bogumili, muslimani, bosna

herzegovina

_______________________________

Проф. Николај Берђајев (Париз)

 ВАСЕЉЕНСКОСТ И КОНФЕСИОНАЛИЗАМ

ekumenizam, екуменизам календар

 

 

Живомо у универзалистичкој епохи, епохи светских религиозних, културних, интелектуалних, економских и политичких уједињења. Светске организације, конгреси, састанци, различити међународни скупови представљају симптоме те свуда присутне воље за зближењем и уједињењем. То је почело након крвавог раздора изазваног светским ратом. Свет још увек потресају националне страсти. Грех и болест национализма још увек изопачавају хришћанске вероисповести. Ужас због могућности новог рата још увек мучи европске народе. Али никад до сада није постојала таква чежња за јединством, и жеља за превазилажењем партикуларизма и одвојености. Ова светска тенденција се примећује и у животу хришћанских цркава. Екуменско питање је постало питање дана за хришћане. Хришћански Исток излази из стања вековне затворености а Хришћански Запад као да престаје себе да сматра носиоцем истине. Много се пише и говори о зближењу раздвојених делова Хришћанског света, о сједињавању Цркава. Почиње се јасно увиђати да је разједињеност и раздор унутар хришћанства велика саблазан пред лицем нехришћанског и антихришћанског света. Али, постоје ли повољни психолошки предуслови за зближење и уједињење? То је прво питање које морамо да поставимо. Питање о превазилажењу раздвојености, о васељенском јединству хришћанског света треба мало да брине оне православне, католике и протестанте, који су потпуно задовољни својом конфесијом, виде у њој пуноћу истине и сматрају је јединим истинским чуварем хришћанског откривења. Треба осетити бригу и незадовољство, спознати историјске грехе своје конфесије, осетити неиспуњеност и неопходност надопуне, да би се жар екуменског покрета распламсао у нама. Потребно је да осетимо долазак нове светске епохе, да спознамо нове задатке, који стоје пред Хришћанством, да бисмо могли да превазиђемо провинцијализам конфесије. Не постоји за све хришћане такозвани екуменски проблем, многи га сматрају лажним проблемом. Сама поставка проблема претпоставља постојање не само личног греха, него и греха Цркава, у њиховој, наравно, људској димензији. Екуменски проблем није само проблем хришћанског јединства, него и проблем хришћанске пуноће. Али пуноћи тежи само онај ко је свастан неиспуњености, ко има потребу за надопуном. Многим хришћанима се њихов провинцијски видокруг чини васељенским видокругом. Посебно је сложено и тешко питање католика. Католицима је званично забрањено да учествују у екуменском покрету, они не шаљу своје представнике на конгресе и скупове. Неки католици гаје симпатије према овом покрету, учествују у специјалним интерконфесионалним секцијама и скуповима. Али католичка црква има свој, вековима стварани однос према проблему васељенскости, и католичка црква се противи новим формама приближавања васељенскости. Васељенско јединство католичка црква признаје као своје основно својство, од почетка њој својствено, и од њега она добија и свој назив. Онима који чезну за јединством и васељенскошћу она говори: Дођите нама, и чежња ће ваша нестати, јер ми имамо то што ви тражите. Екуменски покрет за католичку цркву не представља ништа друго до покрет ка поновном уједињењу с католичком црквом. Католичко схватање сматра нормалним немир и незадовољство код шизматика који су се отцепили од васељенске цркве, али не дозвољава исто то код католика, који су у окриљу цркве, и познају пуноћу и јединство. Постоје, наравно, католици које мучи подељеност хришћанског света и који осећају немир, али не одређују они католичку политику која се тиче екуменског проблема. Треба, уосталом, рећи да, не само код католика, него и код сваког човека који у својој конфесији види апсолутну пуноћу истине, остаје само питање о личном обраћењу других у ту конфесију. Католици под уједињењем цркава подразумевају присаједињење католичкој цркви. Али исто тако под уједињењем цркава православни подразумевају присаједињење православној цркви. Многи истакнути протестанти, који виде у католичкој и православној цркви многобожачке и магијске елементе, чекају лично обраћење у цркву Речи Божије. Тако је школа Карла Барта најинтересантнија струја религиозне мисли савремене Европе, која је у потпуности неповољна за екуменски покрет и која је равнодушна према њему. То је условљено њеним протестантским одушевљењем, њеним повратком изворима реформације. Али велики део протестаната, посебно из англо-саксонског света, расположен је другачије. Екуменски покрет је настао у недрима протестантизма. Ако је за православне и католике сама ова комбинација речи уједињење цркава нетачна и двосмислена, јер они верују у у постојање једне видљиве цркве, за протестанте је могућа, јер је једна за њих невидљива црква, а видљивих цркава може бити много - онолико колико има хришћанских заједница. Православнима је учешће у овом покрету лакше него католицима, православни су много слободнији од католика, али им је теже него протестантима, јер и за православне постоји јединство видљиве Цркве с догматима и тајнама.

          Најважније од свега је схватити, да је црква богочовечански процес, узајамно дејство Божанства и човечанства. У историји цркве дејствује не само Бог него и човек. И човек уноси у живот цркве како своју позитивну стваратељску делатност, тако и негативну, извитоперену активност. овек је дао свој печат историји свих цркава и свих конфесија, и он је увек склон да свој сопствени печат сматра Божанским печатом. Иза предања и иза традиције, не само православне и католичке, него и протестантске, јер постоји и протестантска традиција, увек стоји људска активност. И та људска активност није само развијала то што је, као семе, било утемељено у Божанском откровењу, него је често самом собом замењивла Божанско откровење. Тако је, врло често, у историји цркве Јеванђеље било заклањано и гушено људским предањем. Сувише често су новом људском стваралаштву супротстављани не само Божанско откровење, него и окоштали резултати старог људског стваралаштва. Људско стваралаштво и активност прошлости су понекад инерција, која смета људском стваралаштву и активности садашњице. Ми то непрекидно можемо уочавати у историји хришћанства. Претензија да се очува предање отаца и дедова често постаје неверност оцима и дедовима, који су у своје време стварали ново. Живо предање не само да се чува, него се и даље ствара. Не може се ништа разумети у религиозном животу, ако се изгуби из вида да је откровење двострано и претпоставља не само Бога који се открива, већ и човека који прима откровење. овек, приликом усвајања откровења не може бити сличан камену или парчету дрвета - он је активан. Када човек слуша Реч Божју, - омиљени израз бартијанства, - он не може бити пасиван, он увек има креативну реакцију у самом слушању, увек постоји активно осмишљавање онога који слуша. Усвајање откровења јесте већ и одговор на њега. Због тога су елеменат божанског и елеменат људског у животу цркве, у хришћанској историји тако испреплетани, да их је јако тешко разликовати и раздвајати. Апсолутних гаранција чистоће божанског елемента, који није закомпликован и изопачен људским елементом, скоро да не може бити. Таква гаранција би била негирање људске слободе. Католици траже ове гаранције у непогрешивом ауторитету папе, протестанти - у ауторитету Светог Писма, православни - у саборности и у црквеном предању. Али у тим тражењима гаранције не излазе из затвореног круга, јер ауторитет папе постоји само до оних граница до којих вера католика, вера људска дарује папу овим ауторитетом, јер само Свето Писмо, реч Божија, пролази кроз људску стихију, изражену људским језиком и предату нама црквеним предањем, јер саборност цркве претпоставља људску слободу и изван те слободе не постоји ни само предање. Учење Хомјакова о саборности има предности, пошто је у њему свесно постављена у центар идеја слободе, а не идеја ауторитета. А Достојевски је чак назвао идеју ауторитета антихристовим саблазном.

          Питање је сложено због тога што не долази од људског елемента у црквени живот само оно што је  извитоперено, покварено и греховно, него и оно што је стваралачко, оно што обогаћује и развија. Људска активност прошлости, људско предање често ометају решавање задатака, које је поставила наша епоха, али ови задаци се могу решити само уз помоћ нове људске активности, само зачињањем новог предања. Људски елеменат са својим активним реакцијама индивидуализира хришћанско откровење, одражава се на свој начин у националним типовима мишљења и у националним типовима културе, сједињује и сраста с национално - политичким формама. Васељенска истина Хришћанства се на различите начине усваја и даје разне типове на Истоку и Западу, у латинском, германском или англосаксонском свету. Ми не знамо за тип Хришћанства који није људски индивидуализиран. Та индивидуализација је сама по себи позитивно обогаћење и благо. У дому Оца станови су многи. Људски грех није индивидуализација него раздвојеност и непријатељство. Када не би било раздвојености цркава, ипак би постојала огромна разлика између Источног и Западног типа Хришћанства. Та разлика је била огромна између источне и западне патристике, када је црква још увек била јединствена. Ако Индија и Кина постану хришћанске земље, онда ће оне створити нови тип Хришћанства, који ће се разликовати од источног православља, и од западног католицизма и протестантизма. Нећете убедити Индусе и Кинезе који постану хришћани да је античка грчко - римска култура с Платоном, Аристотелом и стоицима неопходан саставни део хришћанског откровења. Они су имали своју древну мудрост, имали су своје велике философе, и они ће им остати ближи него Платон и Аристотел. То треба да се односи на људски, а не на божански елеменат. Наше Хришћанство је до сада било скоро искључиво Хришћанство народа средоземне, грчко - римске културе. Таква је била основа на којој су људи усвајали Хришћанство. Истина, та основа се сформирала током јелинистичке епохе, која је била универзалистичка, али је ипак то била  грчко - римска култура, која је била под великим источним утицајем. На Истоку је више имала утицај грчка култура, на Западу - латинска. На једне су више утицаја имали Платон и неоплатонизам, а на друге - Аристотел и стоици. Али, ако ми верујемо у апсолутност Хришћанства, онда га не можемо сматрати средоземном, грчко - римском религијом. Морамо да разликујемо хришћанско откровење од типова цивилизација и типова мишљења, на које се оно одразило. И баш ову разлику не праве у потпуности све конфесије. Ако су већ Аристотела прихватили као неодвојиви део хришћанског откровења, ако томисти признају исповедање Аристотелове философије као неопходан услов за правилно поимање откровења, то значи, да је људско - партикуларно било прихваћено за божанско - универзално. Људски елеменат и  човечанска стихија претварају апсолутно хришћанско откровење у конфесије, у којима је саборност увек ограничена. Неоспорно је да народи, цивилизације и конфесије имају своје посебне дарове и мисије. Али поимање тих дарова и мисија не треба да паралише васељенску свест. Типови нација и типови цивилизација, карактер мишљења и разноликост дефиниција разједињују више него сама религиозна реалност и истина откровења,  више него духовни живот.

          Када се постави проблем хришћанске саборности, онда ништа није теже него дефинисати шта у конфесији припада људском и психолошком елементу, типу мишљења и култури, националности и политици. Потом је велика тешкоћа разграничити у том индивидуализированом људском елементу оно што је позитивна разноврсност, стваралаштво и богатство, од онога што је у њему извор самозадовољства, ограничености, разједињења и непријатељства према другима. Конфесија, свака конфесија, јесте историјска индивидуализација јединог хришћанског откровења, једине хришћанске истине. Због тога ни једна конфесија не може бити пуноћа васељенске истине, она не може бити сама истина. Конфесија је историјска категорија и она се одређује историјском страном богочовечанског религиозног процеса. Конфесија је људско исповедање Бога, а не пуна истина, откривена Богом. И човек сам ставља границе на своје исповедање вере у Бога. Верујући човек има непремостиву склоност ка томе да види теофанију у ономе што је он сам уложио у историјски религиозни процес. Његова сопствена активност му се чини као објективна, извана откривена истина. Национално - историјске вероисповесне особине се чине објективним датостима откровења. Црквени национализам, па да је и тако широк као латинство, још увек јесте непревазиђено многобоштво унутар хришћанства. Хришћанин не може да не верује да постоји васељенска црква Христова и да у њој постоји јединство, пуноћа и богатство. Али она је само делимично, непотпуно актуализована у историји, много тога у њој остаје у потенцијалном стању. Конфесија, у свом срастању с националним и политичким формама, са својом ограниченишћу извесним типом мишљења и извесним типом културе, не може да претендује на то да буде савршена актуализација васељенске цркве, савршени израз јединства и пуноће. Ни једна конфесија у свом људском елементу не може да претендује да буде носилац пуноће православности, католичности и јеванђеличности. Конфесија је увек ограничена и често окоштала те постаје сметња кретању духа. Никаква помесна православна црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће православности. Постоји православна црква, као истинита васељенска црква, али нису руска или грчка црква оне у којима је православље сакривено. Римокатоличка црква не може да претендује на то да буде носилац и представник пуноће католичности. Ни многобројне протестантске цркве не могу да претендују на то да буду носиоци и представници пуноће јеванђеличности. Људи врло често прихватају своју гордост и самозадовољство као верност истини. Али нису они верни истини толико, колико су верни себи и својој ограничености. Истина се налази негде моного дубље и много више. Званична католичка црква има претензију да буде носилац пуноће и васељенскости. И у име те своје васељенске свести она је ексклузивна, и одваја се од општења са осталим хришћанским светом. У ствари она је партикуларистичка, римска црква, која на себи носи печат извесног типа људског мишљења, људске цивилизације, печат људске, латинске расе. Та црква је огромна, са великим стилом, са великом културном прошлошћу, она обухвата све делове света, али она је само део, који себе сматра за целину. У њој партикуларизам себе у највећој мери сматра универзализмом.  Управо католичка свест, у свом класичном систему томизма, сматра своју цркву потпуно актуализованом у историји, тј. савршеном, и не допушта ништа што је потенцијално, што тек треба да се актуализује. То се у потпуности слаже са томистичком интерпретацијом аристотеловског учења о потенцији и акту. Православно схватање пре може да допусти потенцијалност у цркви, која тек захтева актуализацију. То је одређено схватањем цркве као живог духовног организма или богочовечанског процеса. То и јесте саборност - појам, туђ западном хришћанском схватању.

          Али, не води ли нас признање ограничености сваке конфесије и немогућност да се у њој пронађе васељенскост ка  интерконфесионализму? Многи и схватају екуменски покрет као покрет ка интерконфесионализму. Ја сам пак склон мишљењу да је интерконфесионализам заблуда и опасност за екуменски покрет. Протестантске организације неретко истичу принцип интерконфесионализма и мисле да у њему уједине све конфесије и цркве. Али интерконфесионализам може мање од било чека другог да буде признат као васељенски. Интерконфесионализам није обогаћење него осиромашење, то није конкретна пуноћа него апстракција. Интерконфесионализам није богатији и пунији од конфесије, он је сиромашнији и штетнији од ње. То је равнање по минимуму. Интерконфесионално хришћанство је апстрактно хришћанство, у њему нема конкретне пуноће живота. Присталице интерконфесионализма предлажу хришћанима да се уједињују на апстрактном минимуму хришћанства, на пример, на вери у божанство Исуса Христа, одбацујући све што је разједињујуће. Али идући тим путем немогуће је било шта постићи у религиозном животу. Религиозни живот уопште не личи на политички живот, у њему су немогуће партије, засноване на томе да ћу ја теби уступити нешто, а ти ћеш мени уступити нешто друго. Вера може бити само интегрална, целовита, у њој је немогуће било шта уступити. Само је тада она животна, само тада она може да инспирише активност. Ако ја, као православац, имам култ Мајке Божје, онда ја не могу да се правим да сам то заборавио да бих постигао сагласност са хришћанима којима је тај култ туђ. Васељенскост је пуноћа, и она се не достиже апстраховањем, сабирањем и одузимањем. Воља за васељенскошћу јесте воља за већом пуноћом и богатством, и само у тој пуноћи и богатству могуће је замишљати поновно уједињење хришћана. Екуменски покрет се може сматрати интерконфесионалним само у том смислу да се у њему сусрећу и заједно раде представници разних хришћанских конфесија, и да он представља сарадњу тих конфесија. Али то нипошто не значи да сама конфесија унутар себе постаје интерконфесионална, да је интерконфесионалан верујући православац, протестант или католик. Такав интерконфесионализам означавао би равнодушност. Зато не треба да говоримо о интерконфесионализму него о надконфесионализму, о покрету ка надконфесионалној пуноћи. Васељенскост је достижна кроз кретање ка врху и у дубину, кроз испољавање пуноће унутар сваког религиозног типа. Хришћански свет је јединствен на висини и у дубини - на површини је он, пак, безнадежно разједињен. Али покрет ка интерконфесионализму се креће по површини. Кретање, пак, ка надконфесионализму јесте кретање у дубину и у висину. Ми желимо да надокнадимо свој недостатак. Интерконфесионално хришћанство је недовољно, одвише апстрактно, минорно и зато ми не смемо да се крећемо ка њему. Само остајући у својој конфесији, али тако што ћу се све више удубљивати и узвишавати, прелазећи с оне површине на којој се сударају историјске конфесије, на вишу духовну раван, ја могу да се надам да ћу достићи надконфесионалну пуноћу. Православац у дубини, у истинској реалности може да се сусретне са католиком или протестантом. Дубина хришћанске мистике сусреће се са дубином мистике нехришћанских религија. На површини нас деле доктрине и форме мишљења, расне психологије и форме црквене организације. У дубини ми долазимо у додир са самим Христом, а онда и једни с другима. И то уопште није бескрвни интерконфесионализам. То јесте кретање ка пуноћи.

          Немогуће је одрећи се од истине у коју верујеш, и ништа се не сме у њој попуштати. Конкретна интегрална истина је недељива. Али не смемо себе већ сматрати носиоцима те истине. Нико не може да претендује на то, да је он или његова верска заједница у потпуности актуализовала пуноћу васељенске истине. Она не само да је у животу није у потпуности актуализовала, него није ни у мисли. Не само појединац, него и свака верска заједница има потребу за надопуном, и увек бива  крива због самозадовољства, непријатељства према другима и због прихватања дела за целину. Религиозни хришћански живот је по својим задацима бесконачан и не може се сместити ни у какве коначне форме. Међутим, све историјске конфесије теже учвршћивању коначних форми, у које желе да сместе пуноћу истине. Хришћанство није само откровење истине, него и откровење љубави. И онај ко је фанатично предан својој конфесионалној истини неретко се огрешује о љубав. Он није веран Христу, који није само истина, него је такође и љубав, као пут и живот. Само уједињење истине и љубави може да открије пут хришћанског јединства. Преданост истини какву су имали законици сама по себи може да одведе осећању мржње и разједињењу. Искључива, пак, надахнутост љубављу, коју прати равнодушност према истини, чини расплинутим и неодредеђеним сам циљ хришћанског јединства. Морамо правити разлику између православља као васељенске цркве, у којој треба да буде пуноћа истине, и православља као конфесије, у којој се неизбежно налази печат људске ограничености. Ја могу да видим у православљу највећу истину и могу због тога хтети да останем у њему до краја. Али то не би требало да ми смета да видим историјске грехе и кривицу православља, и грчко - византијског и руског. И таквих грехова није мало: лажни однос цркве према држави, који је доводио заробљавању цркве од стране државе, црквени национализам, обредни формализам у који је често западао православни свет, недостатак активности, активне христијанизације живота, гушење еванђеоског елемента сакраментално - литургијским елементом, затвореност у себе и непријатељство према западном хришћанском свету. Сама реч православље значи исповедање истине. Али националне православне цркве Истока нису  носиоци целокупне ове истине. Православни, конкретно ми, руски православци, морамо да признамо да је православље чувало древну истину, али да ју је јако мало и веома лоше остваривало, веома мало је учинило за спровођење те истине у живот, и не само у живот, него чак и у мисао. Западно хришћанство је много више себе реализовало и актуализовало. Може бити да му се због тога чешће јављала саблазан да изда саму истину. Али истина нам није откривена само због тога да бисмо је ревносно чували, - она нам је откривена за стваралаштво живота. Истина није мртви капитал, она мора да доноси добит. Истина која себе не реализује у динамици живота постаје мртва, престаје да буде пут и живот. Неоспорно је да је истина православља била извор живота руског народа. Она нам је подарила ликове великих светитеља. Она је формирала душе. Али реализација није била пропорционална димензијама дате истине. Хришћански Запад је, можда, сувише себе актуализовао, до сатирања, хришћански Исток - недовољно. Ја сам убеђен да је у православљу већа догматска истина него у католицизму и протестантизму, да су у њему дате бесконачне могућности, баш због његове недовољне актуализованости, да је у њему разливен дух слободе. Али то не смета да се увиде грехови православног света и његова ограниченост. И на Западу не постоје само конфесије, како су често мислили православни. На Западу постоји истинско хришћанско духовно искуство, врло богато и разнолико, и ми морамо много тога да научимо од западних хришћана. Али и западни хришћански свет мора да призна значај и богатство духовног искуства источних хришћана. Оно такође има потребу за допуном јер не поседује све. Само такав узајамни однос може бити повољан за хришћанско зближење и јединство.

          Ми не можемо да претендујемо на то да у XX веку створимо васељенску цркву својим људским снагама. Ако васељенска црква никад није постојала, ако она не води своје порекло од Исуса Христа, онда је никад неће ни бити. Конгреси, конференције, интерконфесионална удружења могу бити симбол настајања новог, васељенског духа међу хришћанима, али не могу да претендују на стварање Цркве, која ће на крају, први пут, бити истински васељенска. Екуменски покрет, који заслужује најватренију подршку, има одређене опасности, које је потребно увидети. У прошлости су покушаји унија међу католицизмом и православљем у потпуности носили спољни карактер, црквено-државни, и реализовали су се без унутрашњег духовног јединства. Ове уније су обично доводиле до супротних резултата и изазивале су још веће непријатељство. Нигде нема таквог непријатељства међу православнима и католицима, колико у земљама у којима постоји унијатство. Врло је карактеристично да максимално одбацују православне они католици који су специјалисти за источно питање и за православље, професионалци такозваног уједињења цркава. Сам израз уједињење цркава боље би било сасвим одбацити, као неискрен и нетачан. Раздвајања цркава није ни било - десило се разједињење хришћана. И не ради се о уједињењу цркава, него о уједињењу хришћана Истока и Запада, и уједињењу хришћана на Западу. Од тога увек треба почињати - од уједињења хришћанских душа. Најтеже се то постиже преговорима и споразумима црквених власти. Процес зближавања и уједињења мора да почне одоздо, из дубине. Опасност од формалних унија почиње онда, када католици настоје да задобију православни Исток. На тој основи је инсистирао још В. Соловјов, који је био велики по своме жалу за јединством, али његов поглед на свет је застарео. Сада се екуменски покрет, у коме главну улогу играју протестанти, налази под другим знаком и с тим у вези постоји опасност друге врсте. Хришћанска васељенскост понекад се схвата превише површно, даје се предност социјалном и моралном. У наше време је преовладало схватање хришћанства као социјалне и моралне религије. Такво схватање се неретко среће у англосаксонском свету. Нимало не желим да поричем огроман значај социјалног питања за уједињење хришћанског света. Напротив, мислим да је социјално питање сада централно питање за хришћанску свест. Од промене односа хришћанства свих вероисповести према социјалном животу, од радикалне осуде социјалне неправде од стране хришћана и захтевања остварења истине Христове и у социјалном животу зависи судбина хришћанства у свету. Баш на овом темељу долази до уједињења антихришћанских снага. Хришћани не смеју да уступају непријатељима хришћанства прерогативе борбе за социјалну правду, за побољшање положаја радних класа. Али хришћанство није социјална религија, и основ хришћанства није ни социјални ни морални, него мистични и духовни. Заборављање мистичке стране хришћанства и његове окренутости према вечности не може да доведе до истинског јединства и саборности. Литургијски покрет нашег времена подсећа нас на мистичке основе хришћанства. И у извесном делу протестантског света, који је литургијски највише оштећен и осиромашен, буди се жеђ за литургијом. Јединство хришћанског света неће се достићи, на чисто социјалној основи, него на основи духовног удубљивања унутар својих конфесија, на основи препорода духовног живота. Током последњих векова хришћанска духовност је ослабила, а хришћанство, својим екстериоризовањем, потпало под утицај рационализма и доста често је служило боржоаским интересима. Немогуће је надати се да ће се, док је хришћанство у опадању и оспољености постићи јединство и васељенскост. Задаци екуменског покрета се могу испунити само уз хришћански препород. Али над нашим светом, који је преживео кризе и катастрофе, струји дашак нове хришћанске духовности. И са тиме су повезане наше наде. Не може се више бити површним, обичним хришћанином, полухришћанином, полупаганином. Захтеви које пред хришћане поставља наше време, страшно су се повећали. И долази до квалитативног одабира. Мачем се одваја истинско од неистинског, реално од илузорног, божанско од онога што је направио човек и прогласио за божанско. Само хришћанство се за неколико столећа секуларизовало, и мора доћи до његовог очишћења. Неопходно је унутар хришћанства решити проблеме који муче свет; хришћанство не може бити равнодушно према ономе што се дешава у свету. Али ће хришћанство тек онда када не буде зависило од света, и када га не буде свет детерминисао, моћи да постане снага у свету и за свет.

          У свету је у току невиђено концентрисање, уједињавање и организовање антихришћанских снага. Ове снаге су необично активне. И хришћанство, које је подељено на међусобно непријатељске конфесије, немоћно је пред лицем антихришћанске опасности, пред нарастајућом дехристијанизацијом света. Контраст између уједињености, организованости и активности антихришћанских сила, и подељености, дезорганизованости и пасивности хришћанских снага не може да не мучи хришћанску савест. Не сме се дозволити да не буде схваћена потреба за јединством хришћана пред лицем јаког непријатеља. Хришћани су у многоме сами криви - хришћани, а не хришћанство. Хришћани су сами морали да у име Христа делају оно позитивно социјално и културни дело, којега су се често подухватали непријатељи хришћанства. Они то нису радили или су радили са страшним закашњењем, или су, што је још горе, осуђивали оне који су то радили. Зашто су хришћанске снаге мање активне од антихришћанских потпуно је разумљиво, то следи из саме хришћанске веронауке и погледа на свет. Хришћанство признаје слободу људског духа и снагу греха. Оно не може да верује у могућност решења свих питања живота на основу спољне и принудне организације, у коју верује комунизам. Управо хришћанска слобода отежава реализацију хришћанства у животу. То је основни парадокс хришћанства. Лакше је бити материјалиста него хришћанин. Од хришћанина се захтева несравњено више, али обично он испуњава мање. Али бивају раздобља када се хришћанске душе буде. Када је активност неизбежна, учмалост и душевна инерција се побеђују. Ми улазимо у такво раздобље. Одговорност је бескрајно нарасла. Ми више не живимо у удобном и спокојном хришћанском свету. Позвани смо да чинимо стваралачке напоре. Екуменски покрет је симптом буђења хришћанског света, за сада још увек веома слаб. Али унутар свих конфесија и свих историјских цркава буди се та узнемиреност и узбуђење. Све чешће и чешће долази до излажења изван оквира затворене конфесије. Прелази из једне конфесије у другу носе чисто лични карактер, и они не решавају екуменски проблем, обично га чак и не постављају. Али код људи који остају верни својој конфесији, јавља се жеђ за васељенским јединством и пуноћом. Дубље и духовније схватање хришћанства мора да ослаби конфесионални фанатизам и самозадовољство, оно прелази у другачији план од онога у коме се одиграла борба подељених и непријатељских делова хришћанског света. Потребно је одлучно супротставити мистику политици у цркви, употребљавајући ове речи у оном смислу у коме их употребљава арл Пеги. Сва тегобност хришћанске историје била је детерминисана срастањем цркве са политиком. У раздору и непријатељству огромно место заузимала је управо политика, која се може открити иза свих историјских верских прогона. И сада још увек политички моменат игра пресудну улогу у верској нетрпељивости, он улази и у догматске спорове. Препород хришћанске духовности мора да ослаби улогу политичког елемента у цркви. И то би требало да отвори могућност новог и продуховљеног социјалног стваралаштва у хришћанству. Ми улазимо у потпуно нову епоху и на потпуно нови начин треба поставити проблеме саборности и јединства. У старим поставкама овог проблема још се осећао партикуларизам и провинцијализам историјског живота цркве. Ми живимо у револуционарном раздобљу, и све историјске границе, које су се чиниле вечним, нестају. Васељенско хришћанство може бити актуализовано само уз дубоко есхатолошко осећање живота.

          Хришћани мисле да их раздваја божанска истина. У ствари, њих дели управо оно људско, људска душевна структура, разлике у искуству и осећају живота у интелектуалном типу. Објективизирајући своја сопствена стања, људи мисле да се боре за апсолутну истину. Али, када се ми вратимо истинским религиозним примарним реалностима, када откријемо у себи истинско духовно искуство, ми постајемо блиски једни другима и сједињујемо се у Христу. Православни имају другачије учење о искупљењу од протестаната, и можемо се бесконачно дуго расправљати о томе чије учење је исправније. Али само искупљење је исто, сама религиозна реалност је јединствена. Православни имају другачије учење о поштовању Мајке Божије од католика: они не прихватају догмат о безгрешном зачећу. Расправе о догмату о безгрешном зачећу изазивају поделу и непријатељство. Али сам култ Мајке Божије, само религиозно искуство је исто и код православних и код католика. Хришћанско зближење не треба да се постави ни на схоластичко-доктринарни темељ, ни на канонско - правни темељ. Управо на тој основи  се догодила подела и раздор. Зближење треба, пре свега, поставити на унутрашњи, духовно-религиозни темељ. Спољашње ће се остварити кроз унутрашње, црквено јединство - кроз духовно уједињење хришћана, кроз хришћанско пријатељство. Оно што сједињује је пре свега вера у Христа и живот у Христу, тражење Царства Божијег, односно сама суштина хришћанства. Иштите најприје Царство Божије, а све остало ће вам се дати. Али у грешном хришћанском свету је оно што се додаје засенило само Царство Божије, и управо оно комада хришћански свет. Идеја Царства Божијег је у хришћанству дубља него идеја цркве која представља историјски пут до Царства Божијег. Идеја Царства Божијег је есхатолошка и профетског карактера. На њој и треба да се изгради уједињење. То није минимум, већ максимум, није апстракција него конкретност. Перспектива достизања апсолутне пуноће и апсолутног јединства је есхатолошка перспектива, односно пуноћа времена. Али, остварење времена се остварује још у самом времену.

          Екуменски покрет означава промену унутар хришћанског света, појаву нове хришћанске свести. Православље може бити погодан темељ за екуменски покрет, и укључивање православних у тај покрет може да има огроман значај. Православни свет није учествовао у страшној историјској борби између протестаната и католика. Искуство интерконфесионалних скупова у Паризу је показало да се православни и католици лакше налазе на православној основи. Постоје два схватња саборности - хоризонтално и вертикално. Хоризонтално схватање васељенске уједињености подразумева заузимање што већег простора на земљи, универзалну организацију целокупне земаљске површине. Овом схватању је наклоњен католицизам. Вертикално схватање подразумева димензију дубине, васељенскост може бити својство сваке посебне епархије. То је православно схватање. Оно је погодније за екуменски покрет. Католици ће моћи да учествују у њему само у случају да се одрекну од империјализма у схватању васељенског јединства хришћанства, само ако победе у себи империјалистичку вољу као саблазан, и ако не буду видели око себе објекте деловања, него субјекте. То може бити најважније питање у покрету ка јединству. Протестанти имају другу саблазан - саблазан сувише велике лакоће у достизавању јединства и васељенскости. Православни, пак, саблазан јесте саблазан изолованог и самозадовољног живота, равнодушног према томе шта се дешава са светом. Свако има своја искушења. Терен за уједињење може се припремити људском активношћу и усмеравањем људске воље. И ми треба да чинимо све у том правцу. Али уједињење се неће десити због људских напора - оно ће се коначно догодити дејством  Светог Духа, када дође време за то. И у сваком случају кретање ка том централном догађају у судбини хришћанског света означава улазак у нову епоху, када ће дејство Светог Духа бити јаче него што је било до сада.

  

Из зборника Поновно хришћанско уједињење

(YМЦА-Пресс, Париз, 1933, стр. 63 - 81).