Избор из Амбигве Св. Максима Исповедника

(у преводу Еп. Атанасија, дато као коментари на Празничне беседсе Св. Григорија Богослова)

***

„Заиста, будући укидани закони природе, извршили су испуњење горњега света, те је јасно да, ако не би били укинути, горњи би свет остао непотпун и неиспуњен. Који су то укидани закони природе? Зачеће (људско) кроз семе јесте, како мислим, истовремено и рођење кроз пропадљивост, од којих ниједно није уопште карактерисало истинско Оваплоћење и савршено Очовечење Бога Логоса... Јер требаше, заиста требаше, да Творац природе, Који Собом исправља природу, укине прве законе природе, којима је грех, преслушањем (човековим), осудио људе да имају исто са бесловесним животињама својство наслеђа (=рађања) једних од других, и тако да Он обнови законе првог и заиста божанственог стварања, да би оно што је човек из непажње као слабић упропастио, то Бог из човекољубља као моћан исправио... Јер ако је стари под грехом Адам, будући обичан човек, укинувши преслушањем прве духовне законе природе, испунио доњи свет онима који су по њему телом рађани на пропадљивост, поставши подобијем свог преступа вођа (њихов), и то нико неће порећи, утолико ће више с правом безгрешни Нови Адам, Христос Бог, укинувши због греха уведене у природу законе бесловесности, као Логос, испунити горњи свет онима који су по Њему Духом рађани за непропадљивост, поставши подобијем Своје послушности Вођа (њихов)... Тако се, дакле, горњи свет испуњује онима који су по Христу у Духу рођени, и тако пригодан крај добија закон по телу и (закон) доњег рађања, и све се према горњем свету преуређује.“

***

(Amgiqua PG 91, 1281): „Овај велики учитељ (=Григорије), сав се логосом (=речју, беседом) Првом Логосу по логосу (=по словесности) придодао, па је тако ону реч коју је велики Пророк Исаија изрекао за оваплоћеног Логоса рекавши: „Којега је начало=власт на рамену Његовом“, синоптички, као што му је обичај, објаснио шта под тим начелом=влашћу треба правилно схватити, рекавши: „Јер се са крстом сауздиже“. (Види и даље опширно тумачење Максимово, 91, 1281–1285).

***

(Ambiqua PG 91, 1285–1286): „Богоносни учитељ (Григорије) рекао је да се Логос одебљава, мислим, у овом смислу: Или да Логос, будући прост и бестелесан и хранећи духовно надаље све божанствене Силе на небу (=Анђеле), удостојио je (нас) да се и телесним Својим присуством, од нас ради нас по нама, без греха, одебља (телом), и да нама сродним речима и примерима изложи учење, надилазећи моћ сваке речи, о неизрецивим тајнама, те се зато каже да је све у причама говорио (Мт. 13, 34)... Или пак: да се неизрециво скривши Себе ради нас у логосе постојећих бића, аналогно се кроз сваку видљиву твар, као кроз слова, означава (и пројављује), сав у свима уједно најпотпуније будући, и у свакоме свецелостан, сав и неумањен, будући у разнима неразличит и увек исти, у сложенима прост и несложен, и онима започетима беспочетан, и невидљив у видљивима, и у опипљивима неопипљив. Или опет: да је ради нас, који смо дебели разумом, отеловио се (=оваплотио) и пристао да се, ради нас, словима и слоговима и речима изобрази, да преко свега тога нас, кад следујемо Њему, постепено Себи сабере, сједињене Духом, и до једног простог и нераздвојивог схватања (појма) о њему узведе; толико нас због Себе сакупивши у сједињење Себи, колико је Он за нас, разлогом снисхоћења, Себе раширио.“

„Од онога по суштини, то јест од саме суштине, Бог се никада не познаје шта Он јесте. Јер је немогућ и недоступан целокупној твари, подједнако видљивој и невидљивој, појам о томе шта је Он, него од онога што је око суштине једино (сазнајемо) да Он јесте (=да постоји), и то, кад се добро и побожно посматра и созерцава, гледајући Бог Себе помало даје. Све пак што је око суштине, не показује то шта Он јесте, него оно што Он није, као: непосталост (=неоствореност), беспочетност, бескрајност, бестелесност, и што је још такво око суштине и оно што Он није, а не да тај појам представља оно што Он јесте. Такође логоси (=разлози,начела) промисли и суда (Његовог), по којим се све мудро руководи, по којима се и хармонично созерцавање о природи говори као да је о Богу, показујући само аналогно њенога Творца да Он постоји. Пошто катафактички (=потврдни) искази леже насупрот апофатичких (=одречних), они се (обоји) узајамно и на смену о Богу пријатељски преплићу и једни друге у замену преузимају. Као на пример: апофазе (=одрицања), означавају не шта јесте, него указују шта није Божанство, и (говорећи) о томе шта је то, не будући то, сједињују се са катафазама (=потврдама); а катафазе опет (говоре) једино то да јесте (=да постоји), ништа не показујући да то и јесте, и (говорећи) о томе шта није, будући то и то, сједињују се апофазама, показујући међусобно супротстављеност по супротности, док о Богу, начином међусобне конверзије (=поклапања) крајева међу собом, показују блискост“ (Ambiqua PG 91, 1288BC).

***

„Питајући о томе више пута спомињанога великог и мудрог старца, он рече, да је велики и богоносни Григорије показао тим речима да Бог, један исти и сам у Себи, као Једини истински Постојећи, нема ништа уопште за Собом подразумевано по природи различито, него у Себи једино има незамисливу беспочетну и бескрајну и несхватљиву Јединственост (=јединствена сталност), из које, по бескрајно дарујућем изливу Доброте, захтео је да сва бића из небића произведе и створи, и да Себе аналогно свима и свакоме пречисто даје, дајући за биће и за трајање свакоме моћ, сходно великоме и богосличноме Дионисију (Ареопагиту–О Бож. именима 2, 11)... И то би, по моме неразумљу, било оно „да се Добро излије и прошири“: да се Један Бог, аналогно према пријемчивости (одобротвораваних), умножава раздавањем добара.“ (91, 1288–1289).

***

„Није било чудно, како мислим, толико, мада је тако велико, да при првом стварању, кад је људска природа била чиста, јер је руком Божијом почаствована, да Бог удахнућем њу доведе у општење са Собом, предајући јој сличност по икони Божанске лепоте, колико је (чудесно) да за ову природу (сада), упрљану и од Бога одбеглу страстима с којима се смешала, пристане да се сједини с њом и да узме удела у лошијем, и да Ономе, који је ниједној од ствари уопште непомешан, парадоксалним сједињењем придода чудо. Јер раније природа (људска) нинакоји начин, ни принципом суштине или ипостаси, од онога у чему се сва бића свецело сагледавају, није добила то да буде једно са Богом, а сада је добила да буде једно по ипостаси са Њиме кроз неизрециво сједињење (у оваплоћењу), очувавајући непроменљиво свој по суштини принцип, различит у односу на Божанску суштину, са којом има, кроз сједињење, једно (=јединство) по ипостаси и различито... Тиме је, дакле, далеко парадоксалнију од претходне, учинио Логос (=Христос) заједницу, и другу заједницу са људском природом, сјединивши суштински саму природу Себи по ипостаси“ (Ambiqua PG 91, 1289 BCD; ср. такође и Максимов Одговор Таласију, 63. PG 90, 520 C).

***

„Јован је образац свих који су по врлини и знању кроз покајање у духу препорођени и који напредовањем у томе до краја очувавају непроменљиву навику, а Давид је (образац) свих оних који после познања падоше, и опет кроз покајање враћају ону по врлини и знању веселост божанске радост душе. Будући, дакле, велики учитељ (Григорије) кратак и духом сажевши умну моћ све опширне речи, са великим Јованом и Давидом овде је упоредио, кроз стечену навику обојице, слушаоце божанских речи (=беседа)...“ Надаље Максим указује да Св. Григорије јасније то исто говори у Беседи на Нову Недељу (и цитира отуда задњу реченицу, т. 1). (Ambiqua PG 91, 1292 BC–3A).

***

Пошто су, неки хришћани, чувши ове речи, рекли да није лепо да људи јеванђелског живота тако се моле против некога, „један божански мудар старац, који је веома изучио науку Светих Отаца, рекао је: да је Свети и Блажени Отац наш и Учитељ Григорије, видећи Јелине (=незнабошце) да су, раније, тако бесловесно били заблудели и сасвим се удаљили од појма и схватања истински постојећег Бога, он је то тако рекао више из симпатије, да би ови, видећи бесловесност и мизерију, бољерећи гадљивост својих поштованих божанстава (=идола)...лакше се повратили правој побожности према Богу и правом (=чистом) живљењу“ (Ambiqua PG 91, 1301 BC).

***

„Кажу познаваоци божанских тајни да, где је очишћење душе кроз врлине, тамо се показује и просветљење знања по побожном разматрању постојећих бића, које (знање) уздиже душу ка схватању Божанства и њену чежњу или љубав прилепљује за последње од свега жељенога, што је Бог, Који у највећим и у највећем и изнад великог истински постоје и познаје се. „У највећим“–као у Трима Ипостасима једносуштним и једномоћним, и несливеном и тачном и непроменљивом својству око Сваке (Ипостаси), говорим о Нерођености (Оца) и Рођењу (Сина) и Исхођењу (Духа). „У највећем“–због једног по суштини и идентичности и јединствености Божанства. „Изнад великога“–због тога што се Божанство не обухвата, ни неком количином, ни величином, ни размером, ни неким крајевима. Јер свака величина је ограничена, а Божанство је једино неограничено, као што каже велики Давид: „Велики је Господ, и хваљен веома, и величанству Његовом нема краја“ (Пс.144, 3). Свети Максим даље указује да Св. Григорије слично говори и у Беседи 34, 8, као и у Беседи 40, 41, те је тако „учитељ (=Григорије) постао сам свој тумач онима који непажљиво читају његове богоречиве Беседе.“ (Ambiqua PG 91, 1301–1304).

***

„Светитељи, који су од следбеника и служитеља Логоса (=Апостола–Лк. 1, 2), посвећених непосредно отуда (=од Логоса) у познање (истинских) бића, многе су божанске тајне примили, по наслеђу предате им преко оних пре њих, кажу да се састав свих насталих бића обухвата са пет раздељења (=подела)“: прво раздељење или подела је између нестворене и створене природе; друга подела је између духовних и материјалних природа; трећа је у материјалној природи подела на небо и земљу; четврта је подела земље на рај и васељену, и пета је подела човека на мушко и женско. С тим што човек, „као нека свесабирајућа свих радионица“, пошто он „свим крајевима свих раздељења собом природно посредује“, јер је од Бога (=добролично) „по постању накнадно уведен у постојећа бића“, те као такав Богом створен, „средишношћу свих крајева, кроз релевантно својство својих делова према свима тим крајевима, има природно моћ за сједињење (свих њих)“, па је зато човек требало да собом, кроз себе, у себи оствари „велику тајну Божанског циља“: хармонично сједињење свих Божјих створења, тј. „довођење свих у сједињење са Богом“. То је био разлог што је човек последњи Богом уведен у створена бића, „као нека природна свеза и спој, посредујући свом крајевима кроз своје делове (сродне тим крајевима), и у себи водећи у једно (=јединство) све оне што су по природи међусобно раздељени великим растојањем“, те би тако човек све сабрао и довео у узвишено сједињење са Богом, као Узроком свих створених бића. Требало је да човек то сједињавање почне најпре од себе, тј. да најпре сједини мушко и женско, затим рај и васељену, небо и земљу, духовну и материјалну природу, те тако да „једном творевином учини сву творевину, не раздељивану“, и онда, на крају, над свим тим да „створену природу Нествореној (=Божанској) сједини кроз љубав – о! чудеснога ли Божијег човекољубља према нама – и (обадве) покаже једно исто по имању (=поседовању) благодати, сав се свему Богу прожимајући свецело, и поставши све што је Бог, осим идентичности по суштини, и свега добивши као уздарје уместо себе Самога Бога, и као награду за усхођење ка Богу стекао самога јединственог и најпостојанијег Бога, као крајњи Циљ кретања свих крећућих се (=створених) бића, и темељан и непокретан став (=стајање, заустављање) оних који се ка Њему крећу, будући да је Бог сваке границе и установе и закона, и речи и ума, и природе – безгранична Граница и бескрајни Крај.“ Али, пошто се човек није кретао тим богоназначеним путем и није достигао тај богодани циљ, него је „својевољно и неразумно кренуо у неприродно стање“, у којем му је претило „пропадање опет у небиће“, зато је дошао Христос, тј. „Бог постаје човек да спасе пропадајућег човека“, и тако Оваплоћењем и Очовечењем „обнављају се природе, и парадоксално, Оно што је на сваки начин природи Непокретно (=Божанство), натприродно се и непокретно креће око природно покретнога (тј. око људске природе)“, те Оваплоћени Логос у Себи сједињује сва споменута, постојећа раздељена природа, тј. свих стоврења, што човек није учинио ни остварио, и тако Христос „пројављује испуњење Великога Савета Бога Оца (Ис. 9, 6), сјединивши и возглавивши у Себи све и сва, што је на небу и на земљи, Којим су и створена“ (Еф. 1, 10; Кол. 1, 16) (Ambiqua PG 91, 1304–1308). И даље Св. Максим опширно наставља своје величанствено христолошко тумачење целокупне тајне Божије и људске као јединствене Тајне Христове (ср. и његов 60. Одговор Таласију –PG 90, 620–625), толико присутне у овом празничном беседничком богословљу Св. Григорија Богослова.

***

Св. Максим вели како је Св. Григорије, речима: „оно прво првим и животним удахнућем (кад је стварао човека)“, уствари набројао и четврто рођење, и затим објашњава да је то, рођење=богостварање човека, „допунско и објашњавајуће“ оног рођења од тела, јер објашњава „божанско о човеку логосе и начине“, те је тако Христос Оваплоћењем, тј. рођењем од Дјеве, обадва та рођења примио: једно, као првоствореног човека Адама са неупрљаним ликом Божијим, безгрешно рођење, а друго рођење, као палога Адама, из састрадавања и кеносиса према палом човеку, кад је на Себе „добровољно узео сличност пропадљивости са човеком, поневши обличје слуге и подневши да најтешње са нама, Својом вољом, подлегне природним страстима(=страдањима) без греха, прихватајући да буде одговоран, иако је био безгрешан“ (Ambiqua PG 91, 1316–1317; cf. 1341–1349).

***

„То је, као што је говорио блажени старац, рекао учитељ (Григорије) онима који су одлагали крштење с надом да ће живети са сластољубљем“, па пошто лекари кажу да су за болеснике са великом врућицом критични дани 4. и 7. и 9. и 11. и можда 13, у које ће знојем савладати болест, „ови тако болесни и оглашени (=још некрштени) мишљаху да ће се и њима то са знојем десити, при чему су дане сматрали за године“, те им зато Григорије јасно саветује да се не надају на такав зној, јер им може бити самртни зној, и тако могу изгубити вечни живот. (Ambiqua PG 91, 1349)

***

„Петар је сваки човек који је животним владањем стекао чврстоћу вере у Христа, а Јован је пак онај кога љуби Логос због многе кротости и отуда непатворене чистоте срца, и зато му је поверена ризница мудрости и знања, и који је наслањањем на груди (Христове) из самог Логосовог скривеног Божанства добио силу и знање богословља. А међусобно се они (=Петар и Јован) утркују, један по врлинској делатности стара се да победи созерцање другога, а други хитајући да по гностичком (=познавалачком) созерцању претрчи делатност онога. А трче заједно, међусобно по доброј намери, сваки једнако према сопственом добру успевајући“. И опет друго објашњење о њима: „Петар је опет, и Јован (истовремено), сваки човек који се удостојио да се приближи Богу; и делатност душе, као неког Петра, а созерцатељност, као неког Јована, има, по речи (Јеванђеља), међусобно трчеће заједно, без превазилажења или недостајања једнога другоме; и опет међусобно по намери утркујући се, па један другом изгледају да сваки својим крајем претиче другога“ (Ambiqua PG 91, 1380–1381).

***

(Ambiqua PG 91, 1349–1352): „Шта дакле, кажу неки који су (читајући) дошли до ове речи: ако је Бог врло човекољубив и неисцпрни извор човекољубља, тако да се ни мало не умањује од захватајућих (=оних који Га „краду“), како не воли да буде поткрадан? Јер би тако већма показивао човекољубље, не умањиван тиме што даје места онима који хоће да краду, и када год хоће, и то нарочито крађу спасоносну. Њима ћемо, како Бог дарује реч, рећи ово: да је управо самим тим Он пун човекољубља, боље рећи Он је само Човекољубље; и најјасније указање доброг снабдевања онима који хоће да краду јесте то да не дозвољава да Га много пута краду, да не би, будући да им је (тако) згодно присвајање спасења, по навици им буде олако и одбацивање дарованога, пошто се оно може опет с лакоћом узети, те да се (тако) они који добијају дар покажу неуки и неискусни у постојаном и чврстом пребивању у добру, имајући мисао и вољу лакоупадљиву у зло, због изобилности стицања добра, презиранога (овако) због јефтиноће.“

***

„По Светом Писму, седам, узиман само као број, има природно над њим лежеће мистичко (=тајанствено) созерцање за оне који су трудољубиви за божанске тајне. Јер он означава и време, и век, и векове, покрет и обим и меру, и одредбу, и промисао, и много другога, посматран добро по логосу (=принципу) свакога. А посматран само као починак и тако има много о њему тајноводеће знање... Осми, пак, и први дан, тачније један и непрестајући дан, јесте чисто и свесветло Божије присуство, које ће бити после стајања (=заустављања) свега што се креће“... (Аmbiqua PG 91, 1389–1392).

***

„Блажени старац, кад сам га о томе питао, рекао је: Можда је учитељ (Григорије) овако о броју седам могао доказивати. Прво, по такозваним аритметичарима. Јер они кажу да се неки бројеви састоје из удвајаних и утројаваних других бројева, уз додавање на крају јединице... Тако се број седам добија од 2*1=2, 3*2=6+1=7. А кажу да неко духовно сродство по мистичком созерцању има са бројем 7 број 3, тако да се са 3 означава Свечeсна и Обожавана Тројица, и опет Она Иста бројем 7, јер је број 7 девичански. Јер од свих бројева у декади,једино он нити рађа, нити се рађа. А то јасно Григорије показује у књизи (својих) песама О девичанству, овако говорећи: „Прва дјева је Чиста Тројица.“ (Ambiqua PG 91, 1393–1394).

***

„Разлика харизми (=благодатних дарова) која потребује другу харизму за разликовање, по овоме великом учитељу, јесте, како сматрам: пророштво и дар говорења језика. Јер пророштво потребује харизму (=дар) разликовања духова, да би се познало ко (говори), и одакле (долази), и где иде, и којег је духа, и ради којег узрока (говори), или је можда брбљање, само напразно изговарано од квара ума говорећега, или је неки самопокретани порив пророкујућега, или потиче из оштроумности о неким, природно по логици, кроз многоискуство потврђеним стварима, или је од злога и демонујућег духа, као што је у (случају јеретика) Монтана и тератологија (=булажњење) њему блиских, изговарано у виду пророштва... Дакле, пророштво потребује разликовање духова, да се препозна, и увери, и потврди; а дар говорења језика потребује харизму тумачења, да такав присутнима не изгледа да махнита, пошто нико од слушалаца не може да прати оно што се говори. А оно „за разликовање бољега“ рекао је учитељ (Григорије), кажу они који су ум просветлили божанским речима, зато што ова харизма пророштва и језика надмаша оне харизме које потребују разликовање и тумачење.“ (Ambiqua PG 91, 1404–1405).

***

„Скинија сведочанства јесте тајанствени домострој Оваплоћења Бога Логоса, који је Бог Отац благоволевши показао, и Дух Свети, кроз мудрог Веселеила праобразовани, лично садејствовавши савршио, и духовни Мојсије, Јединородни Бога Оца Син лично самодејствовао, људску природу у Себи саздавши сједињењем по ипостаси. Али скинија је и слика и целокупне творевине, духовне и материјалне, коју је Бог Отац као Ум замислио, Син као Логос створио, и Дух Свети савршио. И опет, само материјалне природе, и само човека који је из душе и тела (састављен), и опет само душе по себи када се разумом созерцава, слика је скинија, посматрана и сагледавана по одговарајућем начелу свакога (од напред набројаних створења)“. (Ambiqua PG 91, 1385–1388).