bogumili, muslimani, bosna

herzegovina

_______________________________

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ СВЕШТЕНЕ ОПШТИНЕ

СВЕТЕ ГОРЕ АТОНА

О ДИЈАЛОГУ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И

 ПРОТИВХАЛКИДОЊАНА

ekumenizam, екуменизам календар

 

 

.

Треће заједничко саопштење мешовите Комисије за дијалог између Православних Цркава и Источних Православних" (противхалкидоњана) Цркава, која се беше састала у Шамбезију Швајцарска од 1.6. новембра 1993. г. изазвало је у нама немир и страх.1 Мешовита Комисија предлаже скидање анатема од Првопрестолника свих Цркава обадве (ове) стране кроз потписивање посебног црквеног текста, у коме би се објавило од сваке стране да она друга (страна) јесте по свему православна", и да скидање апатема треба да уследи јер а) успоставља се (одмах) непосредно пуна заједница обеју страна, б) ни једна међусобна осуда у прошлости, саборна или лична, није више на снази..."

Ово горе, ако га правилно поимамо, значи да прсдстоји сједињење, које је делимично и остварила Антиохијска Пагријаршија. Требало би, свакако, да се радујемо предстојећем сједињењу, када би то сједињење било како треба, прихватљиво од православне стране, тојест  у истини. Будући пак, као што ћемо, ниже објаснити, да ове претпоставке се не испуњавају, по нама и по другим богословима, бојимо се да ће ова журба ка сједињењу имати као последицу, најпре једно патворено и лажно сједињење, а друго унутрашњу шизму у сада светој Православној Цркви. У продужетку навешћемо нашу обазривост.

1. Запажа се у сва три званична саопштења одступање Православних од православне еклисиологије, по којој Једна, Света, Католичанска (=Саборна) и Апостолска Црква јесте само наша Православна Црква. Признају се и противхалкидоњани као Православни Источњаци", и обе Цркве као две равночасне породицеједне и исте Цркве. Ради се, дакле, о облику теорије грана.

Као карактеристично запажа проф. Г. Мазаридис: Православна Црква има свест да представља непрекинути продужетак једне недељиве Цркве. И темељи ову своју свест на вековном (непрекиданом) јединству своме са апостолском Црквом. Јединство Цркве, као најсуштинскије својство њене природе, не може да буде предмет преговора (или: договора). Не постоје многе Цркве, зато што не постоје многи Христоси или многа тела Христова. Овај став нитије заостао нити је конзервативан, него разумљив сам по себи и предањски. Тоје став којегје имала Црква од почетка и којије истицао увек заједничко црквено предање. Отуда и начин којим се подупире васпостављање пуног заједништва противхалкидоњана са Православном Црквом производи озбиљна узнемирења за кризу идентичности у самом Православљу. Није могуће да у светлу новог догматског сагласија, Сабори који су осуђени од Васељенских Сабора буду сматрани за православне у своме учењу, јер се учење не исцрпљује само у формулисању догме, него изражава јединство и идентичност Цркве. Нити могу лица која су анатемисана у Синодикону Православља да се сматрају Оцима једне друге Православне Цркве, која на крају бива прихваћена као истоветна са оном која је саставила Синодикон. Увек, а посебно у кризним временима као што су данас, приврженост вековној (непрекиданој) свести и идентичности Православљајесте императивно.

(Г. Мазаридис, Православље и европско уједињење, Солун 1994. стр. 157-158).

2. Одступамо ми Православни од историјског нашег трајања и идентичности са Црквом Васељенских Сабора (IV, V и VI), прихватајући да су противхалкидоњани увек били православни и Оци њихови (Диоскор и Севир) такође. Посредно дакле прихватамо да су ови Васељенски Сабори били у заблуди и ми их исправљамо. Покушај компромиса (снисхсфења) ствари не иде. Или су Сабори правилно управљали Истином" и Диоскор и Севир, као и њихови следбеници (до данас) јесу јеретици; или, ако ови нису јеретици, Сабори су били у заблуди. Подсећамо у вези тога да је у Записницима 1Уог Васељенског Сабора, записан начин гласања Отаца, који су позвани да одлуче на чију страну се сврставају, Лава (православног Папе Римског) или Диоскора: Највеличанственији и најславнији поглавари рекоше: Диоскор говори: формулу из две природе примам", а формулу у две (природе) не примам. А најсветији архиепископ Лав говори да постоје две природе у Христу сједињене несмесиво, и непроменљиво, и нераздељиво, у Јединородном Сину, Спаситељу нашем. Коме следујете: Најсветијем Лаву, или Диоскору? Најпобожнији епископи су повикали: као Лав, тако и ми верујемо; они који супротно говоре, јесу Евтихијевци. Лав православно излаже".

3. Покушај преформулисања, од Мешовите Комисије, православне Христологије, поред изврсног формулисања од светог IV, V, и VI Сабора, да би се сложили противхалкидоњани, по нама је бесциљно и опасно.

Бесциљно, јер ћемо почети да расправљамо оно што су из почетка Оци са толико труда и борбе и расправљали и у Духу Светом одогматили са мало речи а са много мудрости", на начин који не допушта да се погрешно схвати. Као што примећује Преосвећени Мирски (сада Ефески) Хризостом Константинидис: Сматрамо непокретном (=непроменљивом) овај Орос (тј. IV Васељенског Сабора). Сматрамо га довољним  природом и местом, пневматолошки, еклисиолошки и саборолошки = довољним и неопходним за свако изражавање и тумачење и поимање христолошке догме о две природе у Христу. Настојали смо а и настојимо на недопустивости и некорисности поновног расправљања или стварања новог христолошког изражавања, нове христолошке формуле, изван или макар упоредо са Одлуком Сабора у Халкидону" (Митр. Мирски Хризостом Константинидис, Дијалог Православне Цркве са Старим Источним Црквама, у часопису: Теологија, Атина 1980, том 51, свеска 1, стр. 40).

Опасно, зато што у новом формулисању Мешовите Комисије, на први поглед православца, крију се можда тумачења умереног и прикривеног монофизитства.

Ако противхалкидоњани прихватају православну христологију, шта им смета да прихвате најправославнију формулу исте од светог IV, V и VI Васељенског Сабора, а посебно од IV у Халкидону, која је и познатим чудом свете великомученице Ефимије као православна потврђена?

Одбацујући Одлуке ових Сабора, дозвољавају нам да осн9вано претпоставимо да у суштини одбацују од њих проповедану православну христологију.2

4. Осуда Евтихија од стране противхалкидоњана не представља, по нама, гаранцију њихове православности. Треба да осуде умерено монофизитство Севира и Диоскора. Ваља подвући да и преосвећени Никопољски прима Диоскора као јеретика (в. Митр. Никопољски Мелетије, Одговори на недоумице, у Еклисија, 115. јан.1992. бр.1).

Између осталог о монофизитском карактеру христологије присталица Севира пише о. Георгије Флоровски: Међутим за присталице Севира човечанство" у Христу није било у потпуности људско, јер није имало делатност, није било самопокретно". По теорији Монофизита човечанство у Христу било је као неки пасивни предмет на који божанство делује. Обожење" изгледа (по њима) да је једнострано дело божанства, не узимајући довољно у обзир синергизам човекове слободе, чије усвајање ни на који начин не прелпоставља неки други субјекат". У њиховом религиозном искуству елеменат слободе у начелу није наглашаван довољно, па би се то могло назвати антрополошки минимализам" (умањивање човековог у Христу). (Византијски Оци 5-ог века, превод П. Пали, Солун 1992. стр. 604). Ради се о једном веома осетљивом елементу, који је међутим фундаменталан. Можда овде (по овом питању) лежи разлика нас и садашњих противхалкидоњана, ради које треба изричито да се исповеди Орос светог IV Васељенског Сабора.

То да противхалкидоњани прихватају неки умерсни монофизитизам показује се и из Записника незваничног скупа у Аагћи, али и из прокламација њихових, као што је изнето од патријарха Копта Шепуде III, у његовом поздравном говору упућеном Мешовитој Теолошкој Комисији у манастиру Апћа В1$ћоу 1989. г: Верујемо да Господ Бог и Спаситељ Исус Христос јесте савршен у своме божанству и савршен у своме човечанству. Сједииио је своје божанство са својим човечанством несливено, непроменљиво, неразлучно и не говоримо о две природе Господа нашег после овог тајанственог сједињења" (Епискепсис бр. 422,17,1989, стр. 10).

Сигурно у 2ом Заједничком Саопштењу прихватају да:

Обадве породице (Цркава) се слажу да су се природе сјединиле ипостасно и природно са својственим им енергијама (=дејствима) и вољама несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно и да се разликују само теоретски".

Мислимо да израз само теоретски" је пријемчив за монофизитствујуће тумачење и треба да се прецизира са православног гледишта. Ако само теоретски" се односи на разликовање двеју природа, сматрамо да је добро како је одогматисао свети V Васељенски Сабор. Ако пак показује да две природе постоје само теоретски", онда тај израз није православан.

5. Параграф 8. другог Саопштења, који се тиче Васељенских Сабора, изазива озбиљне недоумице и немир. Тај параграф гласи:

Обе породице примају три прва Васељенска Сабора, који представљају наше заједничко наслеђе. Што се тиче четири следећа Сабора Православне Цркве, Православни изјављују да за њих и они имају исто значење, док истовремено Источни Православци сматрају ову изјаву Православних као њихово тумачење. Са овим међусобним разумевањем Источни Православци односе се према истој позитивно".

            По проф. догматике Н. Мицопулу: Противхалкидоњани, Источни Православци", према саопштењу", не само одбијају да приме како Васељенске IV, V, VI, и УП Васељенски Сабор, него, по заједничком саопштењу" увек, држе се просто снисходљиво према прихватању од Православних ових Сабора, па и то тек пошто су Православни такорећи дали ерминевтичку изјаву учења горе наведених Сабора, коју ерминевтичку изјаву такође одбацују Противхалкидоњани, сматрајући је као тумачење" Православних". (Н. Мицопулос, у нав. делу, 141992, бр. 6, стр. 193).3

Наводимо у продужетку питања, која на горњи параграф заједничког Саопштења поставља г. Професор, а која и ми подписујемо:

Питамо. Ако би данас постојале организоване хришћанске заједнице које одбацују, примера ради, Орос једносуштан" из Символа НикеоЦариградског и уверавају да прихватају смисао који се овим изразом исказује у Символу, али не и саму формулацију Првог у Никеји Васељенског Сабора, и следствено и сам овај Символ, да ли би били прихваћени као православни?

Питамо, такође. Постоје и данас, иако малобројни, хришћани који припадају некима од најмањих Цркава Истока", Асирској Несторијанској", који не примају Трећи Васељенски Сабор, ако наравно изјаве званично да примају учење Сабора, али не и сам Сабор и његову дефиницију, хоће ли се сматрати као православни?

Питамо још. Ако примамо као православне оне који одбацују дефиницију Халкидона, може ли и даље да опстане као доказ нас Православних, став да кроз РШоф1е Римокатолика долази додатак промсна у учење Символа Никео  Цариградског о происхођењу Светога Духа, под претпоставком да Римокатолици тврде да кроз додатак РЉодие не мења се учење Символа вере, него се просто оно тумачи".

И питамо даље. Ако буду примљени као Православни Противхалкидоњани који одбацују Четврти у Халкидону Васељенски Сабор и будемо уведени у пуну заједницу две породице Цркава у Христу Господу нашем", према тексту Саопштења", хоће ли постојати у, већ, једној Цркви верници који примају седам Васељенских Сабора и верници који их не примају?

И још питамо. Хоће ли се тражити у будуће, као до сада, од изабраних Епископа који треба да буду хиротонисани, прихватање светих седам Васељенских Сабора и њихово исповедање, као вођених просвећујућом благодати Пресветога Духа, излажући учење праве вере, или ће се од једних тражити а од других се неће тражити?" (Н. Мицопулу, наведено дело 1992, бр. 6, стр. 193 и бр. 7, стр.238).

Даље треба узети у обзир да по Преосв. Ефеса: О саборности и Саборима поимање браће Старих Источњака битно је различито од нашег, јер и раздаљина између наша два света по питању Васељенских Сабора јесте велика" (Митроп. Мирски Хризостом Константинидис, у нав. дело свеска 2, стр. 227). И резимира Преосвећени: У сваком случају, једно такво поимање о Васељенским Саборима као необавезним елементима апсолутног изражаја светости и ауторитета Цркве треба да баци у размишљање и узнемиреност не само Православну страну, него и Римокатоличку, са познатом ширином саборичности њене" (исто).

 

6. Тврди се да скидање анатема које су Васељенски Сабори бацили на Оце" противхалкидоњана јесте могуће од Првопрестолника Православних Цркава. У име тога се наводе неки примери, који било да нису историјски потврђени било да се не односе на Васељенске Саборе.

У вези тога проблема имамо да приметимо следеће:

а) У овим примерима се ради о усамљеним појединцима а не никако о јересијарсима и вођама читавих јеретичких цркава". У случају, пак иконоборца императора Теофила, треба разјаснити да се он у часу смрти своје покајао, а свети Методије није скинуо свеобухватну и саму главну анатему против иконобораца, него се само помолио са целом Црквом за опроштај душе његове (Види: Тумачење на Синаксар у Недељу Православља у Триоду, Атина, 1992. стр. 148).

Као што примећује отац Георгије Флоровски о скидању анатеме Четвртог Васељенског Сабора: Не ради се о некој простој, формалној анатеми. Случај је свакако много тежи, када је анатема теолошког карактера" (код: Преосв. Хризостома Константиниду, нав. дело стр. 233).

 

б) Усамљени случајеви који у Цркви бивају по икономији не стварају закон, него остају претежнији свештени канони, као што је негде речено: Оно што је ретко не поставља се за закон Цркве..." Ако би усамљени случајеви превагнули Свештене Каноне, срушио би се сав канонски поредак Цркве.

 

в) Скидање анатема Васељенских Сабора ставља под сумњу ауторитет и власт Васељенских Сабора као непогрешивих изражавалаца православне вере.4

 

Такође по Професору, Протојереју о. Теодору Зиси: Није питање тумачења, него измене и рушења одлука Васељенских Сабора. Шта ће бити, примера ради, које тумачење ћемо дати дефиницији (за Орос) вере VII у Никеји Васељенског Сабора, која возглављује целокупну православну веру и где за противхалкидоњане и њихове светитеље говори следеће: Уједно с тим и две природе исповедамо Оваплоћенога нас ради из Пречисте Богородице и Приснодјеве Маријеђ њега савршеног Бога и савршеног човека познајемо, као што је и у Халкидону Сабор прогласио, Евтихија и Диоскора који су хулили, изагнали изван божанске ограде, придодавши овима Севира, Петра и многохулни низ оних који су са њима повезани". Одлуке Васељенских Сабора сматрамо ми Православни као непогрешиве, јер су донешене под руководством Светога Духа и потврђене од самосвести Цркве свих векова. Тумачењима дакле и теолошким софизмима хоћемо ли да нарушимо ауторитет и важност Васељенских Сабора и изазваћемо раскол у вечном и непрекиданом јединству и католичности (=саборности) Православне Цркве, намећући православнима двадесетог века да верују друкчије у вези противхалкидоњана од Православних претходних генерација, иако су ону веру утврдиле и предавале просвећене и свете личности? Није лака ствар теологија, да може неко да се игра и да преговара са циљем да ствара личне или друштвене односе. Ако порушиш нешто, срушиће се цела зграда. Свети Оци су то знали врло добро, и зато су као једини пут и метод сједињења јеретика указивали (захтевали) одрицање од јереси и прихватање православног учења. Ми сада смо унапред искључили тај метод, будући да смо их већ признали као Православне и ставили их унутар ограде Православне Цркве, из које су их непогрешиво и богонадахнуто избацили Свети Оци кроз одлуке Васељенских Сабора".

7. Сви досадашњи договори не носе на себи печат саборности. Проблеми се договарају од Комисија ограниченог броја јерараха и богослова (једномишљеника по питању схватања противхалкидоњана), и одобравају се опет од Сабора са малим бројем чланова без ширег учешћа Јерархија Помесних Цркава и широког саборског заседања, у којем би се слободно чула гледишта оних који се не слажу, па тек после тога да одлуче Јерарси.

Али и у пуноћи Цркве, посебно оних који су заинтересовани за веру, не постоји потребна обавештеност и прихватање онога што се дешава.

Преосвећени Митрополит Никопољски пише да: Следује подношење представки у Свештеним Саборима. Они имају право да уваже и погурају колико хоће дијалог. Текстови дијалога су проста саопштења за Свештене Саборе. После подношења таквих излагања Мешовитих Комисија за Дијалог, и од стране Сабора (Помесних Цркава) једногласно прихватање истих, биће просу1)ено од једног ширег Сабора, да ли треба да се материјализују (остваре) резултати дијалога. Овај Сабор ће решавати у последњем стадијуму то питање. За сада, дакле, што се тиче дијалога са противхалкидоњанима налазимо се у неком од почетних стадијума" (Митр. Никопољски Мелетије, нав. дело стр. 12).

Слажемо се са овим учењем, свакако под претпоставком, да ће свест Црквене пуноће прихватити ове предлоге. Међутим, текст Мешовите Комисије не предвиђа ову процедуру, него предлаже непосредно уклањање анатема и сједињење.

8. Верујемо да једно истинско сједињење претпоставља прихватање, од стране противхалкидоњана, светих седам Васељенских Сабора и свих Отаца наше свете Цркве, као светих Јована Дамаскина, Максима Исповедника, Григорија Паламе, као правих изражавалаца тих Сабора.

По досадашњим покушајима сједињења Православних и Противхалкидоњана, још од времена светог Фотија, тражено је од њих пуно прихватање светих IV, V, VI и VII Васељенског Сабора. Ово је први пут од тада, да се не захтева са њихове стране прихватање Васељенских Сабора.

Као што примећује Преосвећени Ефеса: Прво, Васељенски Сабори V и VI безпоговорно су додали и нове елементе у поимање и прихватање христолошког догмата и нису се ограничили само на држање преданога им. Што се тиче IV Васељенског Сабора, познат је његов допринос христолошкој догми. Три ова Васељенска Сабора: IV, V и VI, били су темељ и претпоставка целокупне христолошке вере Цркве после прва три Васељенска Сабора. Неприхватање истих, означава неприхватање у целости христолошког учења Цркве, и природно уклања базу и могућност разговора по питању како Васељенских Сабора, тако и ове саме христологије.

Други један елеменат уноси се у једно гледиште, необјашњив, и усуђујем се да кажем, крајње узнемиравајући, којега је недавно дефинисао Коптски Патријарх Шенуда Ш, у говору којије произнео пред нашом Међуправославном Комисијом за дијалог са Старим Источњачким Црквама у Шамбезију прошлог фебруара. Коптски Патријарх том приликомје рекао: Што се тиче Васељенског Сабора, примамо прва три од њих... Одбацујемо Сабор Халкидонски. Могу да кажем потпуно отворено, да све Источњачке Цркве не могу да прихвате Халкидонски Сабор... Имате седам Васељенских Сабора. Ако вам фалиједан, нећете изгубити много ствари" (Митр. Мирски Хризостом Константинидис, нав. дело стр. 229230).

Питамо се, какво ће битн то сједиљење у којем ћсмо ми прихватити Васељенске Сабора, а они их неће примати? Ми ћемо имати Диоскора и Севира као јеретике а они ће их имати као свете?5 Ми ћемо имати Сабор у Ефесу као разбојнички а они ће га имати као православан?

И како је могуће да буде сједињење међу нама таквима, када не примају нашу Цркву као што јесте него под ограничењима и подкресану"? И зар је могуће да ми прихватимо такво сједињење?

Ако Противхалкидоњани верују за саме себе да су у потпуности православни и дакле није у опасности њихово спасење, онда зашто хоће сједињење са нашом Црквом, коју не прихватају у целости и којој не прилазе са смирењем и покајањем? И шта нагони нас да их примамо прихватајући и њихове формуле којима они одбацују фундаменталне наше еклисиолошке принципе?

Је ли, дакле, нека циљност сједињења политичког карактера, за решавање потреба које произилазе од заједничких нерелигиозиих утицаја досољан разлог за овакво сумњиво и двосмислено сједиљење?

Или можда црквена унифпцирања типа мирпе коегзистенције гурају се напред да ба пођлу:хпли плановима политичких унифицирања нашсга века?

 

9. Поред прпх:зтап,а од ПротиЕхалкпдонзких теолога, који разговарају са Пра: : :дас:1лма, зна;:ова прђЈОСлавне христологије, исто тако треба да се испгта (утврдг:) да ли ову христологију прихватају клирици и пупоћа њихсзих цркава, јер смо обавештени да пионири (прв':.ци који раде) уједиљења разликују се од пуноће њихових Цркава. А постоје и саопштења Противхалкидонских Патријараха и теолога супротна ономе штоје одлучеио у Комисијама.

Тим поводом карактеристична је увереност проф. гна Н. Мицопулоса: Од онога што сам проучавао и видео:

а) Из ставова Отаца Цркве о Противхалкидоњанима,

б) текстова два заједничка саопштења Мешовитих Комисија 1989. и 1990. г. и

в) личних разговора са врло ми драгим, студентима и дипломираним, од којих су многи одлични из мога предмета, не само да се нисам уверио да је христологија Противхалкидоњана православна, него сам убеђен да није православна и тачније није православна по питању догме ипостасног сједињења двеју Христових природа" (Догматске предпоставке, у новинама Орт. Типос, Лист 1061, 4.2.1994. г.).

10. Видимо да у дијалогу са Противхалкидоњанима преовлађују два основна правца, који карактеришу и дијалог са Римокатолицима. То јест:

а) Признање друге јеретичке цркве било као сестре" цркве, било као равночестне породице", и одступање од наше претензије да Једна, Света, Католичанска (=Саборна) и Апостолска Црква јесте само наша Православна Црква.

б) Пожуривање сједињења заобилажењем разлика, које или се прећуткују или се минимизирају.

 

* * *

 

После свега горе реченог произилази да се још нису испуниле претпоставке за сједињење са Противхалкидоњанима, и да случајно убрзано сједињење растављене неће сјединити хармонично а сједињене ће разбити.

Због тога би требало да по свему достојни поштовања оци и браћа који учествују у Дијалогу и убрзавају га, као и остали који имају водећа места у Поштованим Јерархијама, да размисле о одговорности за нови раскол, много шири од старокалендарског, и да помогну да се обустави процедура сједињења у непосредној будућности, него да претходи широка обавештеност и разговори између Преосвећене Где Архијереја, свештеног Клира и народа. И уколико буде дејствовала Свест Цркве без принуде и слободно, тада нек буде оно што ће успокојити савест Цркве.

Нек се и овај текст сматра као један доказ више да свест (неког) дела Цркве није успокојена оним што је до сада одлучено, нити ће прихватити такво сједињење.

У Светој Гори, 1.ог фебруара 1994. г.

 

Чланови Комисије:

1. Ман. Ватопеда  Игуман Архимандрит Јефрем

2. Ман. Дионисијата  Јеромонах Епифаније

3. Ман. Филотеја  Јеромонах Лука

4. Ман. Григоријата  Игуман Архимандрит Георгије

 

Са грчког превео епископ Артемије

 

НАПОМЕНЕ:

 

1 Позив на тај скуп у Шамбезију добилаје и Српска православна Црква, али на љему није учествовала преко своје делегације, јер у те дане беше заказано Ванредно заседање Сабора СПЦ у Острогу.

Ово Ш Заједничко Саопштење потписале следеће Православне Цркве: Васељенска Патријарпшја, Александријска Патријаршија, Антиохијска Патријаршија, Руска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Кипарска Црква, Грчка Црква, Албанска Црква, Чехословачка православна Црква и Финска православна Црква.