СТОТИНА ДРУГА

1.  Она ко заиста воли Бога моли се без расејаности. Онај, пак, ко се моли без расејаности заиста љуби Бога. Без расејаности не може да се моли онај ко ум има привезан за било шта земаљско. Према томе, Бога не воли онај чији је ум везан за било шта земаљско.

2.  Ум који се дуго бави неком чулном ствари свакако поседује страст према њој, тј. или похоту, или тугу, или гнев, или злопамћење. Уколико не презре ту ствар, ум неће моћи да се ослободи страсти,

3.  Надвладан страстима, ум се привезује за вештаствене ствари. Одвојивши га од Бога, оне га наводе да се бави њима. Љубав Божија, међутим, ум одрешује од окова, убеђујући га да презире не само чулне ствари, него и сам привремени живот.

4.  Дело заповести је да појмове ο стварима учини простим, а читања и сагледавања - да ум учине невештаственим и безвидним. Из њих се, опет, рађа нерасејана молитва.

5.  Да би се ум потпуно ослободио од страсти и да би се могао молити без расејаности није довољан само пут делања. Неопходна су и различита духовна сагледавања. Јер, делање ослобађа ум само од неуздржања и мржње, док га духовна сагледавања избављају од заборавности и незнања. Тек тада ум може да се моли како треба.

6.   Постоје два крајња стања чисте молитве. Једно се дешава онима који се баве делањем, а друга онима који се баве сагледавањем, Прво настаје у души ад страха Божијег и добре наде, а друго од Божанске љубави и крајње чистоте. Обележје првог степена јесте сабрани ум у односу на све светске појмове и молитва без расејаности и сметње као пред самим Богом (као што се заиста и збива). Знак другог стања јесте ум који у молитвеној чежњи бива обузет Божанском и бескрајном светлошћу, те више не осећа ни себе, нити ишта друго од постојећег, осим Онога који је љубављу у њему издејствовао просвећење. Стремећи ка смисловима Бога, ум тада стиче чиста и разговетна откривења ο Њему.

7.   [Човек] се прилепљује за оно што воли. Не желећи да га се лиши, он презире све што га у томе омета. Онај ко воли Бога истрајава у чистој молитви, те из себе избацује сваку страст која га омета.

8.   Онај ко одбаци мајку свих страсти, тј. самољубље, лако ће, уз Божију [помоћ] одстранити и остале, тј. гнев, тугу, злопамћење итд. Онај, пак, ко је савладан првом, и од других бива рањаван, макар и не хтео. Самољубље је, опет, страст према телу.

9.   Људи се међусобно воле из пет узрока. Од њих су неки достојни похвале, а неки осуде. Они се, дакле, воле или ради Бога (као што врлински [човек] воли све, и као што њега воли чак и неврлински), или по природи (као што родитељи воле децу и обратно), или из таштине (као што хваљени воли онога који га хвали), или због среброљубља (као што се воли богати ради добитка), или из сластољубља (као што онај ко служи стомаку и ономе што је под стомаком [воли лица која му у том смислу служе]). Прва [љубав] је похвална, друга - средња, а остале су страсне.

10.  Уколико се дешава да једне мрзиш, друге и волиш и мрзиш, треће волиш под меру, а четврте прекомерно, неједнакост ће ти показати да си далеко од савршене љубави која подразумева да сваког човека подједнако волиш.

11.  Уклони се од зла и чини добро (Пс.ЗЗ,14), тј. бори се са непријатељима да би умањио страсти, а потом се држи трезвоумља како се не би умножиле. И опет, бори се да стекнеш врлине, а потом се држи трезвоумља како би их сачувао. То је оно речено: Делати и неговати (Пост.2,15).

12.  [Демони], који нас по допуштењу Божијем кушају, или распаљују желатељни део душе, или смућују раздражајни, или помрачују словесни, или тело облажу патњом, или разграбљују наше ствари.

13.  Демони нас искушавају сами или против нас наоружавају људе који се не боје Господа. Сами нас искушавају када се удаљујемо од људи, као Господ у пустињи (Мт.4,3-10), а преко људи када су око нас, као и Господа преко фарисеја (уп. Мт.9,34). Ипак, гледајући на наш образац [тј. Господа], ми ћемо их одбити у оба случаја.

14.  Када ум почне да напредује у љубави Божијој, демон хуле почиње да га куша и да му убацује помисли. Људи такве помисли не могу измислити, већ само њихов отац - ђаво. Он то чини стога што завиди богољупцу, хотећи да га доведе до очајања. Јер, [човек] који поверује да сам измишља такве помисли, више неће моћи да се усуди да се Богу узноси са уобичајеном молитвом. Међутим, злочинац не постиже свој циљ, него нас још више утврђује. Јер, када нас напада и када се бранимо, ми постајемо искуснији и истинитији у љубави Божијој. Мач њихов да уђе у срце њихово ц лукови њихови да се поломе (Пс.36,15).

15.  Посматрајући видљиве ствари, ум их преко чула поима у њиховој природи. Ни сам ум није зло, ни природно поимање, ни ствари, нити чула, с обзиром да су дела Божија. Шта је, међутим, зло? Очевидно, страст [која произилази] из природног поимања. Она може да се избегне при употреби појмова уколико ум бди.

16.  Страст је неприродно кретање душе или због бесловесне љубави или због нерасудне мржње према некоме или према нечему чулном. На пример, постоји бесловесна љубав према јелима, према жени, новцу или пролазној слави, или према чулним стварима или према нечему што их пружа. И нерасудна мржња се односи на нешто од наведенога, или на онога ко омета приступ ка њима.

17.  И опет, зло је погрешна употреба појмова, за којом следи злоупотреба ствари. На пример, у односу на жену правилна употреба супружанства има за циљ рађање деце. Онај, пак, ко гледа само на уживање греши у расуђивању, сматрајући добрим оно што није добро. Он, дакле, општећи са женом чини погрешну употребу. Слично бива и у односу на друге ствари и појмове.

18.  Када демони твој ум удаље од целомудрености и опколе га блудним помислима, ти са сузама говори Владици: Они који ме изагнаше, сада ме опколише (Пс.16,11), и: Радости моја, избави ме од оних који ме опколише (Пс.31,7), те ћеш се избавити.

19.  Демон блуда је снажан и силно напада оне који се боре са страшћу. Он је нарочито снажан уколико је [човек] немаран у односу на [количину] хране и разговор са женама. Он најпре ум поткрада пријатношћу сласти, а затим кроз сећање приступа [човеку] кад се одмара распаљујући му тело и представљајући уму различите [срамне] облике, призивајући га на пристанак на грех. Уколико хоћеш да се у теби не задржавају такве [слике], пригрли пост, труд, бдење и добро безмолвије са упорном молитвом.

20.   [Демони] стално ишту нашу душу и покушавају да је ухвате посредством страсних помисли, те да је баце у грех разума или у грех на делу. Међутим, када виде да ум не прима њихова [искушења], они се постиђују и посрамљују (Пс.34,4). Када га, пак, нађу заузетог духовним сагледавањем, они се брзо враћају назад веома постиђени (Пс.6,11).

21.   Дело ђакона врши онај ко вежба ум свој за свештене подвиге и одгони од себе страсне помисли. Дело презвитера врши онај ко просвећује ум свој у познању бића и отклања лажноимено знање. Дело, пак, епископа врши онај ко усавршава ум свој светим миром познања Свете Тројице којој се поклањамо.

22.   Демони слабе када се кроз испуњење заповести у нама умањују страсти, а гину када оне кроз бестрашће душе потпуно ишчезавају из ње. Они [тада] у души не налазе страсти помоћу којих су се у н.ој држали и помоћу којих су војевали против ње. То и значи речено: Изнемоћи ће и nponaшћe од лица Твога (Пс.9,3).

23.   Једни људи избегавају страсти из страха од људи, други из таштине, и други опет из уздржања. Неки се, најзад, ослобађају страсти по судовима Божијим.

24.   Све речи Господње се своде на четири [ствари]: заповести, догмате, опомене и обећања. Њих ради и ми подносимо сваку тескобу живота, тј. постове, бдења, спавање на голој земљи, трудове и заморе у служењу [ближњима], вређања, бешчашћа, мучења, смрти и слично. [Пророк Давид] каже: Ради речи уста твојих ја сачувах путеве жестоке (Пс.16.4).

25.   Награда за уздржање јесте бестрашће, а за веру - познање. Бестрашће, пак, рађа расуђивање, а познање - љубав према Богу.

26.   Када постигне делатне врлине, ум напредује у разборитости, а када постигне сагледатељну врлину - напредује у познању. [Разборитост] подвижнику пружа разликовање врлине од порока, а [познање] свога заједничара приводи смислу бестелесних и телесних [бића]. Благодати богословља, пак, ум се удостојава када на крилима љубави превазиђе наведено, те пребива у Богу и уз помоћ Духа испитује Његов смисао по својој могућности.

27.   Желећи да богословствујеш, немој тражити смисао [Бога] по себи с обзиром да њега не може постићи не само људски ум, него ни ум било којег бића после Бога [тј. ни анђела]. Напротив, испитуј по могућности само оно што је око Њега, тј. Његову вечност, безграничност и неограниченост, благост и мудрост, те творачку, промислитељску и судијску силу за сва бића. Јер, међу људима је велики богослов онај ко, макар и делимично, разоткрије наведени смисао.

28. Снажан је човек који је делању припојио знање. Јер, делањем он исушује похоту и умирује гнев, а знањем окриљује ум свој и узноси се κ Богу.

29.   Говорећи: Ја и Отац смо једно (Јн.10,30), Господ означава истоветност суштине. Када опет каже: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,И), Он указује на нераздељивост Ипостаси. Према томе, раздељујући Сина од Оца тритеисти падају у двоструку провалију. Говорећи да је Син савечан Оцу и раздељујући га [истовременој од Њега, они су принуђени да говоре да није рођен од Оца, те падају [у јерес] која признаје три Бога и три начела. Или, опет, говорећи да је Син рођен од Оца и раздељујући га од Њега, они су принуђени да говоре да му није савечан, те Господара времена потчињавају времену. Треба, дакле, по великом Григорију [Богослову] сачувати и [веру] у Једног Бога и исповедати Три Ипостаси, сваку са Њеним [личним] својствима. Јер, по њему, [Света Тројица] се „дели”, премда „нераздељиво” и „сједињује”, премда „раздељиво”. Стога је чудесно и раздељење и сједињење. Јер, у чему би се састојала чудесност кад би се Син са Оцем сједињавао и раздељивао као човек са човеком и ништа више?

30.   Онај ко је савршен у љубави и ко је достигао врхунац бестрашћа не познаје разлику између себе и другога, или свога и туђег, или између верног и неверног, или између роба и слободног, или чак између мушког и женског. Ставши изнад тираније страсти и гледајући на једну човечанску природу, он све сматра једнаким и према свима је подједнако расположен. Јер, за њега нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, него је све и у свему Христос (Гал.3,28).

31.   Повод да у нама покрећу страсне помисли демони налазе у страстима које се гнезде у души. Потом они њима ратују против ума, наводећи га да се сагласи на грех. Пошто га победе, они га наводе у грех разумом. Када и у томе успеју, они га као заробљеника вуку на грех делом. Опустошивши, дакле, душу кроз помисли, демони се повлаче заједно са њима, те у уму остаје само идол греха, ο коме говори Господ: Када угледате гнусобу опустошења где стоји на месту светоме, ко чита да разуме (Мт.24,15). Свето место и храм Божији јесте ум човечији. Опустошивши душу страсним помислима, демони су у њему поставили идол греха. Исто се десило и историјски, у шта не сумња нико од оних који су читали дела Јосипа [Флавија], Осим тога, неки говоре да ће се исто десити и при антихристу.

32.   Постоје три покретача који нас подстичу на добро: природна семена [добра у нама], свете силе [тј. анђели] и добро произвољење. Природна семена нас покрећу да људима чинимо оно што бисмо хтели да они нама чине (Лк.6,31). Осим тога, она нас покрећу да по природи укажемо милост уколико видимо да се неко налази у тескоби или невољи. Свете силе нам помажу да, покретани на добро дело, нађемо добру сарадњу и напредујемо. Добро произвољење нам, пак, помаже да разликујемо добро од зла и да изабирамо добро.

33.  Три су, опет, покретача који нас наводе на зло: страсти, демони и зло произвољење. Страсти [нас покрећу] када бесловесно желимо неку ствар, тј. храну у невреме и без потребе, или жену без намере рађања деце и незакониту, када се неоправдано гневимо или жалостимо на онога који нас бешчасти или нам наноси штету. Демони [нас покрећу] када, улучивши згодно време у нашем немару, изненада нападну на нас, са великом жестином покрећући наведене страсти и њима слично. Зло произвољење [нас], међутим, [покреће] када и поред знања ο добру претпостављамо зло.

34.  Награда за напоре око врлине јесте бестрашће и познање: њих двоје су заступници за Царство небеско, као што су страсти и незнање заступници за вечно мучење. Онај, дакле, ко се не труди ради самог добра, него ради људске славе, чуће речи из [Светог] Писма: Иштете u не примате, јер погрешно иштете (Јак.4,3).

35.  μηοιό од онога што људи чине јесте по природи добро, премда због неких разлога може бити и да није добро. На пример, пост и бдење, молитва и псалмопојање, милостиња и гостопримство су по природи добра дела. Међутим, када се врше из таштине, она већ нису добра.

36.  У свим нашим делима Бог прати намеру, тј. да ли све чинимо ради Њега, или из неког другог разлога.

37.  Када чујеш [Свето] Писмо да говори: Јер ћеш дати свакоме по делима његовим (Рим.2,6), схвати да Бог неће наградити дела која су учињена без доброг циља, премда и изгледају добра, него само дела која су учињена са добрим циљем. Јер, суд Божији не гледа на дела, него на циљ са којим се чине.

38.  Демон гордости има двоструко лукавство. Он или убеђује монаха да све успехе припише себи, а не Богу - Даваоцу добара и Помоћнику у успеху, или га (уколико не успе [у првој намери]), наговара га да ниподаштава мање савршену братију. Монах који тако чини, међутим, не зна да га ђаво убеђује да порекне помоћ Божију. Јер, ниподаштавајући оне који још нису успели у добру, он очигледно сматра да је сам својим силама напредовао. То је, међутим, немогуће, као што је и Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Јер, наша немоћ без Даваоца добара не може добро привести крају, чак и кад је покренута ка њему.

39.   Онај ко је познао немоћ људске природе стекао је опит Божије силе. Нешто стекавши помоћу ње и нешто се трудећи да постигне, он никада никога од људи не ниподаштава. Јер, он зна да је Бог њему помогао да се ослободи од многих и тешких страсти и да може да помогне свакоме другоме, нарочито онима који се подвизавају Њега ради. Он по неким својим судовима не ослобађа све одједном од страсти, него као добар и човекољубив лекар оне који се труде исцељује у своје време.

40.   Гордост се појављује када страсти престану да дејствују или услед недостатка њихових узрока или услед лукавог одступања демона.

41.   Скоро сваки грех настаје ради уживања. Он се, пак, истребљује злопаћењем и тугом, било вољном - кроз покајање, или невољном - кроз невољу коју устројава промисао Божији. Јер, каже се, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени? А кад нам Господ суди, кара нас, да не будемо осуђени са светом (l.Kop. 11,31-32).

42.   Када ти дође неочекивано искушење, немој кривити онога кроз кога је дошло, него тражи његов узрок [у себи], те ћеш наћи исправљење. Јер, преко једног или преко другог требало је да испијеш горку чашу судова Божијих.

43.   Уколико си рђав немој одбијати злопаћење како би се смирио и одбацио гордост.

44.   Једна искушења људима причињавају уживање, друга - жалости, а друга опет - телесну патњу. Јер, сагласно са узроцима страсти у души Лекар душа по својим судовима прилаже и лек.

45.   Навале искушења на једне наилазе ради уклањања већ учињених грехова, на друге - ради прекраћења оних који још трају, а на пеке - ради ометања оних који би се тек учинили. Уосталом, постоје и искушења која се попуштају ради испитивања, као код Јова.

46.   Разумевајући целебност Божанских судова, благоразуман [човек] са благодарношћу подноси све невоље које га сналазе, сматрајући да њихов узрок није ништа друго до његови греси. Неразуман, пак, [човек] не познаје премудри промисао Божији. Грешећи и бивајући кажњаван, он или Бога или друге људе сматра узроком својих невоља.

47.   Постоје средства за заустављање деловања страсти и за спречавање њиховог узрастања. Постоје и друга средства која их ограничавају или чак укидају. На пример, пост, труд и бдење не дозвољавају да похота узраста, док је отшелништво, сагледавање, молитва и љубав према Богу ограничавају и укидају. Исто тако, незлопамтивост и кротост обуздавају гнев и не дају му да узраста, док га љубав, милостиња, благост и човекољубље ограничавају.

48.  Похота онога који свој ум има непрестано окренут ка Богу постепено прераста у божанску чежњу, док му се гнев преобраћа у божанску љубав. Дуговременим учествовањем у божанском обасјању ум постаје сав светлозаран. Потчинивши себи страдални део [душе], он га преобраћа, као што је речено, у неухватљиву божанску чежњу и у непрестану љубав, свецело га преводећи од земаљског ка Божанском.

49.  [Има људи] који не завиде, не гневе се и који нису злопамтљиви према ономе ко их је увредио. Ипак, из њиховог понашања се још не може закључити да имају и љубав према њему. Јер, они и без да воле могу да, по заповести (уп. Рим.13,17), не враћају зло за зло. Међутим, без приморавања себе, они не могу да враћају добро за зло. Јер, да чини добро из [свег] расположења и онима који га мрзе (Мт.5,44) може само онај ко има савршену духовну љубав.

50.  [Човек] који не воли неког другог не мора уједно и да га мрзи, као што ни онај ко не мрзи другога не мора самим тим и да га воли. Напротив, он према њему може да се налази у средњем стању, тј. нити да га воли, нити да га мрзи. Јер, расположење љубави изазивају само пет побуда које су наведене у деветом поглављу стотине, од којих је једна похвална, једна средња, а три порочне.

51.  Видећи да се твој ум са уживањем бави вештаственим стварима и да радо размишља ο њима, знај да их више воли неголи Бога. Јер, гдје је благо ваше, вели Господ, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21).

52.  Ум који се сјединио са Богом и у Њему пребива молитвом и љубављу постаје мудар, благ, силан, човекољубив, милостив, дуготрпељив. Просто речено, он