VI.

“ОНАЈ КОЈИ ПРИНОСИ БЛАГОДАРЕЊЕ”

 

I. ПРОБЛЕМ НАСТАНКА СЛУЖЕЊА ЕПИСКОПА-ПРЕЗВИТЕРА

 

 

 

1. “И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко, по изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около престола бејаше дуга на изглед као смарагд. И около престола бејаху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине где седе, обучени у беле хаљине, и са венцима златним на главама својим” (Откр. 4, 2-4). Ово виђење Тајновидца представља транспозицију слике Евхаристијског сабрања[1]. Од самог почетка унутар Евхаристијског сабрања установљен је одређени поредак размештаја његових учесника, сходно положају што га заузимају у цркви. О томе сведочи и Јаковљева посланица, из које се види да су се поредак сабрања и размештај његових учесника неки пут нарушавали зарад угађања земаљским људским интересима. “Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини, и погледате на онога у светлој хаљини, и речете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху: Ти стани онде, или седи овде ниже подножја мојега; зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима?” (2, 2-4). Ако је свако на Евхаристијском сабрању имао своје место, утолико су пре презвитери имали своја одређена места, која су се морала налазити испред свих других, јер су управо презвитери били предстојатељи цркава [2]. Престоли старешина-презвитера из Апокалипсе одговарају местима на којима су седели презвитери као предстојатељи Евхаристијског сабрања. Коме у Евхаристијском сабрању одговара престо Онога који сеђаше у средини? Игњатије Богоносац наводи да то место припада епископу, и после њега епископ је увек заузимао то место. О овоме сведочи и записник о одузимању црквених вредности, о коме говоримо у подножној напомени, као и сви древни чинови литургије. Да ли је у апостолско доба такође било овако? У то доба није било епископа у оном смислу како их налазимо код Игњатија; тада су постојали епископи-презвитери. Ипак, овај одговор не може у потпуности обухватити садржај питања што смо га поставили. Не можемо негирати чињеницу да је у Евхаристијском сабрању од самог почетка постојало средишње место, које је заузимао одређени појединац. Без тог средишњег места, па према томе ни без особе која је то место заузимала, није могло бити Евхаристијског сабрања. Једини контрааргумент који се наводи у вези са овом претпоставком везује се за наводно анархично стање у црквама апостолског доба, међутим, већ смо видели да је то анархично стање заправо фикција која апсолутно није адекватна реалном стању у црквама апостолског доба. Али и даље остаје потреба да се одговори на питање: ко је заузимао то средишње место? Да ли га је заузимао пророк, или учитељ, или један од епископа-презвитера, или, најзад, неко од чланова цркве без посебног служења у њој? Црквено предање необично је јединствено у изношењу тврдње да се настанак епископата везује за апостолско доба. Треба ли да одбацимо то предање? А уколико га прихватимо, значи ли то да ћемо се повести за школском теологијом и да ћемо прећи преко чињенице која нам је позната, а то је да се епископско служење, које води порекло од апостолског доба, по своме садржају подударало са оним служењем које је било установљено у III или у IV веку, да не говоримо о његовом данашњем садржају? Другим речима, поставља се питање: да ли је у апостолско доба постојао претходник епископа, кога налазимо код Игњатија, или га тада није било? Од овога зависи решење питања ко је у апостолско доба заузимао средишње место унутар Евхаристијског сабрања..

          2. Приближно у другој половини II столећа у локалним црквама – ако не у свима, а оно у већини њих – налазимо епископе као лица чија је служба различита од презвитерске. Ако се за епископе, као и раније, користи назив “презвитери”, ови потоњи се више не називају епископима, као што је то био случај у апостолско доба. У локалној цркви постоји само један епископ. У историји Цркве, у целини посматрано, нећемо наћи никакве радикалне промене ни у једној области црквеног живота, а нарочито не у областима које се тичу организације Цркве. Ако би се овакве промене покушале наметнути црквеном животу, оне би најчешће наишле на одлучан отпор. Све врсте промена у црквеном животу догађају се постепено и за свест већине верних неприметно. У овом процесу измене до којих долази могу бити и изузетно битне, али оне као своје полазиште неизоставно налазе ослонац у прошлости. У Цркви се није стварало ништа ново »ex abrupto«, и свака новина налазила је основ у пређашњој традицији. Уколико у другој половини II века у локалним црквама констатујемо постојање епископата организованог по начелу да сваком црквом управља један епископ, морамо поставити питање како је такав епископат настао, на који је начин могао бити прихваћен и постати темељ црквеног устројства, уколико претходно није био постојао. Ово би била невиђена револуција у црквеном животу, и да се она заиста одиграла, нема сумње да би до нас дошла сведочанства о сукобима којима је праћена свака револуција. Међутим, таквих сведочанстава нема, ако не изузмемо слабе алузије на супарништво између епископа и пророка, при чему новина није била на страни епископа, него на страни пророка. Не наилазимо ни на трагове борбе презвитера са епископима, изузев извесних противљења првих другима у Александрији, при чему је то, рекли бисмо, једино подручје на коме је дошло до оваквих појава. Због тога морамо признати да је језгро епископата из II столећа морало бити створено у претходној епоси, односно у апостолско доба. Где и у чему треба тражити то језгро?

            Новозаветни презвитери-епископи нису били ни епископи, ни презвитери, него епископи-презвитери. Колико је год значајно разјаснити њихов положај у првобитним локалним црквама, још је значајније реконструисати начин њиховог конституисања. Традиционално школско учење о томе да је Христос установио три степена свештенства јесте догматизована тврдња настала на основу теолошких спекулација, која нема додирних тачака са историјским ткивом црквеног живота. Међутим, тој тврдњи историјска подлога није ни потребна. Она се не може историјски доказати. Исправније је говорити, као што то чине извесни римокатолички теолози, да је црквена јерархија божанска установа. А већа исправност ове потоње констатације произизлази из чињенице да се она не може оповргнути са историјског аспекта, чак и уколико је није могуће ни доказати са тог истог аспекта. Па ипак, ова теолошка аксиома не елиминише питање о томе у које је доба дошло до актуализације црквене јерархије. И једна и друга аксиома могу бити исправне уколико се поимају еклисиолошки, али управо је данашња теолошка мисао већину проблема дефинитивно одвојила од еклисиологије. Због тога питање на који је нечин настало служење презвитера-епископа остаје без одговора.

            Без резултата остају и покушаји да се настанак служења презвитера-епископа објасни позајмљивањем јудејских или паганских установа[3]. Првобитно хришћанство поседовало је такву креативну снагу да је у потпуности било кадро да у себи створи све за чиме је имало потребу. Разуме се, могуће је направити покушај да се хришћанство, попут некаквог сложеног хемијског једињења, растави на његове саставне елементе; међутим, анализа ове врсте неће дати никакав допринос бољем поимању хришћанства, будући да од њега у овом случају ништа не остаје. Све врсте аналогија између хришћанства и онога што налазимо у паганском и јудејском свету скоро су увек сумњиве. Такве аналогије углавном су засноване на подацима из хришћанске епохе. Чак и уколико се у извесним случајевима са извесном сигурношћу може тврдити да је нека појава коју налазимо у доба хришћанства већ постојала у претхришћанском раздобљу, ми ипак готово никада нисмо сигурни у ком је облику и са каквим садржајем та појава постојала у томе раздобљу. Уколико признамо чињеницу да је антички нехришћански свет извршио утицај на хришћански, потребно је да признамо и постојање утицаја у обрнутом смеру, будући да осмоза никада не бива једнострана. С обзиром на несигурност у погледу датума настанка низа споменика на које се ослањамо, увек остаје извесна доза сумње у погледу тога ко је шта од кога позајмио. Хришћанство се нашло у јудео-јелинском свету, према коме се и нехотице адаптирало. Нема сумње, тај свет је вршио известан утицај на хришћанску мисао, међутим, тај је утицај био спољашњег, а не унутрашњег карактера, и што је најважније, он није био до те мере значајан да би се њиме могли објаснити форма и садржај хришћанства. Ова констатација односи се и на црквено устројство. Наравно, ако је сам појам Цркве секундарна појава, онда је и црквено устројство резултат интеракције разних фактора који нису утемељени у Христовом учењу[4]. Сада је за нас ова тачка гледишта у свом огољеном облику потпуно неприхватљива, али у скривеном и ублаженом облику она наставља да детерминише правац наших истраживања. Црква не само што није секундарна појава у односу на Христа, него чак није ни примарна појава. Ко говори Црква, тај говори Христос, и ко говори Христос, тај говори Црква. Отуда изван елисиолошког приступа не може бити разумевања Христа, па према томе, не може бити ни разумевања хришћанства у свој његовој пуноћи. Изван Цркве не можемо разматрати ниједан аспект живота хришћанства, будући да изван Цркве није постојала никаква пројава хришћанства. Начин живота првобитног хришћанства, онакав каквим се он показује на основу малобројних сведочанстава којима располажемо, у потпуности је условљен појмом Цркве. Нема ни најмање сумње да су хришћани термине презвитер и епископ позајмили из њима савременог света, међутим, чињеница да је дошло до позајмљивања термина не значи да су биле позајмљене и одговарајуће институције, означене наведеним терминима. Познато нам је да су у апостолско доба међу хришћанима већ постојали појединци означени терминима “презвитери-епископи” или чак “епископи и презвитери”, међутим, никаквим истраживањем самих ових термина не може се утврдити место које су ови појединци заузимали и функције које су они вршили у хришћанском животу тога доба. Ти појединци постојали су у локалним црквама и ради локалних цркава, и зато се једино изнутра, из перспективе саме Цркве, може одредити место што су га они заузимали и функције које су они обављали за потребе локалних цркава. То не значи да се произвољно могу уводити било какви априорни појмови или теолошки постулати који у оно доба нису постојали, него то значи да је потребно налазити се на оном тлу на коме су ти појмови поникли и развили се. Имамо пуно право да недовољност историјских података којима располажемо конпензујемо оним што нам пружа појам Цркве. Историјска вредност и историјска објективност наших истраживања у области првог хришћанства тиме ниуколико неће бити умањени, будући да је и сама Црква историјска чињеница.

 

II. ЈУДЕЈСКА И ХРИШЋАНСКА »ХАБУРА«

 

            Као испуњење обећања што га је Христос дао Дванаесторици (Мт. 16, 18), Црква је била основана установљењем Евхаристије на Тајној вечери[5]. Тајна вечера није била једина трпеза Христова са ученицима Његовим, али је била последња за Његовог земаљског живота[6]. “И рече им: Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам; јер вам кажем да је нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем” (Лк. 22, 15-16). Док је живео на земљи, Христос је много пута седао за трпезу са Својим ученицима и одлазио на трпезе на које су Га позивали. “Дође Син Човечији Који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и винопије, друга цариницима и грешницима” (Мт. 11, 19). Познато нам је како су велику улогу у животу Јудеја играле суботње и празничне трпезе. Ниједан благочестиви Јудеј, какав год положај у друштву заузимао, па макар био и веома сиромашан, није могао да се оглуши о општи закон о трпезама. Те трпезе окупљале су читаву породицу, и сви њени чланови учестововали су у њима. О породичним трпезама у којима је Христос учествовао у време Свога служења на земљи није нам познато ништа. У тим годинама Христа су стално пратила Дванаесторица, чији је избор представљао један од првих чинова Његовог служења[7]. Од почетка, па све до Гетсиманске ноћи Дванаесторица су била са Христом и живела заједничким животом са Њим. Ради Њега су Апостоли оставили све и кренули за Њим[8]. “А Петар Му поче говорити: Ето ми смо оставили све и за Тобом пођосмо. А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, Мене ради и јеванђеља ради...” (Мк. 10, 28-29). Те речи Христове односе се на Цркву, али истовремено оне одређују и однос Дванаесторице према Христу. Христос потврђује речи апостола Петра, који у име Дванаесторице сведочи да су они све оставили ради Христа и кренули за Њим. Због тога је идење ученика за Христом било необично и разликовало се од обичног идења обичних ученика за неким обичним равијем. Христос је прихватао титулу «рави» којом су Га други ословљавали, па је и Сам Себе овако називао (Мт. 26, 18), али Он није имао никакве школе и није био васпитан «код ногу» неког познатог рабина тога доба, као што је то био случај са апостолом Павлом (Дап. 22, 3). Он није био постављен на онај начин како су се постављали рабини, каогод што није кроз људско прејемство задобио духа Мојсијевог, будући да је Он изнад Торе. Закону Христос противставља Своје «Ја»: «Чули сте како је казано старима... А Ја вам кажем» (Мт. 5, 33-34). Кренувши за Христом, ученици су створили заједницу са Њим јединствену по своме унутарњем садржају, премда формално налик на заједнице које су у то доба постојале међу Јудејима. Овакве заједнице називале су се «chabûrah», у множини «chabûrôth», од речи «chaber», која значи пријатељ[9]. Циљ ових заједница састојао се у самоваспитању у Закону и добротворној делатности. Најпотпунију пројаву ове заједнице налазиле су у трпезама које су њихови чланови приређивали суботом и о празницима. Ритуал ових трпеза поклапао се са ритуалом домаћих трпеза. Сама заједница представљала је својеврстан дом или породицу засновану на начелима пријатељства, које је повезивало све њене чланове. Улога домаћина припадала би најстаријем члану заједнице. Јудејске трпезе носиле су верски карактер. Суботње и празничне трпезе представљале су својеврсне свештенорадње. «Благодарење» над хлебом и над чашом, које је улазило у састав ових трпеза, увек је вршила иста особа. За домаћим трпезама «онај који приноси благодарење» био је домаћин куће, док је на «chabûrah» ту улогу играо старешина заједнице. Литургијске функције «онога који приноси благодарење» проистицале су из његовог положаја у породици или у заједници, а не обрнуто, будући да ни он, нити чланови заједнице обично нису поседовали свештеничко служење.

            Разуме се, могуће је оспоравати постојање «chabûrôth» у доба земног живота Господа Исуса Христа, могуће је доводити у сумњу претпоставку да је Христос са ученицима Својим основао једну овакву заједницу, међутим, све се ово може односити једино на примену термина «заједница», а не и на саму чињеницу њеног постојања. Најзад, могуће је и у потпуности елиминисати ово питање, уколико се Христос сагледава искључиво индивидуално; међутим, овај угао посматрања представљао би негацију целокупне јеванђељске историје. Још мање има основа за сумњу у погледу чињенице да је Христос приређивао трпезе са ученицима Својим, и да је на њима Он био Тај Који је приносио благодарење.

            Установљена на Тајној вечери, Црква је актуализована на дан Педесетнице[10], када трпеза ученика Христових постаје Евхаристијско сабрање. Заједница што ју је основао Христос није прекинута са крајем Његовог живљења на земљи. У време Свога живљења на земљи Христос је непрестано боравио са ученицима, а после силаска Духа Светога они ће «у Христу» постати заједница Христова, Његова «chabûrah», постаће Црква. У тој хришћанској «chabûrah» ученици су ти који ће ломити хлеб и благосиљати чашу. Хлеб што ће га они ломити јесте онај који је Христос преломио на Тајној вечери, а чаша коју ће они благосиљати јесте она што ју је благословио Христос. «Јер кад год једете овај хлеб () и чашу ову пијете (), смрт Господњу објављујете, докле не дође» (1. Кор. 11, 26). Евхаристија, коју ученици врше докле Христос не дође, јесте последња вечера Христова која и даље траје. Као што је Христос са ученицима био присутан на Тајној вечери, тако је Он са њима присутан на Евхаристијском сабрању у евхаристијским даровима. «Ово је Тело Моје... Ова је чаша Нови Завет у Мојој Крви...» (1. Кор. 11, 24-25). У Евхаристији, коју врши Црква, Христос је присутан у пуноћи и у јединству Свога Тела, а посредством евхаристијских дарова Његови ученици постају присутни «у Христу». У Евхаристијском сабрању Црква се, као Тело Христово, реализује у свој својој пуноћи.

            Актуализација Цркве догодила се на првом Евхаристијском сабрању. У новозаветним списима не налазимо целовит опис Евхаристијског сабрања; не наилазимо чак ни на податак о томе ко је у апостолско доба стајао на челу Евхаристијског сабрања. Само на основу једног податка (Дап. 20, 11) сазнајемо да је у Троади Павле био предстојатељ Евхаристијског сабрања, али ко се пре њега и после њега налазио на челу Евхаристијског сабрања – о томе Дела апостолска не говоре. То није једини случај да нам споменици не пружају оно што бисмо могли очекивати да ћемо наћи у њима. Колико год нас ово испуњавало тугом, ипак, морамо признати да је одсуство оваквих података код новозаветних аутора потпуно природно, и да оно проистиче из чињенице да су ти подаци савременицима били познати, док су за нас прекривени велом тајне. Сваком верном било је из праксе познато на који се начин одвијало Евхаристијско сабрање; ово је разлог због кога не само Павле, што је потпуно природно, него и Лука, без обзира на историјски карактер свога казивања, ништа не говоре о томе. Описујући прве странице историје Јерусалимске цркве, Лука само узгред говори о «ломљењу хлеба», остављајући у свести савременог читаоца простор за извесну недоумицу у погледу тога како је конкретно изгледало оно о чему говори. Он уопште не даје податке о томе како су се одвијала прва Евхаристијска сабрања и ко се налазио на њиховом челу. Наравно, постоји могућност да њему то није било познато, с обзиром на то да он није био очевидац првих дана Јерусалимске цркве, и могуће је да ти подаци нису били садржани ни у изворима што их је он користио, међутим, извесно је да је он знао на који се начин одвијала Евхаристија у доба када је писао Дела апостолска, тако да је овај опис он могао унети у прва поглавља. Међутим, управо из разлога што је, као и сви његови савременици, знао начин њеног вршења, Лука о томе није говорио, премда се зауставио, примера ради, на заједничењу у погледу имовине, чега није било у изванпалестинским црквама[11]. Овај недостатак наших извора ипак можемо компензовати – наравно, не онако како би то учинили савременици апостола Луке, међутим, и нама је делимично познато како се одвијала Евхаристија у Јерусалимској цркви. Прво Евхаристијско сабрање на дан Педесетнице представљало је верну репризу Христове Тајне вечере.У погледу овога не може бити ни сумњи, ни недоумица. «Трпеза Господња» обављена је на исти начин на који је Господ за Свога земног живота приређивао трпезе са ученицима Својим. Једино, али уједно и најсуштинскије питање, састоји се у следећем: ко је на Евхаристијском сабрању заузео оно место које је на Тајној вечери припадало Христу? Ако у погледу питања ко је стајао на челу евхаристијских сабрања у црквама што их је основао Павле – да ли су то били пророци, дидаскали или друге особе – и може бити извесних сумњи, за њих нема никавих основа када је реч о првом Евхаристијском сабрању. У томе моменту у животу Јерусалимске цркве у њој није било ни пророка, ни учитеља, али су била присутна Дванаесторица, који су постали апостоли, и, вероватно, веома малобројна група ученика. Земаљска заједница Христова постојала је и даље. Апостоли своју заједницу третирају као наставак Христове «chabûrah», наставак који је постао Црква. Најстарији члан ове заједнице могао је бити једино Петар, кога је за ову улогу припремао Христос; отуда је само он, и нико други, могао бити тај који ће унутар Евахристијског сабрања заузети оно место што га је Христос заузимао на Тајној вечери. Он је био први који је «приносио благодарење» на првом Евхаристијском сабрању; он је, дакле, био «онај који приноси благодарење» у моменту када се први пут актуализовала Црква Божија у Христу. Остали апостоли заузели су она места што су их својевремено заузимали на Тајној вечери.

            Прво Евхаристијско сабрање одредило је будуће устројство Цркве. Евхаристијско сабрање јесте еклисиолошки наставак Тајне вечере. Као што је Тајна вечера једна и јединствена, тако је и Евхаристијско сабрање једно и јединствено. У простору и у времену нема разних Евхаристијских сабрања – постоји само једно, које је апсолутно идентично првом Евхаристијском сабрању, на чијем се челу налазио Петар. Отуда и црквено устројство установљено на првом Евхаристијском сабрању остаје у основи својој јединствено и непроменљиво. Апостол Петар није био некакав врховни апостол који би био надређен осталим апостолима, а следствено томе и Цркви. Непосредно поред њега налазили су се и други апостоли, исти као и он. Он је једино био први или најстарији међу њима, те отуда није могао бити без њих, јер би у противном случају он престао да буде најстарији међу апостолима. Управо због оваквог свога положаја он је постао тај који «приноси благодарење» на првом Евхаристијском сабрању. Овим је одмах установљено правило да је онај који «приноси благодарење» на Евхаристијском сабрању увек једна иста особа, као што се практиковало и за јеврејским домаћим трпезама, и за трпезама «chabûrah». Истовремено је установљено и правило да ово лице стоји на челу локалне цркве. Петар се нашао на челу Јерусалимске цркве, међутим, предстојатељство у њој није припадало искључиво њему, него свим апостолима, који су заједно са њим заузимали прва места на Евхаристијском сабрању. И поред ограничене грађе коју пружа апостол Лука, о положају апостола Петра у Јерусалимској цркви може се добити сасвим јасна слика. Он је тај који први изговара прву проповед након силаска Духа Светога. Чак и онда када иступа сам, он то не чини у своје име, него у име свију апостола, као први или најстарији предстојатељ Јерусалимске цркве. Служење управљања у најширем смислу у првим временима постојања Јерусалимске цркве припадало је свим апостолима, а не једино апостолу Петру.

            У положају апостола Петра и осталих апостола у Јерусалимској цркви налази се одговор на питање које овде још нисмо постављали, али које се мора поставити. У претходном излагању констатовали смо да је у првобитним локалним црквама постојало неколико предстојатеља, а не само један. Ова констатација, природно, изазива извесне недоумице. Првобитне цркве имале су мали број чланова, и служење управљања у њима није било онако сложено каквим ће постати доцније. То служење слободно је могао обављати и сам предстојатељ. А ако је предстојатеља било неколико, разлог томе био је само тај што је таква пракса постојала «по свима црквама светих ()» (1. Кор. 14, 33). Тако је од самог почетка било у Јерусалимској цркви, а у њој је оваква пракса уведена из разлога што је овако било и на првом Евхаристијском саврању, што је ту праксу установио Господ, Који за Свога живљења на земљи није изабрао само једног, већ Дванаесторицу апостола. У Цркви Божијој у Христу «онај који приноси благодарење» мора бити један, док «предстојатеља у Господу» мора бити неколико.

 

III. «СЕДМОРИЦА» ИЗ ЈЕРУСАЛИМСКЕ ЦРКВЕ

И ЊИХОВО СЛУЖЕЊЕ

 

            1. Актуализација Цркве у Јерусалиму представљала је конституисање локалне Јерусалимске цркве. У емпиријском животу Црква Божија не реализује се у једној, него у мноштву локалних цркава. Циљ служења апостола представљало је сазидање () тог мноштва локалних цркава. «Не доликује нама () да оставивши реч Божију служимо око трпезе ()» (Дап. 6, 2). Ове је речи Петар изговорио у име Дванаесторице. У животу Јерусалимске цркве морао је наступити тренутак када ће апостоли бити принуђени да оставе своје служење управљања у њој, јер је њено «сазидање» било завршено. Поставља се питање: када се ово догодило, и да ли је до овога дошло одједном или постепено? Одговор на то питање можемо тражити једино код Луке, као историчара првобитне Цркве. Нажалост, оскудност података што их он пружа и извесна непрецизност његове хронологије изузетно отежавају наш задатак[12].

            Лука приповеда о томе како су апостоли установили «седморицу», међутим, он ништа не казује о томе како је установљена презвитерска служба, о којој се, потпуно неочекивано, први пут говори у Делима апостолским 11,30. Зашто је Лука нашао за сходно да изнесе податке о томе како је установљена служба «седморице», који се обично сматрају родоначелницима будућих ђакона, и шта га је нагнало да прећути чињенице о томе како су установљени презвитери? Одговор на ово питање нисмо у стању да понудимо. Једина претпоставка која би се могла изнети састоји се у томе да Лука није толико имао намеру да исприповеда о томе како су «седморица» постављена на служење, колико да забележи једну прекретницу у историји Јерусалимске цркве.

            Из Лукиног казивања потпуно је очигледно да је «служење око трпезе ()», пре него што су установљена «седморица», припадало самим апостолима[13]. О овоме сведоче напред наведене Петрове речи да апостолима не доликује да остављају реч Божију ради служења око трпезе. Према подацима што их наводи Лука, одлука апостола да одреде седморицу људи који ће служити око трпезе била је мотивисана незадовољством јелиниста[14] због тога што се «њихове удовице  заборављаху када се дељаше помоћ сваки дан ()» (Дап. 6, 1). Да ли из овог навода следи закључак да су «» и «» идентичне?[15] Веома је тешко дати категорички одговор на ово питање, будући да је термин «» у новозаветним списима обухватао разноврсна служења, почев од апостолског. Са већом вероватноћом би се контуре одговора могле оцртати после покушаја да дефинишемо «служење око трпезе». У том покушају неопходно је поћи од појма Евхаристијског сабрања.

            Нa јудејским трпезама, како породичним, тако и трпезама «chabûrah», обично је постојао неко ко би служио, особито уколико би присутни јели лежећи. У богатим кућама око трпезе би служила посебна особа – слуга или роб, али чешће се практиковало да око трпезе служи најмлађи међу онима који у њој суделују. На трпезама што их је Христос            уготовљавао са ученицима Својим вероватно је служио апостол Јован, као најмлађи од Дванаесторице; на Тајној вечери, међутим, служио је Сам Христос. «Јер ко је већи, који седи за трпезом или који служи ()? Није ли онај који седи за трпезом? А Ја сам међу вама као слуга ()» (Лк. 22, 27; исп. Мк. 10, 45). Било би потпуно неосновано служење Христово сузити само на омивање ногу, о чему синоптичари ни не приповедају. Христос је на Тајној вечери био «слуга» у правом смислу, онако како је то раније чинио Јован. Будући верни речи Учитељевој: «Који хоће међу вама да буде велики, нека вам служи ()» (Мк. 10, 43), апостоли су служили на Евхаристијском сабрању. Нагло квантитативно увећање јерусалимске цркве изискивало је и већи број оних који ће служити око трпеза. Служењу око трпеза, по свој прилици, убрзо ће бити придодато дељење помоћи удовицама и најсиромашнијим члановима Цркве. То је служење било везано за Евхаристијско сабрање, а сходно томе и за «служење око трпеза», будући да је Евхаристијско сабрање представљало и трпезу, и «ризницу љубави». Од добровољних прилога верних био је основан један посебан фонд, чија је намена била да се из њега пружа стална помоћ материјално угроженим члановима Цркве. Лука наводи да је служење удовицама било свакодневно. Шта то значи – тешко је рећи са пуном сигурношћу. У сваком случају, нема основа за претпоставку да се Евхаристијско сабрање практиковало свакодневно. Постоји, међутим, пуно утемељење за тврдњу да се оно одвијало «у први дан седмице». У то доба у Јерусалимској цркви још није било посебних агапа, одељених од Евхаристијског сабрања. Зато «свакодневно служење» што га помиње Лука ваља поимати у оваквом смислу: или да су удовице свакодневно добијале помоћ, или да су утврђеним редом добијале помоћ за читаву недељу, а да се дељење те помоћи одвијало сваки дан[16]. Тако, дакле, «служење око трпеза» није било идентично «свакодневном служењу».

            Као што се да закључити из Лукиног приповедања, «свакодневно служење» представљало је, у крајњој линији, један од разлога због чега су апостоли одлучили да га повере посебно постављеним појединцима. Лука сведочи да су јелинисти подигли вику на Јевреје зато што су њихове удовице заборављане када се делила помоћ сваки дан. Реч «» указује на то да је роптање јелиниста било мање-више свакодневна појава. За нас је важнија сама чињеница њиховог незадовољства него питање због чега је могло доћи до «заборављања» удовица јелиниста, на које нисмо кадри дати одговор. Ову чињеницу Лука повезује са повећањем броја ученика: «у ове дане, када се множаху ученици...». Објашњење за ову повезаност могло би се наћи једино у чињеници да се повећање бројности ученика вршило на рачун исконских становника Јерусалима; уколико је тако, значи да је то повећање изменило првобитни састав Јерусалимске цркве. Главнину њених чланова чинили су Галилејци, којима су се после првих проповеди, по свој прилици, придружили бројни јелинисти. Сматрајући за себе да су привилеговани чланови Цркве, Јерусалимљани су могли да захтевају један посебан однос према себи приликом «свакодневног служења», што је могло изазвати одређену реакцију јелиниста. Нема основа да се у Лукином казивању 6, 1 тражи оно што у њему није експлицитно садржано, односно да се у њему види прикривени одраз доктринарног конфликта између Јудеја и јелиниста унутар Јерусалимске цркве[17]; међутим, у потпуности је оправдана претпоставка да се у позадини незадовољства изазваног дељењем помоћи налазила уобичајена подела између јелиниста и Јудеја унутар самог јудејства. Нисмо у могућности да одговоримо у којој су мери апостоли пружали повод за незадовољство јелиниста. Могуће је да апостоли нису увек лично делили помоћ, него да су поверавали неким члановима Јерусалимске цркве да ово чине у њихово име, при чему није искључено да су се неки од тих чланова са већом пажњом постављали према удовицама Јевреја него према удовицама јелиниста. У сваком случају, непобитно је да је незадовољство постојало, и апостоли су признали ту чињеницу; међутим, тврдити да су они незадовољство јелиниста сматрали оправданим[18] било би у неку руку ризично[19].

            На предлог апостола, Јерусалимска црква[20] изабрала је «седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости» (Дап. 6, 3). Лука наводи имена «седморице». Један међу њима био је прозелит, док сви остали носе грчка имена. Ово није довољан основ за тврдњу да су сви они били јелинисти, будући да су палестински Јевреји, као и Јевреји из дијаспоре, веома често узимачи грчка или латинска имена[21]. Уколико су пак ови људи били јелинисти, то сведочи да су у време када су изабрана «седморица» јелинисти још увек били доминантан елемент у Јерусалимској цркви, а Јерусалимљани су, као што смо већ навели, у њој представљали релативно нов елемент. Међутим, можда би било исправније претпоставити да су међу «седморицом», поред прозелита Николе, били како Јудеји, тако и јелинисти[22]. У вези са изнетим, потребно је обратити пажњу на 7. стих, у коме Лука поново говори о повећању броја ученика у Јерусалиму, наводећи да су се међу њима први пут нашли и јудејски свештеници. Ако је 7. стих на месту, он не указује на снажење јелинистичке струје у Јерусалимској цркви након постављења «седморице, већ пре на њено слабљење, што ће касније довести до доминације јудејске струје[23].

            «Седморица» су била постављена на «служење око трпеза», у шта је улазило и «свакодневно служење» помагања. По оваквом своме садржају то служење веома подсећа на служење ђакона. Црквено предање није увек конзистентно по питању о повезаности између служења ђакона и служења «седморице». Док се на Западу инсистира на тој вези[24], на Истоку је Трулски сабор свечано одбацио постојање такве повезаности[25], позивајући се на тумачење Јована Златоуста, који износи да у Јерусалимској цркви у време постављења «седморице» још није било ни степена ђакона, ни степена презвитера и епископа, него су постојали само апостоли[26]. Овај навод Јована Златоуста је потпуно исправан под условом да га вежемо за време пре постављења «седморице». Пре тога момента у Јерусалимској цркви постојали су једино апостоли, да би се након овога постављења у њој, поред апостола, нашла још и «седморица». Како би се разјаснио положај «седморице» у самој цркви, неопходно је опет вратити се на Евхаристијско сабрање. «Свакодневно служење» било је у функцији општијег «служења око трпеза», које се одвијало на Евхаристијском сабрању. Апостоли су «седморици» пренели своје служење, оно служење што су га првобитно сами обављали унутар Јерусалимске цркве. Сада се поставља питање: да ли су они на њих то служење пренели у потпуности, или само делимично?

            Какво су место заузела «седморица» унутар Евхаристијског сабрања? Ово је питање тесно повезано са претходним, будући да је од служења повереног у Цркви зависило место у Евхаристијском сабрању, и обрнуто, од места у Евхаристијском сабрању зависило је служење у Цркви. Ова два питања су од изузетне важности за разумевање црквеног устројства апостолског доба, и посебно за одређење положаја «седморице» унутар Јерусалимске цркве.

            2. Приповедајући о установљењу «седморице», Лука не говори ништа о томе на који је начин установљена служба презвитера. У Павлово доба, према Лукином казивању, презвитери су постојали при свим црквама. Њихово постављење у црквама што их је Павле основао није представљало новину, него је већ било традиционално (Дап. 14, 23). Истоветан утисак остављају и Павлове пастирске посланице, када се у њима говори о епископима-презвитерима. Када је дошло до њиховог установљења, и коме припада заслуга за то? Рекло би се да новозаветни списи не пружају податке у вези са овим. Први податак, који може делимично расветлити питање о пореклу презвитерске службе, налазимо тек у доба када почиње да се конституише посебна епископска служба, конкретно, у посланицама Игњатија Богоносца. «Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест»[27]. «Саветујем да се старате да у слози Божијој чините све, под председништвом епископа који је на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа...»[28], «Тако исто и ви сви поштујте ђаконе као Исуса Христа, као и епископа, који је слика Очева, а презвитере као сабор Божији и као скуп Апостола»[29]. Истраживачи су не једном обраћали пажњу на ова места из посланица Игњатијевих, али нису довољно разумевали њихов значај, користећи их углавном као доказ у прилог тези да Ињнатије није познавао учење о апостолском прејемству. Не смемо губити из вида чињеницу да је Антиохијска црква од самог почетка била најтешње повезана са Јерусалимском црквом. Палестинске традиције, наиме, продиру у њу веома рано, при чему се њихов утицај интензивира након пада Јерусалима, када је у Антиохију из Палестине емигрирао већи број хришћана. Ако је негде постојала иоле целовитија слика о првим временима Јерусалимске цркве, то је пре свега било на подручју Антиохије. Узимајући у обзир овај податак, дужни смо да Игњатијевим речима придамо карактер историјског сведочанства.

            Напред наведена места из Игњатијевих посланица морају се интерпретирати једино у контексту Евхаристијског сабрања. На њему су се, око епископа, који је заузимао средишње место, налазила места презвитера, док су ђакони вршили службу Христову. Поставља се питање: да ли је у своме опису Игњатије имао у виду Евхаристијско сабрање Јерусалимске цркве или Тајну вечеру? Сви су изгледи да је он узео у обзир и једно и друго, будући да му је, нема сумње, било познато да су прва Евхаристијска сабрања Јерусалимске цркве у потпуности реконструисала поредак Тајне вечере. На овакав закључак сасвим конкретно упућују Игњатијеве речи да је ђаконима поверена служба () Христова. Апсолутно је јасно да он није могао сматрати да ђакони врше земаљско служење Христово: ђакони су на Евхаристијском сабрању обављали оно служење које је на Тајној вечери на Себе био преузео Христос, односно, они су на њој били «слуге». О овоме он говори апелујући на хришћане у Смирни да ђаконе поштују «као Божију заповест ()»[30], имајући у виду заповест Христову (Мк. 10, 43). Када је реч о презвитерима, они су, као скуп (), заузимали на Евхаристијском сабрању места апостола. Где су презвитери заузели места апостола? То је могло бити једино у Јерусалимској цркви. Игњатије је мислио на њена прва Евхаристијска сабрања, која су представљала верни одраз Тајне вечере. На њима су око апостола Петра, као онога који је «принослио благодарење», седели апостоли. Игњатије сведочи о томе да су у једном моменту њене историје места апостола заузели презвитери. Овај податак мора се узети као окосница у разматрању питања о пореклу презвитера, нарочито уколико се има у виду чињеница да су служењима у првој цркви по правилу одговарала одређена места на Евхаристијском сабрању.

            3. Враћајући се опет Делима апостолским, пре свега се морамо запитати: постоје ли у њиховом тексту некакви подаци који би могли потврдити наш закључак изведен из посланица Игњатија Богоносца? Прво место из Дела апостолских које бисмо могли навести у корист наше хипотезе гласи овако: «А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље на помоћ () браћи која живљаху у Јудеји. Ово и учинише пославши старешинама преко руке Варнавине и Савлове» (Дап. 11, 29-30)[31]. Антиохијска црква је, према Лукином сведочанству, послала помоћ презвитерима, а не апостолима, како би се дало очекивати на основу навода из Дап. 4, 36-37: «А Јосија, прозвани од апостола Варнава (...) имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима». Помоћ се првобитно налазила у рукама апостола: ово је, као што смо већ видели, произилазило из места што су га заузимали на Евхаристијском сабрању. Дап. 4,37 потврђује 6,2, где се говори о «служењу око трпеза». Зашто Варнава и Савле нису положили «пред ноге апостолима» оно што су сакупили у Антиохијској цркви? Најједноставнији одговор састоји се у чињеници да у то доба у Јерусалиму није било апостола; међутим, овакав одговор је хипотетичког карактера, и тешко га је поткрепити наводима из Дела апостолских. У ком моменту су Павле и Варнава доспели у Јерусалим? Пре или после гоњења Иродовог, о коме се говори у 12. поглављу? Ово питање остаје без одговора. Када је завладала глад, за коју Лука сведочи да је погодила становништво у доба императора Клаудија? Ако је она заиста завладала за владе поменутог императора, то значи да се она може везати за 47-49. годину, а Ирод Агрипа Први, о коме се, по свој прилици, говори у 12. поглављу, умро је 44. године. Скоро сви хронолошки подаци што их наводи Лука налазе се под знаком питања[32]. Апостол Петар је напустио Јерусалим, као што се да закључити из Лукиног казивања (12,17), у доба Агрипиних прогона, међутим, ми га поново налазимо заједно са осталим апостолима у доба «Апостолског сабора». Са већом вероватноћом може се изнети претпоставка да су се Петар и део апостола налазили у Јерусалиму у моменту када су овамо доспели Павле и Варнава, као што, рекло би се, и произилази из Лукиног казивања. Чак и уколико их није било, то ништа не мења у самој ствари: и у првом и у другом случају презвитери, о којима се говори у Дап. 11,30, вршили су ону службу која је раније припадала апостолима. Ово неизоставно морамо довести у везу са Лукиним сведочанством у Дап. 6,2.

            Друго место из Дела апостолских које бисмо могли навести у корист наше хипотезе јесте следеће: «Када дођосмо у Јерусалим, примише нас браћа љубазно. А сутрадан отиде Павле са нама Јакову; и дођоше сви презвитери» (21, 17-18). Ово место потврђује Лукине наводе из 11, 30. Између Дап. 6,2; 11,30 и 21,17-18 постоји узајамна веза. Та веза упућује на закључак да установљење «седморице» није некаква случајна епизода, неповезана са даљим Лукиним казивањем. Међутим, предаја помоћи презвитерима, коју Лука помиње у 11,30, такође није представљала случајност проистеклу из некаквих посебних околности, него је била повезана са њиховим служењем[33]. Служба презвитера, конституисана пре доба на које се односи 11,30, овде се већ показује као константна. У моменту када Павле доспева у Јерусалим  са оним што су прикупили у црквама (поглавље 21), апостола онде није било већ одавно. Нема сумње да су презвитери од апостола , када су ови напустили Јерусалим, преузели целокупно њихово служење у Јерусалимској цркви.

            Према томе, Игњатијеви наводи у вези са презвитерима подударају се са наводима што их налазимо у Делима апостолским. Разлика се састоји једино у различитим приступима њима. Лука, наиме, презвитере сагледава из перспективе њиховог служења унутар Јерусалимске цркве, док Игњатије указује на место које су они заузимали на Евхаристијском сабрању; међутим, не смемо заборављати да је месту на Евхаристијском сабрању одговарало одређено служење, а то служење налазило је свој израз у месту које је свакоме припадало на Евхаристијском сабрању.

            4. Можемо ли установити када се у Јерусалимској цркви конституисала служба презвитера? У претходном излагању било је речи о томе да су хронолошки подаци што их наводи Лука веома нејасни, неки пут једноставно погрешни. Веома је тешко, и готово неизводљиво, реконструисати хронолошки след догађаја споменутих у Делима апостолским, уколико се не прибегне прерасподели целокупне грађе садржане у њима[34]. Овакви покушаји, међутим, увек су сумњиви и произвољни. Нама овде није неопходно да преузмемо овај задатак у потпуности: сасвим нам је довољно да покушамо да одредимо основне етапе у развоју устројства Јерусалимске цркве.

            Установивши «седморицу», апостоли су им препустили «служење око трпеза», које су раније обављали они сами. Шта је конкретно Лука подразумевао под «служењем око трпеза»? Напред смо видели да је једна од функција овога служења било «свакодневно служење» удовицама, али то је само једна функција. Конкретно дефинисати «служење око трпеза» било би могуће уколико би нам било познато какво су место «седморица» заузимала на Евхаристијском сабрању. Лука нам у погледу овог питања не пружа никакве индиције, и зато смо неминовно принуђени да износимо разне могуће претпоставке. Апостоли су, пре него што су установљена «седморица», заузимали прва места на Евхаристијском сабрању. Они су, према касније усвојеној терминологији, били «», док је апостолу Петру, као «ономе који приноси благодарење», припадало средишње место. Ако су «седморица» вршила функцију оних који «служе» око трпеза, у уском смислу те речи, поредак Евхаристијског сабрања није се морао мењати. Сви апостоли остали су на својим местима, док су «седморица» морала заузети места непосредно после апостола. Наведена претпоставка подразумева да су «седморица» у извесној мери вршила службу будућих ђакона. Оваква претпоставка одликује се великом дозом вероватноће, јер би установљење «оних који служе» око трпеза представљало реконструкцију уобичајеног поретка јудејских трпеза. Ипак, то што су апостоли пренели део свога служења имплицирало је могућност преношења на друга лица читавог њиховог служења у неким околностима живота Јерусалимске цркве. Та лица, логично, могла су бити управо ова «седморица», и зато они првобитно нису били само будући ђакони, него и будући презвитери[35]. «Седморица» су, након Стефановог убиства, била принуђена да напусте Јерусалим. Лука износи да се после Стефановог пострадања «сви () расејаше по крајевима јудејским и самаријским, осим апостола» (8,1). Немамо никаквих основа да доводимо у питање овај Лукин навод. Расејање хришћана из Јерусалима није се догодило непосредно после Стефановог убиства, него као последица прогона хришћана до кога ће доћи након његовог пострадања, о чему се говори у 3. стиху истог поглавља. Нема никакве потребе да се Лукин текст коригује у смислу да се детерминатор «сви» не односи на све чланове Јерусалимске цркве, него само на хришћане јелинисте. Суђење Стефану показало је какав је однос хришћана према Закону и према храму; тај однос није представљао само лично Стефаново мишљење или став неке групе хришћана, оних јелинистичке провенијенције; међу члановима Јерусалимске цркве он је био општеприхваћен. Стефанов говор пред Синедрионом није представљао манифестацију његовог јелинизма; у «јелинистичком јудејству» не налазимо погледе што их је изнео Стефан. Откриће Кумранских рукописа омогућило нам је да дођемо до сазнања да су припадници есенске заједнице имали истоветан однос према храму као и Стефан. Остављајући по страни питање о утицају учења есенске заједнице на Стефана, имамо довољно основа да сматрамо да су његови погледи били утемељени на учењу Самога Христа. Нема ничег невероватног у томе што су апостоли, како наводи Лука, остали у Јерусалиму. У том граду они су лако могли остати непримећени и када су га сви остали чланови Јерусалимске цркве напустили.

            Прогон није дуго трајао, и јерусалимски хришћани вратили су се назад у свој град. Када је реч о «седморици», они су, највероватније, потпуно напустили Јерусалим, сматрајући, по свој прилици, да боравак у том граду за њих није безбедан. То што се «седморица» нису вратила у Јерусалим опет није стајало у вези са њиховим «јелинизмом», него са положајем што су га Стефан и остала «седморица» заузимала у Јерусалимској цркви. По повратку хришћана у Јерусалим, апостоли су могли да не обнављају службу «седморице», него да поново преузму на себе обавезу «служења око трпеза»; међутим, они су, разуме се, могли и да поставе неке нове појединце на место «седморице» који су напустили Јерусалим. Ипак, овде се налазимо на подручју хипотетичког, јер Лука о овоме ништа експлицитно не износи. Уколико би последња хипотеза била исправна, то би значило да установљење презвитера пада у доба расејавања апостола из Јерусалима, до кога ће доћи после «Апостолског сабора». Место Петра, као «онога који приноси благодарење», заузеће Јаков, брат Господњи, док ће места осталих апостола припасти појединцима који добијају титулу презвитера. Према Лукином сведочанству (12,17), ово се, изгледа, морало догодити непосредно након пострадања апостола Јакова и ослобођења апостола Петра из окова, међутим, у том случају потребно је извршити премештање 15. поглавља на место које би се налазило негде између 8. и 12. поглавља. У претходном излагању констатовали смо да је овакав пут решавања проблема различите врсте изузетно сумњив. Осим тога, тешко је претпоставити да се апостоли унапред нису позабавили питањем устројства нормалног живота у случају свога одласка из Јерусалима. Додуше, Лука износи да је Петар молио да се Јакову пренесе вест о његовом ослобођењу из тамнице и одласку. То је могло значити да је Петар Јакову поверио своје служење, односно да му је предао место «онога који приноси благодарење» на Евхаристијском сабрању, и да је Јаков сам поставио презвитере на место осталих апостола. То би било сасвим могућно под условом да је овакво преношење служења, приватним путем, у првобитној Цркви било допуштено.

            Aко су се апостоли расејали из Јерусалима након сабора, тешкоће на које смо указали делимично нестају саме по себи. Напуштајући град, апостоли су се побринули за то ко ће наставити њихово служење у Јерусалимској цркви, која је, на предлог апостола (исп. 6,2), могла изабрати Јакова као «онога који приноси благодарење», и презвитере на место осталих апостола. Најозбиљнији контрааргумент овој хипотези састоји се у томе што би у датом случају требало прихватити мишљење да се установљење презвитера у складу са Лукиним сведочанством (14, 23) догодило у црквама које је Павле основао, али не и у Јерусалимској цркви, или да је установљење презвитера представљало дело Варнаве и Антиохијске цркве. И прво и друго мишљење слабо одговарају истини, будући да су и Павле и Варнава били људи одани традицији, и тешко да би ризиковали да уведу било какву новину која не би већ била утемељена у животу Јерусалимске цркве.

            5. У вези са временом конституисања презвитерске службе можемо да изнесемо још једну претпоставку. Установљујући службу «седморице», апостоли су им уступали своја места на Евхаристијском сабрању. То значи да су апостоли у потпуности на њих пренели своје служење унутар Јерусалимске цркве. У вези са овом хипотезом нема озбиљних контрааргумената. Наравно, могуће је позивати се на то да су после установљења «седморице» они још извесно време остали у Јерусалимској цркви, и отуда је мало вероватно да су апостоли руковођење њоме поверили другим особама. Овде ваља обратити пажњу на чињеницу да, преносећи своје првобитно служење у Јерусалимској цркви на «седморицу», они нису престали да буду апостоли, већ су и даље у њој заузимали посебно, сасвим изузетно место. Апостоли су, без сумње, вршили утицај на делатност Јерусалимске цркве, нарочито у пословима који су се тицали хришћанске мисије међу Јудејима и незнабошцима. На «Апостолском сабору» Петрово мишљење представљало је један од одлучујућих чинилаца. Сама чињеница да су апостоли престали да буду непосредни руководиоци Јерусалимске цркве не може се разматрати као јединствена; у оваквој ситуацији апостоли су се у вршењу своје делатности нашли више пута. Подаци из Дела апостолских уопште нису у колизији са том претпоставком. Општи утисак који оставља Лукино приповедање говори у прилог закључку да су апостоли, након установљења «седморице», престали да у Јерусалимској цркви играју ону улогу која им је у њој раније припадала. Нема сумње да на «Апостолском сабору» није председавао апостол Петар, него Јаков.

            С друге стране, ова претпоставка има предност у односу на прву из разлога што она пружа објашњење за одлуку апостола да установе «седморицу» полазећи не само од спољашњих околности црквеног живота, него и од задатака самог апостолског служења. «Сазидање» Јерусалимске цркве било је завршено. Пред апостолима је стајао задатак проповедања речи Божије, односно «сазидања» других локалних цркава. Они се нису могли у потпуности посветити константном служењу једној локалној цркви, макар то била и Јерусалимска, и занемарити служење речи Божијој. Све Све је ово могло подстаћи апостоле да своје служење у потпуности пренесу на специјално постављене појединце, каква су била «седморица». Комбинујући различите податке из Дела апостолских, лако ћемо установити да после овога отпочиње интензивна активност апостола изван Јерусалима, док делатност у самом Јерсалиму, укључујући и проповедање, прелази на «седморицу». Преносећи «служење око трпеза» на «седморицу», апостоли су им предали и предстојатељство у Јерусалимској цркви, будући да је служење око трпеза проистицало из њиховог предстојатељства. «Седморица» су била предстојатељи Јерусалимске цркве, односно «презвитери», који су истовремено обављали и ђаконску службу. Са овим отпада питање због чега је Лука констатовао чињеницу установљења «седморице», а прећутао установљење презвитера. Овако схваћено установљење «седморице» представљало је не само прекретницу у историји Јерусалимске цркве, него је и означило почетак увођења праве црквене организације[36].

            Да ли су се «седморица» називала презвитерима? Да је овај назив био у употреби када су они у питању, Лука би експлицитно указао на то. У вези са називањем «седморице» старешинама могли бисмо понудити једну хипотезу, без инсистирања на њој. Јерусалимски предстојатељи су, ако не одмах, а оно веома брзо, добили назив «»[37]. Тај термин био је адекватан њиховом реалном положају, као и заповести Христовој: «Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи» (Мк. 10, 43). «Седморица» су, као предстојатељи, служили на Евхаристијском сабрању: они су били «ђакони». О овом њиховом служењу Лука се погрешно изразио, назвавши Јуду и Силу «људима истакнутим међу браћом - грчки». Ако овај термин није означавао предстојатеље Јерусалимске цркве, онда нам његово значење остаје непознато.Вероватно је тај термин био присутан у изворима што их је Лука користио приликом писања Дела апостолских. По своме значењу он је био потпуно еквивалентан термину «презвитер». Што се пак тиче самог термина «презвитер», који налазимо у Делима апостолским, Лука је тај термин, који је био у употреби у црквама изван Палестине, једноставно искористио као разумљивији онима којима је његова књига била намењена и њиме заменио у Палестини коришћени термин «». Другим речима, спремни смо да тврдимо да је, упркос скоро општеприхваћеном становишту, термин «презвитер» настао у Павловим црквама или, може бити, у Антиохији, а не у Палестини.

            Уколико су апостоли, установљавајући «седморицу», престали да буду предстојатељи, сви су изгледи да је и апостол Петар био принуђен да уступи своје место «онога који приноси благодарење», будући да је ово Петрово место било повезано са предстојатељством апостола у Јерусалимској цркви. На ово место касније ће доћи апостол Јаков, брат Господњи[38]. Али, да ли је он био тај који је «приносио благодарење» у моменту установљења «седморице»? То је под великим знаком питања. Лука први пут помиње Јакова у 12,17. Сем тога, «онај који приноси благодарење» могао је бити једино неко од предстојатеља, а Јаковљево име не налазимо међу именима «седморице». Због тога је једина особа која је у то доба могла «приносити благодарење» био Стефан. Друге могућности немамо. Стефанова делатност након његовог прибрајања «седморици», његове проповеди, утамничење и говор пред Синедрионом веома подсећају на прве кораке у активности апостола Петра.

            Стефаново погубљење и расејање остале «седморице» ставило је пред апостоле задатак да обнове нарушену организацију Јерусалимске цркве. Вероватно су, као и «седморица», нови игумани били изабрани од стране целе цркве, а на предлог апостола. У број изабраних ушао је и Јаков, брат Господњи, као први међу њима и, следствено томе, као «онај који приноси благодарење». Када апостол Петар после чудесног избављења из тамнице поручује да ваља «Јакову и браћи» јавити да је ослобођен и да је напустио тамницу (12,17), ово упућује на закључак да је Јаков у то доба већ био први предстојатељ цркве. Браћа која су поменута поред Јакова могла су бити «игумани» Јерусалимске цркве[39]. Петар је, по свој прилици, потпуно напустио Палестину, вероватно кренувши у Антиохију, а може бити да се преко Антиохије био запутио и у Рим.

            6. Обе претпоставке о добу када су се појавили «игумани» у Јерусалимској цркви подједнако су вероватне, али ми смо склонији, као што смо већ изнели, да предност дамо другој хипотези. Она је адекватнија подацима из Дела апостолских, и поред тога, може да послужи као одлична радна хипотеза. Прихватимо ли је, рећи ћемо да су презвитери установљени пре почетка Павлове мисионарске делатности и пре оснивања Антиохијске цркве. «Изграђујући» локалне цркве, Павле и Варнава су постављали презвитере (14,23). Лукин навод да су они постављали презвитере односи се на њихово путовање назад. Због тога слободно можемо прихватити претпоставку да су првобитно Павле и Варнава, услед малобројности чланова у црквама које су основали, постављали само «онога који приноси благодарење». Доцније, када су цркве постепено донекле ојачале, почели су постављати остале презвитере. Термину «презвитери» они су дали предност у односу на термин «игумани», јер је овај потоњи могао пружити повод за неспоразуме у средини састављеној од дојучерашњих незнабожаца[40]. Сем тога, они који су били постављани за презвитере заиста су били најстарији чланови цркава које су основали. У светлости нашег тумачења 14,23 можемо објаснити и Павлове мотиве које налазимо у посланици Титу: «Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих» (1,5). Реч је о постављењу предстојатеља, изузев првог међу њима, односно «онога који приноси благодарење», а којега је поставио сам апостол Павле. У Јерусалиму установљени поредак Евхаристијског сабрања био је пренет у незнабожачки свет, где је лако прихваћен, будући да услови живота у грчком и латинском ареалу не само што нису ометали, него су чак и погодовали поштовању тога поретка.

            7. Одговор на питање које смо поставили на почетку овога поглавља, а у вези са пореклом презвитера, могли бисмо резимирати на следећи начин. Презвитерска служба развила се из поретка првих Евхаристијских сабрања, а тај поредак води своје порекло од Спаситељеве Тајне вечере. Презвитере су установили апостоли у моменту када је задатак «сазидања» Јерусалимске цркве био извршен. Презвитери су од апостола примили њихово служење предстојатељства у Јерусалимској цркви, чиме су на Евхаристијском сабрању заузели она места која су својевремено припадала самим апостолима. Зато је Игњатије Богоносац имао све основе да сматра да презвитери унутар Евхаристијског сабрања представљају «скуп апостола». Служење предстојатељства они су прихватили од апостола, ниуколико не примивши само служење апостолства. То је Игњатију било потпуно јасно, тако да он нигде није говорио о презвитерима као о наследницима апостола. «Сазидавајући» локалне цркве, апостоли су у њима конституисали службу предстојатељства, будући да је она улазила у природу Евхаристијског сабрања. Први пут та је служба реализована у апостолима, који су вршили прву Евхаристију. Овде се није радило о мешању служења, будући да у то доба у Цркви још није било ни пророка, ни учитеља, ни презвитера – постојали су само апостоли. Отуда је служба предстојатељства могла – у Цркви и кроз Цркву – бити предата презвитерима. Па ипак, иницијална тачка служења предстојатељства била је везана за апостоле. Они су били први предстојатељи прве локалне цркве. Захваљујући том преношењу предстојатељске службе презвитери су се нашли на местима апостола у оквиру Евхаристијског сабрања, и то не само унутар Евхаристијског сабрања Јерусалимске цркве, него су и у оквиру сваког Евхаристијског сабрања презвитери наставили да заузимају њихова места.

            8. Кроз прво Евхаристијско сабрање не само што је реализована предстојатељска служба, него се из редова предстојатеља истакао и први, односно најстарији међу њима. Био је то апостол Петар, први међу апостолима, који је управо из тог разлога у оквиру сабрања заузео место «онога који приноси благодарење». То није била засебна служба, него функција предстојатељске службе, која је припадала свим апостолима. Та функција предстојатељске службе није представљала случајност у том смислу да је ње могло и бити и не бити. Без «онога који приноси благодарење» није могло бити Евхаристијског сабрања, будући да без «благодарења» не може бити Евхаристије. Где год је постојало Евхаристијско сабрање, морао је постојати и «онај који приноси благодарење» као први или најстарији међу презвитерима. Као што се апостол Петар у својству «онога који приноси благодарење» није разликовао од осталих апостола, тако се и први презвитер по своме служењу није разликовао од осталих презвитера. Разлика се састојала једино у месту на Евхаристијском сабрању, кроз које се реализовала сама предстојатељска служба.

            Евхаристијско сабрање, први пут остварено у Јерусалимској цркви, понављало се у свакој локалној цркви, будући да су сва Евхаристијска сабрања, где год се и када год се одвијала, по својој природи истоветна, те су, следствено томе, идентична и првом Евхаристијском сабрању. Кифа, Павле, Аполос или било ко други су, оснивајући локалне цркве, установљавали у њима предстојатељску службу, што је неизоставно укључивало и службу «онога који приноси благодарење». Због тога нема ничег чудног у томе што новозаветни списи не помињу експлицитно најстаријег презвитера или најстаријег епископа. За тиме није било никакве потребе, будући да је свима било апсолутно јасно да је међу презвитерима постојао најстарији или први предстојатељ. Ни апостол Павле није имао потребе да говори о томе када је набрајао посебне службе у Цркви, с обзиром на то да први презвитер није поседовао некакву посебну харизму у поређењу са осталим презвитерима. У својим посланицама Павле је настојао да исправи недостатке присутне у црквеном животу његовог доба. Он се трудио да успостави ред у погледу вршења пророчке службе, учећи верне да Бог није Бог нереда, него мира (1. Кор. 14,33), међутим, он није имао потребе да утврђује верне у томе да је њихова дужност да се «сакупљају у цркву» како би учествовали у «трпези Господњој». Они су крштени «у једно тело», односно, они су ступили у Цркву ради тога да би учествовали у Евхаристијском сабрању. Они су знали да без тога учествовања нема живота у цркви, али су знали и то да Евхаристија јесте «благодарење», а «благодарења» не може бити без онога ко га приноси. Једно је повезано са другим. Ако је постојала Евхаристија, постојао је и «онај који приноси благодарење».

 

IV. СВЕДОЧАНСТВА ИЗ НАЈСТАРИЈИХ ХРИШЋАНСКИХ ИЗВОРА

О ПРВОМ МЕЂУ ПРЕЗВИТЕРИМА

 

            1. Да ли постојање најстаријег презвитера представља само хипотезу? У извесном смислу, разуме се, одговор је потврдан, будући да нас новозаветни списи не наводе на неоспорно прихватање чињенице постојања првог међу презвитерима. Ипак, ова хипотеза постаје несумњива уколико као полазну тачку у њеном разматрању узмемо природу Цркве. Пред нама је дилема: могуће је или прихватити постојање првог презвитера као хипотезу, чиме се и постојање Цркве посматра као хипотетичко, или прихватити Цркву као реалност и истовремено као историјски неоспорну чињеницу признати и постојање првог међу презвитерима. У историјском истраживању потпуно је допустиво полазити од природе оног организма о којем је реч. Неоспорно је да то не значи полажење од априорних претпоставки. У многим случајевима, када не постоје позитивне чињенице, примена овога метода постаје једино могућно решење; међутим, прибегавање њему оправдано је и у случајевима поседовања чињеница, с обзиром на то да овај метод пружа могућност исправнијег коришћења грађе којом располажемо[41]. Уколико пођемо од претпоставке о постојању првог презвитера, моћи ћемо у новозаветним списима наћи извесне индиције које је потврђују; не прихватимо ли, међутим, ту претпоставку, ови детаљи потпуно ће измаћи нашој пажњи, или ћемо им придати други смисао и другачије значење.

            На првом месту дужни смо да обратимо пажњу на податке које Лука износи у вези са Јаковом. У претходном излагању навели смо да је Јаков, брат Господњи, у Јерусалимској цркви заузео оно место које је првобитно припадало апостолу Петру. Логично је да Јаков, макар у почетку, није могао поседовати нешто више од онога што је припадало самом апостолу Петру. Он се нашао на челу Јерусалимске цркве, и зато је унутар Евхаристијског сабрања заузео место «онога који приноси благодарење». О овој последњој Јаковљевој функцији Дела не говоре ништа, као што, уопште узев, новозаветни списи ћутке прелазе преко тога, али у свему осталом о улози апостола Јакова момуће је стећи сасвим јасну представу. На «Апостолском сабору» председавајући је Јаков, а не апостол Петар, који је на њему бранио или своје властито дело међу незнабошцима, или Павлово «ширење благе вести». Јаков је на крају седнице резимирао дебате и предложио резолуцију. Његово иступање решило је питање у вези са обавезношћу Закона за хришћане из незнабожачке средине. После ослобођења из тамнице за Иродове владавине Петар моли да се ова вест пренесе Јакову и браћи, под којима, по свој прилици, ваља подразумевати презвитере (Дап. 12,17). У посланици Галатима апостол Павле приповеда да се приликом своје прве посете Јерусалиму он видео са апостолом Петром и да никога другог сем Јакова, брата Господњег, није срео (1,19), односно: он се видео са две особе, од којих се једна налазила на челу апостола, а друга на челу локалне цркве у Јерусалиму. У време своје последње посете Јерусалиму, пре него што ће допасти тамнице, Павле се, већ следећег дана након доласка, запутио к Јакову, код кога су се били окупили сви презвитери. Сви су му они заједно предложили да се очисти по Закону (Дап. 21,18-26). У истој посланици Галатима апостол Павле приповеда о доласку изасланика од Јакова (2,12). Свуда се Јаков појављује као челник Јерусалимске цркве, али нигде не самостално, него заједно или са презвитерима, или са целом црквом. Његова улога у потпуности се подудара са улогом апостола Петра када се он, у прво време постојања Јерусалимске цркве, налазио на њеном челу. Док Јакову у Јерусалиму није могло припадати више од онога што је поседовао апостол Петар, дотле презвитери, који су га стално окружавали, нису могли имати мање од онога што су поседовали остали апостоли, будући да су они били ти који су заузели њихова места на Евхаристијском сабрању. Као што су се апостоли заједно са Петром налазили на челу цркве, тако је и Јаков заједно са презвитерима после њих стајао на челу Јерусалимске цркве. Он је међу њима био, као апостол Петар међу апостолима, први или најстарији презвитер. Он се од њих није разликовао по своме служењу, него по томе што је заузимао средишње место на Евхаристијском сабрању. Ауторитет који му је припадао као «ономе који приноси благодарење» додатно је био поткрепљен његовим личним ауторитетом као брата Господњег. Не треба преувеличавати династичке тенденције унутар Јерусалимске цркве, међутим, нема сумње да је сродство по телу са Господом условило да Јаковљев статус буде посебан[42]. Значај који је он поседовао у Јерусалимској цркви могао је бити истовремено и већи и мањи од значаја осталих најстаријих презвитера у њиховим црквама. Тај значај је био већи из разлога што је он био брат Господњи, те се стога, разуме се, није могао поредити ни са једним од најстаријих презвитера. С друге стране, тај значај је био мањи онда када су се у Јерусалиму налазили апостоли, а посебно апостол Петар. Јаков није представљао онакав ауторитет као апостоли, али апостоли су признавали његово првенство у Јерусалимској цркви: Јаков је био њен најстарији предстојатељ, али не једини, него први међу осталима.

            Да ли је Јаков имао титулу епископа? То је мало вероватно. Црквено предање Јакова сматра за првог епископа јерусалимског, али то није довољно поуздан ослонац за доношење оваквог закључка. Ово црквено предање настало је, по свој прилици, у другој половини другог столећа, када се у односу на прве презвитере почео користити назив «епископи», будући да су у то доба епископи већ стајали на челу локалних цркава. Ова транспозиција термина потпуно је логична, особито из разлога што је међу првим презвитерима и епископима постојало прејемство служења. На крају крајева, овде се не ради о термину него о служењу. Црквено предање потврђује навод из Дела апостолских да се Јаков налазио на челу Јерусалимске цркве као њен први или најстарији презвитер[43]. Али ако је први или најстарији презвитер постојао у Јерусалимској цркви, то значи да је он морао постојати и у другим локалним црквама.

            2. Заиста, трећа Јованова посланица сведочи о постојању првих или најстаријих презвитера у црквама изван Палестине. Потпуно је природно то што ће се лик Диотрефа, поменутог у овој посланици, приказати у сасвим другачијем светлу уколико не будемо полазили од претпоставке да је и на овом подручју постојао први презвитер. У посланици се не указује експлицитно на то да је Диотреф био најстарији презвитер у својој цркви, али извесни детаљи које уочавамо у посланици пружају до те мере речито сведочанство у прилог ове тезе, да уопште не остављају простор за сумњу. За Диотрефа се у посланици вели да «жели да буде први - грчки». Тај израз значи да Диотреф није само сматрао себе, него је и уистину био први у цркви. У устима Старца овај израз добија негативну конотацију, звучи као прекор, али та конотација се не односи на првенство као такво, у том смислу да га он доживљава као нешто негативно само по себи, него на то да је првенство за Диотрефа постало људска страст, те је отуда попримило нежељена обележја[44]. Старaц укорава Диотрефа због тога што он одбија да га прими («», стих 9), односно, он не обзнањује његова писма и не прима браћу која долазе од њега, док оне који им пружају гостопримство изгони из цркве. Тиме се он оглушује о дужност гостопримства, коју има сваки хришћанин, а нарочито презвитер (1. Тим. 3,2). Његов ауторитет у цркви на чијем се челу налазио је до те мере снажан да је он нашао за сходно да отворено иступи против Старца и да критикује његове инструкције. Његове одлуке извршавали су сви или скоро сви чланови цркве. Не треба мислити да је Диотреф деловао самостално: он је деловао на црквеном сабрању и уз сагласност тога сабрања. То се види из чињенице да је Старац био немоћан да, налазећи се ван цркве на чијем је челу Диотреф стајао, било шта предузме против њега; међутим, приликом посете његовој цркви он ће га на том истом црквеном сабрању подсетити на «његова дела која твори, ружећи нас злим речима...» (ст. 10; исп. 1. Кор. 5, 3-5). Ова Старчева немоћ да се објаснити тиме да он није поседовао власт над локалним црквама. Ту власт он је остваривао само у ситуацијама када би се лично нашао у некој конкретној цркви.

            Укоравајући Диотрефа због тога што није примао браћу која су дошла од њега, Старац, наравно, није желео да ограничи право локалне цркве, која је своју реализацију доживљавала у личности првога у њој, да ускраћује гостопримство онима који шире сумњива учења. У Другој Јовановој посланици налазимо јасну инструкцију о томе како поступати у оваквим случајевима: «Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се» (ст. 10). Дужност чувања праве вере, као што смо видели, везивала се за предстојатеље цркава. Старац није могао ускратити то право Диотрефу. Диотрефова грешка, против које се Старац борио, састојала се у томе што је он користио власт која му је припадала против Старца, али ту власт, саму по себи, Старац није оспоравао,.

            Друга личност која се помиње у Трећој Јовановој посланици јесте Гај. Старац му упућује похвале због свега што он чини за браћу и за намернике и што му остаје веран. Као што смо већ истакли, обавеза гостопримства била је на презвитерима. Због тога тешко да се може сумњати у то да је Гај био презвитер; сви су изгледи да је он био први међу презвитерима у некој од суседних цркава. Када је реч о трећој особи чије се име помиње у посланици – извесном Димитрију, он је, по свој прилици, био или Диотрефов презвитер који се осмелио да иступи против њега, или, може бити, предстојатељ неке друге цркве.

            Од ове тројице који се помињу у посланици Диотреф и Гај били су они које називамо «првим или најстаријим презвитерима»[45]. Не треба да нас чуди то што се, поред њих, у посланици не помињу и остали презвитери њихових цркава. Нема никакве вероватноће претпоставка да се сваком од ових цркава управљало од стране једног лица, без презвитера. Да је то био случај, то лице не би се могло називати «првим ()». Диотреф је, као и Гај, био први међу презвитерима, што значи да му је на Евхаристијском сабрању припадало средишње место. То што презвитери нису поменути не може служити као аргумент за тврдњу да њих није ни било, као што непомињање најстаријег презвитера у новозаветним списима не може бити схваћено као сведочанство његовог непостојања. Устројство локалних цркава ван предела Палестине трансплантирало се у оном виду у којем је оно засновано у Јерусалиму још од самог почетка. А тамо су, поред апостола Петра, сви апостоли били предстојатељи. Није нам познато да ли су у црквама поменутим у посланици, поред презвитера, постојали још и пророци и учитељи, исто као што немамо података о томе ко су била браћа коју Диотреф није примио. Чак и уколико се радило о путујућим «харизматицима», тешко да има озбиљних основа да се посланица третира као одраз борбе црквене јерархије, која се у то доба налазила у стадијуму формирања, са «харизматицима». Потребно је обратити пажњу на још један детаљ из Треће Јованове посланице: у њој се не помињу ни јереси, ни јеретици. Јован не оптужује Диотрефа за јерес[46], већ само за непријатељски став према себи: «Зато, ако дођем, споменућу његова дела која твори, ружећи нас злим речима; и није му то доста, него сâм браће не прима, и забрањује онима који би хтели да их примају, и изгони их из Цркве» (ст. 10). Циљ писања ове посланице састојао се, по свој прилици, у томе да Гај не пође Диотрефовом стопама: «Љубљени, не угледај се на зло, него на добро» (ст. 11). Добро и зло овде се односе на оно о чему је било речи у претходном стиху, односно на понашање Диотрефово према самом Старцу, као и на његово владање унутар цркве којој је стајао на челу. За нас није од значаја да ли је Диотреф за себе присвојио више од онога на шта је имао право; за нас је релевантна чињеница да су у локалним црквама постојали најстарији презвитери.

            Можемо ли ову чињеницу применити и на друге цркве? Мала је вероватноћа да су се цркве у Азији налазиле у некаквом посебном положају у поређењу са другим црквама, нарочито у погледу једног тако битног питања које се тицало црквеног устројства. У апостолско доба постојала је далеко већа усклађеност у погледу ових питања него у каснијим епохама. Основе црквеног устројства биле су идентично постављене у свим црквама као нешто што проистиче из саме суштине Цркве. Те основе формирале су се у Јерусалимској цркви у моменту њеног првог Евхаристијског сабрања, да би се затим оне по истом моделу постављале у свакој локалној цркви, чему је разлог чињеница да Евхаристијско сабрање остаје једно и исто у простору и у времену. Емпиријски чиниоци у овоме су имали незнатан утицај; у сваком случају, они нису односили превагу над деловањем унутарцрквених узрока. Ако је и било извесних одступања, она су била незнатна и нису се тицала основа, него само неких детаља. Довољно је сетити се усхићености Иринеја Лионског због тога што се у свим црквама, без обзира на језичке и националне разлике, чувају једна вера, истоветни обичаји и јединствено устројство[47]. Не само што имамо право, него смо у извесној мери и дужни да генерализујемо чињеницу коју налазимо у Јовановој посланици.

            3. Могли бисмо рачунати на то да ћемо податке о европским црквама наћи у посланици Климента Римског. Та посланица хронолошки већ стоји на размеђу апостолске и постапостолске епохе, и у много чему представља одраз оне прве. Значај поменуте посланице за нас је утолико већи што она говори о Римској и Коринтској цркви. Ако не у доба самог Климента, оно веома брзо након њега Римска црква добија примат у породици локалних цркава. Њено устројство постаје образац за остале цркве. Коринтска црква била је «љубљено чедо» апостола Павла, она је одиграла значајну улогу у историји Цркве. Нажалост, Климентова посланица не пружа јасне и неоспорне доказе у прилог постојању првог презвитера, презвитера који је константно заузимао прво место унутар Евхаристијског сабрања; међутим, она не може бити искоришћена ни као контрааргумент овој тези. Једна од тешкоћа у вези са позивањем на овај споменик састоји се у извесној неодређености Климентове терминологије. С обзиром на то да се Климент одликовао правничким начином мишљења, терминолошке непрецизности у његовом делу чине нам се необичним. По свој прилици, разлог за то је у чињеници да термини којима су у Коринтској цркви означаване особе са предстојатељском службом нису били еквивалентни терминима прихваћеним у Римској цркви[48]. У претходном излагању истакли смо да је Римска црква неко време остајала верна архаичној терминологији Јерусалимске цркве, док је Коринтска црква, будући да ју је основао апостол Павле, прихватила познију терминологију. Природно је да је Климент, пишући Коринћанима, имао у виду ову разлику.

            У посланици налазимо следеће термине: «», «», «», «» и «». Сви ови називи срећу се у разним комбинацијама, међутим, нигде се епископ не помиње напоредо са презвитером или са игуманом. Када је реч о терминима игуман и презвитер, они се срећу напоредо у оним контекстима у којима термин презвитер не поседује уско црквену семантику, већ означава најстарије чланове цркве, за разлику од оних млађих[49]. Напоредна је и употреба термина епископ и ђакон. О њима Климент говори када излаже историјат њихове генезе. Он указује на то да су апостоли, проповедајући Јеванђеље, постављали првенце међу вернима за епископе и ђаконе[50]. Он уједно додаје и то да су после упокојења епископа које су поставили апостоли њихову службу морали наследити други појединци, те да зато није праведно смењивати оне који беспрекорно врше своју службу. Блажени су презвитери који су се упокојили у Господу, јер се они не боје да ће бити избачени из установљених им места[51]. Идентичност презвитера и епископа овде је изражена веома јасно: термини «епископ» и «презвитер» не означавају различита, него иста лица. Занимљиво је скренути пажњу на то да је Климент термин «епископ» употребљавао говорећи о апостолском добу, док га је, када би говорио о своме времену, замењивао терминима «презвитер» или «игуман». Далеко је теже одредити разлику између термина «» и «». Док је термин «» означавао појединце чија је служба везана за началствовање, односно, презвитере и ђаконе, термин «» означава искључиво презвитере[52]. Ако се «» односи на презвитере, «» се односи на најстаријег или првог међу њима у свакој цркви. Није могуће утврдити који је од ова два израза правилнији. И уколико претпоставимо да је исправнији термин «προηγοθμενος», и ако предност дамо термину «ηγοθμενος», оба су, у потпуности или делимично, идентична са термином «презвитери». Анализа оних места из Климентове посланице на којима се срећу разни термини за означавање лица којима је поверена служба предстојатељства може само потврдити еквивалентност наведених термина. У Римској и Коринстској цркви постојали су први или најстарији презвитери, пошто је и у једној и у другој постојало Евхаристијско сабрање; међутим, ми нисмо у стању да ово докажемо на основу Климентове терминологије.

            Друга тешкоћа, најважнија у коришћењу Климентове посланице у сврхе у које ми то чинимо, састоји се у томе што нам није тачно познато шта се у Коринту заправо догодило. На једном месту у својој посланици Климент указује на то да је због једне или двеју особа дошло до побуне против презвитера: «»[53]. Посланица не пружа јасне индиције због чега је дошло до те побуне и о којим се појединцима ради. Потребно је оканити се, као апсолутно безнадежних, свих покушаја да се понуди одговор на ова питања. За нас то није толико важно, колико је важна сама чињеница «бунта» против презвитера. У чему се он састојао? По Климентовим речима, није правично (ου δικαιως = није законито)* избацивати из службе стаду Христовом оне који ту своју службу врше беспрекорно, будући да су епископи постављени од стране апостола или других лица са сагласношћу целе цркве. Зато се чини неоспорним да се «побуна» састојала у покушају уклањања презвитера (или су они можда већ били уклоњени). Било би још прецизније рећи да нам није познато да ли се радило о једном или о више презвитера. И заиста, може ли се са сигурношћу приклонити општеприхваћеном мишљењу да је неколико појединаца било удаљено из службе на основу, како Климент говори, побуне против презвитера? «Побуна» против презвитера се могла догодити и да је само једноме од њих  било ускраћено служење, нарочито уколико је ово учињено без сагласности осталих презвитера, будући да је овакав чин задирао у саму суштину њиховог заједничког служења.

            Не инсистирајући на сазнању колико је конкретно презвитера на овај начин било погођено, прећи ћемо на још једно питање које је са тим у вези. У очима Римске цркве и самог Климента уклањање једног или више презвитера представљало је до те мере озбиљан чин, да је ова црква нашла за сходно да се непосредно умеша у ову ствар и чак да пошаље неколико изасланика у Коринт. Логично, морамо себи поставити питање: зашто је ова чињеница попримила тако велике размере? Не можемо сматрати да је уклањање неког презвитера представљало изузетну, нечувену појаву у тадашњем црквеном животу. Нема сумње да је таквих случајева тада било, као што их је било и у потоњим епохама. Познато нам је, примера ради, из посланице Поликарпа Смирнског, да је извесном презвитеру Валенту било ускраћено његово свештеничко служење[54]. Додуше, Климент инсистира на томе да се не могу лишавати службе презвитери који су потпуно достојни свога звања, међутим, ово сазнање није довољно да би се објаснио значај који Климент придаје поменутој чињеници. Могуће је да у Климентовим очима није била толико значајна сама чињеница лишавања службе, колико мотиви да се овако поступи, али ти су нам мотиви потпуно непознати. С друге стране, још је несхватљивије због чега је Коринтска црква чињеници смењивања једног или неколико презвитера придала толики значај да је вест о њој допрла до Римске цркве. Број презвитера није био строго ограничен, као што је на Западу био ограничен број ђакона; он се увек слободно могао повећавати. Ако је нека фракција унутар Коринтске цркве, предвођена једним или двојицом, желела да «убаци» међу презвитере своје људе, то је могла постићи и без смењивања старих презвитера. Овакво протежирање «својих» људи, разуме се, противречило би основним начелима тадашњег црквеног живота, али не би имало одјека изван саме Коринтске цркве. Зато смо склони да претпоставимо да се међу лицима лишеним свештенослужења нашао и најстарији или први презвитер. У том случају није било могуће поставити новог презвитера напоредо са њим, будући да је у свакој локалној цркви постојао само један први презвитер. Ако је нека фракција у Коринтској цркви желела да свог лидера постави на место првог презвитера, онда је презвитер који је раније заузимао средишње место на Евхаристијском сабрању неминовно морао бити смењен. Прихватимо ли ову претпоставку, запазићемо да је чињеница смењивања првог презвитера морала задобити другачији, далеко већи одјек него смењивање једног или неколицине обичних презвитера, ма колико то само по себи могло бити неправедно. Извесне индиције које посредно иду у прилог нашој хипотези налазимо у самој посланици. Говорећи о томе да су за епископе и ђаконе апостоли постављали првенце верних, Климент додаје да су они установили закон да, када се ови упокоје, други проверени мужеви добију у прејемство њихову службу. Отуда он сматра да је недопустиво избацивати оне који су беспрекорно и свето приносили дарове (). Термин «онај који приноси дарове» еквивалентан је термину «онај који приноси благодарење», тако да јасно указује кога је Климент заправо имао у виду. Овде ваља посебно истаћи да Климент прави разлику између «оних који приносе дарове» и осталих презвитара. У вези са овим потоњима он наводи да није праведно избацивати оне који су постављени на службу са сагласношћу целе цркве, док у вези са првима примећује да није мали грех избацити оне који су беспрекорно и свето приносили дарове «епископства». У једном случају каже се «», а у другом «»[55]. Ова разлика коју Климент прави међу презвитерима потврђује претпоставку да се међу онима који су били лишени службе нашао и први или најстарији презвитер, или да је управо он био удаљен. Овако нам постаје јасније због чега је револт добио толике размере да је глас о њему дошао до Римске цркве. Заиста, није мали грех уклањати најстаријег презвитера, који беспрекорно врши своју службу, будући да је он тај који се налази на челу Евхаристијског сабрања и приноси дарове Богу. А то, са своје стране, значи да је Коринтска црква имала свог најстаријег презвитера, коме је припадало средишње место на њеном сабрању. Треба ли онда уопште сумњати да је у Римској цркви у то доба такође постојао најстарији презвитер? Да није било тако, тешко да би Климент написао своју посланицу. Црквено предање не само што потврђује постојање овакве личности у Римској цркви, него и чува сећање на његово име: то је био сам Климент.

            4. Посланице Игњатија Богоносца изводе нас из апостолског доба. Због тога се на овом месту нећемо подробније заустављати на њима, него ћемо само указати на то да је за Игњатија епископ једини и стални предстојатељ Евхаристијског сабрања. Климента и Игњатија дели мали временски интервал. На који се начин у локалним црквама могло појавити оно што се назива «јединолични (монархијски) епископат», уколико та појава нема утемељење још у апостолском добу? Као што ћемо видети из даљег излагања, једино претпоставка о постојању сталног најстаријег презвитера може понудити објашњење за ову загонетну чињеницу.

            Колико год пажљиво покушавали да у Климентовој посланици нађемо епископа из Игњатијевих посланица, нећемо успети у томе. Међутим, у Климентовој посланици налазимо извесне индиције у вези са тим на који је начин назив «епископ» пренет на најстаријег презвитера. По Климентовом мишљењу, као што смо видели, није праведно лишавати службе презвитере који су беспрекорно служили стаду Христовом (). «» представља заједничко служење свих презвитера, свих чланова цркве. Међу њима најстарији презвитер, заузимајући средишње место унутар Евхаристијског сабрања и «литургишући» са свим презвитерима, врши посебну функцију: он је тај који приноси дарове Богу. Ова његова специјална функција у оквиру заједничког служења презвитера код Климента је означена као епископство (). Тешко да би Климент тај термин употребио случајно, напротив: пре би се рекло да за њега епископство најстаријег презвитера није идентично са «» свих презвитера. Спремни смо да, размишљајући у овом правцу, одемо још неколико корака даље. Када је у 42. поглављу Климент говорио о томе да су апостоли за епископе и ђаконе постављали првенце верних, он је, као што смо видели, у појам епископа укључивао све презвитере, с тим што је имао у виду углавном најстарије презвитере. Ово проистиче из чињенице да је он тесно повезивао епископе и ђаконе. Познато нам је да су код Игњатија ђакони «саслужитељи» епископа, али не и презвитера. Нема сумње да је тако било у апостолско доба. У 44. поглављу, указујући на то да ће бити распри око «епископства», Климент је опет могао мислити само на најстарије презвитере. На то указује и сам термин «», који он нешто даље директно повезује са функцијом приношења дарова, која је припадала најстаријем презвитеру. Сем тога, распри је понајвише могло бити у вези са достојанством најстаријег презвитера, а не презвитера уопште. Зато је везивање термина «» за најстаријег презвитера у Климентовим устима нешто сасвим могућно. Ипак, из овога, као што смо већ нагласили у претходном излагању, не треба изводити закључак да се термин епископ у Римској цркви примењивао у односу на презвитере. За такав закључак нема никаквих основа. У Римској цркви, по свој прилици, користили су се термини «игуман», «проигуман» и «презвитери», али је, вероватно, Клименту било познато да се у другим црквама, можда у Антиохијској цркви, најстарији презвитер углавном називао «епископом»[56].

            5. У вези са питањем о постојању првог или најстаријег презвитера у апостолско доба не можемо заобићи сведочанства из Прве посланице апостола Петра. Морамо се оградити констатацијом да је овде дато једно сасвим специфично сведочанство, које, као што ћемо сада видети, нуди само индиректно упућивање на најстаријег презвитера[57].

            «Презвитере који су међу вама () молим, ја који сам сапрезвитер () и сведок () Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, (и надгледајте га), не принудно, него добровољно (), и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене» (1. Петр. 5, 1-4). Ово је једно од најзначајнијих новозаветних места када је реч о дефинисању служења презвитера, и на њега смо се више пута позивали. Апостол Петар истовремено, с једне стране, себе увршта у презвитере, и с друге, прави разлику између себе и њих. Он врши службу апостолства, коју презвитери не поседују. Та служба састоји се у томе