V.

»ПРЕДСТОЈАТЕЉИ У ГОСПОДУ«

I. »СВЕ НЕКА БИВА БЛАГООБРАЗНО И УРЕДНО«

1. У теолошкој науци усталило се мишљење да се првобитно хришћанство, у сваком случају оно на просторима изван Палестине, налазило у стању благодатног анархизма. Крај благодатног анархизма представљао је крај харизматске епохе и почетак чврстог и конкретног организовања црквеног живота. Ова спољашња организација настаје на темељу епископске власти, које у харизматском периоду није било, или она макар није постојала у оном облику у коме се појавила крајем II столећа[1]. Као што то често бива, најпроблематичније тврдње прихватају се са највећим поверењем, тако да је и тврдња о благодатном анархизму стекла готово свеопште признање. Да би се ова констатација дубље засновала не наводе се никакви озбиљни докази, изузев позивања на преизобиље и богатство благодатних дарова, какво се није поновило ни у једној познијој епоси. У вези са овим потребно је указати на још један аргумент, који се на први поглед може учинити неоспорним. Он полази од тога да апостол Павле, најзначајнији прегалац из доба првобитног хришћанства, није поставио себи за задатак да у црквама које је основао створи неку чврсту организацију, чему је узрок била његова вера у близину парусије. Приликом оснивања цркава он се ограничавао искључиво на давање најнеопходнијих правила за црквени живот, како би те цркве могле опстати до другог доласка Христовог[2]. Овај аргумент организацију црквеног живота у потпуности доводи у зависност од постојања или непостојања личне жеље апостола Павла, губећи из вида чињеницу да темељи црквеног живота, онакви какви су постављени у првобитном хришћанству и какви постоје и данас, не представљају некакву случајност, него проистичу из саме суштине Цркве. И уколико оставимо по страни чињеницу да су хришћани из доба Дела апостолских били свесни да није њихово да знају времена и рокове доласка Христовог (Дап. 1, 7), питање о томе колико времена треба да постоји Црква у организовању локалних цркава није могло играти никакву улогу. Чак и ако би се претпоставило да цркве треба да постоје само један дан, оне би ипак морале поседовати извесну “организацију” црквеног живота, будући да ниједна црква није могла опстати ни дана без предстојатеља, што ћемо видети из даљег излагања. Зато остаје нејасно на који начин и из ког разлога обиље благодатних дарова доводи до анархизма, док смањивање тих дарова има за последицу чврсто црквено устројство. Ако је харизматска епоха искључивала право у Цркви, из тога се не може извести закључак о немогућности постојања таквог црквеног устројства које не би било утемељено на праву. То што је Црква у свом историјском развоју “позајмила” право и на њему изградила своје спољашње емпиријско устројство не значи да је она остала без благодатних дарова. Као и у првобитној цркви, тако и у данашњој, живи Дух Свети; као и у апостолско доба, тако се и сада у Цркви низводе благодатни дарови. Харизматска епоха није завршена – она у Цркви и даље траје, премда у другачијем облику. Крај харизматске епохе значио би и крај самог постојања Цркве, будући да је Црква била и остаје благодатни организам.

“Све нека бива благообразно и уредно” (1. Кор. 14, 40), јер “Бог није Бог нереда, него мира” (1. Кор. 14, 33). Овај савет апостола у потпуности доводи у питање благодатни анархизам првобитног хришћанства. Анархизма не може бити онде где постоји ред, устројство, поредак (). Зато не можемо а да не изразимо чуђење и да се не запитамо како је могуће да је се првобитно хришћанство доживљава као анархично. Ако је преизобилно богатство дарова и изазвало извесне недостатке у црквеном животу тога доба, ти недостаци су углавном, или чак скоро искључиво, били повезани са екстремним екстатичким стањем извесних чланова Цркве. Немамо никаквих основа да слику живота Коринтске цркве преносимо и на друге цркве које је основао апостол Павле. Екстатичко стање првих хришћана није представљало специфичност само њиховог доба. Налазимо га и у епоси када је, по готово свеопштем убеђењу, црквени живот превазишао стадијум анархизма и ушао у период организовања. Монтанизам не би могао да се прошири тако брзо и да захвати толико мноштво цркава да није имао утемељење у самом црквеном животу. Радикални екстатизам долазио је до изражаја не само у монтанизму, него и у “великој цркви”[3], где његови представници нису били пророци, него епископи. Када је реч о недостацима, у историји су једни недостаци смењивали друге. Са завршетком “харизматског периода” није дошло до губљења недостатака из црквеног живота, већ напротив, до њиховог интензивирања, када је организациони моменат у Цркви почео да прелази у формализам и бирократију. Нису ли Тертулијана управо недостаци њему савременог живота гурнули у загрљај монтанизма, без обзира на својствени му јуридички начин мишљења? Надахнуће је ишчезавало из црквеног живота, црквена свакодневица постајала је сива и суморна. Црквена јерархија, која је у међувремену ојачала, уносила је у црквени живот своје недостатке. Тертулијан је са горчином и иронијом говорио да су апостоли основали цркве само ради тога да би епископи користили црквена материјална добра, пажљиво се при томе чувајући од евентуалних опасности које би могле доћи од римских власти[4], или да су у својим црквама уводили постове ради личног богаћења[5]. Оригенове филипике су својом радикалношћу превазилазиле чак и Тертулијанов сарказам. Ориген пише да је епископ дужан да буде слуга свима, како би свакоме био на корист у делу спасења; у реалном животу, међутим, епископи су својом гордошћу превазишли чак и озлоглашене тлачитеље народне, а показали су спремност и да се окружују гардом, попут царева. “Слика коју пружамо је поражавајућа: неприступачни смо, нарочито за сиромахе”, - додаје он. - “Када такви дођу к нама и почну нас молити да им штогод учинимо, грубљи смо од тирана; а према онима који су нам потчињени постављамо се попут најсуровијих диктатора. Ово ћете видети у низу чувених цркава, особито оних у великим градовима”[6]. У трагању за угаслим пророчким надахнућем римски правник окренуо се “благочестим женама”, како би кроз њих добио откривење, док је Ориген излаз из трагичности живота покушао да нађе у учењу о небеској цркви.

Можемо ли упоређивати недостатке о којима је апостол Павле говорио у својој посланици Коринћанима са деформацијама у црквеном животу, у коме је црквено право већ увелико завладало? Скандалозне сцене туче на Ефеском сабору 449. године можда и нису представљале уобичајену појаву црквеног живота, међутим, насиље и принуда у свим могућим облицима били су присутни на готово свим саборима. Недостаци су у црквеном животу, дакако, неминовни, али тврдња о базирању првобитног хришћанства на тобожњем анархизму може се објаснити једино губљењем сваке историјске објективности. Да је радикални екстатизам представљао норму црквеног живота, онда не би било разлога да апостол Павле, у харизматском погледу најобдаренији, уводи “”, устројство и поредак црквеног живота, који је за њега потицао од Бога, јер Бог није Бог нереда и, рећи ћемо, анархије, него мира. У овим речима апостола Павла изражено је основно поимање црквеног живота, чије устројство почива на откривењу воље Божије. Ако је откривење стварало анархију, то значи да принцип анархије треба везати за Бога, а тада ће се Бог показати као Бог нереда, а не мира. Организациони моменат наступиће у II веку, али не као »deus ex machina«, него ће бити преузет из првобитне епохе. Од самог почетка деловање локалних цркава је уређено и хармонично, при чему динамичност живота првобитног хришћанства никако није у контрадикцији са тим. Локалне цркве налазиле су се у стадијуму оснивања. Оне су тек «опипавале» облике свог емпиријског устројства. У оваквим околностима могућне су сваковрсне нејасноће и одступања од установљеног поретка. Па ипак, основе тога устројства манифестују се свуда подједнако, будући да је емпиријско мноштво локалних цркава пројављивало јединство Цркве Божије. Овако бива »по свима Црквама светих« (1. Кор. 14, 33)[7]. Те основе устројства нису неки формални чинилац, споља наметнут од апостола Павла; оне су представљале пројаву устројства и поретка саме Цркве. Овај поредак реализује се у свим црквама, будући да у свакој пребива целокупна Црква, која остаје идентична самој себи у свим епохама историјског постојања цркава. Апостол Павле знао је боље од било кога да у Цркви делује воља Божија, а не људска, чак и уколико је реч о благодатно обдареним појединцима попут њега самог.

II. ПРЕДСТОЈАТЕЉ

1. Сам назив «Црква»[8], који налазимо још од првих времена његог постојања, садржи идеју организованог народа, а не гомиле, масе, која искључује поредак и устројство. Термин “црква” хришћанска свест не би ни могла прихватити да се црквени живот првобитне цркве афирмисао на начелима анархије и безвлашћа. Тај термин имао је до те мере конкретан садржај, у сваком случају, толико је недвосмислено подразумевао организациони моменат, да у вези са његовим смислом није могло бити никаквих недоумица. Црква је “” зато што је она сабрање народа Божијег у Христу, а не некаква случајно формирана група или маса насумично окупљених хришћана. Емпиријску пројаву Цркве као сабрања у Христу представља Евхаристијско сабрање, будући да оно оприсутњује Христа. Последња заповест коју је Христос дао апостолима пре Својих страдања: “Ово чините у Мој спомен” (1. Кор. 11, 24) није се могла односити на неке пуким случајем окупљене Његове следбенике, него на нови народ Божији, са којим је Бог склопио нови савез у крви Сина Свога (“Ова је чаша Нови Завет у крви Мојој”), народ сабран са Христом онако како су са Њиме били сабрани апостоли на Тајној вечери, ради вршења Евхаристије. Где постоји Евхаристијско сабрање, ту постоји и Црква, јер је ту Христос. Не може бити Цркве без Евхаристијског сабрања, и не може бити Евхаристијског сабрања које не би пројављивало пуноћу и јединство Цркве. Стога устројство и поредак Цркве произилазе из Евхаристијског сабрања, у коме су постављени сви темељи црквеног устројства.

Као сабрање народа Божијег, Црква не може постојати без онога или оних који пред Богом предстојатељствују томе народу. Када не би било предстојатеља, црквено сабрање би се претворило у безличну масу. Без предстојатељске службе не може бити Евхаристијског сабрања, па сходно томе не може бити ни Цркве, али исто тако без Евхаристијског сабрања не може бити службе предстојатељства, будући да без или мимо Евхаристијског сабрања предстојатељи не би имали коме предстојати пред Богом. То значи да се онде где се формира локална црква истовремено конституише и предстојатељска служба. Из овога проистиче једна од кључних поставки Евхаристијске еклисиологије: без предстојатељског служења не може бити локалне цркве, и стога је предстојатељ емпиријско обележје католичанске цркве. Због оваквог свог карактера, служба предстојатељства је апсолутно неопходна за емпиријско постојање сваке локалне цркве. Ово нас доводи до закључка да посебна служба предстојатељства није постојала искључиво у првобитној епоси, него да без ње није могла постојати ниједна црква. Између служења “харизматика” и презвитера-епископа у првобитној цркви није било суштинске разлике, као што смо показали у претходном излагању, али се ипак вршило диференцирање по критеријуму важности и значаја тих служења за постојање локалних цркава. Локална црква могла је постојати и реално је постојала без пророка, учитеља, без носилаца харизми чињења чудеса, исцељивања, разних језика, међутим, незамисливо је да локална црква, макар и привремено, буде лишена служења својих предстојатеља. Отуда је старање о том служењу, као што је напред било речено, представљало ствар саме локалне цркве, чија је дужност била да сама води бригу о свом постојању.

Служење народа Божијег у његовом царско-свештеничком достојанству налазило је свој израз у Евхаристијском сабрању. Сваки учесник тога сабрања служио је као свештеник Богу и Оцу своме, али то није чинио самостално, него заједно са читавим народом и обавезно са својим предстојатељима. Ови потоњи се, као чланови народа Божијег, у том служењу нису разликовали од осталог народа: као свештеници, они су служили са свим народом, те стога нису могли служити самостално, као што то нису могли ни остали чланови Цркве; међутим, без њих није могло бити Евхаристијског сабрања, па према томе није могло бити ни Цркве. У овоме се манифестовало њихово служење, и у овоме се састојала и њихова разлика у односу на остале чланове Цркве. Харизму предстојатељства поседовали су само они који су имали нарочито призвање од Бога и које је Бог поставио на ову службу. Није харизма свештенства, коју је Бог даривао сваком члану Цркве, била оно што разликује једне чланове од других, него харизма предстојатељства. Евхаристијско сабрање представља сабрање царског свештенства под предстојатељством једног члана Цркве који поседује харизму предстојатељства. Овакав састав Евхаристијског сабрања искључује питање о ступњевима свештенства у првобитној цркви: сви су били свештеници, и посебних свештеника није било. Уколико се изгуби из вида ово специфично обележје првобитног хришћанства, није могуће разумети црквени живот те епохе, као што није могуће схватити да су предстојатељи, премда су били исти такви свештеници као и сви остали чланови Цркве, били једини који су свештенодејствовали у Цркви. У овом поимању препреку не представља учење које се чува у Цркви – а видели смо да она и даље исповеда царско свештенство свих својих чланова, него школски уџбеници теологије, чији се аутори плаше тога учења као нечега што, наводно, подрива основе учења о јерархији у Цркви. Илузија о постојању опасности од протестантизма у неким случајевима не доводи до његовог аутентичног и истинског превазилажења, него до неприметног продора протестантских идеја у школско учење. Заиста, тешко је говорити да учење о епископу као предстојатељу, на основу царског свештенства свих чланова Цркве, може у било каквој мери довести у питање значај епископске службе, уколико је она апсолутно неопходна за само постојање локалних цркава. Епископ је, као предстојатељ, онтолошки неопходан Цркви: његово служење није резултат историјског развоја црквеног устројства, него је уграђено у саме темеље Цркве, па је, сходно томе, говорећи језиком данашње теологије, оно божанског порекла. Онтолошки карактер епископске службе не само што не противречи царско-свештеничком служењу, које он дели са свим осталим члановима Цркве, него управо то служење узрокује поменуту онтологичност, будући да без народа Божијег нема Цркве. Афирмишући свештенство епископа и одузимајући свештенство свим члановима Цркве, школска теологија враћа Цркву на Стари Завет, игноришући Нови, посведочен у крви Христовој. Због тога се сама идеја Цркве расплињује и приближава протестантском схватању[9].

2. Евхаристијско сабрање као пројава Цркве представљало је средиште црквеног живота сваке локалне цркве. На њему се обављао пријем нових чланова у Цркву, на њему су сви појединци који поседују нарочите дарове били постављани на служење, на њему су искључивани недостојни чланови и после покајања поново примани у заједницу, на њему су решавана сва питања која су се односила на живот локалне цркве, како у целини, тако и њених појединих чланова. У цркви се ништа није могло дешавати изван и мимо сабрања “”, које није могло постојати само по себи, без свога предстојатеља. То је значило да се од самог почетка у локалној цркви ништа није могло обављати без и мимо њеног или њених предстојатеља. Као такви, они су били носиоци устројства и поретка сваке локалне цркве, будући да би се без њих сабрање “” претворило у хаотичну масу окупљених хришћана. Другим речима, предстојатељи су имали функцију управљања без које се у црквама не може остваривати поредак и устројство.

Ова функција предстојатеља није се састојала у испуњавању одлука црквеног сабрања. Евхаристијско сабрање није представљало емпиријско сабрање чланова једне локалне цркве, него сабрање Цркве у свој њеној пуноћи, као сабрање народа Божијег у Христу. Због тога ниједан чин локалне цркве није био везан искључиво за конкретну локалну заједницу, него је имао црквено-католичански карактер, представљајући испуњење воље Божије која делује у Цркви. Све се дешавало унутар црквеног сабрања, али не према његовој жељи или његовој вољи, нити према жељи и вољи његових предстојатеља. Извориште власти црквеног сабрања није било у њему самом, него у чињеници да је оно сведочило о откривеној вољи Божијој, будући да једино воља Божија има значаја у Цркви и за Цркву. Црквено сабрање је средина у којој се открива воља Божија, а црквеном народу припада испитивање откривења и сведочење о његовој истинитости. Посведочено откривење подлеже извршењу од стране предстојатеља. Из овога следи да је управљање представљало функцију предстојатељства и његов саставни елемент, будући да се испитивање и сведочење откривења одвијало на Евхаристијском сабрању, на челу са предстојатељем. Преко управљања се чувало устројство и поредак у црквеном телу, и у томе се и састојао задатак управљања, а устројство и поредак проистицали су из воље Божије: “Бог није Бог нереда, него мира”. Предстојатељи су испуњавали вољу Божију откривену у Цркви, и зато они нису могли бити “функционери” локалне цркве, него харизматици које је Бог поставио на њихово служење ради испуњења воље Његове[10]. Зато је управљање које су вршили предстојатељи представљало испуњење воље Божије и идење за њом, и зато је оно имало благодатни карактер.

Управљање као чување поретка и устројства Богом установљеног црквеног живота укључује још један аспекат, више унутрашњег карактера – управљање душама људским на њиховом путу према Богу (2. Кор. 10, 8). Управљање је ....... – изграђивање верних. Будући Богом постављени испред народа Божијег, предстојатељи су водили народ за собом, испуњавајући вољу Божију откривену народу коме су припадали. Воља Божија била је обавезујућа пре свега за њих, с обзиром на то да су они били предстојатељи народа пред Богом. Испуњавајући вољу Божију, они су постајали пример за народ Божији (1. Петр. 5, 3), кроз који су управљали њиме, предводећи их на за све заједничком »путу живота« (2. Кор. 6, 4)[11]. Зато у Цркви управљање јесте пастирствовање, а они који управљају домом Божијим јесу пастири (1. Тим. 3, 5). »Који улази на врата пастир је овцама... И када своје овце истера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов« (Јн. 10, 2, 4). Као што је Христос пастир свему стаду, тако су и предстојатељи његови пастири, јер они предстоје пред Богом стаду Христовом и воде га испуњавањем воље Божије. Пастирствовање је брига како за читав народ, тако и за сваког члана тога народа, како би се у свима и у свакоме испуњавала воља Божија. Пастирствовање се истовремено показује као заштита устројства и поретка црквеног живота и као чување сваког члана цркве, како ниједна овца Христова не би била изгубљена. Зато пастирствовање јесте управљање које се подудара са предстојатељством, пошто у Цркви предстојатељство значи пастирствовање. И једно и друго јесте динамичко вођење на путу ка Богу, пред Којим пастири предстоје заједно са народом. У овоме се састоји разлика између природе управљања у цркви и управљања у емпиријским заједницама.

3. У првој од посланица које је написао, апостол Павле помиње предстојатеље цркве: »Молимо вас пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу, и онима који вас поучавају« ()« (1. Сол. 5, 12)[12]. Није прошла ни година дана откако је основана Солунска црква, када јој се апостол Павле обратио овом посланицом. Не само што је тешко, него је и потпуно нереално претпоставити да је служење предстојатељства у тако кратком року настало у цркви коју је апостол основао. О предстојатељима апостол Павле говори као о појединцима добро познатим Солуњанима. Он их моли да им буду захвални () и да гаје нарочиту љубав према њима због дела њиховог (1. Сол. 5, 13). Према томе, овде се не говори о појединцима који су се мање или више случајно појавили или истакли међу осталим члановима цркве после Павловог напуштања Солуна, и које је он могао не познавати, или не познавати довољно добро. У питању су били појединци које је сам Павле поставио на дело служења кроз призвање Божије. Они су »«, предстојатељи унутар народа Божијег сабраног у Христу. Они се труде[13] међу тим народом, допуњујући дело самог апостола Павла, како би се у срцима свију упечатио Христос. Они поучавају и умудрују сваког верног и све заједно, као што је чинио и апостол Павле, »уразумљујући () свакога човека и учећи () свакога човека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човека савршена у Христу Исусу« (Кол. 1, 28). У овоме се дело њиховог служења подудара са служењем самог апостола Павла, који се такође трудио у Господу: »За ово се и трудим (), борећи се по његовој моћи која у мени силно дејствује« (Кол. 1, 29). Господ им је и дао харизму ради тога служења, као што је подарио нарочиту благодат апостолу Павлу: »Благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих () више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном« (1. Кор. 15, 10). Формирање локалне цркве било је праћено и успостављањем предстојатељске службе, пошто без предстојатеља није могло бити Евхаристијског сабрања, на које се окупљао народ у Господу (). Њихово предстојатељство јесте управљање црквом ради испуњења воље Божије. То је дар вођења народа Божијег, који с љубављу и кроз љубав оних који га воде следи за њима. Зато сви верни као одговор на љубав својих предстојатеља треба да их »поштују веома много са љубављу због дела њиховога« (1. Сол. 5, 13).

О истим овим предстојатељима цркве говори апостол Павле у посланици Коринћанима. »И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања различитих језика« (1. Кор. 12, 28). Нема никаквих основа за мишљење да је у првом делу овога стиха реч о појединцима који су у цркви поседовали неку конкретну службу, док се у другом делу само набрајају дарови који још нису били стриктно везани за одређене појединце, него су се пројављивали само спорадично[14]. Како у првом, тако се и у другом делу говори о особама које су вршиле посебне службе у цркви на основу нарочитих дарова Духа[15]. У противном случају други део 28. стиха представљао би непотребно понављање 8-10. стиха исте главе. У претходном излагању већ смо констатовали да се у том списку не указује на харизму апостолства[16]. Ако се одсуство указивања на харизму апостолства да објаснити непоновљивошћу тога служења у животу Цркве, ово тумачење ипак се не може применити на служење управљања. Оно не само што се понавља, него не може ни да се прекине у Цркви. Дарови набројани у 8-10. стиху дају се у извесном смислу читавом народу ради заједничког служења. Служење управљања припада само појединцима који имају нарочито призвање. По својој природи оно не може припадати читавом народу и представљати заједничко служење свих. Народ не дели ово служење са појединцима који су призвани на његово вршење, и зато харизми управљања нема места међу харизмама које могу припадати читавом народу. Та специфична одлика служења управљања приближава га служењу апостолства. Ово потоње припадало је затвореном кругу лица; служење управљања такође припада само тачно одређеним лицима, пошто у извесној мери представља наставак служења које је у историји било непоновљиво.

С друге стране, служење управљања се у већој мери него остала служења не може остваривати без народа. Где постоји служење управљања, тамо је и народ, и обрнуто, где је народ, тамо постоји и служење управљања. Зато појединци са посебним службама нису могли сматрати за себе да су изнад осталих чланова цркве и издвојити се у посебну групу. Поново набрајајући у 29. и 30. стиху појединце са нарочитим служењима, апостол Павле имао је у виду само оне који су унутар цркве за себе сматрали да су изнад осталих и на било који начин се издвајали од других. Међу њима нема појединаца који врше службу управљања, нити их је могло бити, јер они не могу постојати без осталих чланова цркве.

Није нам познато, нити ћемо сазнати због чега је у Првој посланици Коринћанима апостол Павле појединце који врше службу управљања означио упућивањем на њихово служење, а не њиховим именовањем, али нема никакве сумње да су они вршили исту службу као и »они који се труде, претпостављени и они који поучавају« из посланице Солуњанима.

Предстојатељска служба није била творевина апостола Павла, која би постојала једино у црквама које је он основао. Она је представљала дело Божије у Цркви Божијој. Предстојатељство је постојало свуда где је постојало Евхаристијско сабрање и сходно томе, где је пребивала Црква. О предстојатељима апостол Павле говори у посланици упућеној Римској цркви, чије оснивање није било његово дело. Учење о делу служења Римљанима Апостол излаже на исти начин као и Коринћанима. Набрајајући служења и харизме, он апелује на предстојатеље да управљају са ревношћу »« (Римљ. 12, 8)[17]. Римска црква, као и солунска, Коринтска и друге цркве које је основао апостол Павле није могла бити без предстојатеља. Ко год да је оснивао локалне цркве, морао је у њима постављати предстојатеље, будући да је служење предстојатељства било апсолутно неопходно за њихово постојање.

Зато предстојатеље налазимо не само у црквама основаним међу дојучерашњим незнабошцима, него и у мајци свих цркава, у Јерусалиму. Аутор Дела апостолских приповеда како је Јерусалимска црква на »апостолском сабору« изабрала делегацију за Антиохију, у коју су ушли и Јуда и Сила, »људи истакнути међу браћом ()« (Дап, 15, 22). Термин »игуман« не среће се у Павловим посланицама (изузев посланице Јеврејима). То даје основ за претпоставку да се овде ради о једној специфичној одлици палестинских и цркава у којима су преовладавали хришћани јудејског порекла. У свом првобитном значењу, уобичајеном у Септуагинти, он је означавао исто што и термин »«. »« је онај ко иде напред и за којим иду они што их он води[18]. То је исти онај претпостављени који се помиње у Павловим посланицама Солуњанима и Римљанима. Веома је карактеристичан податак да се овај термин среће у посланици Јеврејима. »Поздравите све старешине своје и све свете ()« (Јевр. 13, 24). Поздрав на крају посланице упућен старешинама и свим светима јесте поздрав читавој цркви. У том контексту навођење старешина заједно са осталим члановима цркве указује на то да су старешине предстојатељи осталих светих. Зато је разумљиво то што аутор посланице Јеврејима захтева покоравање старешинама: »Слушајте старешине своје () и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих« (Јевр. 13, 17). Термини »слушати« и »повиновати се« () изражавају скоро истоветан садржај, јер слушање није представљало само израз уважавања, него и повиновање, односно идење за онима којима се указује поштовање. И обрнуто: у Цркви се повиновало онима који су уживали поштовање, а не онима који су изазивали страх. Посланице Солуњанима и Јеврејима прописују идентичан однос према онима који се у првој називају претпостављенима, а у другој старешинама. Истовремено, аутор посланице Јеврејима подсећа верне и на упокојене предстојатеље: »Сећајте се својих старешина (), који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову« (Јевр. 13, 7). Покоравање живима и сећање на упокојене, који остају образац живима, може карактерисати само предстојатеље цркава. Ако посланица Јеврејима потиче из Римске цркве[19], њен састављач употребио је термин који се у то доба користио у римској средини. О употреби термина »игумани« у Римској цркви сведоче и Посланица Климентова и Јермин »Пастир«[20]. Римска црква првобитно је, по свој прилици, за означавање својих предстојатеља прихватила термин »«, који су јој могли пренети Јевреји из Палестине још у оно доба када је у Јерусалиму тај термин био у употреби, још увек не будући потиснут термином »презвитери«[21]. Морамо да приметимо да за одређење природе служења игумана за нас није релеватно где је сам термин настао. Релевантно је то да је термин »игуман« означавао оне исте особе које је апостол Павле називао предстојатељима[22].

Одсуство термина »игуман« у Павловим посланицама не сведочи о томе да је овај термин Павлу био непознат. Павле је доста добро познавао услове живота Јерусалимске цркве. Не мање добро познавао је и живот Римске цркве. С друге стране, веома је тешко претпоставити да је се термин »игуман« користио у црквама које је основао Павле. Лука непосредно сведочи да је Павле у црквама које је основао постављао презвитере (Дап. 14, 23). Нешто касније видећемо да се ово сведочанство не сме занемаривати. На том основу морамо претпоставити да се Павле донекле ограђивао од овог термина. Он је могао да избегава употребу термина »игуман« у црквама основаним међу дојучерашњим незнабошцима, јер се у паганској свести тај термин асоцирао са идејом власти, својственом држави и заснованом на начелу другачијем од начела љубави, на коме се темељила делатност предстојатеља[23]. Та опасност за Јудеје није постојала, јер је за њих игуман могао означавати руководитеља као пастира[24]. И заиста, пастирство игумана јасно долази до изражаја у посланици Јеврејима. Игумани су дужни да се старају за душу сваког верног, јер ће за њих дати одговор Богу (13, 17). Они предводе верне као што пастир води своје овце. Они морају бити образац за верне, који треба да се угледају на њих (13, 7). Овде запажамо готово дословно подударање са Првом Петровом посланицом: »Чувајте стадо Божије, које вам је поверено... не као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду« (5, 2-3). Зато нема сумње да су пастири о којима апостол Павле говори у посланици Ефесцима (»И Он даде једне као апостоле, ... а друге као пастире и учитеље« (4, 11)[25] заправо исте особе које се у посланици Јеврејима називају игуманима.

У посланици Јеврејима присутна је једна димензија делатности игумана које као да нема код »претпостављених« апостола Павла: они су означени као проповедници Речи Божије ( »«, 13, 7)[26]. Та димензија их зближава са дидаскалима. Она показује да је у доба настанка посланице Јеврејима учитељска служба улазила у делатност игумана[27]. Да ли је она заиста изостала код »претпостављених« апостола Павла? У претходном излагању видели смо да су се предстојатељи из посланице Солуњанима трудили међу вернима (... - 1. Сол. 5, 12) онако како се трудио и сам апостол Павле, проповедајући Реч Божију. У том погледу они су настављали Павлово дело. Служба дидаскала није искључивала учитељску службу предстојатеља не само тамо где их није било, него и тамо где су они постојали[28]. Управљање домом Божијим (1. Тим. 3, 5 и 15), које је било поверено предстојатељима, вршило се посредством Речи Божије. Као управитељи дома Божијег, игумани и пастири морају вернима представљати пример за углед. А да би се било »« вере, потребно је држати се истинског учења.

Као предстојатељи, игумани и пастири нису могли држати истинску веру искључиво за себе саме. Они су морали да је држе за све верне којима су предстојатељствовали на црквеном сабрању, јер су се верни једино у том случају могли угледати на њих. Али држати веру за друге значи чувати је. Зато су предстојатељи од самог почетка били чувари учења повереног Цркви као »стубу и тврђави истине« (1. Тим. 3, 15). Ризница вере била је поверена Цркви, а кроз црквено сабрање предстојатељима. Управо због тога они су били дужни да чувају праву веру народа Божијег чији су пастири били.

»Ризницу вере« предстојатељи су чували на црквеном сабрању – другим речима, они то нису чинили самостално, него заједно са народом Божијим, јер оно што је поверено Цркви[29] једино Црква може и чувати. Стога је црквено сабрање са својим предстојатељима, односно сав народ Божији, било одговорно за веру која се држи у локалној цркви и за учења која му се нуде. Приликом испитивања пророчког откривења и учења дидаскала народ је следио своје предстојатеље, тако да су одговорност за праву веру фактички сносили они. Није нам познато ко су били анђели цркава поменути у Апокалипси. Једно је могуће казати са сигурношћу: то нису били пророци, будући да пророци, пошто нису били предстојатељи цркава, нису могли сносити одговорност за исправност вере које се те цркве држе. Највероватније анђели из Апокалипсе представљају персонификацију локалних цркава, које се пројављују на црквеном сабрању под руководством предстојатеља[30]. Зато имамо пуно право да све што се говори о црквеном сабрању вежемо за саме предстојатеље. »Анђелу Цркве у Ефесу напиши... Криво ми је на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио. Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш. Али ово имаш што мрзиш дела николаита, која и Ја мрзим« (Откр. 2, 1-6). »И анђелу Цркве у Тијатири напиши... мало Ми је криво на тебе што допушташ жени Језавељи, која вели за себе да је пророчица, да учи и заводи слуге Моје да блудниче и да једу жртве идолске« (Откр. 2, 18-20). »И анђелу Цркве у Пергаму напиши... мало Ми је криво на тебе, што имаш ту оних који се држе учења Валаама, који научи Валака да баци саблазан међу синове Израиљеве да једу жртве идолске и да блудниче. Исто тако имаш и ти оних који се држе учења николаита« (Откр. 2, 12-15). Црквено сабрање сноси кривицу пред Богом за то што је допустило лажним пророцима да поучавају и да слуге Божије уводе у заблуду. Апостол Павле убеђивао је Коринтску цркву да не забрањује говорити језике (1. Кор. 14, 39), а Солунску цркву да не презире пророштва (1. Сол. 5, 20). Апокалипса оптужује »анђела Цркве у Тијатири« да је допустио лажној пророчици да пророкује у цркви. Забрањивање и допуштање () било је у надлежности црквеног сабрања, кроз његовог предстојатеља[31]. Стога је јасно зашто апостол Павле своје посланице упућује цркви која је у Коринту и цркви Солуњана, односно њиховим црквеним сабрањима, на којима те посланице треба да буду прочитане, али испуњење апостолових порука било је у надлежности предстојатеља. Будно чување »ризница вере« представљало је израз пастирства предстојатеља.

Поучавање у правој вери, чија је ризница била поверена цркви, могло је представљати творачку снагу само уколико је права вера налазила свој израз и у исправном живљењу. Вера мора налазити свој израз у живљењу, и живљење мора бити у складу са вером. Старање за веру представља истовремено и старање за начин живљења сваког појединца и свих чланова цркве. Анђео цркве у Тијатири сноси кривицу због тога што је дозвљавао лажној пророчици да пророкује на црквеном сабрању и да развраћује верне, одвраћајући их са пута живота и одвлачећи их на пут смрти. Како у вери, тако и у живљењу предстојатељи морају бити образац вернима: они су дужни да их воде путем живота за собом, да заиста буду испред оних којима предстоје пред Богом, а не иза њих. Харизма љубави, тај по апостолу Павлу највиши дар, у предстојатељима мора налазити свој најпотпунији израз. Делатна љубав не може остајати равнодушна ни према једној људској души и пролазити мимо не само њених духовних, него и материјалних потреба. Ако је помагање представљало нарочито служење, одвојено од служења предстојатеља, ови потоњи, као возглавитељи Евхаристијског сабрања, имали су увид у то какве дарове верни приносе на Евхаристију. Њима је била поверена како ризница вере, тако и ризница љубави. Старање о овој потоњој било је једна од функција предстојатељског служења као пастирског служења, али предстојатељство се темељило на увиду и располагању ризницом љубави. Пастирско служење укључивало је у себе поучавање, без кога није могућно чување праве вере и правоживља.

Колико год по свом садржају служење предстојатељства било значајно, будући да је оно укључивало старање о целокупном животу свих и сваког појединца у цркви, као израз делатне љубави, оно није могло ни да маргинализује, ни да замени црквено сабрање, будући да је из њега проистицало и у њему налазило свој израз. Без сабрања служење предстојатеља било би беспредметно, а делатна љубав постала би ванцрквена. Оно би било беспредметно из разлога што би без црквеног сабрања предстојатељ престао да буде предстојатељ; било би и ванцрквено, јер не би могло бити праћено сведочењем црквеног народа о испуњењу воље Божије. Ово сведочење није могло бити предато предстојатељима нити укључено у њихово служење, будући да је оно представљало сведочење Цркве о ономе што се одвија у њој. Пуноћа Цркве налази свој израз у Евхаристијском сабрању, а не у појединим његовим члановима или у групи чланова. Отуда нико не може заменити глас црквеног сабрања, јер нико не може говорити у име Цркве, изузев саме Цркве.

Предстојатељство на Евхаристијском сабрању, пастирство као управљање свим народом Божијим и сваким његовим чланом, учитељство као старање о »ризници вере« и њено чување и старање о »ризници љубави« – такав је садржај служења предстојатеља према новозаветним списима. Оно што Црква данас остварује у личности својих епископа, оно што је остваривала током читаве своје историје, постојало је и у апостолско доба. Све су то поседовали њени први предстојатељи, које су постављали апостоли.

III. ЕПИСКОПИ-ПРЕЗВИТЕРИ У НОВОЗАВЕТНИМ СПИСИМА

1. У новозаветним списима, поред термина претпостављени/старешина, пастир и игуман, налазимо још два термина – презвитер и епископ. Ти термини сачували су се у цркви за означавање јерархијског служења, с тим што су први термини, премда су се делимично задржали, изгубили своје раније значење. Целокупна сложеност проблема настанка јерахијског служења у Цркви везана је за ове термине, или прецизније, за служења означена њима. Питање о настанку епископата и презвитеријата у данашњем догматском поимању у теолошкој науци још увек је остало нерешено. Једне теорије смењују друге, или оповргавајући једна другу, или се међусобно допуњујући. У хаосу мишљења и хипотеза решење овога питања све време измиче истраживачима, и сви су изгледи да оно никада неће бити потпуно разјашњено. У том хаосу традиционална црквена тачка гледишта или се категорички одбацује, или неочикаво налази своју потврду. Ако се из те традиције одбаци све оно што се у њој вековима акумулирало и што је у њу уносила школска теологија различитих епоха, у том случају она треба да постане полазна тачка истраживања о епископату или презвитеријату, а не предмет критике. Она не представља пројаву неког учења које се конституисало у одређеном моменту историјског постојања Цркве, него сећање Цркве на саму себе. Црква се сећа постојања епископа-презвитера у оној мери у којој се сећа себе саме.

Истраживање историјског развоја епископата и презвитеријата излази из оквира ове студије. Предмет нашег интересовања није начин на који је настало садашње учење о црквеној јерархији, него питање да ли је и у ком облику у првобитној цркви постојало презвитерско и епископско служење, које ће представљати језгро за конституисање службе епископа и презвитера у данашњем смислу. Пошто је наш задатак да што је могуће шире обухватимо сву разноврсност служби у првобитној цркви, не можемо проћи мимо оних појединаца које новозаветни списи називају презвитерима и епископима.

Постојање два различита термина – епископ и презвитер – не говори само по себи да ти термини означавају различите особе. Већ смо констатовали да су се у првобитној цркви предстојатељи локалних цркава називали пастири и игумани. У питању су иста лица и лица која су вршила истоветну службу. Да ли су терминима презвитер и епископ означаване различите особе, чија су се служења разликовала, или једне исте особе, са истоветним служењем? Најпре треба решити ово питање. Поред давања одговора на то питање, неопходно је разјаснити и какав је однос појединаца означених терминима епископ и презвитер према предстојатељима цркава. Та два питања стоје у међусобној вези: ако дођемо до закључка да су презвитери и епископи били различите особе, логично је да се они морају – барем једни – разликовати од предстојатеља цркава; ако су пак терминима епископ и презвитер означавана иста лица, она су могла бити идентична са предстојатељима цркава. А ако је тако, проблем се углавном своди на разјашњење термина, будући да је садржај служења предстојатеља већ разјашњен у претходном излагању.

2. У новозаветним списима неколико пута срећемо термин »епископ« за означавање појединаца са нарочитим службама у апостолској цркви. У питању су четири текста, ако оставимо по страни Прву посланицу апостола Петра 2, 25: »Јер бејасте као изгубљене овце, али сада се вратисте Пастиру и Епископу душа ваших ()«, где термин епископ не означава особу са нарочитом службом у Цркви. Анализа осталих текстова не оставља никакве сумње да термини епископ и презвитер означавају иста лица. У том погледу од одлучујућег значаја су места из Дела апостолских – 20, 17, 18, 28: »Из Милета пак посла у Ефес (Павле) и дозва старешине црквене (). И кад дођоше к њему, рече им: Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе () да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом«. Ефеским презвитерима апостол Павле обраћа се, дакле, речима у којима их назива презвитерима. Реч је о истим особама, онима које Лука назива старешинама црквеним, а апостол Павле епископима. Из овога следи да је Лука, вероватно, тачно пренео Павлово обраћање, јер у противном назив презвитери не би заменио називом епископи, који је лично сматрао за најбољи; а апостол Павле, изузев у пастирским посланицама, уопште није користио термин презвитер. За овај текст не може се понудити никакво друго тумачење, а да се над њим не изврши директно насиље. Овоме донекле прибегава Иринеј Лионски, који нуди следећу интерпретацију: »In Mileto enim convocatis episcopis et presbyteris, qui erant ab Epheso et a reliquis proximis civitatibus«[32]. Запазивши да се у тексту једне исте особе називају презвитерима и епископима, он је био збуњен због већег броја епископа у једном граду. Отуда по Иринеју испада да је апостол Павле код себе окупио епископе и презвитере Ефеса и суседних градова, и да се беседом коју наводи Лука обратио искључиво епископима. Тешко да има смисла задржавати се на овом тумачењу, за које наведени текст не пружа ни најмање основа.

Синонимија употребе термина епископ и презвитер у новозаветним списима налази потврду у Посланици Титу: “Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине (), као што ти ја заповедих: ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна. Јер епископ () као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не убојица, не лихвар” (1, 5-7). Тит је био остављен на Криту како би поставио презвитере. У вези са њиховим постављењем добио је инструкцију да за презвитере треба да буду постављени беспрекорни људи, будући да епископ мора бити беспрекоран. Другим речима, епископ и презвитер јесу синоними који означавају исте особе. Нема основа за схватање да је у овом тексту реч о различитим особама - најпре о презвитерима и захтевима који се постављају пред њих, а затим о епископима и критеријумима које су они дужни задовољавати. Оваква претпоставка била би у колизији са самим текстом, будући да су стихови 6 и 7 повезани везником «». Као и у Делима апостолским, и овде у једном тексту налазимо различите термине за означавање истих лица. Ако у Делима апостолским, као што смо видели, објашњење за ово можемо наћи у томе да је један термин употребио Лука, а други Павле, измена термина у посланици Титу остаје загонетка, бар до оног момента док новозаветна егзегеза дефинитивно не нађе одговор на питање о самој посланици[33].

Нешто мање је одређен текст Посланице Тимотеју, пошто у њему не налазимо сучељавање термина епископ и презвитер: “Истинита је реч: ако ко епископство () жели, добро дело жели. Али (“” – услед тога, због тога, стога) епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава... Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми” (1. Тим. 3, 1-8). Епископство је узвишено служење, и зато епископ треба да испуњава низ захтева, који се у потпуности поклапају са захтевима постављеним пред презвитере у посланици Титу. На основу ове подударности може се претпоставити да је епископ из посланице Тимотеју синоним за презвитера. Такав закључак додатно поткрепљује и чињеница да се у трећем поглављу Прве посланице Тимотеју уопште не помиње презвитер, већ да аутор Посланице после епископа одмах прелази на ђакона[34]. Поред тога, није искључена могућност тумачења да “епископство” из првог стиха трећег поглавља не означава стриктно епископско, него служење уопште, као што налазимо и у Делима апостолским 1, 20 (“Епископство његово да прими други”)[35]. Зато се оно може везати не само за епископско, него и за ђаконско служење, и у том случају смисао горе наведеног текста био би следећи: ко жели службу у Цркви, добро дело жели, а пошто је црквено служење веома узвишено, не могу сви бити постављани за епископе и ђаконе, него само они који испуњавају низ захтева.

Последњи текст у коме се помиње епископ, али опет без конфронтирања са презвитерима, јесте натпис у посланици Филипљанима: “Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима...” (1, 1). То је једини натпис у Павловим посланицама где су поменути епископи и ђакони. Можемо ли на основу овога извући закључак да је реч о епископима као лицима којима припада нарочита служба, различита од презвитерске? Ова могућност скоро је потпуно искључена. Заиста, ако се епископи у тој Посланици разликују од презвитера, зашто их онда апостол Павле није поменуо? Да ли их је заборавио, што апсолутно није вероватно, или њих није било у Филипима? Ово друго такође отпада, јер Лука категорички тврди да је Павле за време свог првог путовања у новоформираним црквама посвуда постављао презвитере (Дап. 14, 23). Тешко је претпоставити да је апостол Павле изневерио самог себе и да на свом другом путовању није постављао презвитере, него презвитере и епископе или искључиво епископе. Чак и уколико би ова друга претпоставка била тачна, епископи са другог путовања апостола Павла потпуно су идентични презвитерима са његовог првог путовања. Ако је он постављао епископе и презвитере, остаје претходно питање: зашто у посланици Филипљанима он не помиње презвитере? Може ли се сматрати да је апостол Павле поступио на овај начин из свесне намере, желећи да нагласи посебно осећање захвалности епископима и ђаконима?[36] Ипак, брига коју су Филипљани показали према апостолу Павлу није могла бити искључиво ствар епископа и ђакона, него читаве цркве, а разуме се, у првом реду презвитера. Осим тога, што је и најважније, посланица није упућена појединим групама чланова цркве у Филипима, него самој цркви: формула коју је апостол Павле употребио у овој посланици еквивалентна је формулама из осталих посланица. Верни са својим предстојатељима, епископима и ђаконима, чине Цркву Божију, која пребива у Филипима. Зато су епископи из посланице Филипљанима идентични са презвитерима из Дела апостолских: овде је у питању само терминолошка разлика, а не различитост лица означених самим терминима[37]. Павле остаје веран себи, избегавајући да употреби термин презвитер. Свему овоме ваља додати и то да покушај заснивања хипотезе о постојању епископа различитих од презвитера на основу посланице Филипљанима не постиже свој циљ, будући да је већ Јерониму било јасно да мноштво епископа у Филипима не може бити основ за објашњење настанка епископата репрезентованог по једним епископом на челу сваке епархије. “Разуме се, у једном граду није могло бити неколико епископа. Али у то доба једна иста лица називала су се час епископима, час презвитерима; ево због чега апостол, не правећи разлику, употребљава назив епископ уместо назива презвитер”[38].

3. Ако нас анализа новозаветних текстова доводи до закључка да су терминима епископ и означавана иста лица, тиме још није разјашњено питање о садржају служења тих лица. У претходном излагању већ смо поставили то питање, као и питање њиховог односа према предстојатељима цркве. За давање одговора на ова питања од највећег је значаја Лукин исказ (Дап. 14, 23), чији је значај, уопште узев, недовољно уочен. “И рукоположише им презвитере за сваку Цркву (), па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у Кога вероваше”. Значај овог сведочанства не треба ограничавати искључиво на цркве на које се ове речи непосредно односе. Нема никаквих основа за претпоставку да су у Иконији, Листри и Антиохији Писидијској постојале некакве специфичне околности, због којих је апостол Павке сматрао да је неопходно да у тим црквама постави презвитере. Није било никаквих специфичних околности, или, тачније речено, сличне околности постојале су у свакој цркви у стадијуму њеног формирања. Свуда где су настајале цркве – не само у Иконији, Листри или Антиохији – постављани су презвитери. Настанак презвитерског служења подудара се са формирањем локалних цркава. То значи да је презвитерско служење било неопходно за постојање саме локалне цркве. Апостол Павле старао се о постављењу презвитера у новооснованим црквама, а не о постављењу пророка или учитеља. Без ових других, наиме, локална црква могла је постојати, док је без презвитера њено постојање било незамисливо. “Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине” (Титу 1, 5). Без презвитера црква би била недовршена, и тек њихово постављење финализује проповедање Речи Божије, чији је циљ конституисање цркве. Већ нам је познато да је једина служба без које цркве није могло бити, јер без ње није могло бити Евхаристијског сабрања, била предстојатељска служба. На сабрању народа Божијег морају бити предстојатељи тога народа, и стога се приликом формирања нових цркава најпре вршило њихово постављење. Зато су презвитери што их је апостол Павле рукополагао у новоформираним црквама били предстојатељи тих цркава. Служење презвитера састојало се у предстојатељствовању, а следствено томе, у истом се састојало и служење епископа.

Овај закључак изведен из Лукиног сведочанства о служењу презвитера-епископа потврђују и други наводи из новозаветних списа. Обраћајући се презвитерима који дођоше к њему, апостол Павле поручује: “Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога” (Дап. 20, 28). Дух Свети поставио је презвитере-епископе у стаду () да напасају () Цркву Христову, што значи да их је поставио за пастире (). Већ смо видели да је пастирство представљало служење предстојатеља и да је до те мере било повезано са њим, да су се предстојатељи називали пастирима. Да је пастирство служење презвитера исто тако јасно долази до изражаја у Првој Петровој посланици: “Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања..., чувајте стадо Божије, које вам је поверено” (5, 1-2). У посланици Тимотеју презвитери, у сваком случају неки од њих, експлицитно се називају старешинама: “Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части” (1. Тим. 5, 17). “” јесу “” из Посланице Солуњанима[39]. Најзад, презвитери Јерусалимске цркве су, према Лукином казивању, били старешине или игумани. Они заузимају истакнуто место у цркви, узимају учешће у свим значајним моментима њеног живота. На “Јерусалимском сабору” они иступају заједно са апостолима. Посланица Антиохијској цркви била је састављена и у њихово име, као и у име апостола и све браће. Јуда и Сила, о којима смо већ говорили, зацело су били презвитери (Дап. 15, 22-23). Сутрадан након свог поновног доласка у Јерусалим апостол Павле одлази Јакову, код кога су се били окупили презвитери (Дап. 27, 18). Чак и ако сви презвитери нису били игумани, сви игумани били су презвитери.

4. Као нешто што проистиче из Евхаристијског сабрања и у њему налази своје утемељење, предстојатељство је представљало јединствену службу, која нија знала за поделу ни на какве ступњеве. Поред тога што оваква подела не би нашла потврду у новозаветним текстовима, она би пре свега била у супротности са природом Евхаристијског сабрања. На сабрању царског свештенства, какво је народ Божији, увек морају присуствовати и они који предстоје томе свештенству, а који су исти такви свештеници као и остали народ. Подела предстојатељске службе на ступњеве постала је могућа тек на основу посебог свештенства, где епископ представља његов највиши, а презвитери – други степен; међутим, у првобитној цркви тог посебног свештенства није било. Није могуће засновати поделу предстојатељства на ступњеве на неком другом принципу, што представља додатни доказ за синонимију термина епископ и презвитер као речи којима се означава идентична служба. Поставити питање да ли су новозаветни презвитери-епископи били презвитери или епископи значи пренети у апостолско доба службу које тада још није било и која се у потпуности конституисала тек у III веку. Новозаветни епископи-презвитери нису били ни садашњи презвитери, ни епископи у данашњем смислу, будући да у то доба није било ни једних ни других. Подједнако је неутемељен покушај да се новозаветни епископи приказују као презвитери у каснијем смислу овога појма, а да се епископима не сматрају та лица, него апостоли или њихови намесници. У последње време на овом гледишту са неочекиваном категоричношћу инсистирају римокатолички теолози, премда у суштини оно није ново, већ је било познато и у раној цркви. Као и у старини, тако и данас оно не полази од новозаветних сведочанстава и историјских података, него од догматских премиса. Према овом мишљењу, у апостолско доба ни у једној локалној цркви коју је основао апостол Павле није било епископа, већ је једини пастир у свој тој огромној дијецези, коју је апостол Павле задобио својим проповедањем, био сам апостол Павле или његови делегати. Све цркве те дијецезе опслуживали су ђакони, а њима је управљао савет старешина које су се називале било епископи, било презвитери. Још за живота апостол Павле је својим најближим сарадницима поверавао управљање неким црквама. Међу апостолским делегатима налазили су се и Тимотеј и Тит, којима су пастирске посланице упућене: они су, поред самог апостола Павла, били епископи у правом смислу те речи, а после његове смрти морали су, као и други појединци, у потпуности прихватити на себе управљање свим црквама[40]. Сличну организацију налазимо и у палестинским црквама, на чијем челу се извесно време налазио Јаков. Ако ова хипотеза, рекло би се, спасава догматску поставку о постојању три степена црквене јерархије од самог почетка Цркве, она у значајној мери подрива апостолско прејемство епископата. Уколико су на челу низа цркава стајали апостоли као једини епископи, или њихови делегати и намесници, поставља се питање како су онда наследници апостола и њихових сарадника били названи епископима, што је припадало презвитерима, уместо да сачувају назив апостола? Ако се поменуто терминолошко питање остави по страни, ипак остаје још једно, релевантније питање о преласку са апостолства на епископат. Апостоли нису управљали једном локалном црквом, него низом њих; следствено томе, њихови наследници могли су бити само они епископи који су такође управљали низом цркава, дакле било будући митрополити, било патријарси. Изведе ли се ова мисао логички до краја, долази се до закључка да епископи-презвитери из апостолског доба не би могли да се уздигну на степен епископа у правом смислу, него би остали као други степен црквене јерархије. Ако су се они ипак уздигли, као што то тврди данашња догматска теологија, следи питање на који се начин то могло догодити, и, како су они могли постати наследници апостола када се то догодило?[41] Они презвитери-епископи, који су заједно са ђаконима у апостолско доба управљали локалним црквама, нису поседовали апостолско прејемство. Није ли логичније доћи до закључка да су искључиво епископ свих цркава или неколико епископа прејемници апостола? Овакву тенденцију фактички налазимо и на Западу и на Истоку, премда у различитој мери и са различитим изгледима на њено практично реализовање, али она није укинула свеопште апостолско прејемство свих епископа. Међутим, црквена традиција са изузетном једногласношћу приписује апостолско прејемство свим епископима, а не само некима од њих.

Разуме се, учење о апостолском прејемству свих епископа не може представљати пресудни аргумент против хипотезе о апостолима као епископима, јер и оно само потребује доказе; па ипак, то учење остаје један од најважнијих аргумената против ње, особито у поређењу са другима које налазимо у новозаветним списима. Располажемо премалим бројем историјских чињеница везаних за првобитно хришћанство; чињенице које су нам познате ипак не могу бити интерпретиране у корист ове хипотезе. Од самог почетка локалне цркве функционишу као потпуно аутономне и независне јединице. Однос апостола, посебно апостола Павла, према црквама које су основали био је потпуно специфичан, као што је и читава служба Дванаесторице била специфична. Ту службу нико није примио у потпуности, она никоме није била ни предата како за живота апостола, тако и после њихове смрти. Међутим, и поред ове ограде, однос апостола према црквама чији су оснивачи били није био онакав каквим би хтело да га прикаже учење о апостолима као првим епископима. Као «неимар» – «» (1. Кор. 3, 10) локалних цркава, апостол Павле је у њима уживао нарочити ауторитет и имао изузетан утицај на живот тих цркава. Верни из тих цркава били су његова деца коју је он с муком рађао докле се Христос не уобличи у њима (Гал. 4, 19).

Па ипак, из посланица апостола Павла не види се да он себе сматра некаквом влашћу која им је надређена. Он није изнад локалних цркава, него унутар њих, и стога он увек делује у име цркве. Коринтског блудника он не одлучује у своје, него у име цркве (“Ја, одсутан телом но духом присутан већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио, у име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух...” ) (1. Кор. 5, 3-4); желећи да један други одлучени грешник који се покајао буде поново примљен, он не заповеда да се то учини, него моли хришћане у Коринту да покажу снисхођење према њему (“тако да је, напротив, боље да опраштате и тешите...” – 2. Кор. 2, 7). Апостол опомиње Коринћане: “Сами себе испитујте, јесте ли у вери, сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани” (2. Кор. 13, 5). Своје апостолство, дело свога живота, које му је поверио Христос, он износи на испитивање и суд црквеног сабрања: “Тражите да искушате Христа Који у мени говори” (2. Кор. 13, 3). Онај ко би се постављао над црквом не би могао писати на овакав начин, а још мање би себи дозволио да се оправдава у погледу свога проповедања, као што то чини апостол Павле у својој посланици Галатима. Павлове речи, на које се обично позива као на сведочанство о власти апостола над црквама: “Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом или са љубављу и духом кротости?” (1. Кор. 4, 21), уопште се не односе на ову власт[42]. Онај ко поседује власт може да је користи у свако доба преко својих представника. Апостол Павле могао би да у својој посланици искористи ту власт, али она сведочи о супротном. Он је поседовао власт (), али онакву о каквој сам пише: “Због тога, одсутан вам пишем ово, да када будем присутан не поступим строго, по власти коју ми је дао Господ за играђивање а не за рушење” (2. Кор. 13, 10). То је власт за изграђивање Божије, она пребива унутар цркве а не изнад ње; то је пастирска палица унутар самог стада, а не изнад стада. Зато је апостол Павле могао да је употреби једино унутар локалне цркве, налазећи се лично у њој, а не ван ње. Апостол Павле није поседовао власт над црквама, будући да таква власт уопште није постојала: власт над локалном црквом представљала би власт над Евхаристијским сабрањем, па сходно томе и над телом Христовим.

Други, још упечатљивији пример који показује да у апостолско доба није постојала власт над црквама налазимо у Трећој посланици апостола Јована. Без обзира на то какав је одговор на питање о аутентичности ове посланице, она је у сваком случају везана за доба најближе апостолској епоси. Ако претпоставимо да она припада апостолу Јовану, она сведочи да ни он, као ни апостол Павле, није поседовао власт над црквом коју је основао. Не будући лично присутан у њој, он није могао изменити одлуку донету под предстојатељством извесног Диотрефа. Јован поручује исто што је и апостол Павле поручивао Коринћанима: “Зато, ако дођем, споменућу његова дела која твори, ружећи нас злим речима; и није му то доста, него сам браће не прима, и забрањује онима који би хтели да их примају, и изгони их из Цркве” (3. Јован. 1, 10). Његова власт је у цркви, а не изнад ње, и зато је његова власт власт саме цркве. Пођемо ли од претпоставке да ова посланица не припада апостолу Јовану, то ниуколико неће утицати на извођење закључака. Посланицу је написала особа која је уживала ауторитет у цркви, по свој прилици и оснивач те цркве, али тај ауторитет не прелази у власт над њом.

Учење о власти апостола над црквама које су они основали појавило се као резултат касније теолошке спекулације. Данашња догматска теологија, како православна тако и римокатоличка, основну разлику између епископске и презвитерске службе уочава у праву епископа да обављају тајну рукополежења. Право рукополагања имплицира идеју правне власти епископа и представља њен израз. Епископ обавља рукополагање у границама оног дела универзалне цркве који му је непосредно потчињен. Та пракса не одговара првобитном, него оном црквеном устројству које се почело формирати у IV столећу. Сматрајући да су у првобитној цркви све хиротоније обављали сами апостоли, поборници хипотезе “апостоли-епископи” сматрају да је после апостола ово право било пренето на њихове прејемнике. Чак и ако је заиста било тако, премда за ово не поседујемо неоспорне потврде, ипак обављање хиротонија није представљало главни садржај служења епископа у II веку. У својим посланицама Игнатије Богоносац ништа не говори о праву рукополагања. Из овога се може закључити да се основа епископског служења није налазила у поменутој сфери. За Игнатија епископ је једини предстојатељ локалне цркве; као такав, он је једини предстојатељ Евхаристијског сабрања, и зато је Евхаристија валидна само уколико је врши епископ. У његовој концепцији, дакле, тежиште је на Евхаристији. Онај ко је био предстојатељ Евахристијског сабрања вршио је све литургијске радње. Каснија теологија пренела је тежиште са Евхаристије на свету тајну рукоположења. Апостоли су заиста рукополагали, али то није проистицало из њиховог права да владају црквама које су основали, него, као што нам је већ познато, из њихове службе конституисања локалних цркава.

Апостоли нису поседовали правну власт над црквама, а још су је мање могли пренети на своје прејемнике. У вези са овим неопходно је вратити се на питање да ли су Тимотеј и Тит заиста били наследници апостола, или је Павле макар имао намеру да они постану његови наследници. Ако у вези са Тимотејем још и може бити извесних сумњи, у вези са Титом све је потпуно извесно. Титова мисија, коју му је поверио Павле, била је привременог карактера (Титу, 3, 12). Полазећи од чињенице да су пастирске посланице настале непосредно уочи Павлове смрти, поборници хипотезе “апостоли-епископи” у њима виде будуће Павлове наследнике, премда се из самог податка да им је Павле поверио одређену мисију никако не може извести овакав закључак. Још не мислећи на смрт, Павле је својим сарадницима више пута поверавао одређене задатке. Тако, к Солуњанима је послао Тимотеја са одређеном мисијом: “Зато, не могавши више издржати, нађосмо за добро да останемо сами у Атини, па посласмо Тимотеја, брата нашега и служитеља Божијега и сарадника нашега у Јеванђељу Христовом, да вас утврди и вас ободри у вери вашој...” (1. Сол. 3, 1-2). Истог Тимотеја Павле шаље и у Коринт: “А ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дело Господње као и ја” (1. Кор. 16, 10). Из Павлових посланица познато нам је да је он поверавао задатке и другим појединцима, између осталих и Титу (2. Кор. 8, 6-23). Нико не сматра да су Тимотеј, Тит или Тихик (Кол. 4, 7) већ у овом раздобљу Павловог живота били његови будући прејемници. Чак и ако су Тимотеј и Тит били Павлови делегати или намесници - један у Ефесу, а други на Криту, - зашто нам ипак ништа није познато о Павловим прејемницима за друге црквене округе? У црквеном предању уопште се нису сачувала имена опуномоћених прејемника апостола који су од њих прихватили служење, а који су деловали у прелазном периоду између апостолата и епископата, уколико је такав период постојао.

Из хипотезе о апостолима као првим епископима могуће је задржати само једну поставку, која се састоји у следећем: новозаветни епископи нису обављали службу која би била потпуно идентична са службом доцнијих епископа, као што ни њихово презвитерство није било идентично служби доцнијих презвитера. Служба предстојатељства у првобитној цркви била је једна и јединстваена, као што је једно и јединствено било Евхаристијско сабрање, и као што је једна и јединствена била Црква. Изван локалних цркава није постојала ниједна друга служба управљања, а унутар саме локалне цркве та служба није се делила ни на какве ступњеве.

IV. ПОРЕКЛО И СМИСАО ТЕРМИНА

“ПРЕЗВИТЕР” И “ЕПИСКОП”

1. Постојање различитих термина за означавање предстојатељске службе представља потпуно природну и закониту појаву за оно доба када су постављане основе црквеног устројства. Овакву терминолошку варијантност налазимо чак и у вези са именовањем чланова Цркве. Новозаветни списи наводе читав низ назива за њих: љубљени, свети, призвани свети, освећени у Христу, света и верна браћа у Христу, ученици и, најзад, хришћани. Сви су ови термини синоними у том смислу да означавају иста лица, али сваки од њих истиче и изражава неки посебан аспект чланства у Цркви.

Именовање предстојатеља пастирима не изазива никакве недоумице и не поставља никаква сложена питања. Пастирство представља садржај предстојатељског служења као служења управљања и указује на карактер самог управљања у Цркви. Термин “игуман” изражава исту идеју као и термини “презвитер” и “епископ”, сједињујући појам пастирства са појмом предстојатељства. Да ли термини презвитер и епископ, означавајући иста лица са истоветним служењем, раскривају садржај служења предстојатељства? Или се појава ових термина може објаснити искључиво њиховом употребом у разним црквама? Наравно, може се изрећи претпоставка да се термин “презвитер” користио у црквама у којима су доминирали хришћани јудејског порекла, док су термин “епископ” прихватили хришћани из паганске средине[43]. Та претпоставка могла би поседовати извесну дозу вероватноће уколико бисмо били потпуно сигурни да се термин “презвитер” појавио у палестинским црквама, међутим, ми не можемо бити сигурни у то. Поред тога, неопходно је приметити да није постојало прецизно разграничење између цркава чији су чланови били јудејског и паганског порекла. Није могуће прецизно одредити какав је био однос између Јудеја и пагана у црквама које је основао апостол Павле. Прилично је ризично ићи толико далеко да би се тврдило да се термин “епископ” најпре појавио у Филипима, где је јеврејска колонија била веома малобројна, због чега су језгро првобитне цркве сачињавали бивши пагани[44]. Чак и ако је ова друга претпоставка исправна – а за то немамо неоспорне доказе – то још не може да служи као доказ за тврдњу да се термин “епископ” појавио у Филипима. Тешко да би се сами Филипљани осмелили да у својој средини уведу нови термин, који није посведочен у другим црквама. Цркву у Филипима основао је апостол Павле, и зато је иницијатива у овом погледу могла припадати једино самом апостолу Павлу, који је тај термин могао увести у употребу и у другим црквама, основаним пре цркве у Филипима.

С друге стране, као што смо видели, апостол Павле у својим посланицама, изузев у посланици Филипљанима (пастирске посланице оставићемо по страни), не користи ни термин “епископ”, ни термин “презвитер”, премда су му и један и други, без сумње, били познати, као што показује његово обраћање ефеским презвитерима[45]. Лука углавном користи термин “презвитер”, али у истом обраћању апостола Павла сам прибегава термину “епископ”. Зато нам се чини да ни ово није пут за налажење одговора на питање о месту настанка термина “епископ” и “презвитер”. Можемо само приметити, са мањом или већом дозом вероватноће, да је у првобитној цркви термин “презвитер” био далеко шире прихваћен него термин “епископ”, али ово не пружа готово никакав допринос решавању проблема о коме је реч.

Што се тиче питања да ли термин “презвитер” означава предстојатељску службу, на њега се може дати само делимичан одговор. У термину “презвитер” није било ничега специфично хришћанског. Савет старешина био је најраширенији облик управљања заједницама у античком свету. У доба које је непосредно претходило појави хришћанства савет старешина налазио се на челу сваке јудејске заједнице. У палестинским заједницама чланови тога савета називали су се »Zeqenim«, али међу Јудејима из дијаспоре, по свој прилици, чланови савета су се само у изузетним случајевима називали “”[46]. Давање назива “презвитери” предстојатељима цркава не може се сматрати механичким репродуковањем јеврејске институције »Zeqenim«. Пре ће бити да је давање овог назива проистицало из општих услова карактеристичних за антички свет. У свакој локалној цркви постојала је подела њених чланова на млађе и старије, како по узрасту, тако и по времену ступања у цркву. Старији чланови, »« (Титу 2, 2) или »« (1. Тим. 5, 1), немајући никакву посебну службу, природно су уживали већи ауторитет и, разуме се, веће поштовање него што је то био случај са млађим члановима цркве. Ипак, било би неосновано говорити о некаквој »харизми старости« у првобитној цркви[47]. Назив »старац« сам по себи носио је почасну конотацију: »Због љубави радије те молим, ја лично, Павле старац, а сада и сужањ Исуса Христа« (Фил. 1, 9). Овде »старац« не означава само узраст апостола Павла, који већ из овог разлога може рачунати на уважавање и на испуњење своје молбе. На исти начин о себи говори и апостол Јован у двема својим посланицама: »старешина изабраној госпођи и деци њезиној...« (2. Јован. 1, 1), »старешина Гају љубљеноме, којега ја заиста љубим« (3. Јован. 1, 1). Као најстарији чланови, они су заузимали почасна места у Евхаристијском сабрању, што је са своје стране додатно потенцирало њихов почасни положај у цркви. Они су, у ширем смислу, били »«[48]. Од њих као најстаријих и по узрасту и по чланству у Цркви били су постављани предстојатељи. Климент Римски сведочи да су апостоли, проповедајући по земљама и градовима, постављали првенце верних за епископе и ђаконе[49]. Постављењем за предстојатеље они нису престајали да буду презвитери, то јест старешине локалне цркве. Они нису губили ни свој пређашњи назив, јер их њихово служење није могло лишити пређашњег положаја у цркви и одвојити их од осталих најстаријих чланова, као што их то служење није одвајало ни од свих осталих чланова цркве. Они су заузимали места међу најстаријим члановима, али испред свих, као предстојатељи целокупне локалне цркве. Зато су они у посебном смислу били »«. Због тога се у прво време назив »презвитери« односио не само на предстојатеље цркава, него и на најстарије њихове чланове. Када би се појавила потреба да се коришћење овог термина прецизира, у том случају или би се прибегло другим терминима, или би се термину »презвитер« додало »«[50]. Термин »« није могао пружити повод ни за какве недоумице, јер је постављени презвитер био искључиво предстојатељ цркве. Потпуно аналогну појаву запажамо у вези са термином »епископ«. Када су се епископи као лица са посебним служењем издвојили из редова презвитера, они су се извесно време и даље називали презвитерима, с тим што се ради њиховог разликовања од осталих презвитера, када би се појавила потреба за тиме, општој титули »презвитери« додавало упућивање на њихово апостолско прејемство. Временом се термин »презвитер« у потпуности конкретизовао, означавајући искључиво лица која имају предстојатељску службу, а касније, када се појавило посебно служење епископа, искључиво лица у другом степену свештенства. У поменутом значењу термин »презвитер« прецизно означава служење лица која носе ову титулу.

2. Далеко сложеније стоји ствар са термином »епископ«. Филолошка и семантичка анализа тога термина не пружа готово никакве основе за идентификацију његовог хришћанског садржаја. У питању је термин уобичајен у античком свету, који је у грчким заједницама означавао лица са веома различитим службама. И у Септуагинти он се често користи за означавање различитих лица. Покушаји да се хипотеза о пореклу епископата заснује на неком од нехришћанских значења термина »епископ« веома су ризични и могу довести до очитих неспоразума, као што је то било са хипотезом Hutch-а[51]. Једно је несумњиво: међу различитим значењима термина “епископ” постојало је и такво значење које је омогућавало примену тога термина на Христа: “Јер бејасте као изгубљене овце, али сада се вратисте Пастиру и Епископу душа ваших” (1. Петр. 2, 25)[52]. Христос је Пастир Својим овцама у Цркви Својој. Уједно, Он је Епископ Својих оваца. Сасвим је могуће да је у овом контексту термин “епископ” употребљен као синоним за термин “пастир”, али ова претпоставка не искључује могућност да је термин “епископ” само изведен из појма пастирства, тако да служи као конкретнија ознака једног аспекта пастирске делатности. Једино значење речи “епископ” у горе наведеном тексту може бити оно првобитно: чувар или заштитник. Пастирство, као што смо већ указивали, није само вођење стада, него и старање за сваког члана стада који је поверен пастировом вођству. “Тражићу изгубљене, и довешћу натраг одагнану, и рањену ћу завити и болесну окрепити; а товну ћу и јаку потрти, пашћу их право” – казује божанс