САГЛЕДАТЕЉНА И ДЕЛАТНА ПОГЛАВЉА,

ИЗАБРАНА ИЗ СЕДАМ СТОТИНА ПОГЛАВЉА

ГРЧКОГ ДОБРОТОЉУБЉА

 (Овај текст је преузет из Трећег тома Добротољубља, које је објавио Манастир Хиландар. Текст је преузет са листе СВЕТОСАВЉЕ. Вашој пажњи топло препоручујемо ову листу као и њену интернет презентацију која обилује душекорисним штивом)

1.  Један је Бог безначални, непостижни, који у потпуности има силу бића, који савршено искључује сваку мисао ο када и какo, с обзиром да је за све недоступан и да га никаква творевина не може познати у Његовој природи.

2.  Све постојеће се назива мисливим, познатљивим: за његово познање постоје доказна начела. Бог се, међутим, именује немисливим. Ипак, на основу познатљивог и мисливог се верује да Он јесте.

3.  Познања створених ствари као свој доказ имају своје сопствене основе (које се стичу природним путем). Њима се она природно и одређују. Ο Богу се, међутим, уз помоћ основа које се налазе у тим стварима, само верује да јесте. Он благочастивим даје исповедање и веру (тврђу од сваког доказа) да сам јесте. Вера је истинско познање које има недоказива начела, будући уверење ο стварима које превазилазе ум и слово.

4.  Бог је начело, средина и крај свега што постоји: почело као Творац, средина као Промислитељ, крај као Завршитељ. Јер, као што говори Писмо, од Њега и кроз Њега и ради Њега је све (Рим.11,36).

5.  Најдостојнија поштовања јесте душа која је по природи разумна. Као благ, Бог сваку душу саздаје по свом образу, приводећи је у биће као самопокретну (слободну). Стога свака [душа] по свом произвољењу или изабира част, или својим делима самовласно сакупља бешчашће.

6.  Бог је, као што је написано, Сунце правде (Мал.4,2), које све подједнако обасјава зрацима своје благости. По своме настројењу, душа обично бива или восак (као богогубива) или блато (као вештаствољубива). Блато се по својој природи суши од сунца, док восак од њега по природи смекшава. Тако и свака вештаствољубива и светољубива душа, која по свом настројењу не прима и одбацује уразумљујуће напомене Божије, огрубљује као блатο, те сама себе, слично фараону, баца у погибао. Напротив, свака богољубива душа се при томе смекшава, као восак примајући печат ликова Божанствених ствари, у духу постајући станиште Бога.

7.   Онај ко је свој ум обасјао Божанственим разумевањем, ко је своје речи Божанственим песмама приучио да непрестано поштују Творца и ко је чула осветио непорочним гледањем на све - на природно добро бића по образу додаје благобиће по подобију произвољним добрим настројењем.

8.   Своју душу чува неоскрнављеном онај ко свој ум принуђава да мисли једино на Бога и Његова савршенства, ко реч поставља као њиховог правилног тумача и разјаснитеља, а чула васпитава да благочастиво гледају на видљиви свет и на све што је у њему, те да души саопштавају величину разума који је у њему сакривен.

9.   Ослободивши нас од горког ропства тиранима - демонима, Бог нам је даровао човекољубиво бреме богопоштовања, тј. смирење којим се укроћује сва сила ђаволска. Они који приме његово бреме могу да дођу до сваког добра и да га сачувају неукрадивим.

10.  Онај ко верује боји се Бога. Онај ко се боји Бога прихвата смирење. Онај ко се смирава постаје кротак, примајући настројење које је недоступно за неприродне покрете гнева и похоте. Кротки чува заповести. Онај ко их чува - чисти се. Онај ко се очистио - озарује се. Онај ко се озарио леже са Жеником Словом у скривници тајни.

11.  Земљоделац који обилази поље и гледа које дрвеће је погодно за пресађивање понекад наилази на благо. И сваки смирени и непатворени подвижник, који има равномерно душевно настројење, туђе корову земаљских страсти, слично најблаженијем Јакову на очево питање ο начину брзог успеха (Кад брже нађе, сине) може да одговори: Господ Бог твој даде, те изађе пред мене (Пост.27,20). Бог нам [понекад] и без нашег труда даје мудра сагледавања своје мудрости, услед чега ми помишљамо да смо обрели духовно благо. Искусни и опитни подвижник јесте духовни земљоделац који дивље дрво које је угледао чулима међу видљивим стварима пресађује на духовно поље и проналази благо, тј. благодатно виђење пројављивања Божије мудрости у створеним стварима.

12.  Онај ко иште познање ради показивања и ко га не достиже нека не завиди ближњему и нека се не сатире тугом. Боље је да он прође припремни труд за познање, тј. труд делатне врлине. Трудољубиво испуњавајући најпре телом [врлину], он ће душу припремити за примање познања.

13.  Они који се право са благочастивом намером старају да познају ствари, избегавајући свако показивање пред другима, сусрећу пресветла сагледавања. Они ће наћи указање за најверније самопознање. Таквима говори закон: Ушавши у земљу обећану, наследите велике и добре градове које нисте градили, домове пуне сваких добара, које нисте зидали, ископане изворе, које нисте копали, винограде и маслине, које нисте садили (Пон.6,10-11). Јер, онај ко живи за Бога а не за себе, постаје испуњен Божанственим даровима који нису увек приметни због претећег напада страсти.

14.  Лицемер је спокојан и ћути све док мисли да га нису одгонетнули, будући задовољан славом коју стиче од праведног изгледа. Ако га открију, он изриче увредљиве речи. мислећи да вређањем других сакрије своју срамоту. Упоређујући га са пород аспидиним, реч Писма му као лукавом наређује да роди род достојан покајања, сагласно са оним што изгледа, преобразивши и скривено настројење срца.

15.  Онај ко се са циљем да повреди ближњега претвара да је пријатељ јесте вук који овчијом кожом покрива свој злочин. Сусревши простосрдачну нарав, или нешто што је хришћански једноставно речено и учињено, он их хвата и прождире. Потом користи безбројне увреде против оних чије речи и нарави напада, [набеђујући их] да уходе слободу његову, коју има у Христу Исусу (Гал.2,4).

16.  Онај се са злим циљем претвара да је ћутљив припрема замку свом ближњем. Уколико, пак, не успе, он одлази, те својој страсти додаје трзање срца. Онај, међутим, ко ћути ради користи умножава дружељубивост, те одлази са радошћу с обзиром да је добио просвећење које разгони таму.

17.  Онај ко на сабрању братије намерно прекида слушање беседе не крије да је болестан од славољубља. Уловљен њиме, он износи многе везане и невезане речи ο предмету беседе, желећи да поквари њен ток.

18.  Мудар [човек] и поучавајући и учећи жели да се учи и да учи једино корисно. Наводни, пак, мудрац и када пита и када га питају износи једино оно што храни знатижељу.

19.  Онај ко је причесник добара благодати по Божијем благовољењу, и другима треба да их предаје, по речи Господњој: На дар сте добили, на дар и дајите (Мт.10,8). Онај ко у земљу сакрива дар клевеће Дародавца као тврдог (Мт.25,24), те напушта врлину ради поштеде тела. Онај, пак, ко непријатељима продаје истину бива осуђен. Као славољубиви не подневши бешчашће, он прихвата дављење.

20.  Они који се још боје борбе против страсти и страше напада невидљивих непријатеља треба да ћуте, тј. у борби за врлину не треба да употребљавају противречење, већ да се обраћају молитви, предавши Богу старање ο себи и своју заштиту. Њима се у књизи Изласка говори: Господ ће се борити за вас, а ви ућутите (Изл.14,14). Они, пак, који по поразу непријатеља који их гоне затраже да, са осећањем благодарности, схвате коју врсту врлине да започну, треба само да откривеним срдачним ухом пазе на речи Господње, као што је и Израиљу било наређено: Почуј, Израиљу (Пон.6,4). Ономе, најзад, ко након очишћења срца незадрживо пожели Божанствено познање приличи побожна смелост због које ће му бити речено: Зашто вичеш ка мени (Изл.14,15). Према томе, ономе коме је ради страха наложено ћутање приличи прибегавање ка Богу. Ономе коме се наређује да слуша приличи спремност за слушање и испуњавање Господњих заповести. Онај, пак, ко је достигао духовно разумевање, треба у молитви непрестано да вапије, иштући избављење од зла и изјављујући благодарност због добијених добара.

21.  Душа се никада не може пружити ка познању Бога уколико је се сам, по благом снисхођењу, не косне и не узведе к себи. Ни ум људски никада не би могао потећи горе и примити неко Божанствено озарење кад га сам Бог не би одушевљавао (по мери његових могућности) и просвећивао Божанственим обасјањима.

22.  Онај ко верује, по Јеванђељу, помера гору (Мт.17,19) греха животом делатног добра, чупајући из себе раније пристрашће према чулним стварима, које су непостојане и промењиве. Онај, пак, ко је узмогао да постане ученик, комадима хлеба духовног познања које је иримио из руку Слова насићује хиљаде, делима показујући умножавајућу силу Слова (Мт.15,32). Најзад, онај ко је узмогао да буде апостол исцељује од сваке болести и сваке немоћи и изгони нечисте духове (Мт.10,1). Изгоњење духова [означава] прогањање дејства страсти, исцељивање од болести - узвођење уз помоћ наде ка благочастивом настројењу оних који су га се лишили, лечење од немоћи - буђење и укрепљивање раслабљених од лењости речју ο суду. Онај, опет, ко је добио власт да стаје на змије и скорпије (Пк. 10,19) искорењује почетак и крај греха.

23.  Апостол и ученик је увек и верујући. Ученик, опет није увек апостол, премда и јесте верујући. Верујући, пак, није уједно и ученик и апостол. Уосталом, животом и сагледавањем и он може да дође до чина и достојанства (ученика), а [ученик] до чина и достојанства (апостола).

24.  [Бића] која настају у времену расту до пуне мере, а затим се заустављају, с обзиром да се прекида њихов природни раст. Међутим, оно што Божија благодат ствара по поретку врлинског живота не престаје да узраста ни кад достигне савршенство. Јер, крај једнога, постаје почетак другога. Онај ко је делатном врлином пресекао трулежне страсти које живе у њему уједно започиње друга Божанствена преображења из славе у славу (2.Кор.3.18). Уосталом, Бог који у њему дела не престаје да твори добро. Својство светлости је да светли, а својство Бога је да чини добро. По закону, који одговара стању привремених ствари, које се рађају и умиру, поштује се субота као пресецање делања. По Јеванђељу, међутим, које одговара стању духовних и мислених ствари, субота се празнује чињењем добрих дела. Понеки на то негодују, с обзиром да не разумеју да је субота ради човека, а не човек ради суботе и да је Син Човечији Господар и суботе (Мк.2,27-28).

25.  Да би душа окусила духовну радост није довољно само да победи страсти. Она треба да стекне и врлине кроз испуњавање заповести. Не радујте, говори Господ, што вам се духови, тј. дејства страсти покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима, тј. што сте по благодати усиновљења ради врлина уписани у место бестрашћа.

26.  Све док се умом до [степена] чистоте не издвојимо од своје природе и свега што је након Бога ми не можемо да сматрамо да смо стекли непромењиву навику у врлини. Тек кад се у нама љубављу установи такво настројење ми ћемо познати силу Божанственог обећања. Јер, савршена неподвижност достојних заснива се, као што треба веровати, на љубавном укорењењу силе ума. Онај ко није изашао из себе и свега што се може мислити и ко се није утврдио у ћутању које превазилази свако мишљење (у прекиду свих умних покрета) никако не може бити слободан од измењивости.

27.  Пошто је поставио шатор свој изван насеља, тј. пошто је своје срце и свој ум чврсто установио изван свега видљивог, велики Мојсије почиње да се поклања Богу. Пошто је ступио у примрак, тј. у безвидно и беспредметно место виђења, он пребива у вршењу најсвештенијих тајинстава (Изл.33,20-21).

28.  У Светом Писму може да се разликује тело и дух, као да је неки духовни човек. Не би грешио пред истином онај ко би рекао да је буква Писма његово тело, а његов смисао - дух или душа. Јасно је да је мудар онај ко оставља тело, као нешто трулежно, и сав се прилепљује духу, као нечем нетрулежном.

29.  Онај ко закон испуњава животом и владањем уздржава се од страсних дела, приносећи Богу на жртву дејство бесловесних страсти. То је њему по његовој духовној детињатости довољно за спасење.

30.  Онај кога пророчка реч васпитава да одбаци страсна дела прилаже и избегавање саосећања и слагања са њима (што се иначе одвија у души) како, показујући се уздржљивим од греха лошијим делом, тј. телом, не би скривено грешио са неуздржљивошћу бољим делом, тј. душом.

31.  Онај ко је искрено прихватио јеванђелски живот, одсецајући у себи почетак и крај греха, сваку врлину врши и делом и умом, приносећи Богу жртву хвале и исповедања због избављења од стварних напада страсти. Он је слободан од мислене борбе са њима. Ненасита сладост његову душу храни надом будућих добара.

32.  Осећање чулних утисака прати делатеља који се труди над вршењем врлина. Напротив, неосетљивост или неколебање чулним утисцима својствено је сагледатељу, који је свој ум усредсредио у Богу, отржући га од тела и света. Један се делатним трудом на добром путу подвизава да душу одвоји од природних веза саосећања телу, због чега често осећа умор и слабљење свог доброг настројења. Други заносе тог саосећања истрже упражњавањем и пребивањем у сагледавању. Он више ничим не може да буде заробљен и задржан, поставши чист од оног чиме су га обично рањавали и задржавали они који су желели да њиме овладају.

33.  Плод непослушања јесте грех, а плод послушања јесте врлина. За непослушањем следи преступање заповести и прекид савеза са Оним ко је дао заповести. За послушањем, пак, следи испуњење заповести и присније сједињење са Оним ко их је заповедио. Онај ко кроз послушање извршава заповест уједно испуњује и правду, чувајући неразрушивим и јединство љубави са Оним ко их је заповедио. Онај, пак, ко кроз непослушање преступа заповест, чини грех и себе одваја од јединства љубави са Оним ко их је заповедио.

34.  Онај ко после раскидања савеза због преступа опет иде ка сједињењу најпре се удаљава од страсти, затим од страсних помисли, потом од природе и свега природног (тј. од вештаственог света), затим од мислених ствари и знања ο њима (тј. од духовног света). Прешавши, најзад, разноврсност планова промисла (тј. тока дешавања), он се на непознат начин приближава самој Јединици, у којој јединој види своју постојаност, те се радује радошћу неисказаном (1.Пт.1,8), као онај ко је обрео мир Божији, који превазилази сваки ум (Фил.4,7). Он онога ко га се удостоји непрестано чува од пада.

35.  Страх од геене оне који се уводе на овај пут (тј. почетнике) наводи да избегавају грех. Жеља за добијањем добара додаје усрђе онима који напредују у вршењу врлина. Тајна, пак, љубави уздиже ум изнад свега тварног, чинећи га слепим за све што је након Бога. Јер, само оне који су слепи за све што је након Бога, Господ умудрује, показујући им оно Божанствено (Пс.145,8).

36.  Свако здање добара зидајући на Господу, као на некој основи вере, полажимо злато, сребро и драго камење, тј. чисто и непомешано богословље, светао и славни живот, божанствене помисли, бисеролика сагледавања, а не дрва, сено и сламу (1.Кοр. 3,12), тј. идолослужење или пристрашће према чулноме, неразумни живот, страсне помисли које су лишене зрелог класја (тј. мудрих разумевања).

37.  Онај ко се посветио познању треба да утврди стопе своје душе пред Господом, као што је Бог рекао Мојсију: Ти овде стани са мном (Изл.34,2). Треба, међутим, знати да и међу онима који стоје пред Господом постоји разлика. [То ће приметити] мудрољубац који не чита тек успут [речи]: Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили (Мк.9,1). Јер, Господ се онима који стоје пред Њим не јавља увек у слави: онима који се тек уводе на пут ка Њему (почетницима) Он долази у виду слуге, а онима који су моћни да иду за Њим на усхођење на високу гору Његовог Преображења, Он се јавља у образу Божијем, тј. као што је био пре стварања света. Према томе, један исти Господ се не јавља подједнако онима који му приступају: сагласно са вером свакога Он мења и виђење.

38.  За оног ко проходи делање каже се да привремено живи у телу као странац који има циљ да вршењем врлина од душе одсече саосећање према телу и да се одвоји од вештаствених прелести. За сагледатеља се, пак, каже се да је странац у самој врлини, сагледавајући истину као у огледалу и загонеци. Јер, он још није видео лицем у лице прави изглед очекиваних добара. Сваки светитељ у односу на будућа добра ходи као у слици, вапијући: Ја сам као дошљак код тебе и пролазник, као и сви оци моји (Пс.37,7;13).

39.  Добро је искати Бога, од свега се увек удаљујући, као што нам је заповеђено (Пс.45,11; 104,4). По својству садашњег живота ми у свом искању Њега не можемо доћи да граница дубине Божије. Ипак, можда ћемо достићи незнатну дубину Његову, угледавши Светињу над светињама и духовност над духовношћу. Архијереј речено образно показује када из Светиње (првог дела шатора), која је светија од предворја, улази у Светињу над светињама, која је светија од Светиње.

40.  Син Бога и Оца, Бог Слово је постао Син Човечији и човек да би људе начинио боговима и синовима Божијим. Стога треба да верујемо да ћемо бити тамо где је сада сам Христос као глава целог тела (Кол.1,18), који је код Оца постао Претеча по телу. У сабору богова, тј. спасених у средини ће стајати Бог, делећи достојанства тамошњег блаженства. Достојни неће бити удаљени местом једни од других.

41.   Онај ко испуњава страсне прохтеве тела живи у Халдејској земљи као служитељ и сачинитељ идола. Уколико, пак, здраво расудивши, унеколико дође до познања начина живота који му приличи (те стекне саосећање према њему), он оставља Халдејску земљу и иде у Харан месопотамијски (Пост.И,28-31), тј. у стање које се налази на граници између врлине и греха и које још није чисто од чулне прелести. Уколико пређе границе средњег чулног разумевања добра, он ступа у добру земљу, тј. у стање које је слободно од сваког греха и незнања. Нелажно Бог [такво стање] показује и обећаје као награду за врлину онима који га љубе.

42.   Онај ко ревнује за мудрољубље у духу благочашћа и ко стаје у борбени ред против невидљивих сила треба да се моли да уз њега остану и природно разликовање (добра и зла - чија светлост није велика) и просвећујућа благодат Духа. Прво васпитава тело у делатној врлини, а друга указује уму да свему претпоставља живот са мудрошћу (Муд.8,2), којом се руше утврђења зла и свака охолост, која устаје против познања Божијега (2.Кор.10,4). То показује и Исус Навин који је у молитви искао да сунце стане према Гаваону, тј. да се у њему сачува незалазна светлост познања Бога на гори мисленог сагледавања, и месец према долини (Ис.10, 12), тј. да природно разликовање добра и зла, које лежи над телесном немоћи, остане неизмењиво у односу на врлине.

43.   Гаваон је високи ум, а долина је тело смирено смрћу. Сунце је Слово које просвећује ум, које му даје силу за сагледавања и које га избавља од сваког незнања. Месец је, пак, природни закон који обавезује тело да се по закону покори духу и прими бреме заповести. Месец се прихвата као символ природе с обзиром на његову промењивост. Уосталом, код светих природа није промењива услед стамене навике у врлини.

44.   Они који траже Господа треба да га ишту у самима себи вером која се посведочује делима. Близу ти је реч, говори апостол, у устима твојима и у срцу твоме, тј. реч вере (Рим.10,8). Јер, искање речи вере и јесте искање самог Христа.

45.   Помишљајући ο висини Божије безграничности, ми не треба да очајавамо [мислећи] да Божије човекољубље неће достићи до нас. Помишљајући на безмерну дубину нашег пада кроз грех, ми не треба да сумњамо у могућност устајања врлине која је умртвљена у нама. И једно и друго је могуће за Бога. Он може да сиђе и наш ум просвети познањем, као што може опет да подигне врлине у нама, узвисивши нас са собом, посредством дела правде. Да не речеш у срцу своме, говори апостол: Ко ће се попети на небо. Тојест, да сведе Христа. Или: Ко ћe сићиу бездан? Тојест, да изведе Христа из мртвих (Рим.10,6).

46.   Они који, слично животињама, живе једино за чула зло употребљавају творевину Божију на угађање страстима. Не схватајући очигледну реч мудрости како би познали и прославили Бога из Његове творевине и не разумевајући откуда смо ми, шта смо, каквом крају идемо и за које стремљење смо, посредством видљивог, саздани, они лутају у тами читав свој век и једино незнање ο Богу обухватају обема рукама.

47.   Они који пазе једино на букву Писма и који телесним служењем закону везују достојанство душе мисле да жртвама бесловесних животиња могу угодити Богу. Код њих се може наћи велика брига ο телу и његовом спољашњем очишћењу. Ο красоти душе, која је унакажена ранама греха, они не помишљају, премда је ради ње створено сво мноштво видљивих ствари, те предан сав закон и сва Божанствена Реч.

48.   [Речено је] да Господ лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк.2,34). Ако се и једно и друго узме са добре стране, [речено] ће значити: [Он лежи] да би се у вернима обориле страсти и зле помисли и подигле врлине и све богољубиве помисли.

49.   И док су врата била затворена, где се беху ученици Његови сакупили због страха од Јудејаца... (Јн.20,19). Они који су се из страха од духова злобе у области откривења и на висини Божанствених сагледавања тврдо учврстили, закључавши чула слично вратима, примају на незнани начин Бога Слова који долази и јавља им се мимо начина чулних јављања. Он им кроз [поздрав]: Мир вам, даје бестрашће, а кроз дување - заједницу Духа Светог, пружајући им и власт над злим духовима и показујући им символе својих тајни.

50.   Халдејска земља јесте страсни живот, у коме праве греховне идоле и клањају им се. Месопотамија је начин живљења који нагиње час на једну, час на другу страну. А обећана земља представља стање (духа) које је испуњено свим (духовним) добрима. Онај ко, слично древном Израиљу, буде немаран према добром настројењу, опет упада у ропство страсти и лишава се слободе која му је дарована.

51.   Може се приметити да нико од светих није добровољно одлазио у Вавилон. Јер, неумесно је и неразумно да они који љубе Бога изабирају зло уместо добра. Понеки од њих су, међутим, заједно са народом били тамо одведени. Под њима ми разумемо оне који ради спасења оних који имају потребу за руководством, под посебним околностима и не сами по себи, остављају високу реч познања и прелази на учење ο страстима. Због истих околности је и велики апостол сматрао да је боље да остане у телу, тј. да продужи да ученицима предаје наравствено учење, премда је имао жељу да се одвоји од наравственог учења и буде са Христом кроз надсветско и просто духовно сагледавање (Фил.1,23).

52.   Свирајући у харфу, блажени Давид је успокојавао Саула, кога је давио зли дух (1.Цар.1б,23). Тако и свака духовна реч (сладосна због мислених сагледавања која је проничу) успокојава раздељени ум, ослобађајући га од зле савести која га дави.

53.   Смеђ са добрим очима, слично великом Давиду (1.Цар. 16,12), јесте онај ко при светлости живота по Богу има и светлозарну реч познања, која му је својствена. Код таквих се добро делање повезује са сагледавањем, те прво сија разним видовима врлина, а друго блиста божанственим помислима.

54.   [Човек] се моли са добије насушни хлеб. Ипак, он га не прима онаквим какав јесте, већ по мери своје пријемчивости. Као човекољубив, Хлеб живота (Јн.6,35) себе даје свима који ишту. Ипак, Он се не даје свима подједнако. Онима који су учинили велика дела правде, Он се даје више, а онима који су оскуднији у њима - мање: свакоме по мери његовог достојанства (или настројења) његовог ума.

55.   Господ се посредством врлина налази поред онога ко проходи делатеља. Међутим, Он је далеко од онога ко врлине не рачуна ни у шта. Опет, Он се посредством истинског познања ствари налази поред сагледатеља. Од онога, пак, ко у томе греши у извесној мери, Он остаје далеко.

56.   У почетку васпитања људи у благочастивости обично се читава ствар усмерује само на тело. На првим корацима приступања ка богочашћу ми говоримо више по букви, неголи по духу. Приступајући постепено ка духу и телесност изрека стањујући духовним сагледавањима, ми већ чисто постојимо у чистом Христу по мери доступној људима. Ми већ можемо да говоримо као апостол: Ако и познасмо Христа по телу, но сада га (у слави Његовој) више не познајемо (2.Кор.5,16). То се [дешава] услед простог (или чистог) приступања ума Слову без покрова, с обзиром да смо успели да од телесног разумевања Слова пређемо ка гледању славе Његове, као Јединороднога од Оца (Јн.1,14).

57.   Онај ко је започео да живи животом у Христу превазилази и законску и природну правду, како нам наговештава и божанствени апостол, говорећи: У Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање (Гал.6,15). Речју обрезање он означује законску правду, а речју необрезање подразумева сличну правду по закону природе.

58.   Слово Божије је пут (Јн.14,6) за оне који, проводећи делатни живот, верно и чврсто ходе поприштем врлина, не скрећући ни на десно из таштине, ни на лево саплитањем на страсти, већ по Богу управљајући своје стопе. Аса, цар јудејски (3.Цар.15,23) није успео до краја да [поступа на тај начин]: он се разболео, као што се ο њему говори, под старост ногама, ослабивши и онемоћавши да иде даље путем живота по Богу.

59.  Ја сам врата, рекао је Господ (Јн.10,9). Оне који су добро прошли сав пут врлина у непорочном ходу свог делатног живота, Он уводи у област познања и као светлост ум показује пресветле ризнице мудрости. Он је уједно и пут, и врата, и кључ и Царство. Он је пут као Водич, кључ као Онај ко достојним откључава улаз у Божанствене ризнице, врата као Уводитељ, Царство као Онај ко наслеђује и који по учествовању постоји у свима.

60.  Господ се назива светлошћу, животом, васкрсењем, истином. Светлошћу [се именује] као обасјање душа, као разгонитељ таме незнања, као просветитељ ума у разумевању несхватљивих ствари и показатељ тајни које су доступне једино чистима; животом - као податељ одговарајућег кретања у области Божанствених ствари душама које су га заволеле; васкрсењем - као будитељ ума од мртвог пристрашћа према вештаственом и као његов очиститељ од сваке трулежности и мртвости; истином - као даривалац неизмењивог расположења за добра дела онима који су достојни.

61.  Бога у себи не прославља онај ко га само речима побожно поштује, већ онај ко ради Њега и заповести стрпљиво подноси страдања и трудове. Таквог и Бог обратно прославља славом коју има у себи. Он у себи носи благодат бестрашћа као награду за врлину по заједничарењу. Онога ко у себи прославља Бога страдањима за врлину у свом делатном животу, сам Бог прославља кроз бестрасно озарење Божанственим зрацима у стању сагледавања. Идући на добровољно страдање, Господ је рекао: Сада се прослави Син Човечији, и Бог се прослави у Њему. Ако се Бог прослави у Њему, и Бог ће Њега прославити у себи, и одмах ће га прославити (Јн.13,3132). Отуда је јасно да после страдања ради врлина долазе Божанствени дарови благодати.

62.  Све док врши прелажење из силе у силу и из славе у славу, тј. узрастање из врлине у врлину и од познања ка познању, душа остаје дошљакиња, по реченоме: Много обитаваше душа моја (Пс.119,6). Јер, она треба да пређе велико растојање и мноштво степена познања да би прошла кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег (Пс. 41,5), свагда додајући глас гласу и духовни глас духовном гласу, напредујући у духовним сагледавањима са радошћу због умом угледаних ствари, са весељем и одговарајућом благодарношћу. Такво празновање обављају сви који су добили благодат Духа који виче у срцима њиховим: Ава, Оче (Гал.4,6).

63.   Место шатора дивног, јесте бестрасно и непоколебиво добро настројење према врлинама, због кога Бог Слово украшава душу разним красотама врлина као шатор. Дом Божији јесте познање које се састоји из многих и разних сагледавања, због којих Бог посећује душу и испуњава је мноштвом мудрости. Глас радости јесте поскакивање душе при погледу на мноштво врлина. Исповедање јесте благодарење за славно насићење или испуњење мудрошћу. Одјек јесте непрестано тајанствено славословље које се састоји из споја и једног и другог - и радовања и исповедања.

64.   Онај ко је храбро савладао телесне страсти, ко је однео довољно победа над нечистим дусима и ко је њихове помисли изагнао из области своје душе треба да се моли да му се да чисто срце и да се у његовој унутрашњости обнови прави дух, како би се благодаћу савршено очистио од рђавих помисли и испунио се божанственим помислима.

65.   Онај ко је своје срце учинио чистим не само да познаје смисао и значење другостепених ствари које постоје након Бога, већ на неки начин, прошавши све њих, гледа и самог Бога. У томе се и састоји крајња граница добра. Посетивши такво срце, Бог у њему Духом пише своја слова, као на Мојсијевим таблицама, сагласно са мером узраста у добром делању и сагледавању, по заповести која тајанствено заповеда: Расти и множи се (Пост.35,11).

66.   Свети примају ум Христов, по реченоме: Ми имамо ум Христов (1.Кор.2,16). Он нас не лишава наше умне силе, нити суштаствено и личносно прелази у наш ум (тј. на његово место). Он својим особинама осењује силу нашег ума и повезује у једно дејство. По мени, ум Христов има онај ко ο свему мисли у Његовом духу, и кога све приводи ка мисли ο Њему.

67.   Ми се телом Христовим (по речи апостола: А ви cme тело Христово, и удови понаособ - 1.Kop, 12,27) не називамо стога што се лишавамо својих тела или што Он лично прелази у нас, раздељујући се у удове, већ стога што се и наше тело, као и Његово, ослобађа греховне трулежности. Јер, Христос је по природи као човек био безгрешан и телом и душом. И ми, који верујемо у Њега и који смо се Духом обукли у Њега, произвољењем можемо у Њему бити без греха.

68.   Све док се налази у овом животу, [човек] има само делимично познање и пророштво и залог Светога Духа, ма колико да је савршен по овдашњем стању у делању и сагледавању. То стање ће једном достићи савршенство, када ће се достојним истина показати лицем у лице, тј. каква је само по себи. Тада они неће имати само део пуноте, већ ће саму пуноту носити у себи по заједничарењу. Јер, апостол говори да ће тада сви (тј. спасени) достићи у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол.2,3). По њеном појављивању ће престати оно што је делимично (l.Kop. 13,10).

69.   Понеки ишту [да сазнају] какво ће бити стање оних који ће достићи савршенство у Царству Божијем. Да ли ће, наиме, и тамо постојати напредовање и прелазак (ка све бољем), или ће се одржавати непромењиво стање које је установљено? Каква ће тада бити тела и душе и како да се ο томе мисли? Ако се размисли, на то би се могло рећи следеће. У односу на телесни живот, храна има двојако значење: она служи и за раст и за одржавање оних који се хране. Све док не постигнемо меру телесног узраста, ми се хранимо ради рашћења. Када се, пак, заустави у рашћењу, тело се већ храни ради одржавања. И у односу на душу храна има двојако значење. Док напредује, она се храни врлинама и сагледавањима, пролазећи све постојеће и ходећи ка мери раста пуноте Христове. Доспевши до ње, она се зауставља у напредовању и узрастању наведеним средствима, храњена непосредно већ нетрулежном храном на начин који превазилази разумевање (који је можда баш због тога виши и од узрастања). Она храну већ прима само ради одржавања даног јој боговидног савршенства и ради изјављивања безмерне сладости која долази од ње. Добијајући од ње свагда једнако благобиће, она постаје бог по причешћу Божанственом благодаћу, престајући са свим умним и чулним дејствима. Она уједно чини да се прекидају и сва природна дејства тела, које се обожује заједно са њом у мери која му је доступна. Јер, кроз душу и тело просијава једино Бог, који преобиљем славе савлађује њихова природна обележја.

70.   Они који воле да иду до краја ишту да [познају] у чему ће се састојати разлика вечних станишта и обећаног наслеђа, тј. да ли у месту, или у количини и каквоти духовних савршенстава. И једнима изгледа једно, а другима друго. Онај, пак, ко је познао шта [значи]: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21), те: У кући Оца мога станови су многи (Јн.14,2), [свакако] ће стати на страну другог.

71.   Царство Бога и Оца по сведржитељству припада свима који верују, а по благодати онима који се у потпуности одбацили било какво расположење према природном животу и душе и тела, тј. онима који су стекли духовни живот и који могу да говоре: А живим · не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20).

72.   Онај ко трудовима врлине успе да умртви удове своје који су на земљи (Кол.3,5), те да испуњавањем заповести Слова победи свет који постоји у њему, више неће имати никакве скорби с обзиром да је оставио свет и почео да пребива у Христу, Победнику страсног света и Дародавцу сваког мира. Јер, онај ко није оставио пристрасност према вештаственоме, свакако ће имати скорб, мењајући се у осећањима заједно са изменом онога што је промењиво по природи. Онај ко је почео да живи у Христу ни под каквим видом неће већ осетити промену у вештаственом, ма каква иначе била. Стога Господ говори: Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33). Тј. у мени, у Слову ћете имати мир, будући избављени од превртљивости и сметености земаљских ствари и страсти. У свету, тј. у пристрасности према вештаственоме ћете имати скорб услед непрестане промене једног у друго. Скорб ће имати и један и други, тј. и онај ко дејствује врлински (услед труда који је са њима повезан) и онај ко воли свет (услед губитка и лишавања у вештаственом). Ипак, код једног је она спасоносна, а код другог разорна и погубна. И за једног и за другог Господ јесте покој: за првог стога што му после труда врлина даје одмор бестрашћа у стању сагледавања, а за другог стога што му кроз покајање одузима пристрашће према трулежном.

73.  Ми треба не само да смо убице телесних страсти, већ и истребитељи страсних душевних помисли, подражавајући светог који говори: Изјутра сам убијао све грешнике земље како бих из града Господњег истребио све који чине безакоње (Пс.108,8), тј. телесне страсти и душевне безаконе помисли.

74.  Онај ко са благочастивим и правим познањем пут врлина сачува правим, не скрећући на супротну страну, схватиће посету Божију која ће му се десити услед бестрашћа, као што уверава исти свети пророк, говорећи: Певаћу у разумећу на путу непорочном када ћeiu doћu к мени (Пс.100,2).

75.  Онај ко се уводи на пут благочашћа не треба само благошћу да се руководи на испуњавање заповести. Он и сећањем на строгост судова Божанствене правде чешће треба да се подстиче на подвиг. Тако ће он љубављу желети Божанствено, а страхом се уздржавати од рђавог. Због тога [псалмопојац] каже: Милост и суд neeaћy ти, Господе (Пс. 100,1), сведочећи да онај ко се наслађује љубављу молитвено беседи са Богом, а онај ко се крепи страхом Њему узашиље песму.

76.  Једно је пребеспочетно и надсуштаствено благо Биће, Триипостасна Јединица, Отац, Син и Дух Свети, безгранично сасуштаство Тројице. Било какво разумевање Његовог Бића, тј. како јесте, шта јесте или какав је - за створене умове остаје недоступно. Оно измиче сваком разумевању умних, не излазећи из своје природне скривености. Оно безмерно превазилази свако познање.

77.  Један је Бог Отац, Јединог Сина Родитељ и Јединог Духа Светог Исходитељ: несливена Јединица и Тројица нераздељива, беспочетни Ум, Једини Родитељ Јединог, суштински беспочетног Слова и Јединог вечног Живота, тј. Духа Светог Источник.

78.  Један је Бог, Јединица безначелна и надпостојећа, која нема делова и која је нераздељива. Један исти је и Јединица и Тројица.

79.  Христос Бог се рађа. Са примањем тела које има разумну душу постаје човек Он који је из небића даровао биће свему што постоји. Њега је натприродно родила Дјева, не лишивши се ни једног знамења девствености. Он је постао човек, не изменивши природу и не претварајући силе. Он и ону која га је родила чини Мајком и чува Дјевом. Он чудом указује на чудо, у једном прикривајући друго. Бог је по својој природи увек тајанствено сакривен. Уколико понекад и излази из своје природне скривености, Његово појављивање је чини још скривенијом. На тај начин Он (у свом човечанском Рођењу) Дјеву чини Мајком која рађа, при чему само Рођење узе девствености чини неразрушивим.

80.  Ми са вером треба да гледамо на тајну Божанственог Оваплоћења. Ми без знатижеље треба да прослављамо Онога ко је благоизволео да дође међу нас. Јер, ко би могао, надајући се на силу испитивања свога разума, рећи како се зачиње Бог Слово? Како се без семена образује Његово тело? Како је Мајка она која је и после рођења остала Дјева? Како је Онај ко је изнад сваког савршенства напредовао у узрасту (Лк.2,52)? Како је Чисти примио крштење? Како је насићавао Онај ко је сам био гладан? Како је Онај ко се сам замарао пружао силу? Како је Онај ко је страдао делио исцелења? Како је оживотворавао Онај ко је сам умро? И како је, да прво кажемо на крају, Бог постао човек? Још тајанственије је [питање ο начину] присуства ипостаси Слова у телу, премда је истовремено по природи ипостасно у Оцу. Како је Онај ко је Бог по природи постао човек по природи, не одрекавши се ни од једне природе: ни од Божанске (по којој је Бог), ни од наше (по којој је посао човек)? Све те тајне прима једино вера која исповеда постојећим ствари које су изнад речи и разума (Јев.11,1).

81.  Прекршивши заповест, Адам је познао да рођење наше природе има почетак у чулном уживању. Изгонећи је из природе, Господ није сматрао да је умесно да се сам роди од семена. Преступивши заповест, жена је показала да рођење наше природе почиње патњама. Одгонећи их од природе, Господ пије дозволио да при Његовом рађању она која га је родила претрпи кварење. Тиме Он произвољно уживање и непроизвољне патње (које су од њега настале) искључује из природе (поставши Истребитељ онога што сам није створио) и уједно учи да у духу тајанствено треба да се зачиње други живот, који се можда образује у патњи и скорбима, али се свакако окончава божанственим уживаљем и бесконачним радовањем. Онај ко је створио човека постаје човек и рађа се као човек да би спасао човека. Исцеливши страсти страдањем, Он постаје Умртвитељ наших страсти, својим натприродним телесним лишавањима човекољубиво обнављајући наша духовна расположења.

82.  За врлину је благотворно да се [човек] подвизава усред болних напора. У таквом случају она као награду за благодушно трпљење доноси бестрашће душе. Љубављу сједињена са Богом, душа се бестрашћем одвраћа од расположења према телу и свету. Исцрпљивање тела представља укрепљење душе.

83.  Преварени чулним уживањем, ми смо истинском животу претпоставили смрт. Поднесимо благодарно телесну патњу која убија уживање како бисмо, пошто се његовом смрћу уништи и смрт која је кроз њега дошла, примили живот који се враћа у нас. Он је раније продан за уживање, а сада се опет купује за незнатну патњу тела.

84.  Када је тело здраво и подмирено, обично расте сила греха. Очигледно је, међутим, да се и сила врлина подмлађује када је оно у оскудици. Храбро носимо злопаћење тела да бисмо се очистили од душевних скверни и да бисмо се удостојили будуће славе. Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).

85.  Лекари који лече тело не предлажу исти лек свима. И Бог који лечи душевне болести зна више начина који су пригодни за све: Он свакој души пружа оно што јој је неопходно, вршећи исцелење. Ми треба да му захвалимо што нас лечи, чак и кад осећамо муку. Јер, крај ће бити блажен.

86.  Ништа толико не изобличава настројење душе као немир изможденог тела. Ако му се она пода, показаће да тело воли више неголи Бога. Уколико, пак, остане непоколебива пред таквим нападима, обнаружиће да врлину поштује више неголи тело. Стога ће она примити Бога као сажитеља. Он је ради ње страдао нашом природом. Он и њој као некада ученицима узвикује: Не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33).

87.  Сви свети су били удеоници у васпитном кажњавању. Будимо и ми заједно са њима благодарни када се васпитно кажњавамо како бисмо се удостојили да будемо учесници и у њиховој слави. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима (Прич.3.12; Јев.12,6).

88.  Примивши ребро (тј. жену из ребра) које му је предложило уживање, Адам је човештво избацио из раја. Благоизволевши да копљем буде прободен у ребро, Господ је разбојника увео у рај. Заволимо скорбно премарање тела и омрзимо његова уживања. Такво [понашање], наиме, уводи у рај и чини да постајемо његови заједничари. Уживања, међутим, изгоне из њега и лишавају нас његових добара.

89.  Поставши човек, Бог страда телом. Неће ли се због тога радовати онај ко страда, с обзиром да има Бога за саучесника у страдању? Јер, страдање са Њим постаје узрок [стицања] Царства. Истинит је, наиме, онај ко је рекао: Са Њим страдамо да се с Њим и прославимо (Рим.8,17).

90.  Свакако је неопходно да подносимо патњу услед уживања коју је наш прародитељ растворио са нашом природом. Стога храбро носимо привремену патњу која притупљује жаоку уживања и избавља нас од вечних мука које оно доноси.

91.  Крај свих добара јесте љубав, с обзиром да она све који ходе у њој води, приводи и приближује врховном добру - Богу, Виновнику сваког добра. Она је увек верна, никада не отпада и свагда остаје непромењива. Као тврди темељ истине, вера је основа наде и љубави, које следе за њом. Нада је крепост љубави и вере, које са десне и леве стране стоје поред н.е. Она и једној и другој показује верност (Онога у кога се верује) и достојност љубави (Онога ко се воли), сама учећи путу ка Њему. Љубав је њихово испуњење, с обзиром да цела обухвата оно што је предмет последње жеље и да дарује успокојење у Њему. Уместо вере у оно што јесте и наде у оно што ће бити, она собом (и у себи) уводи у Његово поседовање као садашњег и окушање као присутног.

92.  Постоје три највећа и начелна зла који су прародитељи сваког зла: незнање, самољубље и мржња. Они су међу собом сроднички повезани и подржавају једно друго. Јер, од незнања Бога [се рађа] самољубље, а од њега - мржња у односу на саприродне. И нико не противречи да их лукави изазива и буди у нама, учећи нас да злоупотребљавамо своје силе - словесност, жељу и дејственост.

93.  Ка Богу треба да се узносимо словесношћу и познањем (замењујући) незнање. Њега треба да иштемо са чежњом, чистећи је од страсти самољубља. Ми треба да се само према Богу устремљујемо са свом жељом и снагом, одвојивши је од мржње. Ми треба да настојимо да стекнемо једино Бога и да у себи саздамо Божанствену и блажену љубав која сједињује са Богом и која богољупца чини богом. Она је, дакле, од њих (тј. богопознања и богочежње) и они су ради ње.

94.  Када одбацимо самољубље (које је, као што сам рекао, почетак и мајка свих зала) уједно ћемо одбацити и све што је од њега. Јер, када њега више не буде било, никакав вид или траг зла не може да се устали у нама.

95.  Ми сами себе и једни друге треба да поштујемо и волимо по примеру самог Христа, који је благоволео да пострада за нас.

96.  Дејство и доказ савршене љубави према Богу јесте искрено и добро расположење према ближњему. Јер, божанствени Јован говори: Који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога, кога није видео (1.Јн.4,20).

97.  Ето двери којима онај ко улази ступа у Светињу над светињама, удостојавајући се да постане гледалац неприступне красоте Свете и царствене Тројице.

98.  Ми не можемо да се спријатељимо са Богом све док против Њега бунтујемо страстима, док радо плаћамо данак греха злом тиранину и упропаститељу душа наших и док одлучно не устанемо у рат против лукавога. Све дотле смо ми непријатељи и противници Богу, без обзира што присвајамо име верујућих: све дотле ми самовољно робујемо страстима бешчашћа. Ми нећемо имати никакве користи од светског мира с обзиром да нам душа има рђаво настројење, те устаје против свог Творца, избегавајући да стане под Његову царску власт. Напротив, она се продаје безбројним злим господарима који је гурају у грехе, лажљиво је учећи да уместо спасоносног пута бира пут који води у погибао.

99.  Бог нас је саздао да бисмо постали причесници Божанске природе (2.Пт.1,4) и причесници Његове вечности и да бисмо му постали подобни (1.Јн.3,2) по благодатном обожењу. Ради тога је све што постоји саздано и постоји, а непостојеће се још приводи у биће и рађа.

100.  Уколико хоћемо да се називамо и будемо Божији, прихватимо подвиг да Слово не предајемо страдању (слично Јуди). те да се не одричемо од Њега (слично Петру). Одрицање од Слова јесте одбијаље да се чини добро услед неког страха, а издајство јесте намерно грешење делом и самовољни порив ка сагрешењу.

101.  Отргнувши људе једне од других и криво протумачивши закон, самољубље и телесно мудровање је расекло једну природу (једноприродних) на многе делове, доневши суровост која је обузела све и наоружавши природу против саме себе (тј. људе једне против других). Онај, пак, ко здравим смислом и благородним мудровањем успе да уништи такво настројење природе, најпре самоме себи указује милост. Јер, он своме срцу даје настројење које одговара природи. Он се таквим настројењем и самом Богу приближује, показујући на себи шта значи бити по образу и како је благољепно Бог на почетку саздао нашу природу подобну себи. Она је прејасно у себи одражавала Његову благост, с обзиром да ју је у свему саздао сличном себи, тј. бистром, мирном, несмутљивом. Она беше са Богом и са самом собом тесно везана љубављу по којој Бога грлимо са чежњом (тј. као жељено добро), а једни друге са саосећањем (с обзиром да смо једне природе).

102.                    Човекољубиви Бог је постао човек да би људску природу (тј. све људе) сабрао себи и зауставио њену склоност ка злу, којом сама себе раздељује и којом сама на себе устаје, немајући никаквог застоја услед непостојане покретљивости (измењивости) расположења у односу на друге.

103.  Одрецимо се по својим силама уживања садашњег живота од страха због његових тескоба, те ћемо се у потпуности избавити од сваке страсне помисли и од сваке демонске замке. Јер, ми ради уживања волимо страсти и ради патње бежимо од врлина.

104.  Прелест и страст греха обично ишчезавају заједно са испуњењем услова којима се они врше. Сам опит указује да после сваке греховног уживања следи скорбна патња. Стога [грешни] човек има пуно стремљење ка страстима и пуну одвратност према непријатности и патњи, сматрајући (иако је немогуће) да их може одвојити међусобно. Хотећи да своје самољубље наслађује једино уживањем и не трпећи никакву патњу, он (по обичају заслепљен страшћу) заборавља да греховна сласт никада не бива без горчине незадовољства. Јер, са греховним уживањем је по природи растворена горчина патње. Они који је окушају заборављају [ту чињеницу] услед обузетости страсном слашћу. Сласт обузима сву њихову пажњу, услед чега је од њихових чула сакривено оно што потом следи. Из самољубља стремећи за сластима и старајући се да на сваки начин избегнемо горчину, ми у себи рађамо безбројне пропадљиве страсти.

105.  Такво осећање сласти и горчине не доживљава онај ко се, ослободивши се од сваке телесне склоности, сједињује или пре прилепљује умом за Бога, који је уистину најдраже, најдрагоценије и највише добро.

106.  Богу нико не може да служи чисто уколико у потпуности не очисти душу. Нико ни твари не може да служи уколико не угађа телу. Вршећи пропадљиво телесно служење као сластољубив, човек непрестано доживљава и уживање и патњу, кушајући од дрвета непослушности, у коме је у исто време растворено познање добра и зла које се чулима опажа на самом делу.

107.  Где не влада разум обично је присутна власт чула, са којом је некако растворена сила греха која кроз сласт душу вуче ка жаљењу тела, које јој је сродно по природи. Услед тога она на себе узима страсно и сластољубиво старање ο телу (као неко своје природно дело), које човека одводи од правог природног живота и наводи га да постане творац зла које нема самостално постојање.

108.  Зло за словесну душу јесте заборав њених природних добара, који настаје због страсног односа према телу и свету. Уколико постане руководитељ, ум га уништава својим познањем духовних поредака. Он како приличи тумачи настанак и природу света и тела, наводећи душу у духовну област која јој је сродна и у коју више не улази закон греха, с обзиром да му недостаје чуло које би могло да му послужи као мост којим би га довео до ума (или до умне духовне области). Сви ранији односи тог чула према души су разрушени и сви чулни призори су мимоиђени, услед чега их ум уопште не осећа, поставши им туђ како по настројењу, тако и по природи.

109.  Држећи страсти у својој власти, ум чула чини оруђима врлина. Држећи, пак, ум у својим рукама, страсти чула усмеравају ка греху. Стога душа треба трезвоумно да гледа и расуђује ο начину доброг вида дејствовања, како би оно што је раније користила при вршењу греха [сада] употребљавала за рађање и утврђивање врлина.

110.  Свето Јеванђеље доноси одрицање од телесног живота и прихватање духовног живота. Ја говорим ο онима који увек умиру (l.Kop.15,31) по човеку, тј. по људском телу у свету овог живота. Они, по божанственом апостолу, живе само за Бога Духом. Они више не живе својим животом, него у њима живи Христос (Гал.2,20). На тај начин се мртви телом сматрају и они који у овом свету имају велике скорби, мучења, тескобе, али са радошћу трпе гоњења и искушења сваке врсте.

111.  Свака страст се састоји и рађа из споја нечег чулног са чулом при скретању природних делатних сила, тј. раздражајне (или желатељне) силе од исправног и природног начина њеног дејства. Уколико ум, увидевши циљ спајања чулног предмета, чула и природне делатне силе која у њему учествује, својим расуђивањем успе да свакога посебно призове у њему својствено стање, свакога сагледавајући самог по себи (тј. чулни предмет без односа са чулом, чуло без његовог сродства са чулним предметом и делатну силу која у томе учествује )на пример, жељу, или неку другу) без страсног расположења према чулном предмету или осећању), спој страсти ће се здробити и расејати као и теле које су некада излили Израиљци (Изл.32,20). Он ће се расути по води познања, при чему ће се потпуно уништити и најтананије помишљање на страсти, пошто се ствари које је изазивају врате у стање које им је својствено по природи.

112.  Живот који је испрљан многим греховним падовима због телесних страсти јесте опогањена хаљина (Јд.23). Јер, начином свог живота, као неком одећом, сваки човек обично пројављује какав је - праведан или неправедан. Један има чисту одећу, тј. врлински живот, а другоме је са живот испрљан злим делима. Или боље, хаљина опогањена од тела јесте унутрашње настројење и расположење душе. У души се уобличује образ по савести (или пред савешћу) на основу сећања на рђаве покрете и дејства који произилазе од тела. Видећи непрестано на себи такву одећу, она се прожима смрадом страсти. Од духа се кроз разумно међусобно спајање врлина у души образује нетрулежна одећа. Кад се обуче у њу, душа постаје добра и славна. Од тела се, опет, кроз пропадљивост разних страсти и њиховог међусобног сродства ствара нека нечиста и опогањена одећа за душу, показујући њене особине и налажући на њу други образ и подобије уместо Божанственог.

113.  Тврда и верна основа наде на обожење људске природе јесте Очовечење Бога, по коме човек постаје бог у мери у којој је Бог постао човек. Јер, очигледно је да Онај ко је постао човек без греха може и природу да обожи, уопште је не претварајући у Божанство. Он, наиме, може да је узвиси до себе у мери у којој се сам смирио човека ради. Тајанствено нас томе поучавајући, велики апостол говори да ће се у вековима који долазе показати превелико богатство благодати Божије (Еф.2,7).

114.  Нечистотом уживања као рђом покривену душу чисти болна патња. Када она на делу позна штету од наклоности према вештаственоме, болна патња сасвим искорењује у њој сваку склоност према уживању. Стога Бог по праведном суду попушта ђаволу да угњетава људе мучним скорбима.

115.  Уживање и патња, те жеља и страх који их следе нису у почетку били створени заједно са људском природом. У супротном би они припадали броју црта које је одређују. Говорећи у складу са учењем великог Григорија Ниског, они су уведени након губитка савршенства, које је било својственој нашој природи. Они су припојени уз најбесловеснији део паше природе. Одмах после преступања заповести преко њих се одмах очигледно и јасно показала наша сличност са бесловесним животињама, [која као да је заменила] блажено подобије Божије. Јер, требало је да, по помрачењу достојанства словесности, људска природа праведно трпи казну од онога чиме је усвојило црте бесловесности. Бог је премудро устројио да човек на тај начин схвата предност словесности.

116.  И страсти постају добре у рукама ревнитеља за добро и спасоносни живот. Мудро их одвојивши од телесног, они их употребљавају за стицање небеског. Наиме, жељу чине чежњивим кретањем духовног стремљења ка Божанственим добрима, сластољубље - живим радовањем под дејством усхићења ума Божанственим даровима, страх - предупређујућим старањем да се не подвргну будућем мучењу због сагрешења, тугу - кајањем усмереним на исправљање садашњег зла. Укратко речено, они се страстима служе да би уништили или одбили садашње или очекивано зло, као и да би стекли и сачували врлине и познања. Слично и мудри лекари уништавају или одбијају већ постојећу повреду или штету која ће се појавити у телу од отрова отровнице.

117.  Закон Првог Завета делатним мудрољубљем чисти нашу природу од сваке скверни. Закон Новог Завета сагледатељним тајноводством мислено узводи ум од телесног ка призорима мислених ствари, које су му сродне.

118.  Свето Писмо само почетнике и оне који се још налазе у предверју Божанственог дома врлина назива страшљивима (тј. онима који се руководе страхом). Оне који су стекли сразмерну навику у разумевању и у начину вршења врлина обично назива напреднима. Оне, пак, који су се духовним разумевањем попели на сам врх истинског познања врлина оно назива савршенима. Према томе, онај ко се одвојио од ветхог пребивања у страстима и ко је све своје расположење, по дејству страха, предао Божанственим заповестима неће бити лишен ни једног добра које приличи почетницима, премда и није стекао навику у врлинама и премда није постао причесник мудрости ο којој се говори међу савршенима (1.Кор.2,6). Исто тако ни онај који напредује неће бити лишен ни једног добра које приличи његовом степену, премда још није стекао зрело познање Божанствених ствари које је својствено савршенима. Савршени, пак, тајанствено се удостојивши сагледатељног богословља и свој ум начинивши чистим од сваког вештаственог маштања, усађују у себе Божанствену љубав која без икаквог недостатка носи пуно подобије образа Божанствене красоте.

119.  Страх може бити двострук: чисти и нечисти. Страх који се рађа услед греха под дејством очекивања мука јесте нечист. Он као свој узрок има грех кога смо свесни. Он није трајан, с обзиром да ишчезава када кроз покајање ишчезне грех. Постоји и чисти страх који је сталан у души. Он никада не одлази: ни кад нема плашљивог неспокојства које изазивају греси. Он је некако свагда присутан поред Бога, тј. као неки данак од стране твари, који пројављује свима природно страхопоштовање пред Његовом величином, која надмашује свако царство и силу.

120.  Дух Свети јесте у свима: Он све обухвата, ο свима промишља и код свих покреће природна семена (добра). У онима који су под законом Он се углавном показује као указатељ преступа заповести и просветитељ предсказаног Христовог обећања. У свима који су у Христу Он, осим реченог, спроводи усиновљење. Као давалац мудрости, пак, Он ни у једном од наведених лица не постоји просто и безусловно: Он је само у онима који су се, разумевајући дело и живећи богоподобно, учинили достојним Његовог Божанског усељења. Јер, онај ко не чини вољу Божију има неразумно срце (чак и да је верујући), у коме делају зле помисли, и тело обележено гресима, с обзиром да је увек пуно нечистим страсним похотама.

121.  Бог који жели да се сви људи спасу и који је гладан њиховог обожења, надменост и таштину исушује проклетством, као бесплодну смокву (Мт.21,19), хотећи да они праву праведност претпостављају показној праведности, скидајући са себе лицемерни хитон добронаравне спољашњости. Божанствена Реч хоће да они искрено приступају врлини, те да остало време проводе у благочастивом животу, старајући се да више пред Богом држе добро расположење душе, неголи да пред људима показују спољашњи добронаравни изглед.

122.  Ђаво је и непријатељ Божији и осветник. Он је непријатељ када из мржње према Њему показује преварну и погубну љубав према људима, побуђујући разне страсти. Он слашћу којом од њих очекујемо вара наше произвољење које привремена доб