bogumili, muslimani, bosna

herzegovina

_______________________________

ДЕКЛАРАЦИЈА DOMINUS JEZUS

КОЈУ ЈЕ ОБЈАВИЛА КОНГРЕГАЦИЈА ЗА ДОКТРИНУ ВЕРЕ, У ВАТИКАНУ 5. СЕПТЕМБРА 2000. ГОДИНЕ, РЕЗИМЕ ЈЕ ОБЈАВЉЕН НА ВИШЕ ЈЕЗИКА

ekumenizam, екуменизам календар

 

 

.

У живој савременој расправи о односу између хришћанства и других религија, неки католички богослови држали су да све религије могу бити једнако валидни путеви спасења. Изношене су релативистичке теорије које су, или порицане, или сматране превазиђеним извесне фундаменталне истине католичке вере, као што су апсолутни и потпуни карактер откривења Исуса; богонадахнутост књига Свештеног Писма; неодвојиво лично јединство између Вечне Речи и Исуса из Назарета; јединственост и спасоносна универзалност тајне оваплоћења, страдања, смрти и васкрсења Господа нашега Исуса Христа; универзално спасоносно посредство Цркве; неодвојивост  док се признаје различитост  Царства небеског, Царства Христовог и Цркве; и постојање Једне Цркве Христове у Католичкој цркви.

Такве теорије почивају на философским и теолошким поставкама које су постале сасвим уобичајене. Декларација наводи неке од њих: на пример, убеђење у тоталну ексклузивност и несхватљивост божанске истине, чак ни хришћанским откривењем; релативистички ставови према самој истини, коју би држали да оно што је истина за неке, не би могла бити истина за друге; радикално противстављање логичког начина мишљења на Западу символичком начину мишљења на Истоку; субјективизам који сматра разум за једини извор сазнања; метафизичка испражњеност тајне оваплоћења; еклектизам оних који, у богословском истраживању, некритички преузимају идеје из дијапазона философских и верских контекста без обзира на доследност, систематску повезаност или компатибилност са хришћанском истином; и најзад, тенденција да се чита и тумачи Свештено Писмо изван Предања и Магистеријума Цркве. коју води наследник Петров и бискупи у општењу са њиме" (Други Ватиканум, Догматска конституција Лумен гентиум, 8).

У вези многих елемената освећења и истине" (исто), који постаје изван видљиве структуре Цркве, што ће рећи, у оним Црквама и црквеним заједницама, које још нису у општењу са Католичком црквом, мора се истаћи да оне изводе своју делотворност од пуноће и истине поверене Римокатоличкој цркви" (Други Ватиканум, Декрет Унитатис рединтеграцио, 3).

Оне Цркве које не прихватају католичко учење о првенству епископа Рима остају уједињене са Католичком црквом путем најблискијих спона, као што су Апостолско прејемство и ваљана Евхаристија. Зато, Црква Христова је присутна и дејствује и у овим Црквама, премда њима недостаје пуно општење са Католичком црквом. С друге стране, црквене заједнице које нису очувале ваљани Епископат и аутентичну и интегралну суштину евхаристијског тајинства, нису Цркве у правом смислу; међутим, они који су крштени у овим заједницама јесу у извесном општењу, мада несавршеном, са Католичком црквом. Зато, ове одвојене Цркве и заједнице као такве, премда верујемо да пате од недостатака, ни на који начин нису лишене значаја и важности у тајни спасења" (Други Ватиканум, Декрет Унитатис рединтеграцио, 3).

 

5. ЦРКВА: ЦАРСТВО БОЖЈЕ И ЦАРСТВО ХРИСТОВО

 

Црква је послана у свет да проповеда и установљује међу свим народима Царство Христа и Бога, и она је, на земљи, семе и почетак тога царства" (Лумен гентум, 5). Сједне стране, она је знак и оруђе Царства"; она је позвана да јавља и установљује Царство. С друге стране, Црква је народ сабран јединством Оца, Сина, и Светога Духа" (исто, 4); зато је она Царство Христово већ присутно у тајинству" (Исто, 3) и чини отуд оно семе и почетак. Допуштена су разна богославска објашњења ових питања. Међутим апсолутна веза између Христа, Царства и Цркве не може се порицати или испразнити на неки начин. У ствари, Царство Божје, које знамо из откровења не може се одвојити нити од Христа, нити од Цркве" (Јован Павле Други, Енциклика Редемиторис мисио, 18). Међутим, Царство Божје није идентично са Црквом у њеној видљивој и друштвеној стварности. Заиста, дејство Бога и Духа изван видљивих граница Цркве" не сме се искључити (исто). Док разматрамо однос између Царства Божјег, Царства Христовог и Цркве, неопходно је избегавати једнострано наглашавање, као што је случај са онима који, говорећи о Царству Божјем, ћуте о Христу, или сувише наглашавају тајинство стварања, али ћуте о тајинству искупљења, јер  веле  Христос се не може разумети од оних којима недостаје хришћанска вера, док различити људи, културе и религије јесу у стању да пронађу заједнички терен у једној божанској стварности, ма којим је именом звали. Дакле, Царство, како га схватају, завршава се остављањем врло малог простора Цркви или потцењивањем Цркве. Ови приступи поричу једничност односа, који Христос и Црква имају са Царством Божјим.

 

6. ЦРКВА И ДРУГЕ РЕЛИГИЈЕ У ПОГЛЕДУ НА СПАСЕЊЕ

 

Из напред наведеног, следе неке поставке, које су неопходне за богословско размишљање, док се оно бави односом Цркве и других религија према спасењу. Пре свега, мора се чврсто веровати да је Црква, сада, поклоник на земљи, неопходна за спасење; Један Христос је посредник и пут спасења; Он је нама приступан у Своме Телу, које је Црква" (Лумен гентум, 14). Ово учење не сме се супротставити универзалној спаситељној вољи Божјој; штавише, неопходно је ове две истине држати заједно, наиме, стварно дату могућност спасења у Христу за све човечанство и неопходност Цркве за ово спасење" (Редемиторис мисио, 9). За оне који нису формално чланови Цркве, спасење у Христу се постиже благодаћу која,  док има тајанствени однос са Црквом,  не чини их формално делом Цркве, него их просветљује на начин који је саобразан са њиховим духовним и материјалним стањем. Ова благодат долази од Христа; она је плод Његове жртве и саопштава се Светим Духом" (исто, 10).

По питању начина на који спаситељна благодат долази појединим хришћанима, Други ватикански концил се ограничио на исказ да Бог дарује њу на начине познате Њему" (Други Ватиканум, Декрет Ад гентес, 7). Богословље се бави тиме како да ово питање што дубље схвати. Истовремено, међутим, јасно је да би било супротно католичкој вери да се Црква сматра као један начин спасења поред начина спасења у другим религијама.

Сигурно, разнородне верске традиције садрже и нуде религијске елементе који су део онога што Дух производи у људским срцима, и у историји народа, у културама, и религијама" (Редемиторис мисио, 29). Међутим, њима се не може приписати божанско порекло, или екс опере операто спаситељно дејство, које је својствено хришћанским светим тајнама. Такође, не може се предвидети да други ритови, уколико су у вези са сујеверјем или другим заблудама (уп. 1 Кор 10, 20-21), пре чине сметњу спасењу.

Доласком Спаситеља Исуса Христа, Бог је хтео да Црква буде основана Њиме као оруђе спасења за све човечанство. Ова истина вере не умањује искрено поштовање које Црква има према религијама света, али истовремено искључује, на радикалан начин, менталитет индиферентности који карактерише религијски релативизам што води веровању да је нека религија исто тако добра као она друга" (Редемиторис мисио, 36). Онако како захтева њена љубав према свим људима, Црква проповеда, и на то је обавезна да проповеда без застоја, Христа, Који је Пут, Истина и Живот" (Јн. 14,6). У Њему, у коме је Бог помирио себи све ствари (уп. 2 Кор. 5, 1819), људи налазе пуноћу својег верског живота (Ностра етате, 2).

 ЗАКЉУЧАК

 Овај докуменат има намеру да поново изнесе и појасни извесне верске истине у светлу проблематичних и често погрешних схватања.

Приликом разматрања овог питања о истинитој религији, Оци Другог ватиканског сабора су учили: Верујемо да се ова једна истинита религија остварује у Католичкој и Апостолској цркви, којој је Господ Исус поверио задатак њеног ширења међу људима. Тако, Он је рекао апостолима: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учећи их да држе све што сам заповедио" (Мт. 28, 1920). Нарочито у оним стварима које се тичу Бога и његове Цркве, од свих људи се захтева да траже истину, и када је сазнају, да је пригрле и чврсто је држе" (Други Ватиканум, Декларација Дигнититис хумане, 1).

13. септембар 2000. године

Превео Радомир Ракић