претходна следећа

 

Св. Јован Кронштатски

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

 

 

* * *

Господе! Ја сам чудо Твоје доброте, премудрости, свемоћи, јер си ме Ти привео из небића у биће, јер ме Ти до сада одржаваш у животу, јер ћу, добротом, милошћу и човекољубљем јединородног Сина Твога, наследити живот вечни, ако Ти останем веран, јер сам страшним свештеним чином приношења Сином Твојим на жртву Себе Самог подигнут из ужасног пада, искупљен од вечне погибељи. Славим Твоју доброту, Твоју моћ бесконачну, Твоју премудрост! Али учини чуда Твоје доброте, свемоћи и премудрости на мени кукавном и како год знаш спаси мене, недостојног слугу Твог, и уведи у Царство Твоје вечно, удостој ме живота бесконачног, дана незалазног.

 

* * *

Срце моје треба да се прилепљује само за Бога: мени је добро прилепљивати се Богу (Пс. 72, 28), а оно се – ај, какво слепило и изопаченост! – прилепљује за сласти овога века: за храну, пиће, телесну сласт, за новац, за тај прах, за одећу, за ту трулеж, за цвеће које нестаје, за дезене, за кројеве који маме око, за раскошно намештене собе итд. Чудна ствар! Мене, хришћанина, небеског човека, занима све земаљско, а мало – небеско. У Христу сам пресељен на небеса, док се у исто време свим срцем чврсто прилепљујем за земљу и, по свој прилици, никада не бих ни желео да будем на небу, већ бих радије да увек остајем на земљи, иако ме земаљско, и поред задовољства које причињава, оптерећује и мучи, иако видим да је све земаљско непоуздано, пропадљиво, да брзо пролази, иако и знам и осећам да ништа земаљско не може да засити мој дух, да умири и задовољи моје срце, непрестано узнемирено и растуживано овоземаљском таштином. И докле ћу ја, небески човек, бити земаљски? Докле ћу бити тело ја, чедо Божје, који се не од крви, ни од жеље тјелесне, него од Бога родих (Јн. 1, 13) на светом крштењу, докле се сав нећу устремити ка Богу? Господе, привуци срце моје к Теби, Духом Твојим Светим! Господе, одврати срце моје од таштине овоземаљске. Господе, без тебе ништа чинити не могу.

 

* * *

Све што сија на земљи јако волимо: злато, сребро, драго камење, кристал, блештаву одећу – зашто не волимо будућу славу на коју нас Господ позива? Зашто не тежимо сјају попут сунчевог? Праведници ће се, речено је, засјати као сунце у Царству Оца свога. (Мт. 13, 43) Зато што смо грехом изопачили природу душе своје и уместо за небо, прилеписмо се за земљу, уместо за нетрулежност – за трулежност, заволесмо земаљски сјај, пролазни, пропадљиви и обмањиви. Али зашто ми тако силно волимо сјај? Зато што душа наша беше створена ради светлости небеске и у почетку сва беше светлост, сва сијање; њој је светлост урођена, урођено јој је осећање и жеља за светлошћу. Усмерите ту тежњу ка тражењу небеске светлости!

 

* * *

Када видиш прелепу девојку или жену, или прелепог младића, истог трена се узнеси ка врховној, најсветијој Лепоти, која је узрок сваке лепоте земаљске и небеске, дакле, ка Богу; прослави Га због тога што од земље чини такву лепоту; задиви се у човеку лепоти лика Божјег који сија чак и у нашем исквареном стању; замисли какав ће бити наш лик у стању нашег прослављења, ако га се удостојимо; замисли каква је лепота светих Божјих, светих Анђела, Божје Мајке, преукрашене Божанском славом; замисли неизрециву доброту лица Божјег које ћемо угледати и не заноси се земаљском лепотом, тим телом и крвљу. Слатка је похота, али је греховна, развраћа и Богу је противна. Не прилепљуј се срцем за девојачку или женску лепоту, већ само за Господа Бога Који је створио сваку лепоту Себе ради, и говори: мени је добро прилепљивати се Богу (Пс. 72, 28), само Богу, а не пролазној телесној лепоти.

 

* * *

Чамотиња која нас обузима због неуспеха у каквом делању, особито свештеничком, које обављамо ради других, и стид на лицу, потичу од нашег непријатеља бестелесног који као лав ричући ходи и свугде настоји да нас прождере, и који нас нагони на сваки неуспех, на сваки грех. Стога, да не би било спотицања у било каквом делању, за њега се треба претходно припремати његовим разумним проучавањем, спојеним са уздржањем и молитвом; треба тежити савршенству у свему и не давати места ђаволу. Ако се деси неуспех у послу, не треба се препуштати чамотињи, него се, признавши пред Богом свој грех и своју немоћ, смирити пред Њим, одбацити своје самољубље и не снебивајући се признати свој грех и своју непромишљеност, лењост или слабост, и грех свој вргнути у бездан милосрђа Божјег, молећи за Његову милост и помоћ за убудуће ради доброг и успешног обављања свога посла.

 

* * *

На молитви и у сваком делу у свом животу избегавај подозривост и сумњу и ђаволско маштање. Нека ти око душевно буде здраво да би све тело твоје молитве, твојих дела и твога живота било светло.

 

* * *

Током заједничке молитве цело срце твоје нека буде у Богу и нека се нипошто ни за шта земаљско ни за трен не прилепљује; имај такође пламену љубав према душама људским, због љубави Божје и старања о њиховом спасењу; моли се за њих као за оне који се налазе у великој невољи. Сви ми, речено је, у невољама пребивамо, изложени обмани лукавога.

 

* * *

Кад огладниш, не наваљуј много на храну – оптеретићеш и срце и тело. Једи полако, без халапљивости, уз размишљање, у славу Божју, сећајући се Бога–Храниоца, а особито Његове непропадљиве хране, тела и крви Његове, тога како нам је Самога Себе, из љубави, даровао за храну и пиће, и свете речи јеванђељске.

 

* * *

Све што узнемирава и као да поткопава срце у његовом темељу, све што га мучи – од ђавола потиче, јер је он вечито узнемиравање и мучење. Господ је спокој срца. Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. (Мт. 11, 28) Мир вам остављам, мир Свој дајем вам. (Јн. 14, 27) Колико страсти, толико немира и мучења; колико пристрашћа, толико оштрих стрела које пробадају срце, и толико помрачења. Велики део живота човек се налази у душевном помрачењу.

 

* * *

Наиђе ли помисао самохвале, самонаслађивања, говори: ништа сам; све добро у мени чини благодат Божја. Шта ли имаш што ниси примио? (1. Кор. 4, 7) Без Мене не можете чинити ништа. (Јн. 15, 5) Ако наиђе помисао гнушања према било ком делу тела ближњег или свом, говори: цео човек је прекрасно дело руку Божјих; све је у њему веома добро створено. Гле, све добро бјеше веома. (1. Мој. 1, 31)

 

* * *

Која је дужност твоја, причасниче божанских Тајни? Ти мораш мислити о ономе што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога (Кол. 3, 1. 2), а не о земаљском, јер Христос ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе.1 У кући Оца Мојега станови су многи. Идем да вам припремим мјесто. (Јн. 14, 2) Наше живљење је на небесима. (Фил. 3, 20) Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско. (Мт. 5, 3; 20) Пустите дјецу нека долазе к Мени, јер таквих је Царство Божије. (Лк. 18, 16) Видиш ли који је крајњи циљ ради кога је Христос сишао са небеса на земљу, ради кога нам даје Своје божанске Тајне – тело и крв? Тај циљ је – даровање нама Царства небеског. Ка њему тежи.

 

* * *

Гордост је демон; злоба је тај исти демон; завист је тај исти демон; и блудна гадост је тај исти демон; и присилна хула је тај исти демон; присилна сумња у истину је демон; чамотиња је демон; разне су страсти, али у свима делује исти сатана; разне су страсти, али су заједно разнолика нашаптавања сатанска, и човек бива једно, један дух са сатаном. Излажући се злобном и жестоком насиљу најразличитијих страсти и уједању ђавола при вршењу различитих дела Божјих, прихватај та страдања као страдања за име Христово и радуј се у страдањима својим, благодарећи Богу; јер ти ђаво, а да то и не зна, припрема најсјајније венце од Господа! Амин. Опири се ђаволу без одлагања.

 

* * *

Не срди се на људе који показују своју гордост и надменост или злобу, размаженост и нестрпљивост у односу према теби или другима, него се, сетивши се да си и сам изложен тим истим, па и већим греховима и страстима, помоли за њих и кротко са њима поступи. Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бреме један другога (ако те је неко увредио, или ти је тешко – истрпи), и тако испуните закон Христов. (Гал. 6. 1–2)

 

* * *

Обраћате ли довољно пажње на стање своје душе: да ли је здрава и, будући да је жива, да ли је чврст њен живот, и ако је срећан овдашњи пролазни живот, да ли је ичим обезбеђен вечни живот, вечно благостање, на пример, вером – има ли у души твојој вере живе у Бога, у Спаситеља, у Цркву – добрим делима, кротошћу, смирењем, незлобивошћу, правдољубљем и поштењем, уздржањем, целомудреношћу, милосрђем, трпљењем, покорношћу, трудољубљем и др.? У противном, сав твој рад је узалудан, душа чини многе, можда и дивљења достојне ствари, али ће сама погинути. Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? (Мт. 16, 26)

 

* * *

Дан је символ краткотрајности земаљског живота: долази јутро, потом дан, затим вече, и са доласком ноћи прође и читав дан. Тако ће и живот проћи. Најпре детињство, као рано јутро, потом дечаштво и зрелост као потпуно свануће и подне, затим старост, као вече, ако Бог да, а онда – неизбежно смрт.

 

* * *

Човек се, ма где бивао, напослетку увек враћа кући. Тако се и хришћанин, ма ко да је, чувен или обичан човек, богат или сиромашан, учен или неук, ма где био, ма какву дужност у друштву вршио, ма шта радио, мора опомињати да није код куће, већ у странствовању, на путу, и да се мора вратити кући – оцу, мајци, старијој браћи и сестрама; а та кућа је небо, отац је Бог, мајка – Пречиста Богородица, старија браћа и сестре – Анђели и свети људи Божји; мора имати на уму да су све земаљске обавезе, послови – споредна дела, а да је право дело – спасење душе, испуњавање заповести Христових, очишћење срца.

 

* * *

Како волети Бога свим срцем, свом душом, свом снагом, свим умом? Свим срцем, то јест у потпуности, без подељености између између љубави према Богу и љубави према свету, и уопште према твари; ако се, на пример, молиш, моли се свим срцем, не забављај се испразним помислима, земаљским пристрашћима, буди сав у Богу, у љубави Његовој, свом душом, то јест не каквом једном силом душе, не само умом, без учешћа срца и воље, свом снагом, а не са пола снаге или слабо; када треба испунити какву заповест, испуњавај је свеусрдно, до зноја и крви и давања живота, ако затреба, а не лењиво и мртво или преко воље.

 

* * *

Како је променљив овај свет! Овде весеље, музика, тамо – заупокојене молитве, појање, плач за умрлим; овде богатство, раскош, велелепност – тамо пуко сиромаштво, оскудевање у свему, у пристојној и довољно топлој одећи, тескоба, одвратна прљавштина, влага. Овде све пуца од здравља, изобиља снаге, тамо – болести, оронулост, изнемоглост; овде просвећеност, образованост, тамо – незнање, тама; или: овде уз световну образованост високо духовно просвећивање и благочашће, и у том сједињењу дивна и пријатна хармонија, лепота духовна; а тамо световно просвећивање и уз њега безверје, неморалност – духовна наказност, дисхармонија, дисонанца која раздире душу; овде успех у свим подухватима, тамо – безуспешност; овде се све лако добија – и новац и углед у друштву, почасти, одликовања, тамо – ма колико се трудио, ништа не постижеш или тек уз огромне напоре постижеш нешто мало. Ко ће уклонити ту очигледну противречност? Само Бог. Ми о томе можемо само да сневамо.

 

* * *

Ко је дрзак према човеку, дрзак је и према Богу, какви су многи од нас. Поштуј у човеку величанствену, бесцену икону Божју и дуго трпи грешке и заблуде палога човека да и твоје Господ истрпи, јер непријатељ Бога и рода људског, будући да није у стању да своју злобу искали на Богу, упиње се да је искали на икони Његовој – на човеку, као што се упиње и да све своје нечистоте, своју таму, своју гордост, завист и остало искали на њему. Па поштуј човека, спасавај га; чувај и себе, не раздражуј се, не озлојеђуј се, не завиди, не вређај, не лажи, не чини прељубе, не кради и др.

 

* * *

Душа наша је проста као мисао, и брза као мисао и као муња. Она за трен може да буде рањена грехом, да се прилепи за пропадљиве ствари; за трен може да отпадне од љубави Божје и ближњег, због једне помисли неправедне, због једне жеље страсне, због помисли непријатељске, и стога морамо непрестано бити на стражи свога срца да не скрене у лукаве речи или помисли, већ да вазда пребива у искрености и чистоти Божјој, у љубави Бога и ближњег.

 

* * *

Најбољи тренуци у животу су они у којима мислимо о ономе што је горе, уопште, када спознајемо или бранимо истину, ту небеску житељку, у вишњим обитељима настањену. Само тада ми истински живимо. Значи, суштинске користи душевне захтевају да се што чешће уздижемо високо изнад земље, горе, на небо – где је наш истински живот, истинска отаxбина наша којој неће бити краја.

 

* * *

Посматрајући најразличитије разоноде људске, изузетну бригу о телу, мислиш: имају ли људи душу? А ако је имају, зашто се не брину, не мисле о њеном спасењу, јер она се одала безбројним гресима који чине њену смрт, и то смрт вечну? Постоји ли вечна мука и вечно блаженство? А ако постоји, зашто се људи тако мало труде, или се ни најмање не труде да избегну вечно мучење и наследе вечно блаженство? И још: зашто људе не плаши страшни час смрти? Та нећемо вечно живети на земљи. Једном ће и на нас доћи ред, и биће нам речено: претворите се и ви, синови људски, у прах земаљски од кога сте створени. О, расејаности наше, гордости наше, пристрашћа, прикованости за земљу! Грешници, мислите ли да Бог нема чиме да вас казни? О, има, има! То је пакао огњени, језеро огњено, страшни бездан паклени кога се и сам сатана плаши, црв који не умире и шкргут зуба. Али зашто се обраћам само вама?! И себи, и себи треба да кажем исто: јер сам први међу грешницима којима беху припремљене муке паклене, али од којих ме спасе Христос, у Кога се једино уздам. А ви, браћо моја, имате ли сви ви веру у Христа, у Јеванђеље Његово? Где је ваш живот јеванђељски? Ко од вас бар свакодневно чита Јеванђеље, тај највећи дар Бога и закон живота? Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога. (Рим. 3, 12)

 

* * *

Школована и недошколована омладина ретко иде у цркву, уопште се не бави својим духовним васпитањем, сматрајући га непотребним и предајући се овоземаљској таштини. На то треба обратити пажњу. То је плод гордости, духовне учмалости. Сматрају да је посећивање храма и заједничког Богослужења ствар простог народа и жена, заборављајући да у храму са страхом заједно са људима служе Анђели и да то сматрају највећим блаженством.

 

* * *

Не потиче ли хладноћа према заједничком Богослужењу отуд што га једни не разумеју, а други, иако су учили науку о Богослужењу, предавана им је сувопарно, без примера, упућивана само разуму, док је Богослужење, будући узвишено сазрцање ума, уједно, и пре свега, сладост и блаженство за срце?

 

* * *

Свештеник, као лекар душе, мора бити без душевних болести, то јест страсти, да би друге лечио; као пастир, мора бити напасан на богатим пашњацима јеванђељским и светоотачким, да би знао где да напаса словесне овце; мора бити искусан у борби са мисленим вуцима како би умео да их одгони од стада Христовог; мора бити искусан и јак у молитви, уздржању; не сме бити спутан похотама и сластима овога живота, нарочито похлепом, славољубљем, гордошћу; једном речју, мора бити светлост да би просвећивао друге, со духовна, да би друге чувао од душевног кварења, и не сме бити искварен страстима. У противном, сваки духовни болесник му може рећи: Љекару, најпре се сам излијечи (Лк. 4, 23), а онда ћу ти допустити да лечиш мене. Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. (Мт. 7, 5)

 

* * *

Срце је танано, лако, духовно, небеско по природи својој – чувај га; не оптерећуј, не оземљуј га, буди крајње уздржан у храни и пићу и уопште у задовољствима телесним. Срце је храм Божји. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог. (1. Кор. 3, 17)

 

* * *

Буди хришћанин у срцу, то јест буди увек искрен у молитви, у понашању према ближњима, увек веруј, надај се, буди кротак, незлобив, према свима добронамеран, праведан, неграмзив, саосећајан, милостив, уздржан, целомудрен, трпељив, покоран, храбар.

 

* * *

О, како је скупо проценио душу нашу, спасење њено, Господ наш Исус Христос, будући да је ради нас сишао са небеса, узео на Себе душу и тело наше, страшно пострадао и за нас умро! А како ја ценим своју душу, њено вечно спасење? О, не умем да ценим и досад нисам научио да будем у складу са љубављу мога Спаситеља, сав се прилепивши за земљу, сав се предавши лењости и разним страстима. Како да у теби буде љубав Божја, Царство Божје, кад у твом срцу царује љубав земаљска – сластољубље, похлепа и гордост? То је немогуће дотле док не разапнеш тијело своје са страстима и жељама (Гал. 5, 24): јер нико не може два господара служити (Мт. 6, 24) и пријатељство према свијету непријатељство је према Богу (Јак. 4, 4). Не љубите, речено је, свијета ни што је у свијету. Јер све што је у свијету је похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек. (1. Јн. 2, 15–17)

 

* * *

Наш Господ Бог нас, због упорног тражења од Њега милости Његових, хвали, видећи у нашој упорности веру нашу и уздање у Њега; а ми грешни се гневимо на оне сиромахе који свакодневно и упорно траже од нас милостињу – чак и на децу чије је поверење у људе нарочито велико, чија вера у доброту других нема граница, јер су она још простосрдачна и добра, незлобива. Будући среброљубиви, сластољубиви, горди, ми их често гледамо са презиром, на њих, овчице незлобиве, вичемо, губимо власт над собом, не желећи да схватимо да их на неуморно тражење милостиње од нас присиљава глад, недостатак одеће, обуће, упорно захтевање газдарице или газде новца за део собе који им издају. Зар управо они код пророка Данила не вапију на нас ка Господу: веома се испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша поруге од уживача, и понижења од гордељиваца (Пс. 122, 3–4). И, свакако, пре или касније њихов жалосни вапај ће стићи на небо. Шта ја то говорим? Већ је одавно допро до ушију Господа Саваота и покренуће гнев Његов на нас и праведну освету.

 

* * *

До сада ни у чему нисам оскудевао, будући милостив према другима, и нећу оскудевати ни у будуће јер Господ је исти јуче и данас (Јев. 13, 8). Није узалуд речено: рука онога који даје неће осиромашити. До сада ми је Господ пролазна добра прибављао, а не одузимао. Славим милости Господње, богати промисао Његов.

 

* * *

Ти си представник вере и цркве, о јереју, ти си представник Самога Христа Господа; ти си дужан да будеш пример кротости, чистоте, храбрости, чврстине, трпљења, узвишеног духа. Ти делаш дело Божје и ни пред ким не треба да клонеш духом, никоме не треба да ласкаш, да се улагујеш и да свој посао сматраш вишим од свих послова људских.

 

* * *

Ко се навикава да полаже рачуне о свом животу на исповести овде, тај се неће бојати да даје одговор на страшном суду Христовом. И ради тога је овде и установљен кротак суд покајања да бисмо, очишћени и исправљени овдашњим покајањем, дали непостидан одговор на страшном суду Христовом. То је прва побуда на искрено покајање и притом неизоставно једном годишње. Што се дуже не кајемо, то је горе по нас саме, то узе греховне постају замршеније, то је, значи, теже, полагати рачуне. Друга побуда је спокојство: што је исповест искренија, душа је спокојнија. Греси су скривене змије које трују срце човеково и све биће његово; не дају му мира, непрестано му изједају срце; греси су бодљикаво трње које непрестано боде душу; греси су духовна тама. Покајници треба да дају плодове покајања.

 

* * *

Покајању помаже свест, сећање, уобразиља, осећање, воља. Као што грешимо свим силама душе, тако и покајање треба да буде од све душе. Покајање само на речима, без решености на исправљење и без осећања скрушености, назива се лицемерним. Свест о гресима се помрачује, треба је просветлити; осећање се заглушује, отупљује, треба га пробудити; воља тупи, одузима снагу за исправљење, треба је принуђивати: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Исповест треба да буде искрена, дубока, потпуна.

 

* * *

Ах, браћо моја! Нећемо ли сви убрзо ишчезнути са лица земље, и бити као да нисмо ни постојали? Та где су дела љубави? Где је испуњење заповести Творца? Где је дух Христов у нама? Где је незлобивост, где смирење, где љубав према душама, где непристрашћеност према пролазном? Где је старање о духовним добрима? Ми људи смо безумни, најглупљи! Унаказили смо икону душа наших, унаказили живот свој, преиначили, наглавачке га окренули. Уместо Христу – ђаволу угађамо.

 

* * *

На овом тихом, прелепом, звездама посутом небу једнога дана ће се показати ужасан призор, пред долазак Господа са небеса. О, грешници, поучавајте се свакодневно призором небеским, кад већ можете да се поучавате. Сунце ће се помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти. (Мт. 24, 29)

 

* * *

Постоји, браћо хришћани, живот истински, прави, и постоји живот привидан, лажан. Живљење ради тога да би се пило, јело, одевало, банчило, богатило, уопште живљење ради земаљских задовољстава или брига, као и сплеткарење, подваљивање, ширење гласина о другима – јесте живот привидан; живети ради тога да би се угађало Богу и ближњима, да би се молило за спасење душа њихових и на све начине помагало њихово спасење – значи истински живети. Први живот је непрестана духовна смрт, други – непрекидни живот духа.

 

* * *

Господ је рекао о Цркви Својој: сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18). То је речено како о пастирима Цркве, или јерархији црквеној, и о свима који истински верују, тако и о свим Светим Тајнама, о свим догматима, заповестима свете православне вере, и о свим чинопоследовањима Светих Тајни, на пример литургије, свештенства, брака, крштења, миропомазања, јелеосвећења који су установљени за сва времена и који су већ многе стотине и хиљаде година остали непромењени. Ето како је чврста Црква коју је Господ основао! Памти те речи Господње и нимало се не колебај, вршећи какву Свету Тајну. Буди чврст као дијамант.

 

* * *

Волим да се молим у храму Божјем, особито у светом олтару, крај престола или крај жртвеника Божјег, јер се чудесно мењам у храму благодаћу Божјом; у молитви покајања и скрушености са душе моје спада трње, спадају окови страсти, и постаје ми тако лако; сва драж, сва привлачност страсти ишчезава, ја као да умирем за свет, а свет за мене са свим својим добрима; ја оживљавам у Богу и ради Бога, само ради Бога, и сав се Њиме прожимам и бивам један дух са Њим; постајем као дете које се весели у мајчином крилу; срце моје тада је пуно наднебеског, слатког мира; душа се просветљује светлошћу небеском; све видиш јасно, све гледаш исправно, према свима осећаш пријатељство и љубав, према самим непријатељима, и радо их оправдаваш и опрашташ им. О, како је блажена душа с Богом! Црква је уистину земаљски рај.

 

* * *

Шта је за човека најстрашније? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без ужаса да замисли како ће морати да умре и да испусти последњи дах. А како пате родитељи када умиру њихова мила деца, када беживотна леже пред њима? Али браћо, не плашите се и не тугујте преко мере. Исус Христос, Спаситељ наш, Својом смрћу је победио нашу смрт и Својим васкрсењем поставио темељ нашем васкрсењу, и ми сваке недеље прослављамо у Христу Васкрсломе наше опште будуће васкрсење, и отпочињемо вечни живот спрам кога је овај пролазни живот кратак, премда тесан и тужан пут; а смрт истинског хришћанина није ништа друго до уснуће до дана васкрсења, или рођење за нови живот. Дакле, славећи сваке недеље васкрсење Христово и своје васкрсење из мртвих, учите се да непрестано умирете греху и васкрсавате душама од мртвих дела, обогаћујте се врлином и не тугујте неутешно за умрлима; научите да смрт дочекујете без страха, као пресуду Оца небеског која је васкрсењем Христовим из мртвих изгубила своју страхоту.

 

* * *

Грех је бесмислен и погубан. На пример, пијанац је од сувишне употребе алкохола и болестан, и чини разна непристојна и срамна дела на која се стиди и да помисли и да их се сети, а ипак наставља да се опија; прождрљиви чревоугодник после преједања осећа терет, помрачивање способности, везаност језика и сам увиђа да постаје као животиња или звер, јер је често пун злобе и мржње према онима који живе заједно са њим и једу заједно са њим или онима који траже од њега свакодневну милостињу – обузима га тескоба и туга, губи мир и спокојство, постаје неспособан да мисли о ономе што је горе односно да буде истински хришћанин, да живи ради највишег циља постојања, па ипак наставља да се слади и преједа; прељубник види да прељубом оскврњује и обешчашћује своју природу, душу и тело, да их излаже болестима, да изопачује животни поредак који је установио Творац, да се срамоти, па ипак наставља да чини прељубе; среброљубац види да му је богатство терет, да га лишава његове духовне слободе и чини својим робом, да га одвраћа од Бога и од љубави према ближњем, одводи од истинског живота и уноси смрт у душу, одузима мир душевни и телесни, намеће тешке бриге, па ипак он наставља да гомила велика богатства и додаје себи велики терет док изнурен бригама не оболи и не умре, наудивши души својој стицањем богатства. Такав је сваки грех – гордост, злоба, завист и друго.

 

* * *

Треба убити у себи земаљску љубав, љубав (страст) према земаљској телесној лепоти, према сластима, стицању, телу своме, према части, и оживети љубав према небу – истинској отаxбини, према души – становници небеских обиталишта, према врлини, треба замрзети све што воли тело и заволети све што оно презире, чега се оно плаши (на пример, размишљање о смрти, о суду), или сиромахе, болеснике, страдалнике.

 

* * *

Нека ти се подсмевају, противе када се налазиш под утицајем какве страсти; нимало се не вређај што ти се подсмевају и противе, јер ти чине добро; распни своје самољубље и увиди погрешку, заблуду срца свога. Али горко жали оне који се подсмевају речима и делима вере и благочашћа, правде, оне који се противе добру које чиниш и које желиш да усадиш у друге. Нека те сачува Бог озлојеђености према њима, јер они су јадни и суза достојни. Слава Теби Боже, Спаситељу мој, Који си ме избавио од тираније страсти, по молитви мојој.

 

* * *

Када сте у храму, опомињите се да се налазите у живом присуству Господа Бога, да стојите пред лицем Његовим, пред очима Његовим, у живом присуству Божје Мајке, светих Анђела и цркве првородних, то јест праотаца, пророка, апостола, јерараха, мученика, преподобних и праведних, и свих светих. Сећање и свест о томе имајте увек када сте у храму, и стојте са страхопоштовањем, драге воље, срцем учествујући у Богослужењу.

 

* * *

Ја сам морално ништавило: без Господа у мени нема заиста истините мисли и доброг осећања, и заиста доброг дела; без Њега ја не могу да одагнам од себе помисао греховну, страсно осећање, на пример, злобе, зависти, блуда, гордости и др. Господ је савршење свега доброг што мислим, осећам, чиним. О, како је бескрајно широка дејствујућа благодат Господа у мени! Све је за мене Господ, и тако јасно, непрестано. Моја је – само греховност, моје су само немоћи. О, како треба да волимо Господа који је благоволео да нас позове из небића у биће, да нас почаствује ликом и подобијем Својим, да нас настани у рају сладости, покори сву земљу, и кад прекршисмо заповести Његове, када се занесмо обманом ђавола и неизмерно увредисмо Творца свога својом незахвалношћу, и примисмо у се одлике кушача – гордост, злобу, завист, незахвалност и све његове зле вештине којима је почео да нас поучава, као своје сужње – Он нас није заувек одбацио, већ је благоволео да нас искупи од греха, проклетства и смрти под које смо грехом потпали, и Сам се на крају векова појавио на земљи, примио нашу природу; Сам је постао мој Учитељ, Исцелитељ, Чудотворитељ, Спаситељ; Сам је примио за нас погубљење, умро је за нас да не бисмо погинули вечно, васкрсао да би и нас по смрти васкрсао, вазнео се на небо да би и нас, грехом пале, онамо узвео, и постао нам је све: храна, пиће, светлост, очишћење, светиња, здравље, снага која штити, спасава, чува и милости подаје.

 

* * *

Ја сам ништа, али због благодати свештенства, давањем божанског Тела и Крви, постајем други или трећи виновник исцелења од болести; преко мене благодат Духа препорађа за нови живот децу и одрасле, савршава у Светој Тајни Евхаристије тело и крв Исуса Христа, сједињује верне са Божанством; преко мене разрешује и свезује грехове људске, затвара и отвара небо, даје душеспасоносне савете, правила и остало. О, како је поштовања достојан свештенички чин! Браћо, видите ли колико добрих дела излива на вас Творац и Спаситељ преко свештеника!

 

* * *

Веома често магла духа злобе окружује наше срце и не да нам да мирно говоримо са нашим ближњима који су нас једном или неколико пута увредили или показали своју недобронамерност према нама. Треба усрдно молити Господа да Он Сам разагна ту маглу злобе и испуни срце наше добротом и љубављу, чак и према непријатељима нашим, јер они су заслепљени страстима – гордошћу, завишћу, лакомошћу, злобом, понекад ни сами не знају шта чине, као што нису знали ни непријатељи Господа Исуса Христа који су Га целога живота прогањали и најзад убили срамном смрћу. Ваља се опомињати да се хришћанска вера састоји управо у томе да се воле непријатељи: Јер ако љубимо само оне који нас љубе, шта одвише чинимо? Не чине ли тако и незнабошци? (Мт. 5, 46–47)

 

* * *

Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. (Мт. 6, 33) Како искати најпре Царство Божије? На следећи начин: рецимо, желиш да идеш односно путујеш, да пловиш некуда из какве свакодневне, привремене потребе. Помоли се најпре Господу да исправи путеве срца твога, а онда и предстојећи телесни пут, односно да усмери пут живота твога по заповестима Својим и жели то свим срцем, и чешће понављај своју молитву за то. Господ ће, видећи твоју искрену жељу и старање да живиш по заповестима Његовим, постепено исправити све путеве твоје. Даље, ако, на пример, желиш да ти у соби буде чист ваздух, или идеш да се прошеташ на свежем ваздуху, сети се чистог и нечистог срца. Многи од нас воле да проветравају собу (и то је дивно) или да шетају на свежем ваздуху, а не помишљају о неопходности чистоте духа или срца (тако рећи, духовног ваздуха, даха живота) те, живећи у свежем ваздуху, допуштају себи нечисте помисли, нечисте покрете срца или чак говорење срамотних речи и сам телесни блуд. Ако тражиш вештаствену светлост, сети се светлости духовне која је неопходна души и без које она остаје у мраку страсти, у мраку духовне смрти. Ја у свијет дођох као свјетлост, говори Господ, да свако ко вјерује у мене не остане у тами. (Јн. 12, 46) Видиш ли и чујеш како бура бесни и завија, читаш ли о бродоломима, сети се буре страсти људских које изазивају свакодневну хуку и пометеност у срцима људским и разбијају духовну лађу душе, или лађу људског друштва, и моли усрдно Господа да укроти буру грехова, као што је некада речју укротио буру на мору, и да искорени из срдаца наших страсти наше и васпостави стални мир. Ако осећаш глад или жеђ и хоћеш да једеш или пијеш, сети се глади и жеђи душе (она је жедна истине, оправдања у Исусу Христу, освећења) које ако не задовољиш, душа твоја може умрети од глади, притиснута страстима, онемоћала, измучена, и задовољавајући телесну глад, не заборављај да утолиш, тим пре и најпре, духовну глад беседом са Богом, чистосрдачним покајањем због грехова, читањем јеванђељске историје и јеванђељских поука, а особито причешћивањем божанским Тајнама тела и крви Христове. Ако волиш да се лепо облачиш или када облачиш одећу, сети се непропадљиве одеће правде у коју треба да буде одевена душа наша, или Христа Исуса, Који је духовна одећа наша, као што је речено: који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Страст за лепим одевањем веома често потпуно истискује из срца саму мисао о непропадљивој одећи душе и цео живот претвара у испразну бригу о отмености у одевању. Ако си ученик, студент било које школске установе, или чиновник каквог надлештва, официр неке од јединица, или технолог, сликар, скулптор, фабрикант, радник каквог погона, памти да је прва наука свакога од нас – бити прави хришћанин, искрено веровати у Бога триипостасног, беседити са Богом свакога дана у молитви, учествовати у Богослужењу, придржавати се прописа и уредаба Цркве, и пре посла, и током посла, и након посла носити у срцу име Исусово, јер је Он светлост, снага, светиња наша, помоћ наша.

 

* * *

Чудна ствар: ма колико се бринули о свом здрављу, ма како се чували, ма каква најздравија и најукуснија јела јели, ма какве здраве напитке пили, ма колико се на свежем ваздуху шетали, ипак смо на крају крајева подложни болестима и труљењу. А светитељи који су презирали тело, који су га умртвљивали непрестаним уздржањем и постом, лежањем на голој земљи, бдењем, трудовима, молитвом непрестаном, обесмртили су и душу и тело своје; наша тела која се хране много и разним посластицама, испуштају смрад по смрти, а понекад и за живота, а њихова тела миомиришу и здрава су како за живота, тако и по смрти. Чудна ствар: ми градећи рушимо своје тело, а они су га рушећи градили; ми, обливајући га миомирисима, не избегавамо његов смрад, а они су, не бринући о миомирису тела, већ о томе да душа буде миомирисна Богу – омиомирисали своја тела. Браћо моја! Схватите задатак, циљ свога живота. Ми морамо да умртвљујемо многострасно тело или страсти телесне уздржањем, трудом, молитвом, а не да оживљавамо њега и страсти његове сладокуством, презасићивањем, лењошћу.

 

* * *

Добро је у сваком погледу удељивати просјацима: сем помиловања на страшном суду и овде, на земљи, они који дају милостињу често добијају велике милости од ближњих, и оно што други добијају за велики новац, њима дају бадава. Заправо, неће ли најчеловекољубивији, најправеднији и прештедри Отац небески милостиве према чедима Његовим наградити и овде, како би их подстакао на већа дела или макар на настављање тих истих дела милосрђа и на исправљање немилостивих који се подсмевају милостивима? Наградиће и достојно и праведно.

 

* * *

Колико празних и непрестаних изговора нуди ненавидник рода људског за мржњу према ближњима нашим, тако да се или непрестано љутиш на људе, или непрестано осећаш злобу, живиш по пакленој сверазрушујућој вољи демонској. Не јури за његовим утварама, остави свако непријатељство и воли сваког, јер је љубав од Бога.

 

* * *

Господе, Ти непрестано побеђујеш пакао у мени по молитви мојој, и ако до сада још нисам у паклу, то је Твоја милост, Господе, Победитељу пакла! Слава Теби, Добротворе, Спасе наш! Шта би са нама било без Тебе? Били бисмо праве звери и једно друго бисмо истребили. Оно што би било са појединцима, било би и са народима. Када би појединци и народи живели по Јеванђељу Твоме, тада не би било непријатељства, размирица, ратова. Када ћемо у потпуности постати свесни неопходности да ради нашег добра пролазног и вечног живимо по Јеванђељу? А сада је тако мало и оних који читају Јеванђеље!

 

* * *

Господе, исповедам пред Тобом да није у летњиковцу, да није у шуми живот и здравље и крепост духовних и телесних снага, већ код Тебе у храму, особито на литургији и у животворним Твојим Тајнама! О, највеће су блаженство Свете Тајне! О, Свете Тајне које живот дају! О, љубав су неизрецива божанствене Тајне! О, божанствене Тајне су чудесно и непрестано промишљање Господа Бога о спасењу и обожењу нашем! О, праобраз су вечног живота божанствене Тајне!

 

* * *

Владичице моја, Пресвета Богородице! Теби се мољах пред литургију да ми измолиш благодат како бих је савршио са великом снагом, у славу Божју, на спасење света и моје сопствено! Ти си све уредила на добро. Благодарим Ти, сведобра Помоћнице, брза Послушнице, надо непостидна!

 

* * *

Колико ми је доброчинстава до сада пружила вера Христова! Не говорећи о безброј других доброчинстава, рећи ћу о једном: колико је душевних немира, страсти она прогонила и умиривала ме! Колико је кривих тежњи срца исправила! Колико су пута греси били очишћени и душа спасена од духовне смрти! И како је близу Господ наш ономе ко верује! Он је као ваздух, као дисање уста наших, дисање срца нашег, душе наше.

 

* * *

Господе, благодарим Ти од свег срца свога за благодатна струјања Духа Твога Светога током Богослужења заједничког и кућног, за очишћење од грехова, за мир, за скрушеност и сузе, за очинску утеху, за смелост, за снагу.

 

* * *

Као јереј, моли се нарочито за очишћење, просвећење, освећење и обновљење људи Божјих и за своје обновљење, јер иако често пијеш крв Новога Завета и једеш животворно тело Јагњета Божјег Које може брзо да те препороди и обнови, ипак се због свог немара до сада ниси препородио и ниси се обновио, будући да си се у дубини срца предао истим оним страстима које су у теби биле и раније. И приноси Богу пламену молитву за обновљење своје и људи Његових. Богу је то најпријатнија жртва. Приноси је са вером, чврстом надом, љубављу нелицемерном: јер за Онога Који је дошао да од старе хаљине начини нову и да сипа ново вино у старе мехове, молитва за обновљење је миомирисни тамјан и помоћ намерама Владике о препороду рода људског, оронулог од греха.

 

* * *

Ко без роптања испуњава послушање има велики плод за душу: што видимо како из примера Господа Исуса Христа Који је за послушност вазнесен, по људској природи, изнад свакога началства, и власти, и господства, из примера свих светих Божјих који су за послушност Сину Божјем, Јеванђељу Његовом, удостојени нераспадљивих венаца небеских и вечног живота са Богом и са светим Анђелима Његовим. Сем тога, ко је послушан има богат плод и за тело: јер што лењивци губе, то марљиви и усрдни који врше послушање стичу. Стога је послушност плодоносна за душу и за тело и ако није плодоносна за тело, онда је неизоставно плодоносна за душу. Дакле, нека свако буде послушан за добро, а не за зло.

 

* * *

Бити смирен значи сматрати себе због грехова својих достојним сваког понижења, увреде, гоњења, батина; а бити кротак значи незлобива срца подносити неправде које нам се наносе, погрде и друго, и молити се за непријатеље своје.

 

* * *

Сечиво бола које нехотице заријеш у туђе срце, ући ће и у твоје срце, по строгом закону узвраћања по делима нашим: каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7, 2). Ако не желиш бол, не наноси га другоме.

 

* * *

Ако људи тако дуго служе овоземаљској таштини и приморавају нас да, често узалуд, чекамо када ће са тим завршити, нећемо ли онда ми, служитељи Божји служити Господу Богу полако, са застајањем, са разумевањем, са осећањем, са великим страхопоштовањем и усрђем, читајући молитве разговетно, јасно? Па боље да они чекају нас, него ми њих. Нека то буде, Господе, при сваком свештенослужењу, при сваком савршавању Светих Тајни. И Ти дај све то: јер без Тебе не можемо чинити ништа (Јн. 15, 5).

 

* * *

Прави хришћанин никада не заборавља да је он у овом свету заробљеник ђавола и непрестано уздише за духовном слободом коју Син Божји дарује свима који верују у Њега и који улажу напор да се ослободе од робовања греховима; прави хришћанин живи опрезно, користећи се умерено свим земаљским стварима, не проводи време у празнословљу и празним играма, није лаком, не завиди, непрекидно се моли, каје се због грехова својих.

 

* * *

Кажу: није важно да ли се једе мрсно током поста, није у храни пост; није важно да ли се носи скупа, лепа свечана одећа, да ли се одлази у позориште, на вечерње забаве, на маскараде, да ли се набавља предивно скупо посуђе, намештај, скупе кочије, брзи коњи, сакупља и гомила новац и друго; али – због чега се срце наше одвраћа од Бога, Извора живота, због чега губимо вечни живот? Зар то не бива због стомакоугађања, због скупоцене одеће, као богаташ из Јеванђеља, због позоришта и маскарада? Због чега постајемо бездушни према сиромашнима и чак према својим сродницима? Зар то не бива због пристрашћености наше према сластима, уопште према стомаку, према одећи, према скупом посуђу, намештају, кочијама, новцу и другом? Може ли се служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), бити пријатељ света и пријатељ Божји, служити Христу и велијару. Због чега су Адам и Ева изгубили рај, пали у грех и смрт? Нису ли само због хране? Погледајте добро, због чега ми не маримо за спасење душе своје која је била тако скупоцена Сину Божјем; због чега гресима грехе додајемо, непрестано упадамо у противљење Богу, у живот испразан, није ли то због пристрашћа према земаљским стварима, и особито према сластима земаљским? Због чега груби срце наше? Због чега постајемо тело, а не дух, изопачујући своју моралну природу, није ли то због пристрашћа према храни и другим земаљским добрима? И како после тога говорити да није важно да ли се једе мрсно за време поста? То што ми тако говоримо јесте гордост, лажно умовање, непослушност, непокорност Богу и удаљавање од Њега.

 

* * *

Од какве дубоке гнојне ране, од какве смртоносне ране, од каквог убиственог даха греха је дошао да нас спасе небески Лекар, Господ Исус Христос! Ко ће то до краја докучити? Нико. Само делимично, из свог искуства, неки од нас виде дубину бездана у који смо пали грехом, сву своју слабост за добро, сву снагу и бездан зла или греха који се гнезди у нашем срцу. Али и то нам даје да видимо благодат Божја која просветљује наша помрачена срца. Природним разумом човек то не види и зато не може да види и осети потребу за исправљањем, и да има снаге за то исправљање и обнављање.