Западној Европи последњу форму Старог Поретка који је ефикасно срушен Првим Светским ратом и револуцијама друге деценије нашег века и која наставља да постоји и до дан-данас у слободном свету - мада у још слабијој, "демократској" форми - можемо принципијелно окарактерисати њеним односом према истини. То није однос отвореног непријатељства или осмишљене равнодушности, због тога што њене искрене апологете несумњиво интересује оно што они сматрају истином; пре би то био однос у којем је истина, упркос извесним појављивањима, престала да буде у центру пажње.Истина у коју наводно верује та цивилизација (изузимајући, наравно, научне чињенице) није за њу духовна или интелектуална валута у оптицају, него залудни, јалови капитал, преостао од минулог доба.Либерал још увек говори, барем у формалним приликама, о "вечним истинама", "вери", "људском достојанству", о "високом позиву" човека или о његовом "неугасивом духу", чак и о "Хришћанској цивилизацији"; али, савршено је јасно да те речи не значе оно што су значиле некада.Ни један либерал их не схвата са свом озбиљношћу; оне су, уствари, метафоре, језички украси, смишљени да изазову емоционалну, а не интелектуалну реакцију - реакцију, у многоме условљену дугим искориштавањем тих речи, са пропратним сећањем на оно време, када су те речи стварно имале позитивно и озбиљно значење.

Данас нико од оних који се поносе својом "интелектуалношћу" - то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима - нико од оних који желе или тврде да иду "у корак са временом", не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину.Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило.Укратко, истина је "поново протумачена"; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај.У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла "поновном тумачењу".

У богословском поретку, прва истина је, наравно, Бог.Свемогући и Свеприсутни Творац свега, који се открива вери и у искуству верника (не противречан разуму оних који не негирају веру), Бог је узвишени циљ стварања, и Сам, за разлику од Свог дела, у Себи Самом има циљ; све што је створено, постоји у односу и у зависности од Њега, јединог Који ни од чега, осим од Себе, не зависи; Он је створио свет, да би овај могао да живи наслађујући се Њиме, и све што на свету постоји, усмерено је ка том циљу који, ипак, човек не мора да достигне, ако злоупотреби своју слободу.

Савремена свест не може да поднесе таквог Бога.Он је и превише присан - превише "личан", чак превише "људски" - и превише "апсолутан", превише бескомпромисан у ономе што захтева од нас; Он открива Себе само смиреној вери - што неизбежно отуђује од Њега модерну горду интелигенцију.Модерни човек јасно захтева "новог бога", бога, обликованог више према таквим данашњим преокупацијама, као што су наука и бизнис; обезбедити таквог бога - то је, уствари, била једна од важнијих брига савремене мисли.Та намера јасно је изражена већ код Декарта, своје плодове даје у деизму Просветитељства, и до краја се развија у немачком идеализму: нови бог није Биће, него идеја, која се не открива вери и понизности, него је исконструисана гордим разумом, који још увек осећа потребу за "објашњењем", иако је већ изгубио жељу за спасењем.То је мртви бог философа, којима је потребан само "праузрок", да би могли да комплетирају своје системе, а такође и "позитивних мислилаца" и других религиозних софиста који измишљају бога само зато што им је он "потребан", а рачунају да се њиме користе по сопственом нахођењу.Сви су модерни богови - били они "деистички", "идеалистички", "пантеистички" или "иманентистички" - једна те иста ментална кострукција коју су произвеле душе мртве од губитка вере у Истинитог Бога.

Атеистички аргументи против таквог бога су исто онолико неоспорни, колико су и ирелевантни; тај бог је, уствари, исто што и никакав бог.Неизаинтересован за човека, без власти да дејствује у овом свету (осим да инспирише овоземаљски "оптимизам"), тај бог је знатно слабији од људи који су га измислили.На таквој се основи, не треба ни рећи, ништа сигурно не може изградити; управо је то озбиљан разлог због којег либерали, исповедајући веру у то божанство, граде своје погледе на свет на очигледнијој, мада сумњиво стабилнијој основи: на Човеку.Нихилистички атеизам је експлицитна формулација онога што је већ било, не само имплицитно, него и стварно присутно, мада у конфузној форми, у Либерализму.

Етичке последице вере у таквог бога су потпуно истоветне са оним које ствара атеизам; њихова унутрашња истородност, пак, сакривена је од спољњег погледа облаком од метафора.У Хришћанском Поретку, све делатности у овом животу сагледавају се и просуђују у светлу живота у будућем свету, живота иза смрти који неће имати краја.Неверник не може ни да замисли, шта значи тај живот за верујућег Хришћанина; за већину савремених људи будући живот, као и Бог, постао је пука идеја, и њих кошта истог бола и труда и да поричу и да потврђују његово постојање.За верујућег Хришћанина будући живот је радост недостижна, радост која превазилази ону коју је упознао у овом животу, која му се кроз приопштење Богу дарује - у молитви, Литургији, приопштењу Светим Христовим Тајнама; зато што ће тада Бог бити све у свему, и неће бити никаквог отпадања од те радости, она ће само бесконачно да расте.Стварни верник има утеху предосећања вечног живота.Верник у модерног бога, немајући таквог предосећања и због тога немајући појма о Хришћанској радости, не може веровати у будући живот на исти начин; и заиста, ако до краја буде поштен према самом себи, мораће да призна да он у њега не може веровати уопште.

Постоје две основне форме таквог безверја, које се представљају као либералистичко веровање: протестантска и хуманистичка.Представа о будућем животу либералног Протестанта - коју, нажалост, дели све већи број оних који себе сматрају Католицима, па чак и Православним - као и све све остало што се односи на свет духовни, јесте минимално исповедање вере иза које се, уствари, крије вера у ништа.У увреженом мнењу будући живот се претворио у некакав сеновити доњи свет, место "заслуженог одмора" после живота испуњеног трудом.Нико нема јасну представу о том царству, зато што она не одговара никаквој реалности; то је, најпре, некаква емоционална пројекција, утеха за оне који радије не би да се суочавају са последицама свог стварног безверја.

Таква "небеса" су плод савеза Хришћанске терминологије и обичне посветовљености; она нису убедљива ни за кога, ко схвата да је компромис у тако важним, последњим питањима, немогућ; она неће завести ни искреног Православног Хришћанина, ни доследног нихилисту.Али компромис хуманизма је, ако ништа, још мање убедљив.Овде једва да постоји и претензија на то, да идеја одговара реалности; све постаје метафора и реторика.Хуманиста више уопште не говори о небесима, не барем озбиљно; али себи он, ипак, дозвољава да говори о "вечном", претежно у облику трештавих фраза, као што су "вечне вредности" или "вечни дух човечанства".Поставља се оправдано питање: да ли реч "вечни" уопште има икакво значење у тим фразама?У хуманистичком стоицизму "вечно" је редуковано на садржај толико танан и крхак, да се практично не може разликовати од материјалистичког и детерминистичког нихилизма који покушава - са извесним правом, сигурно - да га уништи.

У било којем случају, без обзира да ли се говори о либералном "Хришћанину", или о још либералнијем хуманисти, њихова неспособност да поверују у вечни живот укорењена је у једној те истој чињеници: они верују само у овај свет, они немају ни искуства, ни знања, ни вере у други свет и, што је најважније: они верују у "бога", који није довољно моћан да васкрсава мртве.

Иза своје реторике, и софистицирани Протестант и хуманиста потпуно су свесни да у њиховом универзуму нема места ни за Небеса, ни за вечност; њихов у потпуности либералан сензибилетет, међутим, тражи, не у трансцедентном, него у иманентном, извор за своје етичко учење, а њихова агилна интелигенција је, чак, способна да преобрати ову фауте де миеуџ у позитивну апологију.Живети без наде у вечно блаженство и без страха од вечног бола представља - са њихове тачке гледишта - и "реализам" и "храброст"; за човека, обдареног либералним погледом на свет, није неопходно веровати у Небеса или Пакао, да би се живело животом праведника у овом свету.Такво је тотално слепило либералне свести према значењу смрти.

Ако и нема бесмртности, верује либерал, још увек је могуће водити цивилизован живот; "ако нема бесмртности" - далеко је дубља логика Ивана Карамазова у роману Достојевског - "све је дозвољено".Хуманистички стоицизам могућ је за извесне појединце и за извесно време; то јест, до тада, када се пуна импликација негирања бесмртности не окрене против њих самих. Либерал живи у рају за будале, који мора да пропадне пред истином ствари.Ако је смрт, како верују либерали и нихилисти, ишчезнуће личности, онда су и овај свет, и све што је у њему - љубав, доброта, светост, све - исто што и ништа; шта год да ради човек, његова делатност не оставља никакве последице, и цели ужас таквог живота сакривен је од човека само захваљујући снази његове воље да завара самог себе; "све је дозвољено", и ни нада у други свет, ни страх пред њим, не могу више да задрже човека од монструозних експеримената или самоубилачких сањарења.Ничеове речи су истините - и пророчке - када говори о новом свету, који произилази из таквог погледа:

"Од свега, што се раније сматрало истинитим, не сме се веровати ни једној јединој речи.Све, што се некада презирало као грешно, забрањено, недостојно и погубно, сво то цвеће данас цвета на најчудеснијим путевима истине."[4]

Слепило либерала је директни претходник нихилистичког, или, још конкретније, бољшевичког морала; зато што овај није ништа друго, до доследна и систематска примена либералног безверја.Врхунска је иронија у томе, што управо оног тренутка, када се оствари заветна жеља Либерализма, да сво човечанство буде "ослобођено" од јарма трансцедентних норми, када буде ишчезла чак и притворна вера у други свет, управо у том тренутку живот, каквог га либерал зна или га прижељкује, постаје за њега немогућ; јер нови човек, произведен безверјем, у самом Либерализму може једино да види последњу од илузија које је овај желео да распрши.

У Хришћанском поретку и политика је, такође, била основана на апсолутној истини.Већ смо, у претходном поглављу, видели да се као главни богомдани облик управљања, у складу са Хришћанском Истином, јавља Православна Хришћанска Империја, у којој врховна власт принадлежи Монарху, а управљање иде одозго надоле, посредством хијерархијске друштвене структуре.У следећој глави ћемо видети да политика која одбацује Хришћанску Истину мора да призна "народ" за свог врховног владара и да подразумева управљање које иде одоздо нагоре у формално "егалитарном" друштву.Очигледно је да један од та два облика владавине представља директну инверзију оног другог, будући да су супростављени у својим концепцијама, како у извору, тако и у циљу владавине.Православна Хришћанска Монархија - то је владавина, успостављена од Бога, усмерена, у крајњем смислу, на други свет, владавина која учи Хришћанској Истини и којој је основна намена спасење душа; нихилистичка власт, којој, како ћемо видети, највише одговара назив Анархија, јесте владавина коју су установили људи, оријентисана искључиво на овај свет, владавина у којој нема никаквог вишег циља, осим земаљске среће.

Као што можемо да наслутимо, либерална представа о власти покушава да помири две узајамно непомирљиве идеје.У XIX веку тај је компромис попримио форму "уставне монархије", што је био још један покушај да се стара форма споји са новим садржајем; данас су главни представници либералне идеје "републике" и "демократије" Западне Европе и Америке, од којих већина чува прилично несигурну равнотежу између сила власти и Револуције, исповедајући веру и у једно и у друго.

Наравно, немогуће је веровати у обе форме владавине са једнаком искреношћу и ревношћу, а, истини за вољу, нико никада није ни веровао.Уставни монарси попут Луја Филипа сматрали су да то чине изјављујући да владају "по милости Божијој и по вољи народа" - по формули, чија два дела потиру један другог, што је подједнако јасно и анархистима [5] и монархистима.

Власт је сигурна све док за своју основу има Бога, и Његову Вољу за свог водича; али ово, засигурно, није опис либералне форме владавине.Људи су ти, како либерали сматрају, који управљају, а не Бог; Сам Бог је, пак, "уставни монарх", Чија власт је потпуно делегирана народу, и Чије су функције данас чисто церемонијалне.Либерал верује у Бога са истим оним реторичким жаром, са којим верује и у Небеса.Владавина, уздигнута на таквој вери, у основи се мало разликује од владавине, установљене на поптпуном безверју; и, без обзира на тренутно сачувану стабилност, она је очигледно усмерена у правцу Анархије.

Владавина може да се остварује или по милости Божијој, или по вољи народа; она мора веровати или у власт, или у Револуцију; компромис по тим питањима може бити само привидан, и само за извесно време.Револуција, као и безверје, које је увек прати, не може бити заустављена на пола пута; то је сила која се, једном се пробудивши, више не зауставља, све док не доведе до тоталитарног царства света овога.Историја последња два столећа није доказала ништа, ако није доказала управо то.Умирити Револуцију и понудити јој уступке, као што то либерали увек раде, показујући тиме да немају никакву истину којом би јој се супротставили, може, можда, да одложи, али не и да спречи постизање њеног циља.Супротставити, пак, Револуцији своју сопствену, другу револуцију, како год да се она називала: "конзервативна", "ненасилна" или "духовна", значи - не само показати потпуно непознавање ширине опсега и природе Револуције нашег времена, него уз то још и признати први принцип те Револуције: да стара истина више није истина, и да нова истина мора заузети њено место.У следећој глави развићемо ту мисао, подробније размотривши циљ Револуције.

У либералном погледу на свет, дакле - у његовој теологији, етици, политици, као и у другим сферама, о којима нисмо говорили - истина је ослабљена, омекшана, доведена у сумњу; у свим доменима, истина, која је некада била апсолутна, постала је мање сигурна, ако не и потпуно "релативна".Могуће је - а то је заправо једнако дефиницији либералног подухвата - за неко време сачувати плодове таквог система и истину у коју нисмо уверени или сумњамо у њу, али се ништа позитивно не може саздати на таквој несигурности, као ни на покушају да се она учини интелектуално респектабилном у различитим релативистичким доктринама о којима смо већ говорили.Нема, и не може бити, никаквог философског оправдања за Либерализам; његова оправдања, када и нису пука реторика, емоционална су и прагматична.Али најупечатљивија чињеница у вези либерала, за било којег сразмерно непристрасног посматрача, не састоји се толико у неадекватности његове доктрине, колико у његовом привидном забораву те неадекватности.

Та чињеница, која из разумљивих разлога иритира добронамерног критичара Либерализма, има само једно уверљиво објашњење.Либерал се не узбуђује, чак ни због фундаменталних недостатака и противречја своје философије, зато што је његов примарни интерес негде другде.Ако се он не стара да утемељи политички и друштвени поредак на Божанској Истини, ако се он равнодушно односи према постојању Небеса и Пакла, ако он замишља Бога као пуку представу некакве нејасне безличне силе, то је због тога, што је он много непроседније заинересован за циљеве овога света, и зато што му све остало изгледа магловито и апстрактно.Либерала може да интересује култура, образовање, бизнис, или просто животна задовољства; али у свим његовим занимањима потпуно одсуствује димензија апсолутног.Он не може, или неће, да размишља у категоријама коначних циљева.Жудња за апсолутном истином је ишчезла; прогутала ју је посветовљеност.

У либералном универзуму, наравно, истина - што ће рећи учење - потпуно је компатибилна са посветовљеношћу; али истина је много више него учење."И сваки који је од Истине слуша глас мој."[6]Нико није заиста тражио истину, ко није на крају своје потраге срео - било да прихвати, или да одбаци, Њега - Господа нашега, Исуса Христоса, Који је "Пут и Истина и Живот"[7].Истина која стоји насупрот света и бива укор било каквој посветовљености. Либерал, који сматра да је његов универзум безбедан од те истине, подсећа на "богаташа" из приче, преоптерећеног својим световним интересима и мислима, који не жели да их се одрекне ради понизности, бедности и скромности, што су обележја правог трагача за истином.

Ниче је дао другу дефиницију Нихилизма или, пре, коментар дефиниције "нема истине" овако: "нема одговора на питање 'због чега?'"[8]Нихилизам, дакле, тврди да нема одговора на суштинска питања, то јест, да нема позитивних одговора; а сам нихилиста - то је онај, који прихвата имплицитно "не", којим на та питања, како претпоставља, одговара васељена.Постоје, пак, два начина да се прихвати такав одговор.Први је - пут крајности, јасно и опширно изложен у програмима Револуције и Уништења; то и јесте прави, или активни Нихилизам, јер, по речима самог Ничеа, "Нихилизам... није само просто вера у то, да је све достојно уништења; не, нихилист још и сам упире раменом о плуг, сам руши"[9].Али постоји, такође, и "умерени" пут, пут пасивног, или имплицитног нихилизма, о којем се овде и говори, нихилизма либерала, хуманиста, агностика, који, саглашавајући се са тим, да "нема истине", више не постављају себи коначна питања.Активни нихилизам претпоставља овај нихилизам скептицизма и безверја.

Тоталитарни нихилистички режими овог века предузимали су немилосрдна "преваспитавања" својих народа, и то је био интегрални део њихових програма.Од оних, који су били подвргнути том процесу, па макар он и кратко трајао, мало је ко избегао његовом утицају: у кошмарном окружењу неизбежно се губи осећај за реалност и истину.Много суптилније је "преваспитавање" - потпуно хумано по својим средствима, али не мање нихилистичко по својим последицама - које се практикује у слободном свету, а нигде се оно не спроводи тако истрајно и успешно, као што се то ради у његовом интелектуалном центру - у академском свету.Тамо је спољна принуда замењена унутрашњим убеђењем; тамо царује мртви скептицизам, сакривен испод остатака "хришћанског наслеђа", у које верује веома мали број људи, а са дубоким уверењем и још мањи.Научници су се данас одрекли своје основне обавезе - да саопштавају људима истину; а притворна "скромност" која покушава да сакрије ту чињеницу иза интелектуалистичког брбљања о "границама људског знања" није ништа друго, до још једна маска Нихилизма, коју либерални академици деле са савременим екстремистима.Младеж - док је још не "преваспитају" у академској средини - која још увек жуди за истином, бива учена не истини, него "историји идеја", или њене интересе скрећу ка "компаративним студијама", а свепрожимајући релативизам и скептицизам који се утувљују у главу таквим студијама, довољни су да у скоро сваком убију природну жудњу за истином.

Академски свет - а ово нису ни лаке, ни олако изговорене речи - постао је данас, у великој мери, источник духовне погибељи.Погубно је слушати или читати речи људи који не верују у истину.Још погубније је добијати, уместо истине, више знања и учености, који, представљени као циљ самим себи, постају - ништа више од пародије на саму истину којој су замишљени да служе, ништа више од фасаде иза које нема никакве садржине.Погубно је, чак, бити изложен основној врлини која још постоји у академском свету, поштењу најбољих његових представника - ако то поштење служи, не истини, него скептичкој учености, и тиме још успешније заводи људе ка јеванђељу субјективизма и безверја, које таква ученост прикрива. Погубно је, коначно, већ само живети и радити у атмосфери, потпуно прожетој лажним представама о истини, у којој се Хришћанска Истина сматра неважном за главне академске преокупације, у којој они, који још увек верују у Истину, могу само повремено да повисе свој глас изнад скептицизма промовисаног академским системом.Зло, наравно, лежи првенствено у самом систему, утемељеном на неистини и, узгредно, у многим професорима, којима тај систем дозвољава, и подстиче, да ту неистину проповедају.

Либерал, човек од овог света, је човек који је изгубио своју веру; а губитак савршене вере је почетак краја поретка који се на тој вери подигао.Они који желе да сачувају углед истине, не верујући у њу нуде најмоћније оружје свим својим непријатељима; вера, која је само метафорична, самоубилачка је.Радикал напада либералну доктрину са свих страна, и завеса од реторике не представља никакву заштиту од снажног замаха његовог оштрог сечива.Либерал, под ударом тог постојаног напада, уступа корак за кораком, и бива принуђен да призна истинитост оптужби против њега, неспосбан да супротстави тој негативној, критичкој истини, своју сопствену, позитивну истину; све док се, на крају, после дугог и обично постепеног, преласка, изненада не пробуди, и не открије да је Стари Поредак, небрањен и тобоже неодбрањив, већ свргнут, а да је нова, "реалистичнија" - и бруталнија - истина преузела власт на терену.

Либерализам је први стадијум нихилистичке дијалектике, како због тога што је његова вера празна, тако и због тога, што та празнина побуђује још већу нихилистичку реакцију - реакцију која, иронично, још гласније, него Либерализам, проглашава своју "љубав према истини" док, у исто време, заводи човечанство још један корак даље на путу заблуде.Та реакција представља други стадијум нихилистичке дијалектике: Реализам.

2. РЕАЛИЗАМ

Реализам о којем овде говоримо - генерички појам, за који сматрамо да у себи садржи различите форме "натурализма" и "позитивизма" је, у свом најпростијем виду, учење које је баш под именом "нихилизма" популаризовао Тургењев у свом роману "Очеви и деца". Лик Базарова у том роману представља тип "новог човека" 'шездесетих' година XIX века у Русији, тип плиткоумних материјалиста и детерминиста, који су озбиљно мислили (као Д. Писарев) да ће спас човечанству наћи изучавањем анатомије жабе, или да су доказали непостојање душе у човеку тиме, што се она не може наћи приликом обдукције. (Подсетимо се совјетских нихилиста, "нових људи" наших сопствених 'шездесетих', који нису успели да нађу Бога у Земљиној орбити.) Овај "нихилиста" је човек који не поштује ништа, не поклања се никаквом ауторитету, ништа (тако он мисли) не узима здраво за готово, све оцењује у светлу науке, прихваћене у својству апсолутне и искључиве истине, одбацује сав идеализам и апстракцију, у корист конкретног и чињеничног. Он је верник, укратко, у "ништа-осим", у редукцију свега што су људи некада сматрали "узвишеним", ствари од ума и духа, на ниже или "основно": на материју, чула, физичко.

Као супротност либералној неодређености, реалистички поглед на свет изгледа савршено јасан и једноставан. Место агностицизма и оклевајућег деизма заузима отворени атеизам; место магловитих "виших вредности" - голи материјализам и егоизам. Све је јасно у реалистичком универзуму - осим онога што је најважније и што највише захтева јасноћу: његовог почетка и краја. Док је либерал неодређен у суштинским стварима, реалиста је детиње наиван: оне за њега, просто, не постоје; не постоји ништа, осим онога што је најочигледније.

Такав Реализам, наравно, противречи сам себи, независно од тога, да ли он поприма форму "натурализма" који покушава да успостави апсолутни материјализам и детерминизам, "позитивизма" који за свој циљ има негирање сваког апсолута, или доктринарног "агностицизма" који тако спремно држи говоранције о "немогућности спознаје" крајње реалности; о томе смо дискутовали у првом делу овог поглавља. Али та је расправа, наравно, чисто академске природе, јер се Реализам, логичка самопротивречност, уопште и не третира као философија. То је наивни, недисциплиновани начин размишљања практичног, рефлексијама несклоног човека, човека који, у нашем добу свеопштег и прекомерног упрошћавања, мисли да своје плиткоумне стандарде и идеје наметне целом свету; а ако га разматрамо на мало другачијем нивоу, то је, исто тако наиван, начин размишљања научника, везаног захтевима своје специјалности само за оно што је очигледно, када незаконито покушава да прошири научне критеријуме иза њима припадајућих граница. У последњем случају, треба усвојити корисну разлику између "наукологије" и, њој супротне, легитимне науке [10]; јер, мора се разумети да наше примедбе нису усмерене против саме науке, него против неодговарајуће експлоатације њених критеријума и метода, која је данас тако опште распрострањена.

Да ли је правилно називати такву 'философију' Нихилизмом? Или, тачније, да ли је она Нихилизам, у оном смислу, у којем смо ми дефинисали тај термин? Ако истина, у свом највишем смислу, представља знање почетка и краја свих ствари, познавање димензија апсолута; и ако је Нихилизам учење да нема такве истине; тада је јасно да они, који прихватају научно знање за једину истину и поричу оно што стоји изнад њега, јесу нихилисти у тачном смислу те речи. Обожавање чињеница ни у којем случају није љубав према истини; то је, како смо већ рекли, њена пародија. То је претпоставка да део може да замени целину, то је горди покушај да се сазида Вавилонска кула, скуп чињеница, да би се одоздо достигли висови Истине и Мудрости. Ипак, Истину можемо постићи само павши ничице, и прихвативши оно, што се даје одозго. Сва та фарса од "скромности" реалистичких научника и интелектуалаца, тих маловера, није у стању да сакрије гордост њихове колективне узурпације Божијег Престола; они, у незнатности својој, своја марљива "истраживања" цене више од Божанског Откровења. За такве људе, такође, "нема истине"; и о њима можемо рећи оно, што је некада о грчким паганским научницима рекао св. Василије Велики: "Њихова страшна осуда биће још већа, због све те профане мудрости, зато што су, проучавајући са таквом јасноћом празне предмете, по својој вољи затварали очи за спознају Истине".[11]

До сада још нисмо потпуно објаснили разлику између првог и другог стадијума Нихилизма. Већина либерала, такође, признаје науку за искључиву истину; по чему се, онда, реалисте разликују од њих? Разлика се састоји не толико у учењу - Реализам је, у извесном смислу, само илузија лишен и систематизован Либерализам - колико у нагласку и мотивацији. Либерал је равнодушан према апсолутној истини, такав однос је произашао од његове прекомерне привржености овом свету; код реалисте, са друге стране, равнодушност према истини прелази у отворено непријатељство, а обична приврженост свету - у фанатичну преданост њему. За такве последице мора да постоји озбиљан разлог.

Сам реалиста би рекао да се разлог крије у његовој љубави према истини, која му не дозвољава веру у "вишу истину", која није ништа друго, до обична фантазија. Ниче је, верујући, уствари, у то, разлог видео у оном Хришћанском квалитету, који се окренуо против Хришћанства. "Осећај за истину, високо развијен у Хришћанству, на крају се побунио против неистинитости и умишљености свих Хришћанских интерпретација света и његове историје".[12] Ако се схвате у одговарајућем контексту, може се наћи извесни дубљи смисао - мада делимичан и искривљен - у овим речима. Ниче се бунио, првенствено, против Хришћанства, значајно ослабљеног либералним хуманизмом, против Хришћанства у којем су бескомпромисна љубав и приврженост апсолутној истини били крајње ретки или су потпуно одсуствовали, Хришћанства које се претвотило у морални идеализам, обојен естетичким начелима. Руски "нихилисти" били су, слично томе, у побуни против романтичарског идеализма "сувишног човека" који је живео у небулозном царству фантазије и бекства лишеног било какве врсте реалности, духовне или световне. Хришћанска Истина је исто толико далека од такве псеудодуховности, колико је и нихилистички Реализам. И Хришћанин и реалиста су опседнути љубављу према истини, вољом коју је немогуће обманути, страшћу да се дође до корена ствари, да се нађе њихов коначни узрок; оба, као незадовољавајући, одбацују било који аргумент, који се не односи на неки апсолут, који сам нема потребу за доказивањем; оба су страсни противници фриволности Либерализма, који одбацује сваки озбиљан приступ суштинским питањима, и који не доживљава људски живот као узвишени подухват, што овај, заправо, јесте. Управо ова љубав према истини осујећује покушај либерала да сачувају идеје и институције у које до краја не верују и које нису засноване на апсолутној истини. Шта је то истина? - за човека, за кога је то животно, горуће питање, компромис Либерализма и хуманизма постаје немогућ; човек који је, бар једном, свим својим бићем поставио себи такво питање, никада више неће моћи да се задовољи оним, чиме се свет задовољава, прихватајући оно што је заузело место истине.

Али није довољно поставити то питање; мора се наћи одговор, иначе ће положај запитаног бити још гори од оног пре. Хришћанин једини одговор налази у Богу и Његовом Сину; реалиста, пак, изван сваког контакта са Хришћанским животом и Истином, која га надахњује, поставља то питање у духовном вакуму, и спреман је да прихвати први одговор на који налети. Погрешно доживљавајући Хришћанство као још једну форму идеализма, он га одбацује, и постаје горљиви поклоник једине стварности која је очигледна за духовно слепе: овога света. Сада, колико год високо ми ценили поштење томе посвећеног материјалисте и атеисте, ни највеће човекољубље не може да нас натера да у њему препознамо љубав према истини, која га је, можда, првобитно инспирисала; он је, пре, жртва љубави према истини, која је скренула с правог пута, постала болест, и завршила у сопственој негацији. Мотиви реалисте, уствари, нису ни баш сасвим чисти: он тврди да зна оно, што се, према његовој сопственој теорији о знању, не може знати (као што смо видели, одрицање апсолутне истине само по себи је "апсолут"); а поступа он тако, зато што има неки скривени мотив, зато што поставља неке друге вредности овога света изнад истине. Немилосрдни реалиста и "трагач за истином", Ниче, заведен визијом "Натчовека", завршава буђењем воље за неистином и воље за моћи; марксистички Реализам, у име револуционарног доба среће и благостања, завршава у владавини лажи и обмана каквих свет никада није видео. Љубав према истини, осујећена у достизању свог стварног објекта, проституише се у ирационали "циљ" и постаје принцип субверзије и деструкције; постаје непријатељ истине коју није могла да достигне, непријатељ било каквог поретка, који је у потпуности или делимично основан на истини и - на крају - непријатељ самој себи.

Она постаје, уствари, савршена пародија Хришћанске љубави према Истини. Док Хришћанин тражи коначни смисао свега, и не задовољава се, док не увиди да се он заснива на Богу и Његовој Вољи, реалиста, такође, све доводи у питање, али само зато, да би био у стању да укине било какав наговештај или тежњу ка било чему вишем, и да би све свео и упростио до најочигледнијег и "основног" објашњења. Док Хришћанин у свему види Бога, реалиста види само "расне односе", или "односе међу половима", или "начин производње".

Ако су Реализму и својствене такве Хришћанске особине, као што су искреност, и простодушност, које су савршено туђе либералној свести, он их, ипак, користи само зато, да би се придружио либералном нападу на Хришћанску Истину, и да би тај напад довео до његовог логичног завршетка: потпуног укидања Хришћанске Истине. Оно, што је са пола снаге започело у Либерализму, добило је пуну снагу замаха у Реализму и сада притишће ка свом катастрофалном крају. Ниче је предвидео "тријумф Нихилизма" у нашем веку; Јаков Бурхардт, тај разочарани либерал, у њему је видео наступање епохе диктатора који ће бити "терриблес симплифицатеурс". Обистињавање тог пророчанства у домену политике увелико је било почело са Лењином и Стаљином, Хитлером и Мусолинијем и њиховим радикално "простим" решењима најсложенијих проблема. У дубљем смислу, нихилистичко "упрошћавање" може се видети у свеопштем престижу којим се данас користи најнижи степен научног знања, баш као и у примитивним идејама људи попут Маркса, Фројда и Дарвина, које прожимају практично целу савремену мисао и живот.

Ми кажемо"живот", зато што је важно увидети да нихилистичка историја нашег века није нешто наметнуто споља или одозго, или барем није претежно била таква; она је, пре, била предусловљена и била је одгојена на нихилистичком тлу, дуго припреманом у људским срцима. Управо из нихилизма баналности, из свакодневног нихилизма који се показује у животу, начину размишљања и стремљењима обичних људи, проистекли су сви ужасни догађаји нашег века. У том смислу веома је поучан Хитлеров поглед на свет, због тога што се у њему најекстремнији и најмонструознији нихилизам почива на темељу сасвим уобичајеног - типичног, чак - Реализма. Он је делио свеопшту веру у "науку", "прогрес" и "просвећивање" (мада, не, наравно, и у "демократију") и био приврженик практичног материјализма који презире свако богословље, метафизику, било какву мисао или активност која се односи на неки други свет осим оног који је "овде и сад", и поносан на чињеницу да поседује "дар да све проблеме своди на њихову најпростију основу".[13] Он је гајио примитивни култ ефикасности и утилитарности који су отворено толерисали "контролу рађања", исмевао институцију брака, као пуко озакоњење сексуалног импулса, који би требало да буде "слободан", поздрављао стерилизацију "неподобних", презирао "непроизводне елементе", као што су били монаси, у кремацији мртвих није видео ништа друго до "практично" решење питања и без колебања користио пепео или чак кожу и сало покојника у производњи. Он је поседовао квазианархистичко неповерење према свим светим и часним институцијама, конкретно - према Цркви, са њеним "празноверјем" и свим "застарелим" законима и обредима. (Већ смо спомињали његово гнушање према институцији Монархије, које је било одлучујући фактор у његовом одбијању да прихвати титулу императора.) Имао је наивно поверење у "природног човека", "здраву животињу" која презире Хришћанске врлине, конкретно - девичанство, које је сметало "природном функционисању" тела. Он се простодушно одушевљавао савременим удобностима и машинама, а посебно аутомобилима, и осећањем брзине и "слободе", које он даје.

Веома мало од тог грубог Њелтансцхаунг-а данас не деле, у извесном степену, наравно, милиони наших савременика, посебно млади, који себе сматрају "просвећеним" и "ослобођеним", веома мало од тога, још, није постало типично "модерно". Управо на основи таквог Реализма, у којем није остало нимало места за "компликовани" Хришћански поглед на живот и врхунски важне чињенице духовног света, буја данас највеће празноверје и најочигледније сујеверје. Добронамерни људи се надају да ће, критикујући ирационализам и штитећи "разборитост", "науку" и "здрав разум", успети да спрече појављивање другог Хитлера; али изван контекста Хришћанске Истине те вредности, сачињавајући свој сопствени Реализам, не спречавају, него, напротив, припремају долазак новог "страшног упроститеља". Најефикаснији савремени "упроститељи" данас су властодршци Совјетског Савеза, који су направили нову религију од "науке" и "здравог разума"; грубо се вара свако ко од тих најпразновернијих људи очекује одбрану било какве вредности која одбрану заслужује.

Реализам несумњиво припада "духу времена" и сви који осећају да су они од тог "духа", морају да му се прилагоде. Тако и хуманизам, имајући раније, у опуштенијим временима, идеалистичкији и либералнији колорит, налази да је неопходно "мењати се са временом" и усваја много реалистичнији тон. Они наивнији су основали нову, хуманистичку "религију", која себе изједначава са "науком" и "прогресом", уздижући на степен догме сопствена противречја, о којима смо већ говорили [14]; такви људи су у стању да чак и у марксизму виде врсту "хуманизма". Али чак и код најсофистициранијих савремених хуманиста, код најобразованијих научника и државника, непогрешиво се може наћи реалистички тон. Он се манифестује, например, у инвазији научних метода и ставова последњих упоришта класичних хуманистичких дисциплина; ни један савремени интелектуални делатник, ма у ком пољу делао, не осећа се сигурним, ако његов рад није до максимално могућег степена "научан" (што често, наравно, значи "науколошки"). Реализам може да се исто тако види и у стоичком, световно усмереном, а често и циничном, тону свих - осим оних најнаивнијих (или религиозних) - савремених хуманиста; њихова уображена "слобода од илузија" такође је била, у великој мери, разочарење; сада они "знају више", да би веровали у "више истине" које су доносиле утеху њиховим очевима.

Хуманизам се, укратко, ускладио са Реализмом - и, како он мисли, са реалношћу: у преласку од Либерализма ка Реализму хуманиста види не само ослобађање од илузија, него и процес "сазревања". Православни Хришћанин, наравно, у томе види нешто сасвим друго. Ако је функција Либерализма била само да димом "толеранције" и агностицизма замагли више истине које се тичу Бога и духовног живота, задатак Реализма којег разматрамо овде јесте да те истине - поништи. На другом стадијуму развоја нихилистичке дијалектике, Реализму, Небеса су постала затворена за погледе људи, и људи су одлучили да никада више не одвајају свој поглед од земље, те да живе само у овом свету и само за њега. Ова реалистичка одлука је присутна, у једнакој мери, како у привидно невином "логичком позитивизму" и научном хуманизму, тако и у очито сатанским феноменима бољшевизма и национал-социјализма. Последице ове одлуке сакривене су од онога ко је доноси, јер оне укључују ону реалност, за коју је Реализам слеп: реалност која се налази и испод и изнад граница уског реалистичког универзума. Нама предстоји да видимо како затварање Небеса ослобађа неочекиване силе подземља које од нихилистичког сна о "новој земљи" праве кошмар, и да видимо да реалистички "нови човек" све мање подсећа на митско "високоразвијено" савршено људско биће, а све више на правог "подчовека", до сада непознатог људском искуству.

Сада морамо да истражимо следећи корак у прогресу Нихилизма, који води до овакве завршнице: Витализам.

3. ВИТАЛИЗАМ

Либерализам и Реализам су водили човека, цели један век и мало више, низбрдо, лажним путем, чији би крај, ако се са пута не скрене, требало да буде нешто попут једне од оних "обрнутих утопија" о којима тако често данас слушамо - још страшнији "врли нови свет", можда, нечовечни технолошки свет у којем се сви овоземаљски проблеми решавају на рачун поробљавања људске душе. Ова утопија рационалног планирања изазвала је многобројне протесте у име заштите стварних и личних, неиспланираних и несистематизованих потреба човекове природе, као не мање суштинских, чак и за чисто земаљску "срећу", од очигледнијих материјалних потреба; протесте, изнад свега, у име "живота", који ће, ма шта се под њим подразумевало, бити несумњиво угушени у реалистичком рају.

Главни интелектуални подстицај виталистичког покрета била је реакција против помрачења виших истина, насталог реалистичким "упрошћавањем" света, која је, мора се признати, са друге стране условила потпуну пропаст Витализма на том пољу. Немајући довољне основе, или чак потпуно несвесни Хришћанске Истине, они, који су се латили да исправљају радикалне недостатке Реализма, изумели су и лекове који су се показали не само слабим, него и активно штетним, лекове који су били стварни симптоми још сложенијег стадијума болести коју су били предодређени да лече.

Јер, баш као што је Реализам, реагујући против неодређености Либерализма, осудио себе на јаловост прихватањем либералне замагљености виших истина, исто је тако Витализам, борећи се против Реализма, сопствене наде поткопао преузимајући за своју основу реалистичку критику апсолутне истине. Ма колико Витализам патио за "духовним" и "мистичним", он их никада неће тражити у Хришћанској Истини, зато што је она за њега исто толико застарела, колико и за најслепљег реалисту. За виталистичку тачку гледишта типичан је ламент В.Б. Јеитса из његове аутобиографије: "Не подносим Хакслија и Тиндала, зато што су ме лишили простодушне религије мог детињства...". Какво год да је психолошко оправдање оваквог става, оно нема никакве везе са истином; а последице нису ништа друго - до веома штетне. Нема ни једне форме Витализма, која није натуралистичка, чији цели програм не почиње и не завршава се у овом свету, чије тумачење било којег другог света није ништа друго, до пародија. Пут Нихилизма је, приметимо поново, "прогресиван"; заблуде претходних стадијума понављају се, и умножавају, у следећем.

Ни говора нема о томе да се Витализам враћа Хришћанској - или било каквој другој - истини. Постоји, међутим, неизбежно, међу виталистима, извесна претензија управо на то. Многи критичари су уочавали "псеудорелигиозни" карактер чак и марксизма, мада се тај епитет може применити само на погрешно усмерену ревност његових занесенијих приврженика, а никако не и на саму доктрину, која је сувише очигледно антирелигиозна у својој суштини. У Витализму питање "псеудо-религије" постаје много озбиљније. Ту потпуно разумљиви ламент над изгубљеним духовним вредностима, са једне стране доводи до субјективних фантазија и (понекад) до стварног сатанизма, које људи који немају моћ духовног расуђивања, доживљавају као откровења "духовног" света, а са друге стране доводи до ни на чему основаног еклектицизма који црпи идеје из свих могућих времена и култура и успоставља потпуно произвољну везу између њихових појединачних, лоше схваћених фрагмената и сопствених, неоснованих концепција. Интегрални елементи многих виталистичких система јесу псеудодуховност и псеудо-традиционализам, једно од њих, или обоје. Због тога се треба обазриво односити према онима који изјављују да се спремају да обнове "духовни" смисао живота, а посебно према онима који себе називају савезницима или присталицама "Хришћанства". "Духовне" заблуде су много опасније од било којег обичног материјализма, и у трећој глави ове књиге ми ћемо увидети да већи део онога што данас слови за "духовност", уствари представља "нову духовност", рак, порођен Нихилизмом, који се лепи за здраве организме да би их разорио изнутра. Таква тактика директно је супротна дрском реалистичком нападу на истину и духовни живот; али то је, не мање, нихилистичка тактика, и то још напреднија и савршенија.

На интелектуалном нивоу, Витализам представља одбацивање Хришћанске Истине заједно са извесном псеудодуховном претензијом. Међутим, чак и схвативши ово, нећемо бити спремни да у потпуности разумемо суштину виталистичког покрета, ако се пре тога не упознамо са духовним стањем људи који су постали његови носиоци. У Либерализму и Реализму нихилистичка болест још увек је површинска; углавном је то још увек ствар философије, ограничена на интелектуалну елиту. У Витализму се, пак - као већ и у марксизму, најекстремнијој манифестацији реалистичке свести - та болест развија не само квалитативно, него и квантитативно; по први пут и обични људи почињу да показују симптоме Нихилизма, који је раније био ограничен на неколицину.

Та се околност, несумњиво, налази у савршеној сагласности са унутрашњом логиком Нихилизма, пошто он, као и Хришћанство које је призван да уништи, стреми ка универзалности. До средине XIX века најосетљивији мислиоци наслутили су перспективу "пробуђених" маса, којима ће се окористити "ужасни упроститељи", а у времену Ничеа, најсилнијег "пророка" Витализма, то предосећање прерасло је у увереност. Ниче је могао да види како "смрт Бога баца своје прве сенке на Европу" и - мада је "догађај сам по себи био сувише велики, сувише удаљен, сувише превазилазио могућности поимања за већину људи, да би се претпостављало да ће саопштење о њему доћи до њихове свести" - ипак је његово наступање било извесно, а људи попут Ничеа били су "прворођена и превремено рођена деца наступајућег века"[15] - века, подсетимо се, нихилистичког тријумфа.

Хришћанска Истина, коју је подривао Либерализам, а Реализам отворено нападао, није само философска истина, него Истина живота и спасења; и када међу масама, васпитаним на тој Истини, почиње да узима маха убеђење да она није више достојна поверења, као резултат се не добија просто урбани скептицизам којим се теше малобројни либерали, него духовна катастрофа гигантских размера, чије ће се последице осећати у свим сферама људског живота и мисли. Мислиоци попут Ничеа видели су прве сенке те катастрофе и били су у стању да више или мање подробно опишу и предвиде неке од њених последица; ипак, те се последице манифестују у великим размерама тек када ове сенке почну да се прикрадају у срца милиона људи. Крајем XIX века све већи број сасвим обичних људи започиње ту неуморну потрагу - слика, толико својствена нашем савременом животу - за заменом Бога, Који је умро у њиховим срцима. Тај немир постаје главни психолошки подстицај Витализма, његова сировина, коју мајстори, надахнути тренутно актуелним ветровима "духа времена" обликују по моделу управо разматраних интелектуалних претпоставки. Ми смо склони, можда, да размишљамо о том немиру углавном са тачке гледишта његове експлоатације од стране нихилистичких демагога, мада је он, такође, био важан стимуланс виталистичкој уметности и религији. А присуство те компоненте у већини виталистичких појава објашњава због чега - за разлику од привидног"здравља" Либерализма и Реализма - Витализам показује симптоме, не само интелектуалне девијације, него и духовне и психолошке дезоријентације.

Било би добро да, пре него што пређемо на разматрање формалних манифестација Витализма у области философије и уметности, бацимо мало ближи поглед на неке опште манифестације тог неартикулисаног немира који прожима све њих. Да ли је он заиста, као што ми тврдимо да јесте, на крају крајева, карактеристика Нихилизма? Многи ће приговорити да је његово значење преувеличано, да је то, просто, нова форма нечега што је одувек постојало, да је то смешни покушај да се нешто тако обично удостоји узвишеног имена Нихилизма. Овакво мишљење, несумњиво, има неку основу; ипак, тешко се може порицати да се то, што данас сусрећемо, у неколико најважнијих аспеката разликује од свега што му је претходило. По први пут у целој историји, немир се распрострањује у размерама толико широким, да постаје скоро свеопшти; "нормални" лекови, лекови здравог разума, изгледа да на њега опште не могу да делују, него га, напротив, само појачавају; његов правац је доведен тачно у паралелу са ширењем модерног безверја, тако да, чак и ако један није узрок другом, оба представљају паралелну манифестацију једног те истог процеса. Ове три тачке су тако чврсто повезане, да их у дискусији која следи ми нећемо раздвајати, него ћемо их разматрати заједно.

Фашистички и национал-социјалистички режими су били највештији у експлоатисању свеопштег немира и умешно су га користили за сопствене циљеве. Али "чудна" је то чињеница, "чудна" само за онога ко не схвата карактер модерног доб