ЈЕВСЕВИЈЕ ПАМФИЛ (КЕСАРИЈСКИ)
1.глава
Ствар о којој ће се говорити
Поставио сам себи у задатак да опишем следеће догађаје: о томе ко су били прејемници светих апостола, затим да казујем о ономе шта се дешавало од времена Спаситеља па до наших дана, која и колико важних дела је, по казивањима, учињено у Цркви, затим ко је управљао најпознатијим црквама и славно њима руководио, затим ко је у сваком од поколења, усмено или писмено, штитио реч Божију; имена, нарав (карактер) и време оних који су, жудећи за новотаријама, дошли на пределе заблуда и, уводећи лажно учење (знање, гносу, попут љутих вукова, беспоштедно су нападали на стадо Христово. Говорићу такође и о томе шта се дешавало са јудејским племеном непосредно након њихове уроте против Спаситеља нашег, затим о томе када су и на који начин незнабошци подигли рат против речи Божије, а такође и о томе какву су велику борбу, у своје време, за веру водили свети мученици, претрпевши страдања и проливајући своју крв; такође ћу говорити и о нама савременим сведочанствима милосрђа Спаситеља нашега. Почећу не другачије, него са излагањем о Божанском Домостроју, чија је основа положена Господом нашим Исусом Христом. Молим добронамерне људе да буду снисходљиви према овом делу. Свестан сам да остварити обећано у целости ипак стоји изнад мојих способности, јер се ја, ето, први прихватам таквог дела, и ступам као на неки пут којим до сада још нико није ишао. Молим Бога да ми буде путеводитељ, и силу Христа да ми садејствује у овом труду, јер ја нисам могао наћи никаквих људских трагова које би оставили они што су пре мене ишли овим путем, ако изузмемо неке приче, у којима је свако по мало оставио казивање о ономе о чему ја желим да говорим. Ти трагови су попут гласова у ноћи или попут стражарских ватри које долазе до нас и казују нам којим путем треба да идемо, а да се на том путу не спотакнемо и паднемо. Све што је речено у тим казивањима која су расејана на разним странама, покушаћу да сјединим јер их сматрам за корисна у остварењу циља који сам пред себе поставио. Као у неком духовном луту, узећу те цветове који су остали од древних писаца, јер су ми од користи, и настојаћу да их представим кроз историјско казивање као нешто што има своју вредност. Рад сам да сачувам казивање о прејемству ако не свих, оно најпознатијих апостола Спаситеља нашег, сачуваних у славним Црквама и до сада не заборављеним.
Ово своје дело сматрам важним и потребним трудом зато што, колико је мени познато, ни један од црквених писаца, није се око тога оволико потрудио. Такође се надам да ће моје дело бити од користи онима који су са пажњом слушали поучна предавања из историје. Ја сам већ раније у својој „Хроници" дао кратак осврт на догађаје, а њихов подробнији опис намеравам дати тек у овом делу.
Започећу своје казивање, како сам већ нагласио, са Домостројем Христовим и објашњењем Његове природе, а она је по дубини и сили далеко изнад људских схватања. Започињући да пишем историју Цркве, обавезан сам да започнем од оног тренутка када је Христос, а од Кога смо ми и удостојени да носимо ово (хришћанско) име, положио основе свом Домостроју, потпуно Божанском, него што се то многима чини.
2. глава
О превечности и божанству
Спаса и Господа нашег Исуса Христа
Природа Христова је двојака: једна је попут главе тела, и у њој ми признајемо Бога; а другује могуће упоредити са ногама (удовима). Он (Христос) узео је ту природу ради нашег спасења, и постао је човек, исти као што смо и ми. Излагање догађаја који следе било би безпримерно ако прво не би изложили читаву историју Логоса (Речи), почев од највишег и најважнијег; на тај начин онима, који сматрају да хришћанство није старије него ли од јучерашњег дана, биће показано да оно има древност и божанственост.
Происхођење, достојанство, суштину и природу Христа није у могућности да искаже до краја ни једна реч, како то и каже Дух Божји кроз пророштво о Христу: „Род Његов ко ће изрећи" (Ис. 53, 8). Јер нико не зна Оца, осим Сина; и нико не зна Сина по достојанству Његовом, осим Оца који га је родио Светог и Пресветог, предвечну Мудрост, предвечну и која постоји у Оца Бога Логоса. Ко, осим Оца, може у потпуности да схвати Њега, до стварања свега видљивога и невидљивога, првога и јединороднога (Сина), Архистратига разумнога и бесмртнога небеског воинства, Анђела немерљиве Заједнице, Испунитеља помисли Очевих; речима неисказано, са Оцем Саздатеља свега; Узрока, заједно са Оцем, свецелог, истинитог и јединородног Сина Божијег, Владику, Бога и Цара свега створенога, који је од Оца добио господство и силу, а такође и божанство, моћ и част. Јер по тајанственом богословљу (Светог) Писма: „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало" (Јн. 1,13). Тако и велики Мојсије, најстарији од свих пророка, пишући, надахнут Духом Божјим, о томе како је саздана и устројена васељена, учи да је њен Творац и Саздатељ, не неко други до Христос, управо прворођени Логос, коме је Отац одредио саздање ниже твари, те он (Мојсије) пише следеће: „И рече Господ: створимо човека по образу и подобију Нашем..." (Постање 1, 26). 0 тим речима казује и други пророк, који у својим стиховима овако расуђује о Богу: „Јер Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се" (Пс. 32, 9). Он казује о Оцу и Творцу као о врховном Владици, (Који) царским покретом (руке или главе) заповеда, а Логос Божји, испуњава Очеву заповест.
Од самог стварања човека све, о чему и казују људи нарочите побожности: велики слуга Божији Мојсије и они са њиме, а још пре Авраам, његова деца и они који себе пројавише као праведнике и пророке, созерцавали су Њега чистим очима ума; имали су Богопознање и знали су како је потребно поштовати и Сина Божијег. Авраам, седећи под дубом (Мавријским), видео је, по речима (Светог) Писма, Господа у образу обичног човека (тројице младића), али се одмах поклони пред Њим мада. је (телесним) очима гледао у творевину (човека, младиће). Он (Авраам), моли га као Господа: „Еда ли судија цијеле земље неће судити право?" (Постање 18, 25 ). Ако и претпоставимо да то виђење може обманути очи посматрача виђењем саздане твари, ако све то сматрамо само измишљотином, али ко би други у овим речима могао бити назват Богом и Влади ком који суди читавом свету и твари, ако не предвечно постојећи Логос кога Авраам види у обличју човека? 0 њему је речено у псалмима: „Посла Реч Своју и исцели их, и избави их из трулежи њихових" (Пс. 106, 20) Мојсије јасно казује о томе да Он (Логос) стоји одмах после Оца и када казује о страдању Содома и Гомора (Постање 19, 24). Такође, Логос се (облику човека) јавља и Јакову, и у Светом Писму назива се Богом, који говори Јакову: „Отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си..." (Постање 32, 28 - 30).
Нема основе сумњама да се у поменутим речима Светог Писма казује с неким од анђела слугу Божјих. Јер Свето Писмо није прећутало ниједан случај када су се (људима) јављали анђели, јасно их именујући.
Прејемник Мојсијев Исус (Навин), назива Реч (Логоса) Предводником небеских сила, предвечно постојећом Силом и Премудрошћу којој је поверено да је одмах иза Оца у управљању свиме. Он Њега назива Архистратигом воинства Господњег, онда када га види такође у обличју човека, јер написано је: „И кад Исус бејаше код Јерихона, подиже очи своје и погледа, а то човек стоји према њему с голим мачем у руци. И приступи к њему Исус и рече му: јеси ли наш или наших непријатеља? А он рече: нисам, него сам војсковођа војске Господње, сада дођох. А Исус паде ничице на земљу и поклони се, и рече му: Шта заповеда Господар мој слуги своме? А војсковођа војске Господње рече Исусу: Изуј обућу с ногу твојих, јер место где стојиш свето је. И учини Исус тако" (Књига Исуса Навина 5,13 - 15). Из тих речи можеш разумети да то није нико други до Онај ко је причао и са Мојсијем, јер у (Светом) Писму речено је: „А Господ када га виде где иде да види, викну га из купине, и рече: Мојсије! Мојсије! А он одговори: Ево ме! А Бог рече: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља. И опет рече Бог Мојсију: Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев посла ме к вама" (Излазак 3, 46). А шта је Суштина, која је постојала и пре стварања света, жива и постојећа, која је помагала Оцу и Богу у саздању читаве твари, именована (названа) Словом Божјим и Премудрошћу, о томе, осим већ наведених доказа, могуће је чути и из самих уста Премудрости, која кроз Соломона веома конкретно казује о својим тајнама: „Ја мудрост боравим са разборитошћу, и разумно знање налазим" (Прем. Сол. 8, 12); „Мном цареви царују, и владаоци постављају правду" (Прем. Сол. 8, 15); „Господ ме је имао у почетку пута својега, прије дела својих, прије свакога времена. Прије векова постављена сам, прије почетка, прије постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не беше извора обилатих водом. Прије него се горе основаше, прије хумова ја сам се родила. Још не беше начинио земље ни поља ни почетка праху васељенском" (Прем. Сол. 8, 2226); „Тада бијах код њега храњеница, бијах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда" (Прем. Сол. 8, 30). И тако, да је Логос Божији постојао и јављао (се), ако не свима, то само некима, о томе је сада укратко речено. Зашто се Он, и ако раније проповедан свим људима и народима, јави тек сада? Нека и то постане јасно свима. Људи древних времена нису били у стању да схвате премудро и свесавршено учење Христово; јер, убрзо после првобитног блаженог живота, први човек, пренебрегнувши заповест Бога, пао је у смртни и пролазни живот, и добио је, уместо ранијег Божанског наслађивања, ову проклетством обложену земљу. Његови потомци испунише земљу и учинише, са изузетком неколицине, све још лошијим; њихово звероподобно живљење било је све само не и живот. Градови, друштвени живот, уметност, наука они о свему томе нису размишљали. Закони, правда, добродетељ, философија то њима није било познато ни по имену. Они су скитали по пустињама попут дивљих, свирепих звери. Разум који су имали у себи као семе дато им од Творца, они су уништавали у добровољно изабраном порочном живљењу; у целости су се одавали најразноврснијим гнусостима, разврату, убиствима; неретко јели су и људско месо и онда се осмелише на борбу са Богом. То је онај рат дивова о којем се зна. Замислише да изграде кулу до неба, и у дивљем безумљу сабраше се да би кренули у рат на Свевишњег. На те људе, који су ходили тим путем, Господ који види и надзире све, посла силан потоп и огањ те уништи све; Он их је искорењивао великом глађу, болестима, ратовима, катаклизмама и скоро да је тим тешким казнама зауставио ту страшну и мучну душевну болест. И када су готово сви били у некој врсти дубоког пијанства, у том широко разливеном мору порока, и када су душе људи биле обухваћене дубоким мраком, тада је Премудрост Божија, прворођени, предвечни Логос, у преобиљу љубави према човеку, поче се јављати онима у поднебесју, у виду анђела, а у неколико наврата, двојици пријатеља Божијих и непосредно. колико је то било могуће за нас, управо у образу човека. Када се у души већине људи прими бачено семе побожности, и на земљи кроз народ који је происходио од древних Јевреја, поче обраћање к вери то њима као људима који су се у већини својих навика руководили по благочешћу, Бог је кроз пророка Мојсија дао образе и симболе некакве тајанствене суботе, посвећење кроз обрезање и умно созерцавање али без конкретног разоткривања самог смисла тих истих тајни. Када је закон који беше дат Јудејима постао познат, и попут миомириса се раширио међу људима, када у већини народа кроз тамошње законодавце и философе образ мишљења постаде човечан, и нарав уместо некадашње, дивље и свирепе постаде кротка, пријатељство и узајамно заједничарење изродише дубоки мир; када су сви људи и народи васељене били припремљени и способни да познају Оца, тада се поново Учитељ добродетељи Логос Очев, јави у почетку Римске империје као (Бого)човек, учини дивна дела, научивши све народе вери у Оца; казују људи о Његовом чудесном рођењу, о Његовом новом учењу, Његовим дивним делима, о образу смрти Његове, Васкрсењу из мртвих и, на крају, о Његовом Божанственом враћању на небо. Пророк Данило, испуњен Духом Божјим, видео је Царство Његово, и овако описује своје виђење: „Гледах докле се поставише престоли, и старац седе, на којем беше одело бело као снег, и коса на глави као чиста вуна, престо му беше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио. Река огњена излазаше и тецаше испред њега, тисућа тисућа служаше му, и десет тисућа по десет тисућа стајаху пред њим; суд седе, и књиге се отворише" (Дан. 7, 910); „Видех у утварама ноћним, и гле, као син човечији иђаше с облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути" (Дан. 7,13 - 14). Јасно је да се све то не односи ни према чему другоме него управо к Спаситељу нашему, Логосу Божијем, Који у почетку би у Бога; Сином Човечијим он назива Себе јер се имао јавити у телу (оваплотити се). Али пошто су изабрана пророштва о Спаситељу нашем Исусу Христу сабрана у посебне записе, и сведочанства о Њему убедљиво изложена у другим књигама, мислим да је овом приликом довољно речено.
3. глава
О т оме да је још у древна времена
било познато име и Исус и Христос, и да је то име било часно за пророке.
Сада је тренутак да се каже о томе да је име Исус и име Христос било поштовано и од стране древних пророка, тих богољубивих мужева. Мојсије је први схватио како је величанствено и славно име Христос. Дајући образе, симболе и тајанствена изображења небеских јављања, сагласно речи Господњој: „И гледај, те начини све ово по слици која ти је показана на гори" (Изл. 25, 40), он, да би поштовао првосвештенство, као највиши човеку дати образ, назива га „Христос". Првосвештенички чин, по мисли Мојсија, надвисује достојанством свако човечије звање, и зато, име Христос, даје њему (човеку) велику славу и част. Значи, Мојсије је разумео да реч „Христос" означава нешто што је Божанско; Он је, по надахнућу Духа Божијег, предвидео и име „Исус", сматрајући га достојним особитог одличја. И док га Мојсије још није знао, оно је прозвучало међу људима, те га Мојсије даје јединственом човеку, у коме, по неком образу и симболу, он препознаје свога наследника, јер после његовог (Мојсијевог) упокојења, примио је он (Исус Навин) власт над читавим народом. Прејемник Мојсијев, који је од Мојсија добио име Исус, раније се звао Осија (Авсије), а то име му беше дато од родитеља. Мојсије, назвати га именом Исус, дарује га тиме као неким даром, даром који је драгоценији од царске круне јер Исус, син Навинов, био је образ Спаситеља нашега и једини после Мојсија, окончавши службу која му је дата, исповедајући веру истиниту и чисту, доби власт као наследство. И тако, Мојсије је двојици људи, који се издвојише између читавог народа својом добродетељи и славом: првосвештенику и ономе ко ће после њега Мојсија) бити вођа народа, дао је је, ради поштовања због великих почасти, име Спаситеља нашег Исуса Христа.
Пророци који су касније долазили, називали су Христа по имену, сведочећи истовремено и о будућој завери Јудеја али и о призвању незнабожаца. Јеремија овако казује о томе: „Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега говорасмо: да ћемо живети под сјеном његовом међу народима, ухвати се у јаме њихове" (Плач Јерем. 4, 20). Давид, размишљајући о тим речима, овако казује: „Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника Његова... Господ рече мени: Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих. Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје, и у посед Твој крајеве земље" (Пс. 2,12; 78).
Не само оне које су поштовали због првосвештеничког чина и које су због симболике помазивали припремљеним јелејем, име Христос је код Јевреја красило и цареве, који су, по указу Божијем пророци помазивали управо зарад изображења Христа пошто су они (цареви) били праобраз царске власти јединог истинитог Христа, Речи Божије, Која царује над свима. Знамо да су неки пророци кроз помазање сами постали праобрази Христа јер су сви они заиста били слуге јединог, истинитог Христа, Првосвештеника и врховног Пророка. Као доказ тога рецимо да нико од оних ко је у древности помазан на симболички начин, нико од свештеника, царева, пророка, нико од њих није овладао таквом силом Божанске добродетељи какву је пројавио управо Спаситељ и Господ наш Исус, једини и истинити Христос. Нико од њих, познатих по своме достојанству и својој части небројеним поколењима људи није омогућио својим сународницима да се назове хришћанским именом. Никоме од њима потчињених нису даване Божанске почасти, ни за ким од њих, након упокојења, нису били спремни на страдање и смрт њихови следбеници; нико од њих није изазивао такве потресе унутар друштва јер у њиховој праобразитељној сили ипак није било те реалне (стварне) силе која је била и јесте само у једноме Исусу Христу. Он ни од кога није добио симболе и знаке Свог првосвештеничког чина; Он Своје Првосвештенство, Своје Царско достојанство, Своје Пророштво не води по људскоме наследству. Он од Јевреја није добио ни поштовање, ни место у прочељу, али је од Оца био украшен свим почастима, и то не симболичним него реалним и стварним. Не имајући ништа од онога што смо набројали, Он ипак има највише права да носи име Христос него било ко други; Он је јединствени, истинити Христос Божији. Благодарећи Њему свет је испуњен хришћанима који носе Његово уистину величанствено и свето име. Он им није предао образ и подобије него добродетељ у њеном најчистијем виду и небески живот; Својим ученицима га је саопштио. Он није помазан јелејем приготовљеним рукама човека, већ, како то и приличи Божанству Духом Божјим. 0 томе нас учи Исаија, говорећи: „Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласове кроткима..." (Ис. 61, 1). И не само Исаија, него и Давид говори, обраћајући се Христу: „Престо је Твој, Боже, у век века, скиптар је правде скиптар Царства Твога. Заволео си правду и омрзнуо безакоње; ради тога помаза Те, Боже, Бог Твој..." (Пс. 44, 78). Ту, у тим стиховима о Христу се казује управо као о Богу, Помазанику, Христу који није помазан обичним јелејем, него Божанским јелејем радости; тиме се указује на Његово изабрање, на све оно чиме се Он разликује од оних (људи) који су у древности били помазивани уљем и који су на тај начин били праобрази истинског Христа. На другом месту, Давид, објашњавајући ко је Христос, казује следеће: „Рече Господ Господу моме: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим" (Пс. 109, 1) и: „Из утробе пре зорњаче родих Те. Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник до века, по чину Мелхиседекову" (Пс. 109, 34). 0 Мелхиседеку Свето Писмо казује да је свештеник Бога Вишњега; Свето Писмо не казује да је он помазан уљем које је начинио човек, нити да потиче од свештеничког рода, као ни то да је од Јевреја добио свештенство. Због тога када се казује о Спаситељу нашем, казује се да је Он свештеник по роду Мелхиседекову, а не по реду других који су по наследству добијали свештенство. Историја говори да је Он од Оца постојао „пре зорњаче", тј. пре стварања света, те да Њему у векове векова припада непролазно и бесмртно свештенство. Велики и свима јасно видљив доказ Његовог Божанског помазања је то што од свих људи који су живели и живе у овом свету, само Њега називају Христос; исповедају и проповедају Га као таквог; под тим именом Њега помињу и Јелини и варвари; о томе сведочи и то да и сада, по читавој васељени, ученици Његови поштују Га као Цара, као Пророка, прослављају Га као јединог Првосвештеника Божијег, и више од тога као Реч Божију, која предвечно постоји и која је од Оца удостојена највиших почасти; о томе такође сведочи и то да му се данас људи клањају као Богу. И што је најдивније: ми, који верујемо у Њега, поштујемо Га не само устима (речима) и говором, него целокупним нашим бићем, пројављујући нашу веру у Њега нашим животом.
4. глава
О томе да начин како треба слави т и Бога, по учењу Хрис т а Спаса, није био ни нов, ни т и с т ран
Сматрам за неопходно да пре него што започнем своје казивање, саопштим и о томе, а да нико не би помислио имајући у виду време Његовог живота у телу, да Господ и Спаситељ наш Исус Христос јесте некаква недавна личност. Да се учење Његово не би показало као ново и страно, учињено од стране неког новог човека који се ни чим не разликује од других људи, укратко ћемо рећи неколико речи и о томе. Долазак Спаситељ нашега Исуса Христа засијао је не тако давно. Гле, по неизрецивом одређењу један заиста нови народ, не мали, не слаб и не некакав који живи у неком забитом делу света, него већи од свих народа, заиста многобројан и благочестив, неуништив и непобедив народ јер Бог му је свагда у помоћи. Тај народ је од свих поштован због свога имена које происходи од имена Христовог. Један од пророка, опчињен виђењем и провидевши будуће време даром Духа Божијег, узвикује: „Ко би слушао то што казује Он? Земља једнога дана беше у порођајним мукама и ето, роди се народ" (упоредити са Ис. 66, 8). Он наглашава и на будуће име тога народа: „Слуге Моје назваће се именом новим које ће бити благословено по читавој земљи" .
Мада, очевидно, ми заиста јесмо нови народ и име хришћанско није тако прадавно, и тек што се упознаше народи са нама, наш живот је ипак образ понашања сагласан са догматима благочешћа који ипак нису у нама одскора него су постојано чувани од самог настанка човековог. Древни, богољубиви људи, по природној побуди живели су управо тако, а ја ћу то доказати кроз следеће речи: постоји народ који није одскора, народ који је познат због своје древности. То су Јевреји. Њихове приче и њихове књиге казују о људима, истина ретким и малобројним, који се ничим нису разликовали у благочешћу, праведности и свим осталим добродетељима. Једни од њих живели су до потопа, други после њега, као на пример деца и потомци Ноја; а такође и Авраам, чији синови провозглашавају њега (Авраама) својим вођом и прародитељем. Онај ко би све те људе назвао праведнима, а посведочено од самог Авраама па до првога човека, и хришћанима, ако не директно по имену тад по њиховим делима, заиста не би погрешио против истине. То име означава следеће: хришћанин, познавши Христа и учење Његово, разликује се благоразумношћу, праведношћу, трпљењем, добродетељима, храброшћу и благочешћем у исповедању јединог Бога Сведржитеља. И све то (ти древни људи) нису чинили ништа мање од нас. Они, као и ми, нису придавали значај обрезању; такође, као ни ми, нису давали значај суботи; исто, као ни ми, нису имали тако изражене забране по питању хране. Тек касније, Мојсије одређује да се све то чува зарад тога што је реч о симболима, а за хришћане то више нема значај. Али, без сумње, они су знали за Христа Божијег. Јер Њега је видео Авраам. Он је дао предсказања Исааку, говорио је са Израиљем, беседио је са Мојсијем и многим другим пророцима. Надам се да ће ми свако дати за право, да су ови Богу заиста драги људи, достојни имена Христовог, по речима које се односе на њих: „Не дирајте помазанике моје, и пророцима мојим не чините зла" (Пс. 105, 15). Јасно је да као најстарију, треба сматрати ону веру коју је имао (чувао) Авраам и они који су живели као богоугодници, а да је та вера поново пројављена свим народима управо кроз учење Христово. И ако кажу да је Авраам тек касније добио заповест о обрезању, то је ипак много пре тога посведочена његова праведност управо кроз веру, јер тако о њему говори реч Божија: „И поверова Аврам Богу, а он му то прими у правду" (Пост. 15, 6. Рим. 4, 3). Том човеку, још пре обрезања, јавио се Бог а то беше Христос, Реч Божија, и кроз ове речи потврдио веру Авраама: „Благосиљаћу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи" (Пост. 12, 3), и: „Од Аврама ће постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи" (Пост. 18,18). Наравно да се то и догодило са нама. Вером у Христа који се јавио, оправда се Авраам који одбаци сујеверја предака и заблуде ранијег живота, и поче исповедати (веру) јединог Бога Сведржитеља и служити Њему добрим делима, а не чувањем Закона. Управо таквом човеку (Аврааму) речено је да је на њему благослов за сва племена и све народе. Авраамову веру, потврђену делима, а она су важнија од речи, данас по читавом свету чувају хришћани. И ето, ништа нас не спутава да кажемо да је наша вера и живот, нас који живимо после Христа, и вера и живот древних угодника Божјих иста је; да то није никаква нова или страна вера, него, како смо то и показали, да је то прва и једина и права вера, која нам је предата кроз учење Христово. Мислим да је довољно речено о овоме.
5. глава
О времену у коме се јави Христос међу људима
И сад, после овог увода, који је неопходан за историју Цркве (а коју ми желимо написати), започињем, попут неког странствовања (путовања), од времена оваплоћења Спаситеља нашег. Призовимо Бога Оца и Самога Исуса Христа, Спаситеља и Владику нашег, Небесног Логоса, да нам помогне и садејствује у излагању истине.
Била је четрдесета година царевања Августа и двадесет и осма (година) од покоравања Египта и смрти Антонија и Клеопатре, на којој се завршила египатска династија Птоломеја, када је, сагласно пророштву о Њему, у Витлејему Јудејском, у време првог пописа током управе Квипинија Сиријом, рођен Спаситељ и Владика наш Исус Христос 1 . 0 том попису у време Квиринија казује и Јосиф Флавије, најпознатији међу јепрмским историчарима. Ту Флавије казује о ономе шта се догодило у време устанка у Галилеји, о коме у Делима апостолским Лука каже следеће: „После овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа са собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се" (Дела ап. 5, 37). У XVIII књизи „Древности", поменути писац, у сагласју са тим, казује ово: „Квириније, један од сенатора, прошавши кроз све магистратуре и на крају поставши конзул, човек веома уважен, дошао је у Сирију у пратњи невеликог броја људи; кесар га је послао у својству судије за народ и цензора који је требао да процењује иметак...". Нешто касније Флавије каже: „Јуда Гавлонит, из града Гамале, заједно са фарисејем Садоком, позивао је народ на устанак, говорећи да процена имовине није ништа друго до пут ка ропству; и позвао је народ да заштити своју слободу..."'. У другој књизи историје јудејског рата, он (Флавије), овако каже: „Тада Галилејац, по имену Јуда, поче да сазива своје сународнике на борбу, прекоревајући их због њихове сагласности да се плати данак Римљанима...". 2 Тако казује Јосиф.
6. глава
О томе да је нестало владара у јудејском народу по наследном реду од предака, као што је то предсказано, и да је први јудејски цар из туђег народа (племена) био Ирод
Тада је над Јудејима царску власт добио странац. Испунило се оно шта је написано од стране Мојсија: „Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи" (Пост. 49, 10). То пророштво беше неиспуњено док су Јевреји живели под управом својих истоплеменика, почев од самог Мојсија и све до царства Августа, када је власт над Јеврејима дата странцу римљанину Ироду. Јосиф Флавије казује о њему да је по оцу био Идумејац, а Арапин по мајци; али, Африкан (не неко други, него познати историчар) 4 , казује да по тим речима, онај ко би се темељно позабавио његовим пореклом, Антипатар (Иродов отац) 5 , беше син неког Ирода из Аскалона, једног од јеродула у Аполоновом храму. Тај Антипатар је још као дете ухваћен од Идумејаца (разбојника), и остао је код њих пошто његов отац, као сиромашан човек, није имао новца за откуп, те од њих беше васпитан. Затим се он допаде Гиркану (или Хиркану) 1 , првосвештенику Јудеја, и од тог Антипатра, у време Спаситеља нашег, роди се Ирод. Ето, таквом човеку припаде власт над Јеврејима када, сагласно пророштву, велико беше очекивање народа пошто код њих нестаде управитеља и вођа из народа, који су тада прејемствено наслеђивали један другога од времена Мојсија. До ропства и пресељења у Вавилон, њима су управљали цареви, почев од Саула а затим Давида. До царева њима су управљале судије; они се појавише после Мојсија и његовог наследника Исуса (Навина). После повратка из Вавилона, управа међу Јеврејима беше аристократско - олигархијска (свиме су управљали првосвештеници), док Птоломеј, римски војсковођа, није опседнуо Јерусалим и освоји га на силу; он је оскрнавио свето место, ушавши у Светињу над Светињама. Аристовул, који је у то време по прејемству од предака, био цар и првосвештеник, у оковима заједно са децом беше послат у Рим; првосвештенство тада преузе његов брат Гиркан, и сав јеврејски народ постаде поданик Рима. Гиркан, на коме се заврши прејемствена предаја првосвештеничког чина, био је заробљен од Партаћана, а народ библијски, вољом римског Сената и императора Августа, као што рекох, беше предат у руке странца Ирода. Тад, у то време, сагласно пророштву, долазак Месије постаде очевидан. Верни сведок тог времена нека за тебе буде Јосиф, који казује да је Ирод, добивши од Рима власт, прекину некадашње прејемствено задобијање царске власти и првосвештенства јер Ирод постави за свештеника Архелаја, а после њега Римљани покорише Јудеје. Он казује да је Ирод под кључем и својим печатом држао одећу првосвештеника, не дајући првосвештенство никоме. Тако је поступао и Архелај, а после њега и Римљани. Да те речи послуже као потврда и другом пророштву о јављању (доласку) Спаситеља нашег Исуса Христа. У књизи (пророка) Даника, након одређивања о броју седмина до јављања Христа (а о томе смо ми расу ђ ивали ) , следи пророштво: „Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. Зато знај и разуми: откад изиде реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. А после те шездесет и две недеље погубљен ће бити помазаник и ништа неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити са потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата" (Дан. 9, 24 - 27). То се и испуни у време рођења Спаситеља нашег Исуса Христа. То је било неопходно нагласити да би се утврдила тачност датума.
7. глава
О т оме да је неис т ина да се не слажу Јеванђеља
о племену Исуса Христа
Јеванђелисти Матеј и Лука дају нам родослов Христа на различите начине, те не мали број верујућих сматра да они противрече један другом; и многи, не знајући истину, из све снаге настоје да разумеју та места. Навешћемо казивање о томе које је до нас дошло кроз писање Аристида', где већ поменути Африкан пише о сагласју јеванђеоских родослова. Оповргнувши мишљења других као погрешна, он овим речима казује о историји за коју је чуо: „Имена поколења у Израиљу наведена су или по природи или по закону; по природи када је постојало прејемство законитих синова, а по закону када по смрти бездетног брата, његов брат своме детету даје име умрлога оца. Тада још не беше јасне наде у васкрсење, и будуће обећање сматрали су изводљивим ако би име умрлога давали детету, сматрајући да ће то име на тај начин бити сачувано заувек. Зато међу онима који су поменути у родослову, неки су били законити наследници својих очева по природи, док су други били рођени од једних отаца, а носили су имена других. Такође помињу и стварне очеве и оне који им беху као очеви, и на тај начин, ни једно ни друго Јеванђеље не греше, наводећи имена и по природи и по закону. Потомци Соломона и Натана преплећу се међу собом управо због постојања бездетних људи као и других бракова, те је и једне и друге могуће сматрати за децу наведених родитеља (очева). Обе повести су потпуно правилне, и долазе до Јосифа правим путем мада он понекад изгледа веома кривудаво.
Да би речено било још јасније, поменућу и о томе како је настала та збрка. Набрајајући од Давида преко Соломона, на трећем месту од краја помиње се Матан, који је родио Јакова, оца Јосифовог. Сагласно Луки. после Натана, сина Давидовог, трећи од краја беше Мелхије, чији је син Илија, отац Јосифов. Пошто смо ми себи за циљ поставили да изложимо Јосифов родослов, то је потребно указати зашто се његовим оцем називају два човека: Јаков, потомак Соломона, и Илија потомак Натана; на који начин они, Јаков и Илија, беху браћа, и очеви њихови Матан и Мелхије, потичући из различитих родова, јесу Јосифове деде. Матан и Мелхиј женили су се један за другим женом, и родише једноутробну браћу, јер закон није забрањивао неудатој жени, било да је она удова или разведена, да се удаје за другога. Од Еође (а тако се по предању звала та жена) прво је Матан, који је потицао из рода Соломоновог, с њоме родио Јакова. Када је Матан умро, тада је Мелехије, који је био из рода Натановог, оженио ту удовицу и са њоме доби сина Илију. На тај начин показали смо да су Јаков и Илија, и ако припадају различитом роду, ипак једноутробна браћа (браћа по мајци). Илија је умро немајући деце, а Јаков се ожени његовом удовицом, и са њоме доби сина Јосифа (а то је већ треће поколење), који је био његов син по природи (и по Писму: „Јаков роди Јосифа"), а по закону Илијин син, јер је Јаков, брат његов, наставио његову лозу (породицу). Због тога се не може одбацивати родослов који њега помиње. Јеванђелиста Матеј наглашава: „Јаков роди Јосифа", а Лука казује да је он био син Јосифов, Илије, Мелхије. Немогуће је јасније назначити рођење по закону, и Лука, говорећи о подобним рођењима, ипак избегава реч „родио", мада у свом набрајању долази до Адама и Бога.
Све то није без доказа и није произвољно. Родственици Спаситеља по телу саопштише нам, да ли ради прослављања себе или ради поуке, али у сваком случају истиниту историју: када су идумејски разбојници ушли у Аскалон, град у Палестини, они заједно са осталим пленом из Аполоновог храма (који беше близу градских зидина), поведоше и Антипатра, сина неког јероула Ирода; и пошто жрец није могао дати одређени откуп за сина, то је Антипатар остао са разбојницима и био васпитан по обичајима Идумејаца. Касније се он допао Хиркану, првосвештенику Јудеје. Послат Неким послом у Помпеју од Хиркана, он је измолио за њега царску власт коју је имао његов брат Аристовул. Антипатар је имао среће јер га прогласише за епимелета Палестине. После његове смрти (а њега су лукаво убили из зависти због положаја који је наследио његов син Ирод, кога су касније, по декрету Сената, Антоније и Август поставили за цара Јудеје), синови његови, Ирод и остали, посташе тетрарси. То су догађаји о којима се говори и у историји Грка.
До тада су и архиве чувале родослове, како оне јеврејске, тако и прозелита, као на пример Ахиора Амонићанина и Руте Моавћанке, а такође и оних који су дошли из Египта и сродили се са Јеврејима. Ирод, који није имао ништа заједничко са Израиљцима, због свога ниског порекла, наредио је да буду спаљени сви родослови, мислећи да ће на тај начин успети да покаже како је познат; али, никаквом наредбом се не може свој род приписати патријарсима, прозелитима или хиорима странцима који су се помешали са Јеврејима. И само је неколицина, који су сачували спомен о своме роду, имали сећање о свом пореклу, поново записавши и запамтивши имена предака. Они су се често гордили тиме што су сачували спомен на своје порекло, а међу њима био је и већ поменути деспосин, кога тако називају због рода са Спаситељем. Урођеници јудејских места Назарета и Кохобе, и ако расути по осталим крајевима, саставили су родослове и то на основу „Књиге Дана", онако како су могли.
Овако или некако другачије, али боље објашњење, како по мени, тако и по мишљењу сваког благоразумног човека, не може да се нађе. Управо тога треба и ми да се држимо, мада оно није потврђено сведочанствима јер нема бољег нити вернијег. Јеванђеље, ипак је то истина, најверније је казивање о свему..."
На крају тог писма Африкан додаје: „Матан, потомак Соломона, родио је Јакова. По смрти Матана, Мелхије, потомак Натана, родио је од те жене Илију; значи, Илија и Јаков беху једноутробна браћа. Илија је умро без деце; Јаков је наставио његову породицу, и родио је Јосифа, који је био његов син по природи и син Илије, по закону. На так начин, Јосиф беше син и једнога и другога" Тако казује Африкан. Ако је такав родослов Јосифа, тада је и Марија требала происходити из истог колена као и он јер, по закону Мојсијевом. није допуштено да се у брак ступа са лицима из других колена. Брат је морао узимати жену из тог града и из тог рода да наследство не би прелазило с једног колена (рода) на друго. На томе ћу завршити о овоме.
8. глава
О томе шта је учинио Ирод, и како је скончао
Када се родио Христос, сагласно пророчанствима, у Витлејему Јудејском, и времену на које смо указали, Ирод, због гласова који дођоше до њега преко мудраца са Истока (погл. Мт. 2, 12), веома се ражести због тога. Сматрајући да је његова власт у опасности, он упита учитеље Закона где се очекује рођење Христа. Сазнавши да у пророштву Михеја постоји казивање да ће се то збити у Витлејему, он издаде наредбу да се у том месту и његовој околини побију деца млађа од две године. Ирод је сматрао да ће на тај начин страдати и Христос, али Богомладенац тада није пострадао: Његови родитељи сазнали су о томе шта се има догодити, те отиђоше са Њим у Египат. Тако нас учи свето Јеванђеље. Потребно је знати и то каква је казна стигла Ирода због преступа пред Христом и Његовим сународницима. Недуго затим, без и најмањег оклевања, Ирода је још за живота стигао суд Божји, да би се свима показало оно што је и заслужио. Држава је тобож била у благостању, али он (Ирод) дом свој омрачи великим нечашћем: убиством жене, деце, рођака најближих по крви и најдражих. Немогуће је исписати све те догађаје јер казивање о њима превазишло би и најгоре трагедије. 0 њима подробно казује Јосиф у својој „Историји", када говори о Ироду. У XVII књизи „Јудејских древности" он овим речима описује Иродов крај: „Његова се болест погоршавала јер га Бог казни због безакоња које је починио. То беше слаб огањ који је тињао у њему, и стално се ишчекивало да се тај огањ распламти... У Ироду беше велика жеља да поједе нешто, али му се није могло помоћи у томе; ране на њему, а нарочито оне на десној страни утробе, и упаљене ноге препуне некакве прозрачне течности, изазивале су страшан бол. Смрад беше велики; његов мушки орган трулио је јер у њему беху црви. Могао је дисати само када би га усправили у постељи, а тада се од њега ширио свуда снажан смрад по соби. Све његове удове мучили су јаки грчеви. Људи, надахнути Богом, који даје да се све може прозрети, казивали су да Бог кажњава цара због грехова које је починио..." 1 . Ето шта казује поменути писац у своме делу. А у II књизи „Историје" он тако)е даје слична сведочанства о њему: „Читаво Иродово тело беше захватила болест која га је разарала на различите начине. Имао је некакву сакривену грозницу, неподношљив свраб по читавом телу, непрестане болове на десној страни трбуха. Ноге су му биле отечене као код болесника који пате од водене болести. Сав је смрдео на упалу јер беше мноштво загнојених рана на његовим удовима које су биле препуне црва. Осим тога имао је и тешко, асматично дисање и грчеве по свим деловима тела. Људи, који беху надахнути, видели су у тој болести казну. Ирод се борио са тим мукама, жељан да живи; надајући се оздрављењу, тражио је начине да буде исцељен. Наредио је да га пренесу кроз Јордан, да би дошао до извора са топлом водом Калира, које се затим уливају у Аоалтово језеро; ту истиче слатка вода која је добра за пиће. Лекари су одлучили да његово тело потопе у неку лековиту купку начињену од лековитог биља и уља, али када су то учинили, њега обузе несвестица. Слуге, видећи то, повикаше и он од те буке дође к свести. Пошто му беше боље, са вером у оздрављење, наредио је да се обичним војницима да по педесет драхми, а началницима (официрима) и својим пријатељима много веће суме.
Тада се вратио у Јерихон, лошег расположења. И поред тога што је смрт већ била близу њега, он науми још преступније дело: позва виђеније људе из свих места Јудеја и нареди да буду затворени на хиподрому. Тада позва своју сестру Саломеју и њенога мужа Александра, те им рече: „Знам да ће Јевреји празновати моју смрт, али ја још имам власти да их приморам да ме оплакују и да ридају када буде моја сахрана. То ће се десити ако испуните моју жељу: све оне који су затворени и који се налазе под стражом, онога трена када умрем, наредите стражи да их све побију, и нека читава Јудеја, сваки њен дом, плаче и тугује...". Затим, нешто ниже у тексту, Јосиф пише: „Поново мучен жељом да једе, између два напада кашља, он је одлучио да предухитри судбину: узео је јабуку, а од слугу затражи нож да би исекао воће на комаде, а онда, окренувши се да га нико не би видео шта ради, пресече вене на десној руци...".
Јосиф такође казује да је он, пред саму смрт, наредио да убију његовог сина (а то је био трећи, после двојице који су убијени још раније), и тај син је скончао у тешким мукама. Такав је био крај цара Ирода, који је добио праведну казну због убиства деце у Витлејему и околини, и због зле помисли против Спаситеља нашег. После Иродове смрти, анђео Господњи се јави у сну Јосифу, који тада беше у Египту, и заповеди да заједно са Младенцем и Мајком Његовом поново дође у Јудеју. И к томе јеванђелиста додаје: „Али чувши да Архелај царује у Јудеји уместо Ирода, оца својега, побоја се онамо ићи, примивши у сну заповест, отиде у крајеве галилејске" (Мт. 2, 22). Сагласно са Јеванђељем, поменути историчар говори о Архелајевој владавини после Ирода, и казује како је по завештању његовог оца Ирода, и одлуци кесара Августа, царску власт над Јудејима добио по наследству, и како је кроз десет година лишен власт, а његова браћа: Филип и Ирод Млађи, заједно са Лисанијем, добише своје тетрархије.
Тај Јосиф, у XVIII књизи своје „Древности" казује да је дванаесте године владавине Тиверија 2 (а он је наследио власт од Августа, који је управљао 57 година), власт у Јудеји дата Понтију Пилату. Он је управљао читавих десет година, готово до смрти Тиверија. Тиме он јавно изобличава лажност записа, која су сачињена сасвим недавно са циљем да блате Спаситеља нашег. Само време, назначено у заглављу, пројављује лажност те измишљотине. Они време страдања Спаситеља нашег, коме Га предадоше преступни Јевреји, ставља у време четвртог конзулства Тиверија, када је била седма година његове власти; али, ако је веровати Јосифу, Пилат тада још увек није управљао Јудејом. Јосиф у поменутом делу директно указује да је Тиверије назначио Пилата за прокуратора Јудеје у дванаестој години своје владавине.
10. глава
О јудејским првосвештеницима у чије је време Христос проповедао своју науку
Када је, по јеванђелистима, Спаситељ у Својој тридесетој години дошао на Јордан да би био крштен, и тако поставио почетак благовести, текла је петнаеста година владавине кесара Тиверија и четврта година управе Пилата Јудејом. Тетрарси су тада били Ирод, Лисаније и Филип.
По речима Светог Писма, време Његове проповеди било је у доба када су првосвештеници Ана и Кајафа. Христова проповед започела је у време првосвештеника Ане и настављена је у време првосвештеника Кајафе, а то је време нешто мање од четири године. Од тог времена беху нарушене установе закона које се тичу служења Богу, а које је посмртно прелазило, прејемствено од оца на сина. Римске власти постављале су првосвештенике једног за другим, а нико на том месту није остао дуже од године. Јосиф казује да после Ане и Кајафе беху још четири првосвештеника. У свом делу „Древности", он овако пише: „Валерије Грат свргао је Акака и за првосвештеника је објавио Измаила, сина Фабе. Али то беше на кратко време јер и овога свргну, па за првосвештеника постави Елеазара, сина првосвештеника Анана. Након годину дана сменио је и њега, па је првосвештенички чин дао Симону, сину Камита. И он на том месту не оста дуже од годину дана; његов наследник беше Јосиф, прозвани Кајафа..."
У време проповеди Спаситеља нашег, која је трајала непуне четири године, променише се и четири првосвештеника Јудејска. Да је Кајафа заиста био првосвештеник у години када је страдао Христос, о томе сведочи и Јеванђеље. Оно (Јеванђеље) такође потврђује и све оно што смо ми навели. Спаситељ и Владика наш убрзо по почетку Своје проповеди, призива и дванаест Апостола; и само је њих, између осталих Својих ученика, нарочито поштовао називом „апостол". Затим је изабрао још седамдесеторицу, које је затим, све по двојицу заједно, послао у сваки град и свако место да провозгласе Његово учење, а где је Он намеравао доћи.
11. глава
Сведочанства о Јовану Крститељу и о Христу
Свето Јеванђеље саопштава да је недуго потом Ирод Млађи наредио да одрубе главу Јовану Крститељу. Јосиф такође казује о томе, називајући по имену Иродијада. Њом, женом брата, оженио се Ирод, развевши се од своје прве и законите жене (она је била кћи Арете, цара Петреје). То је значило да је Ирод преотео Иродијаду од њеног живог мужа. Управо је она крива и за смрт Јована (Крститеља) и за рат са Аретом, који је сматрао да је његова кћи увређена. У том рату, у једној од битака, погибе много војника Иродових. То му беше казна због убиства Јована. Поменути Јосиф признаје да је Јован био праведан човек и да је крштавао људе. Његово сведочење сагласно је са оним што говоре Јеванђеља. Он такође говори да је Ирод после битке био лишен царства, и заједно са Иродијадом послат у прогонство, осуђен да живи у граду Виен. О томе је написано и у XVIII књизи „Древности", где је о Јовану речено ово: „Неки од Јудеја мисле да је Бог погубио Иродову војску по праведној казни због смрти Јована, званог и Крститељ. Ирод је њега, човека достојног, убио; њега (Јована), који је Јеврејима казивао да живе праведно и да буду побожни. Он је такође говорио да их крштава ради тога да би им били отпуштени грехови, да би их очистио од телесне нечистоће... Око њега се окупљало мноштво људи, одушевљених његовим речима. Ирод, плашећи се тога, као и метежи, посаветован од неких људи, решио је да ухвати Јована и да га убије... Ухваћен од стране Ирода, њега (Јована) шаљу у Махерунт о тој тамници ми смо већ говорили, и тамо је убијен...".
Казивање о Јовану, Јосиф у том свом спису овако наставља, говорећи и о Спаситељу нашем: „У то време живео је и Исус, човек мудар, ако је Њега и могуће назвати човеком. Он је чинио многа задивљујућа дела и учио је људе да прихвате истину. К себи је привукао многе Јевреје и многе Јелине. То је био Христос. Према казивању наших првака, Пилат га је осудио на распеће, али они, који су му били верни од почетка, осташе му верни и касније. Трећега дана (по смрти на крсту), Он им се јавио жив: пророци Божји предсказивали су то, као и мноштво Његових чуда. Род хришћански ни до сада није нестао, а они себе тако називају због Његовог имена...". 1 Ето шта нам казује писац који је и сам Јеврејин.
12. глава
О ученицима Спаситеља нашега
Имена апостола Спаситељевих позната су свакоме из Јеванђеља. Списак од седамдесет Његових ученика нигде није сачуван. Један од њих је и Варнава, кога помињу и Дела апостолска а такође и (апостол) Павле у својој посланици Галатима. Међу њима је био, како говоре, и Состен, који је заједно са Павлом писао онима у Коринту. Климент у петој књизи својих „Хипотипоса" говори да Кифа, кога помиње и Павле (погл. Гал. 2, 911), беше имењак апостола Петра а такође и један од Седамдесеторице. По предању, и Матеј који је прибројан апостолима уместо Јуде, као и онај ко је заједно са њим био у избору, да су такође били у броју Седамдесеторице. Казују да је један од њих био и Тадеј, а његову историју, која је дошла до нас, ја ћу ускоро и саопштити.
Ако размислиш о свему овоме, видећеш да је уз Христа било више од седамдесет ученика. Павле сведочи да се по васкрсењу Христовом, Он прво јавио Кифи, затим дванаесторици, а после њих браћи која су, у време када је Павле писао своју Посланицу, још била жива. Затим, по његовим речима, Он се јавио Јакову, једном од оних који се називају браћа Господња. Такође, да је осим дванаесторице, било још много апостола, а мећу њима се налази и Павле, он додаје: „А затим се јавио свим апостолима".
13. глава
О владару Едесе
Сад ћемо говорити и о Тадеју. Божанство Владике и Спаситеља нашег Исуса Христа, прослављено међу свима, привукло је мноштво људи, чак и странаца, са простора далеко од Јудеје. Они су се такође надали исцељењима од болести и разних страдања. Због тога је и цар Авгар, који је славно управљао народима са оне стране Еуфрата, мучен болешћу чије је исцељење превазилазило силу човека, сазнавши за Христа Исуса, с молбом и писмом позивао Га је к себи. Спаситељ није услишио његову молбу да дође, али га је удостојио писма у коме је обећао да ће послати једног од Својих ученика, да он исцели његову болест, те да спасе и њега и његове ближње. То обећање убрзо беше и испуњено. После Христовог васкрсења из мртвих и вазнесења, апостол Тома, један од дванаесторице, по речи Божијој посла Тадеја, који је био међу седамдесеторицом ученика Христових, у Едесу да тамо благовести учење Христово. Он је испунио све што је обећао Спаситељ наш. Постоји писмено сведочанство о томе, узето из архиве у Едеси, која је тада била престони град. Међу државним документима која казују о древним догађајима из времена Авгара, сачувано је до данас и ово: Копија писма написаног од стране топарха, а упућеног Исусу у Јерусалим преко гласника Ананеја
„Авгар, син Ухаме, топарх, шаље поздраве Исусу, Спаситељу благом, Који се појави у пределима Јерусалимским.
Дође до мене глас о Теби и о исцељењима која чиниш без примене лекова и трава. Казују да Ти слепима враћаш вид, да хроме опорављаш те да поново ходају, да очишћујеш проказане (губом), да изгониш нечисте духове и демоне. Ти лечиш оне који страдавају дуготрајним болестима и васкраваш оне који су умрли. Слушао сам све то о Теби, и разумом прихватих да си Ти или Бог, који дође с неба јер чиниш таква чудеса, или да си Ти Син Божји. Због тога и пишем Теби: потруди се, дођи к мени и болест моју исцели. Такође сам слушао како Јевреји ропћу на Тебе и кују некакве завере. Мој град је мали, али је поштован и биће нам довољан за обојицу."
Ето како је писао Авгар, када га је озарила Божанствена светлост. Али, потребно је чути и писмо Исуса које Он посла Авгару преко истог гласника. У том писму нема много речи али је заиста силно, а ево како оно гласи:
Одговор Исуса топарху (Авгару) преко гласника Ананије
„Блажен си ти јер поверова у Мене и ако ме ниси видео. 0 Мени је казано: они који ме виде, они не верују у Мене, а они који ме не видеше, повероваше и оживеше. Ти ме позиваш к себи али Мени је потребно да овде испуним оно због чега сам послат. Када то учиним бићу поново узнет к Оцу моме који ме посла. Када се то догоди, послаћу к теби једног од ученика Мојих да исцели твоју болест и да ти дарује живот, теби и онима који су са тобом." К тим писмима присаједињено је и ово које је написано на сиријском:
„После вазнесења Исуса, Јуда, прозван Тома, посла (Авгару) апостола Тадеја, једнога од Седамдесеторице. Када је дошао, он изађе пред Товијевог сина, Товију. 0 њему су чули и рекоше (Авгару) да је дошао апостол Христов, онако како је и обећано. И поче Тадеј, силом Божијом, исцељивати сваку болест и сваку немоћ, тако да су се сви томе чудили. Када је Авгар чуо о великим и чудесним делима његовим, дође њему у мисао оно шта му је Исус писао: да ће му послати једног од Својих ученика да би исцелио болест његови. Тада он позва Товију, код кога је био Тадеј, и рече: „Слушао сам о човеку који живи код тебе. Доведи га к мени." Товија, вративши се к Тадеју, и рече: „Топарх (Авгар) позва ме к себи и нареди да те доведем к њему да би га исцелио". Тадеј му рече: „Хајдемо к њему јер знам да сам послат ради тога". Другога дана, ујутро, Товија поведе Тадеја и дођоше до Авгара. Када уђоше, Авгар пред којим су стајали први људи државе, виде велико знамење на лицу апостола Тадеја. Видевши то, Авгар му се поклони до земље, па упита Тадеја: „Да ли си ти заиста ученик Исуса, Сина Божијег, Који ми рече да ће послати једног од ученика Својих да би ме исцелио и подарио ми живот?" Тадеј му одговори: „Јер си тако силно поверовао у Онога ко ме посла, ја заиста испуњавам Његову вољу И ако будеш веровао у Њега, онако како верујеш, тада ће се испунити жеља твога срца". На то Авгар рече: „Ја тако верујем у Њега да сам спреман покренути сву војску и побити Јевреје који Га распеше ако ме не би омела Римска држава". Тадеј рече: „Господ мој испунио је вољу Оца Свога; и испунивши је, вазнесе се к Оцу". На то му одговори Авгар: „Ја сам поверовао у Њега и у Оца Његовог". Тада рече апостол: „Зато, у име Његово, стављам руку на тебе." И само што је то рекао, Авгар беше исцељен од болести и страдања. Силно се изненади Авгар јер све оно о чему је слушао то се тада на њему испуни: да се кроз Тадеја, ученика Христовог, догоди исцељење без лекова и трава, и не само њега, него и сина његовог Авда, који је боловао од костобоље. Тај Авд, дошавши пред Тадеја, паде пред ноге апостолове и беше исцељен молитвом и полагањем руку. Тадеј је исцелио и много њихових суграђана, чинећи велика чудеса и проповедао је реч Божију. Затим Авгар рече: „Ти Тадеју, све то чиниш силом Божијом, и ми смо силно задивљени. Зато, молим те, реци ми о доласку Христовом, како се то догодило; реци ми о сили Његовој и о свему ономе о чему смо слушали". Тадеј му одговори: „Ја ти сада ништа нећу рећи јер сам послат да проповедам Реч да би је сви чули. Зато сутра позови све суграђане, и ја ћу им проповедати, и посејаћу у њима Реч живота. Рећи ћу им о доласку Христовом, како се оно догодило; о Његовом послању од Оца, и зашто је то било; о сили, и о делима Његовим; о тајнама које је Он рекао свету; о томе како су Га исмевали и потцењивали;
о томе како се Он понизи пред свима, како беше распет, како сиђе у ад и уништи бедеме од века неуништиве; о томе како васкрсну из мртвих и отиде к Оцу Своме са великим мноштвом душа". Авгар заиста заповеди својим суграђанима да се окупе изјутра и да чују проповед апостола Тадеја. Затим изнесе пред њега злата и кованог новца, али то апостол не узе, рекавши: „Ако сам оставио све своје, како да узмем оно што није моје?" То се догодило у 340. години.
Сматрам да је умесно и да није без користи ово што је, од речи до речи, преведено са сиријског.