ДИВАН

Епископ Николај (Велимировић)

ПРЕДГОВОР



Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до наших дана представљао читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се продужује.
 

Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени, полажући на њ велике наде у правцу духовноморалног препорођаја српског народа.
 

Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог Покрета отишла Богу на истину ‡ било да су умрли обичном смрћу било да су намучени и убијени од нациста и комуниста ‡ сматрам за дужност, као један међу најстаријим њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки протестантски "ревивал", који плане па се угаси, него један трајан и истрајан верски успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.
 

Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и за то што сам био одређен од Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ уносили странци намерно а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.
 

Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан. Он се заснивао на личним духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918. године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је разлог што сам ову књигу назвао "Наука о чудесима".

Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919‡1941. године равно 101 књигу, осим стално издаваног месечног часописа, "Малог Мисионара" и многобројних религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни Михајло Пупин.

При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал, живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних бележака и личног сећања.

У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке болести помоћу вере и молитве, незнани, гласови, пророчки снови, необичне визије. Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом збиљом предају емпиричком испитивању, ‡ свега тога необичног, натприродног и чудесног.

Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима који не знају. Из свог огромног духовног искуства.

Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.

У Њујорку 1952. Епископ Николај
 

ДИВАН 1.
 

САБОР У ДИВОСТИНУ


Хиљаду деветсто тридесет и неке Божје године одржан је сабор Богомољачког покрета у манастиру Дивостину више Крагујевца. После богослужења у цркви Епископ је благословио присутни народ и сео. И други су поседали, али велика већина остала је стојећи као у цркви.

Отац Јован Рапајић, уредник богомољачког часописа у Крагујевцу и наш знаменити духовник отворио је сабор овим речима:

‡ Браћо и сестре, мислим да се и анђелска небеса данас радују тако великом броју вас сабраних овде у Дивостину, у овом дивном "Девојачком стану". Наш Богомољачки покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на небу због једног покајаног грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним преживљајима само потврђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом. Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај наш Покрет назват Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха, који трују и умртвљују и појединце и народ.

Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи само од спољашњих тирана а остане под тиранијом својим сопствених грехова, тиме није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку изу свога жита а пустио своју да му поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено, Духовног устанка, у српском народу. Са овим ја отварам данашњи наш сабор, и добродошлицом поздрављам све присутне, а на првом месту преосвећеног Владику, свештенство, госте из даљине и близине, као и све вас делегате наших братстава из целе државе, и остале чланове наше.

Потом отац Јован умоли брата Божу Чеперковића да каже реч:

Брат Божа: Доносим вам поздраве од нашег братства у Врњцима. Наше братство јача из недеље у недељу, ‡ слава Богу. И народ што из разних крајева долази у бању, радо се придружује нама после службе Божје и слуша верске поуке и духовне песме у црквеној порти. Неки од слушалаца из даљине у одушевљењу заричу се, да ће и у своме месту основати богомљачко братство. Други опет позивају наше мисионаре да их посете и духовно укрепе. И благодат Божја јавља се међу нама у сили. Као што вели апостол Павле: "Вјера ваша нек не буде у мудрости људској него у сили Божјој" (И Кор. 2, 5) ‡ А шта је сила Божја него чудеса Божја, која се јављају и унутра и споља. Тамо где не достиже рука човечија, достиже рука Божија. И што човек не може, Бог може. Јер је писано у Сведочанству истине: "Све је могуће Богу". Испричаћу вам један од многих чудесних догађаја код нас. Један наш сусед лежао је узет у постељи пет година непомично. Многе лекарије нису му помогле. Упитају га наша браћа, да ли би он дозволио један скуп богомољаца у његовој кући? Он дозволи. Дошло нас је око тридесет. Читали смо, певали и проповедали. Болесник је најпре пажљиво слушао а потом плакао. И он се почео искрено молити Богу. Оздравио је потпуно, и ево га данас међу нама. Дошао је са мном. Прозовите га нека сам он посведочи.

Приступа један плавокоси младић који простим речима потврди све оно што је брат Божа о њему рекао.

‡ Треба ли већи доказ наше вере и нашег покрета? А ми морамо имати нешто стално и стабилно. Шта је то? То је света црква православна. Ми њу имамо, или боље речено она нас има. Никуд, браћо, мимо ње и на супрот њој. Она је извор вере живе, а вера жива опет извор свих чудеса у наше време као и у стара времена. Него само с њом и са њеним благословом. Да нас не преваре разне пропаганде вукова у овчијој кожи. Опростите мени грешном.

Брат Бранко Симеуновић: Браћо моја, и код нас у Босни показао је Господ многа чудеса у нашем покрету, да се тешко довољно надивити сили и милости Његовој. На нашем прошлогодишњем сабору у манастиру Тавни доведена беше једна нема девојчица. Духовник је позвао побожне људе и жене из наших братстава да клече и моле се Богу докле он буде читао молитву пред олтаром. Пред вече наста неки велики жагор у народу: "Проговори, проговори!" викао је народ. ‡ Кад не би било оваквих догађаја, вера би наша усахнула као трава без кише. Али оваква су догађања честа као пролетња киша од Бога.

Брат Живан Аночић из Шопића: Прост сам ја човек и незнатан. Немам ништа ни у себи ни на себи, чиме бих се могао похвалити сем милости Господа Исуса Христа, пострадалог нас ради и васкрслог. Његова милост покренула ме је на покајање. А то је било овако: Једнога дана кад су звона зазвонила, видим ја многи народ оде у цркву. Мени одједном дође мисао: Ко је луд, ‡ ја који никад не идем у цркву или онај бројни народ што сваке недеље иде у цркву? Неко од нас мора да је луд. Неколико недеља та ми мисао није излазила из главе. И сваке недеље ја сам из скривеног места посматрао народ како иде у Цркву питајући се: Ко је луд? Моје срце у то време било је хладно према вери као лед, и тврдо према љубави Божијој као стена. Једне вечери чујем ја како једна жена виче на некога: Јеси ли ти крштен човек? Слушао сам ја ту реч и раније, али нисам је осећао. Сада тек та реч паде на ме као гром. Јесам ли ја крштен човек? ‡ почнем питати себе. Наравно да сам крштен, али своје крштење ја сам сасвим претрпао мојим гресима, тако да сам постао као некрштен. Те ноћи чујем ја нечији глас који ме стално пита: Јеси ли ти крштен човек? Нећу вам дуљити како ме то мучило дуго и дуго. Онда ми дође мисао да седнем и испишем све моје грехове од детињства. Поваздан сам радећи премишљао у својој прошлости и шта сам све згрешио, а у вече сам записивао у књижицу. Када сам сву књижицу исписао, не смеднем се исповедити од стида пред нашим парохом протом Харитоном, него одем чак у Мачву код попа Туфегџија, који је био хаџија и наклоњен богомољцима. Предам њему књижицу мојих грехова. Он ми очита молитву и много поучи. И ја се вратим у Шопић лак као да сам збацио са себе врећу камења, и тако радостан да сам плакао од радости. Од тога дана ја бројим године мога живота. До тада ја сам био мртав, а од тада сам жив. То је, браћо моја, највеће чудо Божје које сам ја до сада чуо и сазнао. Према томе, не вреди нам ни само крштење без покајања. А кад дође човеку покајање, дође му и жеља да извршује све што црква прописује. Тако је било са мном. И од мога покајања, чим звоно зазвони, ја сам с народом редовно ходио у цркву. И често сам себи говорио: Није народ луд него сам ја био луд. Јер неверовање је лудило, према Светом писму.

Отац Алекса Тодоровић: Ваше Преосвештенство, оци и браћо. Код нас није световни обичај да се једна скупштина испуњава и завршава само говорима. Код нас се на скуповима и саборима речи смењују песмама а песме молитвама. По учењу Божјег апостола: "Реч Христова треба богато да се усели у вас", а то не бива без духовних песама, ради чега ми се учимо и саветујемо и утврђујемо "са псалмима и појањем и пјесмама духовним, у благодати пјевајући у срцима својим Господу." (Кол. 3, 16). Зато ја бих молио брата Божу, као одличног појца, који је и црквени појац у Врњцима, да почне једну од наших богомољачких песама, а ми сви да му следујемо.

Сви устају, брат Божа отпочиње а сав збор пева:

Помози нам вишњи Боже,

Без тебе се ништ не може:

Ни орати, ни копати,

Ни за правду војевати.

Помози нам вишњи Боже,

Без тебе се ништ не може:

Ни родити, ни умрети

Нити болест преболети.

Помози нам вишњи Боже,

Без тебе се ништ не може:

Ни грешнику покајати,

Ни са братом запевати.

Помози на вишњи Боже,

Без тебе се ништ не може,

А с тобом се све постиже

И у вечни живот стиже.

За време док смо ми певали зауставише се кола пред капијом Дивостина, и к нама се упутише три непозната човека. Приступише епископу и представише се. Најпре се представи један од њих, ‡ који је говорио српски, ‡ као неки виши чиновник из Београда, па онда он представи другу двојицу који беху Енглези. Један од њих звао се Петерсон, књижевник и новинар из Шкотске, а други Карингтон, пастор из Велса. Кад ми завршисмо песму, устаде Карингтон па нам рече:

‡ Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите ми ћемо вам бити благодарни, ‡ ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.

‡  Примамо, примамо! зачу се из многих грла.

И наш рад се настави.

Брат Стеван Толић, учитељ из Вуковара: Доносим вам поздрав из Даља од нашег братства. Наше братство стално се умножава под силним утисцима наших јулских молитвених скупова на Водици многи се враћају вери и уписују за чланове. Срео сам се ове године на Водици са једним пријатељем, интелектуалцем, који је мене као учитеља раније исмевао због "лудовања са простачком масом". Пре две године на Водици он је слушао многе беседе и исповести. Нарочито га је дирнула реч брата Мисе из Крагујевца, који је опомињао да свак треба да се опомиње своје смрти, да би исправио свој живот. Јер, вели у Светом Писму стоји: "Сети се дана смртнога, и нећеш никада згрешити" Узбуђен и потресен он ми потом рече: "Много сам пута ја стајао над мртвацима, и осећао сам се као да стојим над мртвим кладама. Међутим, сад ми сви они мртви стоје пред очима и гледају њих као да у њима гледам себе мртвога". ‡ Овог лета видео сам га опет. Сасвим други човек: без раније гордости и осионости, кротак смеран и мио. Вели: "По крштеници ја сам стар 35 година, али уствари, стар сам само две године, од мога новог рођења. Ја сам човек школован, могу рећи и врло начитан. И ценим школоване људе. Али ми још звуче у ушима речи једне мајке: "Ја им дадох анђела а они ми вратише ђавола; тј. од побожна детета направише безбожника".

Брат Танасије Настић из Сарајева између осталога рече: Кажу за камилу, коју иначе зову пустињска лађа, да кад се у некој оази добро напије воде, може да издржи по седам дана без воде. Слично је то и са мном. И ја загасим своју духовну жеђ једном у години на оваквим нашим годишњим саборима, па добро запојен духовно осећам се кроз целу годину сит, бодар и задовољан. Ја сам живео дуго у Америци, и посећивао сам неке протестантске скупове у покрету званом "ревајвал", али нисам ни из далека осетио дух братољубља и нежности коју осећам овде. Знајте, да само Православље носи овај чаробни дух братољубља, који дух ја осећам и овде свим бићем својим као и на свима нашим годишњим саборима.

Брат Алекса Ристић из Тузле рече: да певање духовних песама највише утиче на народ. То је постало тако популарно у Источној Босни да се често чују и муслимани како певају наше духовне песме по кућама и њивама. Није узалуд Апостол Павле препоручивао хришћанима да на својим скуповима певају духовне песме и псалме. Велика је сила у песми. Јер духовне песме ублажују и сједињују људе. На световним зборовима само се говори и критикује а не пева. И ако се пева, пева се људима а не Богу. Потребно је да имамо што више духовних песмарица.

Брат Петар Козлић из Шашинаца рече, како су фрушкогорски манастири средиште овог духовног Богомољачког Покрета за сав Срем. Око Раванице ми околни сабирамо се као деца око мајке. О нашим видовданским саборима воде се разговори по Срему целе године. И ти сабори бивају из године у годину све већи и величанственији. Наша браћа и сестре певају на тим саборима дан и ноћ. Да, и по целу ноћ! И то је чудо за народ, раније невиђено. Добро рече брат Алекса, духовна песма је наше моћно средство. Песма привлачи, учи и одушевљава народ. И како сазнајем свуда су манастири праве жиже нашег покрета. Они су кроз то добили нов смисао и нов задатак. И остали су веома мили народу. Равнички игуман о. Макарије захвалио је богомољцима и јавно рекао: "Раније се о Видовдану овде смејало, пило, играло и веселило, и од тога нико није имао вајде. Ви сте унели сузе у ово светковање, којим се оно освећује. И од кад су дошле сузе покајничке, почела су се јављати и многа чудеса од молитава над ћивотом светога Кнеза Лазара." Зато, браћо, треба да поштујемо наше свете манастире и да се што чешће у њима састајемо. Кроз манастире српски народ је утврђен и одржан у вери православној. А Хилендар је почетно и неугасиво жариште духовне просвете за Србе.

О. Јован Рапајић: Ја поткрепљујем мишљење брата Петра, односно манастира. Сама душа народна тежи ка манастирима. Ма где да објавимо наше саборе изван манастира, они су или слабо посећени или прођу без великог замаха и надахнућа. Као да нас душе наших светих предака, оснивача манастира, привлаче ка овим светилиштима. Сетите се само наших сјајних сабора у Студеници, Тавни, Сестрољину, Жичи, Фенеку, Боговађи, Светом Роману и Светој Петки. Каква духовна сила и каква саборност! Зато мислим да би и у будуће требало да држимо наше годишње саборе у манастирима.

Сви вичу: Тако је! Хоћемо! Без нашег Покрета, наши би манастири опустели.

О. Јован Рапајић: А сад бих ја молио брата Петра да исприча онај чудесни случај, који је он нама неколицини причао у Крагујевцу. Брате Петре, ја знам да те твоја скромност уздржава од тога, али општа корист захтева то од тебе.

Брат Петар Козлић: Свакоме бих ја то отказао, али ко може отказати ма шта нашем великом духовнику, труби православној, оцу Јовану? Случај на који он мисли јесте следећи: "Имао сам ја у Врднику једног блиског друга из детињства. Видевши мене међу богомољцима и слушајући моје речи, он ми је често с презиром говорио: "Та шта је с тобом, Перо? Куда идеш са овом сујеверном и неписменом руљом? Зар је то твоје друштво? Та наука је доказала да нема ништа после смрти. Све се свршава између колевке и гроба. То је наука доказала." На то сам му ја одговорио: Христос је већи од науке. Његова наука јесте наука над наукама. Да су твоји научници мени доказивали да постоји живот после смрти, ја бих веома сумњао. Али нам је Христос доказао и показао, да такав живот постоји и да ћемо се сви ми морати једнога дана јавити на Страшном суду Божјем да одговарамо за своја дела. И за то ја не сумњам. ‡ На то је мој друг јаросно викао: "Та немој бити луд. Иди на гробље и вичи, хоће ли ти се ко од мртвих одазвати?" А ја сам му на то: Мени није нужно да вичем мртве и да их питам оно што је посигурно нам од мога Спаситеља. Шта се најзад догодило? Он је изненада умро. После неколико дана он се поче мени јављати. И без позивања један мртви је проговорио из онога света. И то је био он. Говорио ми је: Перо, мој Перо, ти си био у праву. Ја сам био луд а не ти. Опрости што сам те вређао. Постоји заиста духовна свет у који ја нисам веровао. Али духовни свет је двојак. Ја сам у оном тамном и жалосном где је грижа савести и шкргут зуба. Моли се Христу за мене. Моли се, моли се, молим ти се. И узми трубу и путуј по целом народу српском, па труби и позивај на покајање све оне бедне лудаке какав сам ја био. Говори научницима нека гледају своју зоологију и минералогију а да се не уплићу у духовне ствари које не знају. Постоје научници за духовне ствари, а то су хришћански свештеници".

Један брат од Смедеревске Паланке поче се жалити на месног свештеника што забрањује братске састанке ноћу.

Брат Петар Старчевић му одговори, да је свештеник био у праву. Јер ти састанци су спиритистички. Богомољачки покрет одбацује спиритизам као ђаволско кушање. И стари пророци су осуђивали спиритизам као што смо то сазнали од наших свештеника на сабору у манастиру Петковици. И црква православна неће за то ни да чује. Мој свештеник је у цркви објавио народу да неће причестити ни једног спиритисту.

Око тога отпоче се мали жагор на оном крају где беше онај брат од Паланке.

Отац Мисаил предложи да се отпева једна песма, а отац Алекса отпоче својим симпатичним јелејним гласом и сви прихватише ону дивну песму која је дошла из душе народне, а састављач јој се не зна:

Не греши, брате,

Христос умре за те.

Сваке ноћи, сваки дан

Буди, опрезан!

Сваке ноћи, сваки дан

Буди опрезан!

Дани се крате

И броје на сате.

Сваке ноћи, сваки дан

Буди опрезан!

Пред Богом стоје

Све мисли твоје.

Сваке ноћи, сваки дан

Буди опрезан!

Анђели пазе

На твоје стазе.

Сваке ноћи, сваки дан,

Буди опрезан!

Бележе дела

Црна и бела.

Сваке ноћи сваки дан,

Буди опрезан!

Чините дела

Света и бела,

Сваке ноћи, сваки дан

Буди опрезан?

Јер ће вам, људи,

Господ да суди,

Сваке ноћи, сваки дан

Буди опрезан!

Са овим је завршена прва седница нашег сабора у Дивостину.