ПРЕВЛАДАВАЊЕ МЕТАФИЗИКЕ

(Преузето из књиге «Предавања и расправе», Београд 1999, превео са немачког Божидар Зец)

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija filosofija, filozofija, platon, aristotel, odbrana sokratova, sokrat,

_________________________

Шта значи „превладавање метафизике"? Мишљење, окренуто повести бивствовања, користи тај наслов само као помоћно средство да би постало разумљиво. У ствари, тај наслов даје повода за силне неспоразуме јер не допушта искуству да досегне основ којим повест бивствовања обелодањује своју суштину. Ова суштина је догађај у којем се превазилази и само бивствовање. Превладавање, пре свега, не значи потискивање неке дисциплине из области филозофске „културе". „Метафизика" је већ замишљена као усуд истине бивствујућег, односно бивствености схваћене као још скривено, али особито присвајање присвајање, наиме, заборава бивствовања.

Пошто се превладавање замишља као производ филозофије, погоднији наслов би био: прошлост метафизике. Дабоме, овај наслов ствара нове неспоразуме. Прошлост значи ту: нестати и ући у оно што је било. Тиме што нестаје, метафизика јесте нешто прошло. Прошлост не искључује већ укључује то да тек сада метафизика започиње своју безусловну владавину у самом бивствујућем, и да, као ово бивствујуће, влада у истине лишеној форми оногштојестварно ипредмета. Међутим, посматрана са становишта њених почетака, метафизика је у исти мах и нешто прошло, у смислу да је започела своје окончавање. Окончавање траје дуже него досадашња повест метафизике.

Метафизика се не може укинути као какво мишљење. Човек ни у ком случају није кадар да њу остави иза себе као учење у које нико више не верује и које нико не признаје.

То да човек као animale rationale а што сада значи: као живо биће које ради мора да блуди по пустињама опустошене земље могло би бити знак да се метафизика догађа захваљујући самом бивствовању, а да се превладавање метафизике збива као превазилажење бивствовања. Јер, рад (уп. Ернст Јингер, Радник, 1932) сада стиче метафизички ранг безусловног попредмећивања свега што је присутно у вољи за вољу.

Ако тако стоје ствари, ми не смемо уображавати да стојимо ван метафизике зато што слутимо њен крај. Јер, превладана метафизика не ишчезава. Она се враћа преображена и наставља да влада као континуирана разлика која бивствовање дели од бивствујућег.

Пропадање истине бивствујућег значи: очигледност бивствујућег, и само бивствујућег, губи ранију јединственост свога меродавног захтева.

III

Пропадање истине бивствујућег догађа се неминовно, и то као довршење метафизике.

Пропадање се збива истовремено и због слома метафизиком прожетог света и због пустошења земље које своје корене има у метафизици.

Слом и пустошење налазе своје примерено испуњење у томе да човек метафизике, animale rationale, бива чврсто постављен као радна животиња.

Такво постављање потврђује крајњу заслепљеност према забораву бивствовања. Човек, међутим, хоће себе као добровољца воље за вољу, коме свака истина постаје она заблуда која му је потребна да би себи обезбедио илузију како воља за вољу не може хтети ништа друго него ништавно ништа, спрам којег саму себе потврђује, не бивајући кадра да спозна своју потпуну ништавност.

Пре него што буде могло да се у својој почетној истини догопи бивствовање мора да се скрши као воља; свет мора да се поведе до слома, земља опустоши, а човек присили на пуки рад. Тек после такве пропасти догађа се, кроз дуги период, нагли тренутак почетка. У пропасти окончава се све, то јест бивствујуће у целини истине метафизике.

Пропаст се већ догодила. Последице тог догађаја су датости у светској повести нашег века. Оне дају још само ток оног што се већ окончало. Његов ток се историјски и технички срећује у смислу последњег стадијума метафизике. Такво сређивање слаже, последњи пут, оно што се већ окончало, дајући му привид стварности, стварности чије је дејство неодољиво зато што сугерише да се може проћи без разоткривања суштине бивствовања и то сугерише тако одлучно да се свака слутња о таквом разоткривању мора потиснути.

Још скривена истина бивствовања ускраћена је људима метафизике. Радна животиња је препуштена заносу својих производа, да би себе разорила и претворила у ништавно ништа.

У којој мери метафизика припада човековој природи? Пре свега, човек онако како га метафизика представља, то јест као бивствујуће међу осталим бивствујућим одликује се разним способностима. Његова тако обликована суштина, његова природа, шта и како његовог бивствовања, сама је по себи метафизичка: animal (чулност) и rationale (оно што није чулно). На тај начин увучен у границе метафизичког мишљења, човек бива ухваћен у разлику између бивствујућег и бивствовања, коју никад не докучује. Начин људског представљања, метафизиком прожет, свуда налази само онакав свет који је саграђен по метафизичком обрасцу. Метафизика припада човековој природи. Али шта је сама та природа? И шта је сама метафизика? Ко је, унутар те природне метафизике, сам човек? Је ли он само некакво ја које се учвршћује у свом јаству тек позивањем на некакво ти, јер се то ја обликује једино у односу ја ти.

За Декарта, ego cogito је оно што је већ представљено и произведено у свим cogitationes, оно што је присутно и што не подлеже никаквим питањима, оно што је ван сваке сумње и што је свагда познато, оно што је збиља извесно, оно што чврсто стоји испред свега наиме, што стоји као оно што све доводи у однос са собом и тако поставља „према" свему другом.

Предмету истовремено припадају и садржинско стање онога што стоји пред, његово штоство (essntia - possibilitas), и стајање онога што стоји наспрам (existentia). Предмет је јединство постојаности стања. У свом стајању, сгање се суштински односи на стављање представљања као обезбеђујућег имања пред собом. Првобитни предмет је сама предметност. Првобитна предметност је оно „ја мислим", узето у смислу оног „ја опажам" које себе већ унапред поставља и које је себе већ поставило пред све што је опажљиво. То „ја мислим" subiectum. У поретку трансценденталне генезе предмета субјект је први објект онтолошког представљања.

Ego cogito - ово cogito у смислу: me cogitare.

Нововековни вид онтологије јесте трансцендентална филозофија која постаје теорија сазнања.

У којој се мери таква теорија појављује унутар нововековне метафизике? У оној у којој се бивственост бивствујућег замишља као присутност за такав начин представљања који себи представља свој предмет. Бивственост је сада предметност. Питање о предметности, о могућности да нешто стоји наспрам (наиме: наспрам начинима представљања који обезбеђују и рачунају), јесте питање о сазнатљивости.

Али то се питање заправо схвата као питање не о физичкопсихичком механизму сазнајног процеса, већ о могућности присуства предмета у сазнању и за сазнање.

„Теорија сазнања" је разматрање, theoria, у оној мери у којој се грчко on замишљено као предмет испитује с обзиром на предметност и на оно што је омогућује (i on).

У ком смислу Кант, захваљујући свом трансценденталном начину испитивања, обезбеђује метафизичку страну нововековне метафизике? У оном у којем истина постаје извесност, те се тако бивственост (ousia) бивствујућег претвара у предметност perceptio-a и cogitatio-a свести, знања; знање и сазнање избијају у први план.

Хеорија сазнања" и оно што се под тим називом подразумева јесте, у ствари, онтологија и метафизика која се темељи на истини схваћеној као извесност обезбеђујућег представљања.

С друге стране, тумачење „теорије сазнања" као објашњења ..сазнања" и као „теорије" наука јесте погрешно, иако је цела та ствар око обезбеђивања само последица тога што се бивствовање тумачи као предметност и представљеност.

..Теорија сазнања"' је назив за све већу суштинску немоћ нововековне метафизике да разуме сопствену суштину и њен темељ. Говорити о ,.метафизици сазнања" значи остати у кругу истог неразумевања. Заправо, ту је посреди метафизика предмета, односно бивствујућег као предмета за неки субјект.

Експанзија логистике није ништа друго до само обрнута страна емпиристичкопозитивистичке заблуде у поимању теорије сазнања.

Довршење метафизике почиње заједно с Хегеловом метафизиком апсолутног знања као воље духа.

Зашто је та метафизика тек зачетак довршењазашто она није само довршење? Зар до ње саме није стигла безусловна извесност, и то као апсолутна стварност?

Постоји ли ту још каква могућностсамонадилажења? Очигледно да не постоји. Али још није искоришћена могућност безусловног бављења собом као вољом живота. Воља се још није као воља за вољу појавила у својој стварности коју је сама припремила. Зато апсолутна метафизика духа још није довршење метафизике.

Упркос плиткоумном брбљању о распаду Хегелове филозофије, једна ствар остаје ван сваке сумње: у деветнаестом веку само је та филозофија одређивала стварност, иако не у спољашњем облику прихваћеног учења, већ као метафизика, као владавина бивствености у смислу извесности. Покрети супротни овој метафизици припадају њој самој. Од тренутка Хегелове смрти (1831) све је само такав противпокрет не искључиво у Немачкој, већ и у целој Европи.

VII

Карактеристично је за метафизику то да се у читавој њеној повести existentia ако је уопште о њој реч увек разматра само укратко и као нешто што се само по себи разуме. (Уп. оскудно објашњење постулата стварности у Кантовој Критици чистог ума.) Ту једини изузетак представља Аристотел који од своје еуеруеше прави предмет дубоког промишљања; касније, међутим, ово његово промишљање није могло да постане нешто што је у својој изворности суштинско. Трансформација evergei-e у actualitas и у стварност прикрила је све што је у evergeia-e изашло на видело. Веза између ousia-e и energei-e бива нејасна. Тек Хегел изнова промишља existentia-у, али то чини у својој Логици. А Шелинг о њој размишља тако што повлачи разлику између темеља и егзистенције; ова разлика, међутим, има своје корене у субјективитету.

У сужавању бивствовања на „природу" показује се позни и неразговетан одјек биствовања као fysis.

Природи насупрот стављају се ум и слобода. Пошто је природа бивствујуће, слобода и требање се не замишљају као бивствовање. Остаје се при опозицији бивствовања и требања, бивствовања и вредности. Напослетку, и само бивствовање чим воља досегне крајњи степен своје разобручености, свог несуштаствапосгаје пука „вредност". Вредност се замишља као услов воље.

VIII

У свим својим облицима и на свим повесним ступњевима, метафизика је једина, а можда и неминовна коб Запада и претпоставка његове планетарне доминације. Воља ове планетарне доминације делује сада повратно на средиште Запада, средиште из којег у сусрет вољи опет излази само воља.

Развој безусловне доминације метафизике тек је у свом зачетку. Зачетак се јавља онда кад метафизика потврђује несуштаство које јој је примерено, испоручујући му и у њему учвршћујући сву своју суштину.

Метафизика је коб у строгом смислу, једином о којем је овде реч; у смислу, наиме, да она као основна црта западноевропске повести човечанство смешта усред бивствујућег, али у исти мах бивствовање бивствујућег схваћено као двојственост њега самог и бивствујућег не може да буде нешто што би метафизика била кадра да сама по себи, кроз себе и у својој истини докучи, испита и споји.

Међутим, та коб о којој треба размишљати с обзиром на повест бивствовања неминовна је зато што усебисачувану разлику између себе и бивствујућег бивствовања, може да осветли у њеној истини тек онда кад се сама ова разлика догађа као таква. Али, како да бивствовање осветли наведену разлику, ако пре тога бивствујуће није пало у крајњи заборав бивствовања и ако у исто време бивствовање није своју метафизички несхватљиву и безусловну доминацију преузело као воља за вољу која себе потврђује најпре и једино тако што бивствујућем (предметној стварности) даје искључиву предност над бивствовањем?

Тако, оно што је разлучљиво у разлици себе на известан начин представља, а ипак остаје скривено у необичној сазнатљивости. Зато је и сама разлика прикривена. Знак таквог стањаствари јесте, на пример, реакцијана бол, карактеристична за епоху метафизике и технике реакција која у исти мах одређује тумачење суштине бола.

Сазачетком довршења метафизике почиње непозната и њој суштински недоступна припрема за прво појављиваље двојствености бивствовања и бивствујућег. У овом појављивању још се крију први проблесци истине бивствовања, која узима натраг у себе целу надређеност бивствовања у погледу његове доминације.

О превладавању метафизике размишља се с обзиром на повест бивствовања. Оно је предзнак почетног превазилажења заборава бивствовања. Пре предзнака, иако скривеније него он, јесте оно што себе у њему иоказује. А то је сам догађај. Оно што за метафизички начин мишљења изгледа као предзнак нечег другог долази у обзир још само као последњи пуки привид почетнијег светљења. Превладавање остаје вредно помена само онда кад се при томе мисли о превазилажењу. Ово силовито мишљење у исти мах се сећа и превладавања. А такво сећање докучује јединствен догађај обесвојавања бивствујућег, догађај у којем потреба истине бивствовања, дакле: први проблесак истине, светли и, растајући се, обасјава људску суштину. Превладавање је препуштање метафизике њеној сопственој истини.

Пре свега, превладавање метафизике може да се представи само са становишта ње саме, такорећи на начин надмашивања ње саме њом самом. У том случају се с правом говори о метафизици метафизике, а то сам истакао у књизи Кант и проблем метафизике, где сам Кантову мисао која још потиче из пуке критике рационалне метафизике покушао да у том смислу растумачим. Међутим, тиме се Кантовом мишљењу придодало више него што је он сам био кадар да у оквирима своје филозофије мисли.

Где се говори о превладавању метафизике, то такође може значити да „метафизика" остаје назив за платонизам који се савременом свету показује у онаквој интерпретацији какву су му дали Шопенхауер и Ниче. Изокретање платонизма изокретање у складу с којим, за Ничеа, чулност постаје истинит а натчулност неистинит свет сасвим остаје унутар метафизике. Та врста превладавања метафизике, врста коју Ниче има у виду и која се узима у смислу позитивизма деветнаестог века, јесте иако у промењеној и вишој форми само коначно заплитање у метафизику. Додуше, све изгледа тако као да се ово „мета", трансценденција у натчулно, одстрањује зарад истрајавања у елементарном свету чулности, а у ствари само се довршава заборав бивствовања и оно натчулно ослобађа и подстиче као воља за моћ.

Воља за вољу, не бивајући кадра да то зна и не допуштајући било какво знање о томе, искључује сваку судбину; под овом речју овде схватамо признање очигледности бивствовања оног што јесте. Воља за вољу стврдњава све у несудбоносност. Последица те несудбоносности јесте неповесност, чији је знак доминација историје. Беспомоћност историје јесте историзам. Ако би човек хтео да повест бивствовања среди сходно данас уобичајеном историјском представљању, тај несрећни покушај потврдио би, на најочигледнији начин, доминацију заборава судбине бивствовања. Епоха довршене метафизике налази се пред својим зачетком.

Воља за вољу изнуђава за себе, као основне форме свог појављивања, израчунавање и организовање свега; то она, међутим, чини само зарад безусловно продуживаног обезбеђења себе саме.

Основна форма појављивања, путем које воља за вољу у неповесности света довршене метафизике организује и израчунава себе саму, може сажето да се назове „техником". При том, овај назив обухвата све области бивствујућег, које припремају целину бивствујућег: попредмећену природу, ствари културе, вођену политику и надграђене идеале. Дакле, „техника" се овде не узима у смислу издвојених области машинске припреме и производње. Наравно, машинска припрема и производња имају превагу коју треба ближе одредити а која се темељи на преимућству материјалног, схваћеног као елементарно, и пре свега предметног.

Назив „техника" овде се схвата тако суштински да се његово значење поклапа са значењем израза „довршена метафизика'. Он садржи сећање на tehne-у која је основни услов битног развоја метафизике уопште. Истовремено, тај назив омогућује да се о планетарном карактеру, којим се одликује довршење метафизике и њена доминација, размишља без обзира на историјски доказиве промене код разних народа и на различитим континентима.

У вољи за моћ Ничеова метафизика обелодањује претпоследњу етапу процеса у којем бивственост бивствујућег развијасвоју вољу као вољу за вољу. То што се још није појавила последња етапа има своје разлоге у владајућој улози „психологије", у појмовима моћи и силе, у животном ентузијазму. Отуда томе мишљењу недостаје строгост и брига о појму, а недостаје му и спокој повесног размишљања. Ту влада историја, а кроз њу и апологетика и полемика.

Како то да је Ничеова метафизика, позивајући се на „живот", довела до презирања мишљења? Разлог томе ваља потражити у чињеници да се није увидело како је, сходно Ничеовом учењу, обезбеђење стабилности путем представа и планова али и путем моћи, од истог значаја за „живот" као и његово „повећавање" и уздизање. Само ово уздизање живота схватано је само са становишта опојности (дакле: на психолошки начин), па се опет занемаривала пресудна ствар: да оно у исти мах обезбеђењу стабилности даје прави и сваки пут нови подстрек и оправдава размахживота. Зато вољи за моћ припада безусловна владавина рачунског ума, а не измаглица и смутња живота пуног вреве. Погрешно вођен култ Вагнера дао је Ничеовој мисли и њеном приказу „уметничку" ауру која је идући трагом Шопенхауерове спрдње с филозофијом (то јест с Хегелом и Шелингом) и држећи се његовог површног тумачења Платона и Канта — последњу деценију деветнаестог века припремила за одушевљење којем површност и нејасност бесповесности, већ саме по себи, служе као карактеристике оног што је истинито.

Али иза свега тога лежи јединствена немоћ да се мисли на основу суштине метафизике и да се сазна домашај суштинског преображаја истине и повесни смисао побуђујуће надмоћности истине као извесности; а лежи, такође, немоћ да се на основу тог сазнања Ничеова метафизика мишљењем врати на једноставне стазе нововековне метафизике, уместо да се од ње прави литерарни феномен који главе више распаљује него прочишћује, који нас запањује, па можда чак и ужасава. На крају, Ничеова страст према ствараоцима показује да он размишља на посве нововекован начин полазећи од генија и генијалности, али да истовремено размишља и на скроз технички начин

полазећи од постигнућа. Обе конститутивне „вредности" (истина и уметност) у појму воље за моћ само су описи за „технику" схваћену у суштинском смислу планскорачунског упостојањивања као постизања и за продуктивност „стваралаца" који превазилазећи свагдашњи живот дају животу нови подстрек и обезбеђују пословање у култури.

Све то остаје на услузи вољи за моћ, али истовремено не допушта да се њена суштина појави на јасној светлости широког, суштинског знања које своје порекло може једино да има у мишљењу окренутом повести бивствовања.