_______________________________

... Велика је сила блаженства заједничарења!

Разговор са преблаженим Игуманом

Архимандритом Филотејем Каракалским

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

            - М.М.: љубљени читаоци и читатељке, колико год да се наоблачи, и колико год да је тама густа, она нипошто не може да помрачи оно што је вечно, што је предивно...

            Монаси су, што је природно, душе благородне, негневљиве, часне, једноставне, истинољубиве, мирне, које добро расуђују ( = расудљиве). Њима је страна свака испразност, њихова етика ( = морал) је висока а њихове душе слатке. Монах има ту снагу да са одговарајућим напором, може да посведочи и на светлост дана изнесе љубав и наду вечног живота. Гнев, срџба, злоба, превртљивост и “свака погрешна ствар” њему је непозната. Он се не обазире не преварна светла која су око њега него своју пажњу усредсређује не ближњег. Он дише молећи се и дишући се моли. Смирен, незлобив, честан, стран сваком софизму ( = испразној мудрости) и празним причама, он живи испуњен духом православља. Његова превасходна брига је спасење душе. У своме животу он дише Господом. Његов главни циљ је улазак у царство Божје. Са божанском љубављу коју има он се прикључује анђеоским хоровима, тврђави православља, изнад које се уздиже часни крст. Он се удаљава од светског, удаљава се и за свет постаје велико сведочење у складу са величином његовог срца. Његова је вера као велика жеђ срца, и она из тог срца проговара. Срце заједно са вером произноси речи које усне не могу изустити.

            Смирена одећа ( = раса) монаха указује на блажену силу заједничарења. Монаштво се показује као најлепши и најслађи начин живота, кроз који просијавају светлост и љубав срца, водећи очи његове душе виђењу Бога. Монах свагда ходи без буке, преподобним кораком, препун доброте, моралне узвишености, сталне молитве. Он је непрестано окренут ка будућем граду (тј. царству Божјем) које непрестано иште ( = тражи).

            Ове мисли су ми пале напамет у суботу увече у дворишту манастира Каракала, док сам слушао звона и посматрао оце како улазе у саборни храм да тамо заједно бдију. “Уђосмо у дом Твој, клањамо се светом храму Твоме у страху Твоме”. Њихова је песма славословна и победна, док поју свете химне православља. Сва свештена богослужења су украшена византијским велељепијем.

            Кандила, свеће и полијелеји осветљавају лице Господње, Пресвете Богородице, првоврховних апостола Петра и Павла, различите светитеље... Сенке и ми међу сенкама, душе огољене у сећању на своја прегрешења и жеђ за васкрсењем и отпуштењем грехова... Хор монаха поје химне, предивно увежбаних гласова. И одмах се ствара чудесна натприродна атмосфера. Канононарх се стара о исправности служења, игуман седи на своме трону, монаси су заузели своја места и поклањају се са дубоком благочестивошћу ( = побожношћу). Како ноћ пада, у светлом обасјаној Цркви, у хармонији псалмопоја и велељепију свештене службе, наша молитва се топло уздиже ка Матери света и наша вера стоји пред вечном љубављу.

            Сав овај свети збор – сав овај непојмљиви призор – изгледају као какав сан и велико блаженство. Овде се пројављује живот и философија живота. Црква, природно, живи историју.

            Сада ћемо драги читаоци и читатељке, разговарати са игуманом манастира Каракала, Архимандритом Фотијем.

            - Старче, благословите.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Нека та Бог благослови. Добро нам дошли, добро нам дошли...

            - М.М.: Старче, први утисак о вашем манастиру сам стекао на светој литургији у саборном храму, па вас молим да наш разговор започнемо од агиологије. Замолио бих вас да нам нешто кажете о светим моштима које се налазе у вашем манастиру. Као што је познато, овде на Светој Гори се ни благо ни природно окружење ни зграде не сматрају највећим богатством. Најдрагоценије су свете мошти светитеља преко којих су и сами светитељи присутни, као и чудотворне иконе.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Света Гора је чувар наше Цркве, чувар православља. Овде се чува предање. Света гора је понос православља. Пресвета Богородица – као игуманија овог светог места – одредила је да се овде чувају у њеним најчаснијим манастирима, сва ова блага Свете Горе а највише свете мошти и чудотворне иконе. Сви свештени манастири имају мноштво светих моштију. Тако и наш свети манастир има велики број моштију, малих и великих.

            На почетку, овде се налази део Часног Крста који имају сви манстири на Светој Гори па тако и наш.

            Од светих моштију поменућу само оне најзначајније. Овде се налази глава свештеномученика Меркурија, као и дршка његовог мача. Овде чувамо и главу светог апостола Вартоломеја, главу светог Киријака, као и мошти светог мученика Минодора, затим главу великомученика Христифора, десну руку великомученика Теодора Стратилата која је са месом ( тј. нису само кости – прим. прев.), руку светог Михаила епископа Сидонског. Овде се такође налазе и свете мошти светог Харалампија.

            Сада желим да кажем нашто више о светим моштима преподобномученика Гедеона, који је овде као монах провео тридесет седам година. Још као млад, у турско доба он се био одрекао Христа. Дошао је на Свету Гору да се замонаши, непрестано иштући милост Божју. У овом храму је послуживао као црквењак. Читао је Житија светих Мученика и у њему се пробудио огањ. Желео је да и сам пострада и зато је отишао у Велестин – тамо где се некада био одрекао Христа – да Га тамо исповеди. Међутим,  - видите немоћ људску – први пут није успео. Уплашио се и вратио. Али његова жеља да пострада мученички није гаснула. У једном тренутку он зачу глас Сведржитеља како му говори: “Онога ко се мене одрекне пред људима и ја ћу се одрећи пред Оцем мојим”. Тада је схватио да је дошао час. Он по други пут узе благослов од отаца и поново оде у онај град у коме се беше одрекао Христа и овај пут га исповеди пред свима. Тамо их /Турке/ је раздраживао, не би ли их тако изазвао и мученички пострадао. Говорио је против Мухамеда. Ухватише га Турци и одведоше га код судија. Тамо је поднео страшна мучења. Како је забележено у Житију преподобномученика Гедеона секли су му једну по једну руку, једну по једну ногу...

            Овај светитељ је предвидео устанак /против Турака/ који је ускоро и уследио. Његово мученичко страдање се догодило 1848. године, а устанак се догодио три године касније. Ово пророштво је он био казао Константину који је од јудејства прешао на хришћанство и који је од њега тражио да му каже нешто што ће утврдити његову веру. Чудесан је живот преподобномученика Гедеона. Овде имамо његове свете мошти. Његова света глава налази се у Тирнаву.

            Овде се налазе и делови моштију многих других светитеља. У одређене дане у години, када је празник тих светитеља, ми мошти које се код нас чувају излажемо ради поклоњења...

            Имамо делове Часног Крста и имамо свете мошти, имамо и чудотворне иконе које монаси такође веома воле и поштују. Поменућемо чудотворну икону Богородице Горгоепикије као икону првоврховних апостола Петра и Павла, као и икону дванаест апостола...

            - М.М. Када је саграђен ваш манастир?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Тачно време није познато. Постоји међутим хрисовуља византисјког цара Романа Диогена која сведочи да је наш манстир постојао у једанаестом веку.

            Велелепна кула коју гледате је саграђена у шеснаестом веку у време док је овде био један игуман из Молдавије.

            - М.М.: Старче, колико отаца живи овде у манастиру Каракалу?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Број монаха у Каракалу је опадао све до 1981. године, тако да је било остало само четири оца. Тада је дошло нас неколицина из манастира Филотеја тако да је манастир имао између осам и десет монаха. Данас братство броји тридесет пет монаха, слава Богу!

            - М.М.: Какво је ваше правило, у колико сати устајете?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Мало се разликује зими и лети. Дан траје око дванаест часова. сунце залази око 21.00. Правило започиње у 01.00. Тада монаси имају око два и по сата молитве у келији, а након тога почиње богослужење. То је отприлике у 03.50 током лета. Сваке недеље пратимо залазак сунца и према томе усклађујемо време, јер се дани после половине зиме продужују а од половине лета се скраћују а ноћ продужава. Ми, дакле, пратимо време заласка сунца...

            - М.М.: Старче, шта ради монах у келији, тј, како се моли пре него што ће доћи у саборни храм? Шта је саставни део сваког монашког подвига? То зависи – колико ми је познато – од старца, и то је различито код свакога, у складу са његовим могућностима, биолошком снагом, телесним слабостима... Шта, дакле, монах ради? Моли се уз помоћ бројаница? Чита Старечник? Чини метаније?

            - Шта ради монах у својој келији пре богослужења?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Сваки монах се тада стара о свом духовном напредовању. Као што сте и ви веома тачно приметили, његово дело је у складу са његовим могућностима и његовим настројењем. То се наравно, разликује од монаха до монаха. Неки имају више снаге за умну молитву и више времена посвећују овом духовном делању. Други време проводе и у молитви и у читању духовних и светоотачких књига према правилу које имају. Исто важи и за држање правила током дана. Много пута монах има молитвено настројење и више времена проводи молећи се. Другом приликом има боље настројење за читање него за молитву. Такође се молимо и за оне међу нама који имају различите проблеме... Монаси се такође моле и за људе уопште, за поједине особе. Они одабирају погодно време и тада се моле. Хоћу да кажем да се правило мења сваке вечери. Многи наравно, користе време пре богослужења за молитву да би се тако припремили и испунили благодарношћу. Време богослужења је поново време духовног делања. Након јутрења свакога дана служимо и Свету Литургију, увек, осим у време Свете Четрдесетнице (тј. осим у оне дане Св. Четрдесетнице када типик прописује да се литургија не служи – прим. прев.).

            - М.М.: Старче, говорили сте о молитви – реците нам, молим вас, који је смисао молитве? То је неколико кратких речи: “Господе Исусе Христе помилуј ме”, али она потреса кости, како говоре старци. Ђаво бежи од ње. Какав је значај монологне молитве, која толико много помаже свету, иако то свет можда и не зна. То је призивање имена Господњег, које је њен основ.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Заиста како говори Свети Јован Лествичник, “Исусовим именом , побеђује се у рату”. Ово име има велику силу. У ранијим временима али и у наше доба – људи имају ограничени ум и не могу да у њему држе многе речи – ова молитва је по мери свих. Ову молитву нам је дао Бог као један велики дар, како бисмо могли да се њоме користимо. Таква је снага ове молитве – то су малобројне речи међу којима је име Христово од којих дрхти лукави. Ова молитва помаже човеку да се ослободи помисли, и да се избави из мреже лукавога. Треба доста да се трудимо како бисмо могли да свој ум усредсредимо на ову молитву. Мало по мало и њено понављање почиње да ослобађа ум од ропства које је створио лукави. Мало по мало ум се охрабрује, почиње да осећа утеху, почиње да осећа радост, да осећа мир, да осећа веру, стрпљење, благодарност. Благодаћу Божјом ум постаје храбрији свагда призивајући име Христово. Благодат Божија почиње да му даје утеху.

            - М.М.: осећа сладост...

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Да. Ум се, мало по мало ослобађа и утврђује. Душа се испуњава храброшћу и надом. Очишћава се и срце онога који се моли. Овако оснажен човек осећа радост. Колико се више труди на молитви, толико више бива слободнији, и има боље насторјење према ближњима. Молитва је лек, снажан и спасоносан. Њу саветујем свим мислама своје душе. Она оздрављује, исцељује... Човек се молитвом, мало по мало, ослобађа, и током времена се исцељује. Молитва је духовно здравље, сила, помоћ Божја, слобода и све што је добро!

            - М.М.: Старче, а ако ум још увек није усресређен на молитви, ипак постоји благослов. Зар није тако?

            - Архимандрит Филотеј Каракласки: Управо је онако као што сте рекли. Када, упркос нади ум није уредсређен оваква молитва ипак има своје енергије ( = дејства) и она оснажује онога који се моли. Погледајмо то са практичне стране: У време рата, током ноћи, стражар чује да са друге стране долазе непријатељи. Не види их. Међутим, он ће ипак пуцати на ту страну, што ће непријатеља изненадити и уплашити. Непријатељ ће се зауставити, бојећи се да крене напред. Видите како је ипак нешто учињено, иако паљба није погодила циљ. Ово се још више показује када се вратимо на нашу тему. Када је реч о монолошкој молитви, уколико је ум приликом призивања имена Божјег усредсређен, тада ће и последице ( = резултати) бити најбоље. Потребно је уложити “труд” приликом човековог настојања да се душом и телом преда овој молитви. Јер добар напор учвршћује и страдање очишћује. Свети оци нас саветују да се око овога потрудимо ( = намучимо), узрастајући /тако/ све више... Другог пута осим молитве нема. Она нас води заједничарењу са Господом и Богом нашим и кроз њу боље спознајемо смисао тајинског живота.

            Наравно овде треба говорити уопштеније. Говорили смо само о монолошкој молитви. Међутим, сви видови молитве имају своју вредност и свој значај. Од Молитве Господње “Оче наш...” до различитих богослужења, повечерја, молитава и благодарења Пресветој Богородици, полуноћница, појања псалтира .... у свему томе је велика сила. Кажем вам да многа браћа која нису расофори (тј. који нису обучени у монашку одећу, нису монаси – прим. прев.) и који су у браку, са великим смирењем се саподвизавају монасима у ноћној молитви! Како су ми на исповести казали, они се држе правила ( = канона) ноћне молитве  и на починак одлазе у јутарњим часовима! Отприлике исто онако као и монаси.... Веома сам се удивио што постоје такви подвижници у свету. Они који се моле током ноћи задобијају од тога велику корист, због тога што и духови злобе махом делују ноћу. Магијаши, сатанисти, раде ноћу. Тада верни треба далеко више да се подвизавају. Наравно, лукави не седи скрштених руку. Током ноћне молитве он покушава да наведе на човека поспаност, помраченост ума, хиљаду једну препреку.

            - М.М.: Оно што називају борбом?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Да, борба. Веома исправно...

            - М.М.: Када се они који су одавно монаси стану подвизавати, каква су њихова искушења. Ово питам пошто смо једном приликом раније поменули да они који су дуго времена монаси имају једна а они који су монаси од скоро друга искушења.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Једна су искушења на почетку а друга су касније. Бог не допушта снажним демонима да жалосте монаха који тек почиње.  Заиста, благодат Божија пригрљује новог монаха, као што се и мати брине о детету – толико више, колико је оно мање! Држи га, подржава, потпомаже. Тако и божанска благодат чини монаху на почетку његовог духовног живота, да би, како смо већ говорили, он стекао искуство. Ово, како време протиче, за њега постаје веома  корисно. Божанска благодат му се на даје тако да има утисак да је стално у “топлом врту” јер је потребно да се оснажи. Циљ је да стекне духовну чврстину, снагу – свагда у Богу. Тако и благодат Божја, и када га оголи ( = обнажи) и када га утврђује и када га умирује, свагда га оставља, чини то да би га оснажила. Пажња: не напушта га, него га привремено оставља. Привремено се повлачи да би тако постао снажнији...

            - М.М.: То повлачење се догађа из педагошких разлога...

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Свакако из педагошких разлога. На тај начин /монах/ бива васпитаван, увежбава се. На почетку Бог допушта мала искушења која су лака. Мало по мало та искушења бивају све тежа и увећавају се. У почетку Бог дозвољава да монаха искушавају зли духови мале снаге. Током времена Бог допушта да почну да га искушавају и снажнији демони. Бог то чини увек у својој премудрости...

            На тај начин се на делу показује храброст монаха, његова вера, његово стрпљење, његова чистота, његова љубав према Христу, његова трпељивост у борби. Потребно је да овакве борбе дођу, неизоставно је потребно да дођу. Од нас зависи напредак, од нас зависи наша достојност...

            - М.М.: Старче, на који начин ђаво војује против монаха?

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Небројени су начини и методе које ђаво крости да би нашкодио монаху... Он се служи највећим лукавствима... веома промишљато. Духови који нападају монахе чини то на веома танан начин. Они наносе монаху штету на много суптилнији начин него што то раде демони са браћом лаицима. Да кажем то једноставно: На хиљаду браће долази један демон да их искушава, док се на једног монаха устремљује хиљаду демона!... Они наносе монаху штету помоћу помисли, на хиљаду један начин, који се чак не могу ни осетити. Многи монаси – али и браћа која живе у свету – имали су искуство осећаја присутности демона. Заиста. Све ово – ако постоји молитва Богу – ојачава монаха.

            - М.М.: Старче, многи световњаци, разговарајући између себе, говоре: “Ајде кажи сад, где су ти ђаволи... О томе говоре попови. То је фантастична прича створена зато да би се плашили световњаци”.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Желим да кажем да је највећа уметност сатанина скривање, његово настојање да нас убеди како он уствари не постоји. На тај начин људи пострадавају, пошто немају духовну будност, и падају у погибао. Тада, ако се испуни прва намера сатанина,  срце човеково се испуњава маловерјем. На ум му тада долазе помисли као на пример: “Данас сам пао у грех. Нема спасења за мене. Сада сам завршио са собом...”. Ово је други план лукавог.  Човек пада у мрачно маловерје, са свим оним што овакво стање доноси... Како каже Апостол Павле “Где се умножава грех, увећава се и благодат!” Другим речима, највећи од највећег греха такође је милост Божја.

            - М.М.: Старче, реците нам нешто од основних особина отаца овог манастира који су се причислили ( = прибројали) торжествујућој цркви.

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Благодарим. У складу са оним што су нам приповедали стари оци манастира Каракала – а што су они примили од оних који су били пре њих итд. – у ову област су долазили оци из манастира Фолотеја и Велике Лавре и она је сматрана њиховом облашћу. Ови оци су боравили у многобројним колибама. Они су се веома строго подвизавали царства Христовог ради. Блажени архимандрит Хризостом говори у свом писаном сећању – објављеном 1957. године под насловом “Света Гора Атонска” – да је један благочестиви свештеник из Ларисе, који је 1950. дошао као поклоник овде на Свету Гору, изненада угледао једног старца који се кретао око манастира Каракала лебдећи на један метар изнад земље!

            Овај монах манастира Каракала био је најблаженији старац Галактијан, човек строгог подвига и великих врлина.

            Током периода између два светска рата у нашем манастиру је живео чувени отац Кодрат. За њега су говорили да је имао сјајно образовање. Говорили су да онај ко дође на Свету Гору а не упозна старца Кодарта није видео на Светој Гори оно што је требало. Он је био светла личност, старац који је имао дар расуђивања. Његово присуство је било велики благослов. Он је свакако био наш претеча. Нисмо имали среће да га упознамо током његовог живота, али према предању Каракласких отаца, његово стално присуство овде се може осетити. Много тога значајног памтимо и о старцу Херувиму који је учинио многа чудеса...

            - М.М.: Старче, топло вас молим да нам испричате нешто о животу оних монаха који су овде живели пре вас, према усменом предању отаца као и према писаним сведочанствима којих се сећате.

            - Кажите...

            - Архимандрит Филотеј Каракалски: Отац Кодар је био родом из Мале Азије као и други Каракалски оци оног времена. На Свету Гору је дошао када је имао двадесет година, 1879. године. Након трогодишњег искушеништва постао је монах 1882.

            Он сам је говорио – много касније – о томе како се његова мајка противила када је сазнала да је отишао на Свету Гору: Када су код куће чули да сам отишао на Свету Гору, веома су се разљутили, а такође и моја мајка. Мој отац је био мирнији и духовнији човек: “Зашто плачеш?”, рекао је мајци: “да ти дете није отишло у разбојнике?” Није. Можда је отишао у лопове? Није. Можда је отишао да се опија по крчмама? Није. Отишао је у монахе. Отишао је да се преда Христу а не сатани. Требало би да се радујеш а не да плачеш!”.

            Када је дошао у манастир, оци су му се нашли у свему што му је требало. О свом првом доласку на ово благословено место он сам је приповедао: “Тек што сам чуо о томе шта је то киновија, веома сам се обрадовао. Киновију сам тражио и киновију сам нашао. Старији монаси су ми говорили а ја сам све са пажњом слушао. Све је на мене ост