“Ubi
enim Ecclesia, ibi et
Spiritus
Dei, et ubi Spiritus Dei,
illic
Ecclesia et omnis gratia”.
Иринеј
Лионски,
“Против
јереси” - III, 24, 1.
ЦРКВА ДУХА СВЕТОГА
С благословом Његовог Преосвештенства
Епископа банатског Г. ХРИЗОСТОМА
издаје Епархијски управни одбор
Епархије банатске, Вршац
Наслов оригинала:
Прот. Николай Афанасьев, Церковь Духа Святого.
YMCA-PRESS, Paris, 1971, 331 стр.
Превод са руског
Др Ксенија Кончаревић
Отац Николај више пута је говорио
својој супрузи: “Сви мисле да књиге пишем искључиво ослањајући се на ум, на
његову логику и на знања која поседујем. Али ови ослонци су само узгредни, они
ми тек касније притичу у помоћ. А почињем да пишем са сузама, крвљу свога
срца...”.
Сећајући се како је настајала “Црква
Духа Светога”, све се више уверавам колико су ове његове речи истините...
Најпре ми у сећање навире Сен Рафаел
у зиму 1940-1941. године. Ледени ветар с планина, оловно студено море, слеђене
палме на кеју... Усковитлани талас мржње преплавио је Европу. Живот, нације,
душе и тела људска – све се кида и ломи. Силници овога света боре се око тога
којих ће у свету бити више. Хране је мало, огрева такође.
Сваке вечери о. Николај и његова
породица седели би и грејали се у кухињи скромног “meublé”, крај штедњака у коме су пуцкетале шишарке. Једне вечери о. Николај са
некаквим посебним жаром устаде са столице и рече жени: “Ах, како бих волео да
пишем! Али рукопис ми је тако нечитак... Дедер, узми бележницу и пиши”. И
узевши у руке Нови Завет, поче да диктира: “Ви сте род изабрани, царско
свештенство, народ свети, народ задобијен...”.
Овако је о. Николај
отпочео писање свога животног дела – књиге “Црква Духа Светога”, својеврсне
химне испеване у славу Цркве која нас сједињава у љубави и у славу служења у
Цркви: “Ко међу вама жели да буде први, нека буде свима слуга...”.
Ипак, не треба мислити
да је ово дело настало “ex abrupto”:
припрему за његово писање нису представљале само две деценије теолошког
стваралаштва оца Николаја, него читав његов живот.
У детињству је Николај
Афанасјев, растући и васпитавајући се уз своју мајку – једну од оних побожних,
неприметних жена које и до дана данашњег представљају “неразрушиви бедем” руске
Цркве, сањао да ће бити... архијереј. Идеја служења, која је, иначе, једна од
средишњих тема “Цркве Духа Светога”, још је од младости одредила његов животни
пут. Младић је сматрао да је најбоља служба за човека хришћанина – да оре
земљу, да обрађује ту родну црницу из које ће произрастати и на којој ће
сазревати класје пшенично, да би се од њега правили хлеб што човека крепи... и
просфоре за Евхаристију. А интелектуалац може да се определи за једну од три
истинске хришћанске службе: за позив лекара, наставника или свештеника. Зато
је, по завршетку гимназије, млади Афанасјев уписао студије медицине на
Новоросијском универзитету. Међутим, да ли због слабог здравља, да ли због
преосетљивости, он није одмакао даље од прве године. Није желео да иде очевим
стопама (његов отац, Николај Григорјевич Афанасјев, који је преминуо док се
младић још школовао у гимназији, бавио се адвокатуром) и да одабере за себе
позив правника, без обзира на то што му је у извесној мери био својствен
правнички начин мишљења (међутим, ово му неће сметати да негира право у Цркви).
Дао је предност чистој математици, чије је проучавање, како ће тачно запазити
његов пријатељ и поштовалац Dom Olivier Rousseau, оставило снажан траг на његовом начину размишљања: отуда у његовом
стваралаштву запажамо јасноћу мисли, склоност ка минуциозним анализама, често
коришћење докивања посредством контрааргумената.
Као студент математике
Николај Николајевич био је 1915. године примљен у Артиљеријску вишу школу, тако
да је за време Првог светског рата, а касније и грађанског рата, служио у
јединицама приобалне артиљерије.
У младићким годинама
Николај Афанасјев није се удаљавао од Цркве, али су му чисто теолошка интересовања
била прилично страна. Наравно, и он је платио данак многим “господарима
мишљења” те епохе – а у питању је доба интензивних трагања у религиозној
философији – пре свега Ничеу, Розанову (са његовим клањањем телу),
Мерешковском, Владимиру Соловјову... И, као и читава наша генерација, за коју
песник казује да је “рођена у глуво доба”, био је “очаран”, како би казао његов
најбољи пријатељ, отац Кипријан, тајанственом музиком поезије Александра Блока.
За бескрајну
монотонију војничке службе потпоручник Афанасјев налази оригиналан лек –
бављење философијом. Он студиозно ишчитава Канта и дуго остаје под утицајем
“Критике чистог ума”. Тако постепено, упркос толиким потресима које је доживео
од 1905. до 1920. године, а можда и управо захваљујући њима, у уму и срцу
Николаја Николајевича долази до удаљавања од физичких и математичких наука и
окретања философским и теолошким преокупацијама. У страшним годинама грађанског
рата, после краткотрајног одушевљења за теософију, тако модерну почетком ХХ
века, све више га привлачи једина истинска утеха – утеха у Христу и Цркви
Његовој.
Одједном долази до
катастрофе, евакуације, разочарења у све пређашње идеале, снове и људе. Већ
одавно одвојен од мајке и сестре, које је волео са великом нежношћу, сам у
туђини, са двадесет седам година, Николај Николајевич већ се осећа као старац.
Али у њему још тиња нада да ће се вратити у домовину и да ће служити Господу у
родном крају. У том тренутку Сам Господ указује му пут према оним службама о
којима је сањарио у младости, имајући о њима само неодређену представу – служби
педагога и свештеника, и он се уписује на Богословски факултет у Београду. Када
је све пропало, остала је само једна тачка ослонца: служење Господу и Цркви
Његовој.
Током студирања у
Београду Николај Николајевич се постепено ослобађа утицаја кантијанства,
уживљава се у живот Цркве, у Нови Завет, и доживљава “процват душа” унутар
првобитног “београдског кружока” [1].
Захваљујући кружоку и свом енергичном ангажовању на оснивању “Руског
хришћанског студентског покрета” он ће се упознати са оцем Сергијем Булгаковом
и прожети се његовом идејом “оцрквљења живота”, што је прокламовано као основни
задатак новоформираног Покрета, као и његовим евхаристијским надахнућем. Тако
ће се у младости, више срцем него умом, већ искристалисати основне теме “Цркве
Духа Светога”: служење Богу кроз служење свима, Црква, Евхаристија.
На путевима делатности
првобитног Покрета Николај Николајевич упознаће и своју будућу супругу. И када
је, по завршетку факултета, године 1925., почео да служи Господу у туђини, више
се није осећао као старац, и знао је да није сам. Имао је свога духовника, оца
Сергија Булгакова, учитеља – А. П. Доброклонског, “стрику” – В. В. Зјењковског,
“млађег брата” – Косту Керна (будући архимандрит Кипријан) и животну сапутницу.
А што је најважније, био је свестан да живи у Цркви и за Цркву.
Педагошки рад
(извођење наставе веронауке у Скопској гимназији) уопште га није задовољавао.
Морао је да предаје по утврђеном програму, по критеријумима који важе у
државној школи. Међутим, Николај Николајевич се овога посла прихватио само
привремено, како би имао могућности да се припрема за будући научноистраживачки
рад. Док је предавао у Скопљу (1925-1929.), као и првих година у Паризу,
усавршавао се под менторским руковођењем професора А. П. Доброклонског,
студиозног и захтевног историчара. Тада ће настати и његови први радови:
“Државана власт на васељенским саборима” (са додатком: “Провинцијална сабрања
Римске империје и васељенски сабори”) и “Ива Едески и његово доба” (обимна
студија која је заувек остала у рукопису). У овим радовима већ се назиру
контуре многих тема и проблема којима ће се о. Николај бавити у свом каснијем
стваралаштву: природа и порекло црквених сабора, право у Цркви, Црква и државна
власт (Црква и “свет”), као и питања догматике (“Ива Едески” посвећен је
историјату христолошких расправа), а та област интересовања ће га повезати са
оцем Сергијем Булгаковом.
Првих година свога
живота у Паризу (1930-1932.) Николај Николајевич се, као сарадник Кабинета за
хришћанску педагогију при Богословском институту “Свети Сергије” (а његов
оснивач је београдски пријатељ и учитељ Николаја Афанасјева В. В. Зјењковски),
бави истраживањем педагошких, моралних и социјалних проблема[2].
Још у Београду В. В. Зјењковски и проф. Јордан Илић усмеравали су Николаја
Николајевича ка бављењу хришћанском педагогијом.
Истовремено, почев од
1930. године, Николај Николајевич почиње да држи предавања из канонског права и
грчког језика на Богословском институту. Ово му даје подстрек да се
специјализује за област канонског права[3].
Он стиче и опсежан фонд знања из области новозаветне теологије. Захваљујући
суделовању у раду “семинара оца Сергија” почиње да се бави и питањима
догматике, тако да његова истраживања из области црквене истроије и канонског
права све више попримају догматски карактер, услед чега и његова предавања из
црквеног права прерастају у предавања из еклисиологије. Огроман лични утицај
оца Сергија као његовог духовника и старијег колеге, његове идеје средишњег
значења Цркве и Евхаристије подстаћи ће Николаја Николајевича да створи
оригиналну “Евхаристијску еклисиологију”. У семинару оца Сергија он чита
реферат “Две идеје васељенске Цркве”[4],
који ће, ма колико то чудно звучало, доживети извесну критику толико вољеног
старијег колеге. Није ли разлог овог неспоразума био у томе што Николај
Николајевич није био софиолог, премда је изузетно ценио учење оца Сергија као
“најзначајнији покушај објашњења зла на путевима монизма”? Осуду софиологије од
стране Москве он ће доживети и као своју личну драму, и као трагедију Цркве.
Огорчен због критике
свога учитеља, Николај Николајевич напустиће за извесно време бављење
евхаристијском еклисиологијом[5]
и вратити се проучавању црквених сабора; нарочито га занима питање о пореклу
сабора. Да би могао да ради на овом истраживању, о. Сергије и митрополит
Евлогије омогућавају му 1936. да оде на студијски боравак у Лондон. Овде он
отпочиње рад на великој студији, коју је у “List of Writings” за 1936-47. год.
насловио као “Црквени сабори и њихово порекло”. Ова студија отпочета је у
Булгаковљевом духу, из перспективе идеје саборности. Касније она постепено
поприма карактер истраживања о евхаристијском сабрању и о учењу о Цркви као
Телу Христовом[6].
Нажалост, са овим
својим делом Николај Николајевич није имао среће: требало је да свој рад на
њему он настави у Риму, куда је упућен на студијски боравак септембра 1938.
године, али му околности нису дозволиле да доспе до италијанске престонице.
Почетком рата, 1939. године, Николај Николајевич обрео се у Швајцарској.
Плашећи се да би приликом царинске контроле могао остати без рукописа, оставио
га је на чување у Швајцарској.
Када је избио рат и
све унаоколо почело да се руши, Николај Николајевич остварио је намеру коју је
одавно одлагао из многих разлога[7]:
на празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра 1939. (по новом календару
8. јануара 1940.) блаженопочивши митрополит Евлогије рукоположио га је у чин
јереја. “Желим да будем ближе Богу”, говорио је, као да је у свеопштем
суноврату жудео за тим да припадне к Престолу и нађе се што ближе јединој
свесједињујућој Љубави.
Нашавши се 1940.
године у “избеглиштву” на југу Француске, скоро без икаквих књига[8],
без рукописа, отац Николај изнова отпочиње своју студију, у великој мери под
утицајем “надахнућа од олтара” и под утиском страшних догађаја. У овој студији
идеја саборности већ добија нови израз (учење о рецепцији), а у први план
избија идеја “царског свештенства”, као и круг идеја “евхаристијске
еклисиологије”.
Јула 1941. године
митрополит Владимир шаље оца Николаја у град Тунис ради опслуживања руске
парохије, расуте по читавој земљи. Затим му је поверена и парохија града
Бизерте, а добио је задужење и да повремено опслужује грчке парохије у
градовима Тунис и Сфакс. Шест година о. Николај биће заузет парохијским радом:
он служи, крштава, венчава, проповеда, поучава децу, стара се о болесницима и
бескућницима, организује омладинске кампове и, нажалост, веома много сахрањује;
све то чини у тешким условима ратног стања, често и под бомбама, и без обзира
на тешке болести које га муче. Па ипак, захваљујући љубави и помоћи својих
парохијана (они су му, између осталог, поклонили писаћу машину коју су из
Русије донели официри руске флоте, и од ње се он више неће растајати; седећи за
њом, заборављао је све на свету), о. Николај могао је да настави писање студије
коју је конципирао у Сен Рафаелу. Књига је на располагању имао мало, али је
поседовао Књигу над књигама – Јеванђеље, Посланице, Дела апостолска, Пророке.
Имао је и богослужбене књиге, и неке од Отаца Цркве. Тако је, молитвама Великог
Павла, Апостола Љубави – Љубљеног Ученика Христовог и Светог Игнатија
Богоносца, на тлу древне Картагине отпочет рад на књизи “Црква Духа Светога”.
Пошто се 1947. вратио
у Париз, о. Николај почео је да прерађује “Цркву Духа Светога” у светлости
мноштва нових наслова. У то доба написао је и једну студију коју ће поднети
Професорском савету, да би на основу ње био ослобођен докторских испита[9].
Докторска дисертација
“Црква Духа Светога” првобитно је требало да се састоји од две композиционе
целине: 1) “Црква Духа Светога”, где би се говорило о служењима у Цркви и
настанку црквене јерархије (да тако кажемо, овде би се предочила слика
настајања живог ткива црквеног Тела у његовом историјском формирању) и 2)
“Границе Цркве”, где је о. Николај желео да, преко анализе учења апостола Павла
о Цркви као Телу Христовом и учења Св. Игнатија Богоносца и Кипријана
Картагинског, ближе расветли трагедију Цркве – њено раздељење. У свеопштем
суноврату, свеопштој désagrégation,
када је човечанство научило désagréger чак и атоме људскога тела,
при самом погледу на све деобе које су распињале тело Цркве још од почетака
хришћанства, “једна визија, уму непојмљива”, али која се открива духу и срцу,
овладала је мишљу о. Николаја: визија “Una Sancta”, јединственог Тела Христовог.
Године 1948. о.
Николај објављује у “Православној мисли” бр. 6 почетак првог дела своје студије
под називом “Народ свети”. У “Православној мисли” бр. 7 (1949. год.) појавиће
се, под називом “Границе Цркве”, почетак другог дела. Пошто је увидео да ће ова
студија бити изузетно волуминозна, о. Николај одлучио је да само први њен део
послужи као дисертација за стицање научног степена доктора наука. Текст
дисертације под називом “Црква Духа Светога”, обима 444 дактилографисане стране
(уводни део, седам поглавља и три додатка), предат је члановима комисије за
одбрану – епископу Касијану и В. В. Вејдлеу. Последње поглавље првобитне
верзије дисертације о. Николај ће, са извесним модификацијама, изложити у свом
предавању под насловом “Власт Љубави”, одржаном 1949. године[10].
Пошто је члановима
комисије предао примерке дисертације, о. Николај вратио се раду на другом делу
своје студије. У зиму 1949-50. године написао је главно поглавље, “кључно” како
за његову дисертацију, тако и за целокупну његову мистичку концепцију Цркве.
Оно ће бити објављено у “Pensée Othodoxe” под називом “L’Eglise de Dieu dans le Christ”[11]
Касније ће написати још једно поглавље композиционо смештено у други део
студије – “Католичанска Црква” (“Православная мысль” бр. 11, 1957). Замисао осталих поглавља остала је само у уму и срцу о. Николаја, и од њих ће
настати чланак “Una Sancta”.
2. јула 1950. године
дисертација је одбрањена. После тога о. Николај имао је више планова у вези са
штампањем дисетрације (код издавача “YMCA-Press” и
“Irénikon”), али је кроз извесно време одлучио да најпре у текст унесе
још извесне допуне и измене. У размишљању о овој проблематици он је стално ишао
напред, те је отуда разумљиво и његово настојање да има добар увид у најновију
релевантну литературу. Низ страница је, ради уношења измена и допуна, морао
бити прерађен. О. Николаја овај рад је толико заокупио, да је друга верзија
“Цркве Духа Светога” садржала већ 600 страна уместо пређашњих 444 (предговор,
осам поглавља и један додатак). Рад на другој верзији, састављање библиографије
и пратећих индекса изискивао је неколико година. У међувремену његов ангажман
се знатно повећао: рад на Институту, држање предавања из нових предмета,
обавезе у Епархијском управном одбору, организовање научних скупова из
литургике у Подворју заједно са његовим драгим пријатељем из младости, о.
Кипријаном Керном, учешће у екуменском раду – све је то усмерило размишљања о.
Николаја у правцу публиковања краћих и популарнијих радова. Године 1952. родила
се замисао едиције “Православље и садашњост”, у чијем осмишљавању су узели
учешћа још и о. Василије Зјењковски и Б. Ј. Фис, такође блиски пријатељ о.
Николаја; за потребе новопокренуте едиције о. Николај написаће, у пориву
надахнућа, “Трпезу Господњу”, а у њој ће објавити и књигу “Служење лаика у Цркви”,
насталу прерадом увода и првих двају поглавља дисертације. Све интензивнији рад
на зближавању цркава, нарочито сарадња са римокатоличким пријатељима и
колегама, пружиће подстицај за настанак низа реферата и чланака посвећених
питањима сабора, примата, непогрешивости, сједињења цркава у светлости
“евхаристијске еклисиологије”, који су написани на француском језику. Међу њима
треба споменути пре свега реферат прочитан на првој конференцији из области
литургике “Le Sacrement de l’Assemblée”[12]
и оглед “L’Eglise qui préside dans l’Amour”[13],
који ће бити преведен на три језика и доживети велики успех у круговима блиским
Другом ватиканском концилу: није случајно то што формулу Св. Игнатија
Богоносца, која је о. Николају послужила као наслов овога огледа, данас и у
Константинопољу, и у Риму изговарају протагонисти зближавања цркава. Најзад,
врхунске домете о. Николаја из овог периода његовог стваралаштва представљаће
чланак “Una Sancta”[14],
завршавање “Цркве Духа Светога”, апел за обједињење у
Љубави, посвећен успомени на папу Ивана ХХIII,
који је био написан за време боравка у Грчкој, земљи где
су пре деветнаест векова одјекнуле речи апостола Павла: “Ако знам све тајне и
све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам”.
Последњих година отац
Николај је, због преоптерећености текућим пословима, потпуно оставио по страни
замисао о штампању својих већих радова, који су зато остали недовршени
(“Границе Цркве”) или нису били у потпуности припремљени за штампу (“Црква Духа
Светога”). Присуствовање на завршној сесији Ватиканског концила и упознавање са
папом Павлом VI пружили су му велики
подстрек за оживљавање активности на овом плану. Николај Николајевич се веома
обрадовао када му је Б. Ј. Фис сугерирао да преда рукопис “Цркве Духа Светога”
издавачкој кући YMCA-Press.
Нажалост, аутор није дочекао тренутак предавања рукописа у штампу: преминуо је
у недељу, 4. децембра 1966. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице.
Осећам пријатну
дужност да изразим топлу захвалност пре свега Андреју Киријаковичу Фириласу,
ученику и колеги о. Николаја, који је био уредник овог издања. Само захваљујући
његовом самопрегорном раду и ерудицији рукопис “Цркве Духа Светога” припремљен
је за постхумно издавање. Истовремено, желим да заблагодарим свима који су
помогли да и ово, и друга дела о. Николаја угледају светлост дана, а посебно
Борису Јулијевичу Фису.
Благодарим Господу
Богу што је оцу Николају подарио такве учитеље, менторе и пријатеље на путевима
његовог богословског стваралаштва, као што су А. П. Доброклонски, Јордан Илић,
епископ Касијан, В. В. Зјењковски, архимандрит Кипријан и изнад свих – духовни
руководитељ и пријатељ наше породице, инспиратор “евхаристијске еклисиологије”,
човек који је читав свој живот посветио руској црквеној “ренесанси”, отац
Сергије Булгаков.
*
* *
На крају сматрам за
потребно да поновим да ова књига представља другу, допуњену верзију докторске
дисертације оца Николаја. Додатак “Јединствено Евхаристијско Сабрање древне
Цркве” одвојен је од основног текста из практичних разлога и појавиће се
касније. План другог, незавршеног дела “Цркве Духа Светога” (“Границе Цркве”)
објављен је у “Pensée Orthodoxe” бр. 13 за 1968. годину. Предговор за другу верзију представља
прерађени текст експозеа на одбрани дисертације.
Тако ће најзад
угледати светлост дана животно дело о. Николаја, у коме су дошли до израза не
само његов проницљиви, рекло би се, латински ум, његово изванредно познавање
Новог Завета, његово пастирско искуство, мистичко надахнуће “од олтара” и
његова бриљантна ерудиција, него пре свега његово топло срце, у коме је свагда
горела једна љубав, једно име:
1969.
Израз »Ecclesia Spiritus Sancti« налазимо код Тертулијана.
Оспоравајући епископима, односно, по свој прилици, Калисту Римском, власт да
“везују и дреше”, Тертулијан износи тврдњу да та власт припада “Цркви Духа”, а
не “цркви психика”. Њему се чинило да је “велика црква” заборавила на пророчко
надахнуће, тако да је он, следећи своју бурну природу, страсно пригрлио
монтанизам, у коме је пророковање било стављано у први план.
Сукоб католичанске
цркве са монтанизмом можда је најчуднији сукоб забележен у историји цркве.
Утапање у црквеној “свакидашњици” неизбежно је у црквеном животу кад год дође
до његовог стабилизовања; међутим, понајмање се цркви с краја II или почетка III столећа може приписивати идеја о одрицању од дарова Духа. Ступајући у
борбу са монтанизмом, Црква није одбацила пророштва, што није ни могла учинити,
већ се борила за саму себе. У трагању за надахнућем Тертулијан није ни приметио
да је кренуо путем који га изводи из Цркве, пошто је монтанизам рушио Цркву, а
рушећи Цркву, лишавао се дарова Духа.
Упркос Тертулијановом
мишљењу, Црква Духа није била код “пневматика”, него код оних које је овај
аутор с презиром назвао “психицима”. Тертулијан је преварио и самог себе, и
своје малобројне следбенике; међутим, био је и остао у праву у констатацији да
је Дух једина основа живота Цркве. Црква је благодатни организам зато што она
живи Духом и делује Духом, а не из разлога што је некада давно задобила дарове
Духа, па их сада чува као у некаквој ризници или због тога што извесни њени
чланови добијају одређене харизме. Црква је место деловања Духа. Без Духа нема
живљења у Цркви, нема деловања у њој, нема служења у њој, најзад, нема саме
Цркве. Основана Христом на Тајној вечери, Црква доживљава актуализацију на
Педесетницу, када је прослављени Господ послао ученицима Духа Светога. Од тога
дана Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом. “Црква Божија у Христу” била је
Црква Духа у Тертулијаново доба и остала је то до данашњег дана.
Победа над монтанизмом
изазвала је извесно подозрење према пророковању, у многим случајевима потпуно
оправдано. Монтанизам је дискредитовао пророковање, међутим, Црква се није
могла одрећи онога што чини њену суштину – дарова Духа, и у том смислу ни
пророковања. Било би необично монтанизму приписивати термин “Црква Духа
Светога” и постављати се према томе термину са сумњом. Још би чудније било
видети у њему алузију на монтанизам, утолико пре што је тај термин постојао и
пре Тертулијана, и пре монтанизма. Сам Тертулијан га је, вероватно, позајмио од
Иринеја Лионског. Немајући никакве везе са монтанизмом, Иринеј је веома снажно
изразио оно што представља суштину Цркве: “Где је Црква, онде је и Дух Божији,
и где је Дух Божији, онде је Црква и пуноћа благодати”.
Тертулијан је у
извесној мери антиципирао будућу историју цркве. Већ после њега црквени живот
почео је да усваја извесна нова начела. Римско право продрло је у цркву и
формирало у њој један слој који није имао ничега заједничког са благодаћу.
Остављајући по страни питање да ли је продор права у црквени живот био
легитиман или нелегитиман, дужни смо да ипак имамо на уму чињеницу да је Црква
у својој основи представљала благодатни организам који поседује пуноћу
благодати – »omnis gratia«, и
да таква и остаје.
Како и у чему се у
првобитној цркви манифестовала »omnis gratia«? Да ли је она налазила одраза у самом животу, или је у питању чисто
догматска формула којој црквени живот није био, или није у потпуности био
адекватан? Наравно, овде уопште није реч о томе да ли је живот првих хришћана
био или није био идеалан, слободан од недостатака и слабости сваке врсте. Ми
данас поседујемо далеко већа знања о животу те првобитне епохе, и мање смо
склони његовом идеализовању у било ком погледу. Ма колико висок био ниво
црквеног живота, у њему је било и недостатака, као што их је било и у свим
потоњим епохама. Овде се поставља питање да ли је Дух уистину представљао
основу целокупног живота.
Данашња теолошка нука
спремна је да рано хришћанство сматра епохом »par
excellence« у историји цркве. Шта значи ова констатација?
Има ли та констатација апсолутни или релативни карактер? Да ли је харизма
уистину била својина свих? Показује се да није, будући да, према мишљењу
прихваћеном у данашњој теолошкој науци, нису сва служења имала благодатни
карактер. Ако је једне постављао Бог – “и ове постави Бог”, као што вели
Апостол(1. Кор. 12, 28), - било је и оних које су постављале локалне цркве,
изналазећи за себе службе неопходне у њиховом животу. Међу тим службама нашле
су се и оне које ће доцније постати темељ целокупног црквеног устројства. Имамо
у виду службу епископа и презвитера. Из овог разлога у моменту када су у историји
цркве постепено почеле нестајати харизматске службе, све црквене службе прелазе
на нехаризматике. Харизматички карактер хришћанства све више бледи: харизма
постаје редак дар, уз то, дар који црква не признаје у потпуности. Треба ли
прихватити ове поставке данашње теологије и на тај начин признати извесни
релативизам харизматичког карактера раног хришћанства?
Данашња догматска
православна теологија као да је склона да се изјасни за релативност
харизматичког карактера црквеног живота. Да, у учењу о светој тајни крштења она
признаје да је ступање у Цркву могућно искључиво на основу благодатног дара
који духовно рађа онога ко приступа Цркви. Ипак, ово остаје тек известан
моменат у животу хришћанина. Као да се благодат ограничава на овај моменат.
Због тога нису сви чланови Цркве “духовни”, него само поједини – они који су
примили посебне дарове свештенства. О чему се ту ради? Да ли је у питању
случајна коинциденција са премисама либералне теологије, или ово значи да су
полазне позиције у неком моменту и у некој тачки биле истоветне?
Верујемо да се у Цркви
испунило старозаветно пророштво: “И биће у последње дане, говори Господ, излићу
од Духа Мојега на свако тело...” (Дап. 2, 17). Не на известан број људи, којих
може бити више или мање, него на све Господ излива од Духа Свога. Харизматици
нису неки одабрани појединци, него сви, будући да сви задобијају дарове Духа.
Сви су добили Духа као “залог
(΄αρραβών)” новог еона, коме припада
Црква, још пребивајући у старом еону. Она је почетак “последњих дана
(΄έσχαται
΄ημέραι)”.
Приликом ступања у
Цркву верни се кроз ниспослање Духа постављају на служење у Цркви. “Пуноћа
благодати – omnis gratia”
има апсолутни, а не релативни карактер, константни, а не привремени, будући да
једино харизматици могу бити чланови Цркве. Дар Духа, који сваки верни задобија
у светој тајни примања у Цркву, јесте харизма царског свештенства. У Цркви нема
дарова Духа без служења, као што нема служења без дарова. Кроз харизму царског
свештенства верни се призивају на свештеничко служење у Цркви.
Ми недовољно обраћамо
пажњу на то колико је необична и колико смела мисао о свештеничком служењу свих
чланова Цркве. Та идеја не би се могла родити у људском уму. Овде се ради о
недокучивим висинама Духа, до којих слаба људска мисао није увек кадра да досегне.
Отуда и они који то учење прихватају, и они који би га се радо одрекли, само
када оно не би било садржано у Писму, не примећују да у њему и кроз њега долази
до изражаја »omnis gratia«
коју задобија Црква. На служењу свих
чланова Цркве темељио се читав живот првобитног хришћанства. Из њега је израсло
целокупно црквено устројство, чија је целокупна потоња судбина везана за
судбину овог учења.Независно од тога колико до овог учења држи актуелна
догматска мисао, оно и дo данас представља темељ нашег живљења, пошто оно
својим коренима сеже до епохе првог хришћанства. Ми много и често говоримо о »hiatus«-у између црквеног устројства апостолског доба
и друге половине II века, после чега развој
црквеног устројства постаје за нас мање-више транспарентан. Ако црквено
устројство будемо разматрали из перспективе свештеничког служења свих чланова
Цркве, онда тај »hiatus« нестаје.
Свештеничко служење свих чланова Цркве налазило је
свој израз у Евхаристијском сабрању. Нико није могао узимати учешћа у, како би
се изразио псеудо-Ареопагит, “свештено-посвећујућој Евхаристији”1, уколико не би био постављен у звање
свештеника Бога Вишњега. Евхаристијско сабрање било је сабрање народа сачињеног
од свештеника, који је свештенослужио Богу “у Христу”. Свештенослужење у
Евхаристијском сабрању представљало је црквено служење, будући да је само
Евхаристијско сабрање представљало пројаву Цркве Божије у свој њеној пуноћи.
Црква је тамо где је Христос, али Христос сваки пут у пуноћи јединства Свога
тела присуствује у Евхаристији.
У емпиријској
реалности јединство и пуноћа Цркве Божије налази израз у плурализму локалних
цркава, од којих свака пројављује читаву Цркву Божију, а не само један њен део.
Због тога плурализам локалних цркава у емпиријској реалности чува јединство и
пуноћу Цркве, односно њен католичански карактер. Јединство саме локалне цркве
налази израз у њеном јединственом Евхаристијском сабрању. Црква је јединствена
из разлога што је поседовала јединствено Евхаристијско сабрање, на коме се
сакупљао народ Божији, сачињен од свештеника. Као што плурализам Евхаристије у
времену не уноси деобу у јединствено тело Христово, јер је Христос исти и јуче,
и данас, и у векове, тако и плурализам Евхаристијских сабрања не разара
јединство Цркве Божије, будући да и у простору, и у времену Евхаристијско
сабрање остаје једно исто. У свести првих хришћана постојао је реалан доживљај
јединства Цркве; оно се није поимало као догматска констатација која не налази
примену у реалном животу. Колико се год повећавао број локалних цркава,
јединство Цркве остало је ненарушено, јер су све оне имале једно, а не разна
Евхаристијска сабрања. Јединство и пуноћа нису се реализовали у укупности
локалних цркава, у некаквој њиховој конфедерацији – тако нешто никада није
постојало, него у свакој локалној цркви.
Будући јединствена у
свој својој пуноћи, Црква је увек остајала иманентно универзална, јер је свака
локална црква у себи садржала све остале локалне цркве. Оно што се збивало у
једној цркви збивало се и у свим осталим, јер се све збивало у Цркви Божијој у
Христу. Услед те универзалне, католичанске природе локалним црквама била је
потпуно страна било каква затвореност или провинцијализам. Ниједна црква није
се могла оделити од друге или од других, пошто није могла да се одели од
Христа. Сви су међу собом били сједињени у љубави. Свака црква представљала је предмет љубави свију
осталих, и обрнуто, свакој цркви су све остале биле предмет љубави.
Основна линија
историје црквеног устројства кретала се од унутарњег ка спољном универзализму.
Који год аспект црквеног живота раног хришћанства изучавали, као полазиште
морамо имати евхаристијску еклисиологију; недопустиво је у интерпретирање
црквеног живота уносити позније поимање Цркве. Могуће је бранити легитимност и
исправност данашњег црквеног универзализма, који је, може бити, тешко подносив
у условима у којима ми живимо, али се он не сме интерпретирати као аутентично
поимање Цркве. Нема ничег необичног у томе што нам се црквени живот у доба
првих хришћана приказује у другачијој светлости, у другачијем колориту него што
је то заиста било, када се ми не преносимо у њега, него га сагледавамо из
перспективе данашњих појмова и представа.
Црква јесте народ
Божији, који је Бог саздао за Себе у Христу. Посматрана у томе аспекту, Црква
је стадо Божије. Идеја стада подразумева пастирско служење у ширем смислу, тако
да је у њега укључено и служење управљања. Супротстављање Духа и поретка, које
налазимо у данашњој теолошкој науци, произилази из лажног убеђења да је
организацијско начело у Цркви људска воља. Начело устројства и поретка у Цркви
јесте Дух. У Духу је утемељено начело Цркве. Црква живи кроз Дух и у Духу.
Дарови Духа не дају се сами по себи, него ради служења у Цркви, ради
изграђивања тела Цркве. Дух у Цркви не представља некакво начело анархије, него
организацијско начело. Због тога је тешко и замислити нешто што би толико
очигледно противречило основним начелима црквеног живота, као што је то случај
са хипотезом о подели служби на благодатне и безблагодатне. Хипотезе су
апсолутно допустиве у науци уколико нуде објашњење извесних чињеница и појава;
међутим, историчар нема права да посеже за хипотезама које су израз историјске
аберације. Оне не само што ништа не објашњавају, него и саме узрокују
имагинарне, а стога и нерешиве проблеме. Пастирско служење било је благодатно,
и није ни могло имати другачији карактер. Црква поседује пуноћу благодати – »omnis gratia«, и само њу, због чега јој није потребан
људски фактор да би управљала собом. У сфери догматског мишљења ми радо
признајемо да Црква поседује пуноћу благодати, али никако не желимо да доведемо
до свести чињеницу да у првобитној цркви других начела, изузев благодати, није
било. Ако је у потоњим епохама Црква у свој живот унела позајмљене, њој туђе,
принципе, значи да је неопходно доћи до сазнања о томе када је и из којих
разлога дошло до њиховог прихватања, а не проглашавати те принципе за норму и
преносити их и у оне епохе у којима је Црква живела и деловала даровима Духа.
Дарови су различити и службе су различите, али је Дух
један исти. Исти онај Дух који је конституисао апостолско, пророчко и учитељско
служење конституисао је у Цркви и служење управљања. Различит је био садржај
служења, а отуда и њихов значај. Служба управљања била је најнеопходнија за
живот Цркве, јер без ње Црква не може постојати у емпиријском животу. Без ње не
може бити Евхаристијског сабрања, а без Евхаристијског сабрања не може бити
Цркве.
У
Евхаристијском сабрању сви су свештенослужили, али се то свештенослужење свију
исказивало кроз једног. Таква је природа сваког свештенослужења у Цркви. Само
је један онај који приноси, а сви остали му саслужују. На Евхаристијском
сабрању свештенослужио је онај коме је на том сабрању припадало средишње место.
“Благодарење”, у коме су сви узимали учешћа, увек је приносио један, и увек тај
исти, али неизоставно заједно са свима: Ни народ Божији није могао
свештенослужити без њега, ни он није могао свештенослужити без народа, будући
да су сви, не само он, били свештеници Вишњем Богу.
Не би се смео
минимизирати значај места унутар Евхаристијског сабрања, а особито средишњег
места на њему. Значај тога места темељи се на чињеници да га је на Тајној
вечери заузимао сам Господ Исус. Када је први пут, у Јерусалиму, била свршена
прва Евхаристија, ово место заузео је апостол Петар. То место данас заузима
епископ. Постоји ли, и може ли постојати нешто узвишеније од службе онога ко је
на Евхаристијском сабрању заузео место апостола? Данас ми имамо слаб осећај и
недовољно разумевање за ово, што је последица маргинализације евхаристијске
еклисиологије. Рана црква схватала је значај средишњег места у Евхаристији и
била потпуно свесна вредности службе онога који се налазио на томе месту. Ако
ово разумемо, у знатној мери ћемо се приближити решењу проблема настанка
епископата, у сваком случају, наћи ћемо путеве који воде његовом решавању.
Мислим да, полазећи од евхаристијске еклисиологије, можемо тврдити да је служба
предстојатеља локалне цркве постојала од самог почетка. Та служба проистиче из
саме евхаристијске природе цркве. Без ње није могло бити локалне цркве, пошто
без ње није могло бити Евхаристијског сабрања. Када је Игнатије Богоносац
писао: “Ма где био епископ, онде мора да буде и сабрање верних, јер где је
Христос, онде је и католичанска црква”, он је у терминологији свога доба
изразио оно што је постојало од самих почетака.
Pierre
Batiffol износи да историја првих двају векова хришћанства захтева непрестано
ревидирање. Она је, по његовим речима, само »approximation révisable«2. Ова студија представља покушај
ревидирања историје првобитног хришћанства са позиција евхаристијске
еклисиологије. У светлости евхаристијске еклисиологије показује се, наиме, да
је основу тога живота представљала благодат, и то искључиво она. Добро познате
чињенице добијају нови смисао и нови значај. Низ проблема који сада постоје
нестаје, премда се појављују нова питања. С друге стране, смисао потоње
историје бива другачији: основна линија историјског процеса приказује се у
другачијем виду него у уобичајеној интерпретацији.
Нисам имао могућности да се дотакнем
свих страна црквеног живота раног хришћанства. Још сам мање имао могућности да
установим почетак свих процеса који ће доћи до изражаја у каснијим временима. У
сваком случају, мој лични неуспех није неуспех самог задатка. Тај задатак
остаје, и неопходно је испунити га.
Живимо у изузетно тешком времену.
Када би неко желео да састави оптужницу против нашег црквеног живота, било би
немогуће донети ослобађајућу пресуду. Да, криви смо сви. Историја зна за
раздобља у којима степен неустројености црквеног живота није био мањи него
данас. Било је борби, разједињености, узајамних оптужби, клевета, насиља, па
ипак, има разлике између онога што је некада било и онога што постоји данас. У
позадини некадашње неустројености била су догматска размимоилажења, док у наше
доба на видело избијају искључиво страсти људске у свом до краја огољеном виду
- оне чак ни овлаш нису прикривене догматским расправама. Наш црквени живот
запао је у ћорсокак, будући да су принципи који су у њега били унети са стране
још у далекој прошлости сада потрошени, тако да у црквеном животу они данас
узрокују искључиво недостатке. Црква се третира као организација потчињена
људским законима, и, као организација, она се ангажује на служењу задацима
људског друштва. У њој самој доминира људска воља, каогод што људска воља изван
њених оквира настоји да Цркву Божију претвори у средство за остваривање
властитих циљева. Сви су изгледи да никада сами верници нису толико излагали
порузи »невесту Христову«.
Историчар не живи изван времена,
посебно историчар цркве. Ако је његов рад црквена ствар, значи да је он дужан
да служи Цркви. И није ли његова обавеза да у својим радовима подсети на то да
Црква поседује своја властита начела, да она није људска организација, већ
установа Божија, да у њој не делује људска, него Божија воља кроз откривење Духа,
да Црква живи и делује даровима Духа, које Бог не даје на меру, да је »наше
живљење на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа«
(Филипљ. 3, 20)? Није ли у суморној свакодневици наших дана његова дужност да
подсети да »где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији, онде је
Црква и пуноћа благодати«, да Црква јесте »Црква Духа Светога«, због чега,
пребивајући у садашњем веку, она припада »почетку последњих дана« (τά
΄έσχατα)? »И биће у последње дане, говори
Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери
ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге
Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће. И даћу
чудеса горе на небу и знаке доле на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће
се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и славни Дан Господњи.
И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње« (Дап. 2, 17-21), име
Господа Исуса – Κύριος ΄Ιησους
Χριστός.
[1] Николај Николајевич био је један од оснивача
тога кружока и дуго се налазио и у његовом руководству. Касније ће доћи до
размимоилажења унутар Покрета у вези са његовом национално-политичком улогом,
која ће га болно погодити, тако да он неће приступити Братству, основаном 1925.
фодине.
О
београдском “кружоку” и о почецима Покрета детаљније в. у књизи Николаја
Михајловича Зернова (иначе, пријатеља Николаја Афанасјева) “The Russian Religious Renaissance of the
20-th Century”,
објављеној у Лондону 1963., која доноси обимну документарну грађу.
[2] Отуда у библиографији прот. Афанасјева
налазимо низ објављених и необјављених чланака везаних за ова питања.
[3] Исп. чланке “Канони и канонска свест” (“Каноны
и каноническое сознание”). – Путь, 1933; “Непроменљиво и привремено у црквеним канонима”
(“Неизменное и временное в церковных канонах”). – Живое Предание, 1937, стр.
82-96.
[4] В. Путь бр. 45 (1934), стр. 16-29.
[5] У област евхаристијске еклисиологије од
научних радова прот. Афанасјева насталих у овом периоду спада само чланак “Das allgemeine Priestertum in der
ortodoxen Kirche”, објављен y: “Eine heilige Kirche” бр. 12, 1935.
[6] Овај рад сачуван је у рукопису, без наслова.
[7] О свештенству је прот. Афанасјев размишљао још
од студентских година. Међутим, још у моменту када се његова млада сложила са
могућношћу будућег рукоположења он је казао: “Ипак, не бих желео да постанем
свештеник пре него што се вратимо у Русију”. Касније, када се испоставило да
повратак није могућ, он је још доста дуго био неодлучан и због начелних
недоумица (не може се бити свештеник без парохије), и из здравствених разлога.
[8] Његову основну литературу у Сен Рафаелу чинило
је “Апостолско предање” Иполита Римског и, разуме се, Нови Завет.
[9] Неудавшийся церковный округ. – Православная
мысль, бр. 9 (1953), стр. 7-30.
[10] В. “Le Pouvoir de l’Amour” in “Messager Orthodoxe” 39, 1967, pp. 3-25.
[11] Бр. 13, 1968, стр. 1-38.
[12] “Internationale Kirchliche Zeitung”,
1956/4, 200-13; “Messager Orthodoxe”, бр. 27-28, 1964, стр.
30-43.
[13] “La Primauté de Pierre dans l’Eglise Orthodoxe”, Neuchâtel, 1960, Pp. 9-64.
[14] Irénikon, 36 (1963) 4, 436-75.
1 “О црквеној јерархији”, II, ii, 7.
2 P. Batiffol, “L’Eglise naissante et le catholicisme”, Paris 1922, p. X.