_______________________________

Разговор са најпреподобнијим игуманом

Архимандритом Христодулом Кутлумушким

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

Разговор са најпреподобнијим игуманом Архимандритом Христодулом Кутлумушким

            - М.М.: Старче, свети игумане, благословите:

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Бог нека вас благослови. Пресвета Богородица нека буде са нама, страшна Заступница, која покрива ( = чува) наш манстир од четрнаестог века и коју прослављамо.

            - М.М.: Ових дана Страшној Заступници у средини саборне цркве у време када се поје “Достојно јесте... “ долазе хорови отаца и поју...

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: То је древни поредак код нас.

            - М.М.: Старче, ша символизује оно што се налази изнад иконе Богородичине, а што подсећа на кишобран?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Ово ми називамо “офикио”. Када је ова икона Пресвете Богородице била у Русији, то је поклонио цар. Да би показао своју радост, своје поштовање и своју благодарност он је то поклонио.

            - М.М.: Да кажемо, то је... ако је потребно... заштита за Страшну заштитницу.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Заштита за Страшну Заштитницу.

            - М.М.: Драчи читаоци, поред нас је старац Христодул. Овде сам приметио да има доста пријатеља свете горе. Да ли сте то ви благословили?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Свакако!... Братство је свака киновија, свештено монашко збориште, али и наша браћа која су у свету, лаици “Светогорци”!

- Они су наша одабрана браћа из света.

            - М.М.: Старче, који је значај монаштва?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Нећу правити неки научни увод. Као монах једноставно ћу нагласити љубав која има нарочиту важност за оне који се спасавају у православном монаштву, не ради монаштва, него ради живота и спасења и преображења читавог света. Монаштво је црква у малом као што је и црква икона света.

            Монаштво значи и изражава неподељену љубав према Богу. Монаси стално делају за цркву, свесни свог исправног усмерења према царству Божије љубави. Ово је посебно важно за свет који је свој живот организовао без Бога... Жива и личносна свеза сарадње са Богом, јесте прототип за свакаог верујућег. Зато није претерано да кажемо да је жива црква без монаштва незамислива, нарочито данас. Надам се да је ово довољно разумљиво.

            Монаштво је настало из потребе Цркве да чува оно што је најсуштаственије и најзначајније и супротставило се опуштању ( = опуштеном животу) и неподвизавању...

            Црква је гледајући како хладни љубав према Богу, установила једну нову заједницу у којој ће овај етос моћи вечно да се чува да напредује и да се слободно изражава без компромиса. Због тога монаштво не може да се схвати као нешто што је супротно цркви која је у свету. Монаштво је друго ја цркве. То је та иста црква која је из града утекла у пустињу. Оно је њена природна пројава...

            Ово нас наводи да промислимо и о узвишеној монашкој служби. Монаштво је чувар цркве, њена снажна војска. Верни не ступа у овакву војску да пронађе мир и сигурност, него да да свој допринос у невидљивој борби против зла које се кроз ту борбу открива. Ова борба покреће се изнутра у човековом срцу. Монаштво своју тајну предаје цркви: “чествовање љубављу у души и уздржања држање и умне молитве саделавање...”. Подвижништво, молитва, љубав – то су три обележја православља: његова идеја заједнице, његова подвижничка мисао, и његов богослужбени карактер.

            - М.М.: Многи, старче, погрешно схватају смисао монаштва, сматрајући да монаси одбацују свет због своје слабости или некаквог лудила. Молимо вас да појасните овакве ставове и оне који им се противе.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Овакви ставови су последица непознавања монашког живота. Онај ко напусти свет због лудила или анти-друштвеног става, не може лако да постане монах. Због тога што је монаштво место велике борбе и такав (човек) ће пред првом препреком (= тешкоћом) да одустане. То је узак пут којим се иде послушношћу, нестицањем ( = нестјажатељством),  пребивањем у манастиру. Монах се труди да добро саделава ( = остварује) љубав – на тај начин он саделава ( = остварује) истинито јеванђеоско заједничарење – и на себе прима тешку духовну борбу, како би се исправиле ( = поравнале) све препреке које се налазе на путу његовог успеха, као што су страсти и злобе. Мислим да је погрешно схватање да монаштво није мисионарско. Јер не постоји бољи и не постоји тежи пут, и не постоји благословеније дело од молитве за читав свет.

            - М.М.: Старче, киновија Кутлумуша се овде налази много година – кажите нам колико? Многи монаси и искушеници овде се добро подвизавају како смо имали прилике сами да видимо. Реците нам неке историјске чињенице које би нам могле помоћи да разумемо ово место на коме се налазимо и о коме говоримо.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Поново ти благодарим што си ми дао овакво духовно задовољство. Желимо ти смирено “сваки добри дар који долази одозго” знајући твоју љубав а исто желимо и твојим љубљеним читаоцима.

            Кутлумуш је манастир – тврђава, зидан од зеленкастог материјала, које са северне стране гледа према мору. Он се налази на око пола километра од Кареје, главног града Свете Горе. Основан је у четрнаестом веку. О томе ко је ктитор овог манастира немамо историјских података. У писаном и усменом предању је остало забележено да се ради о преподобном Кутлумушу, изабраном човеку Божјем. Први забележени игуман Кутлумушки, заједно са дведесет осам представника светогорских манастира забележен је у рукопису из 1169. године. Први који је дао велики прилог за уређење манастира био је цар Алексије Први Комнин. Он је нашем манастиру поклонио део Часног Крста као и ногу Свете Ане, матере Пресвете Богородице која је нетрулежна, а такође и часне мошти многих других светитеља. Значајан допринос узрастању нашег манастира као и његовом опстанку у тешким временима дали су и Теодора Кантакузина, Јован Кантакузин Мануил и Андроник Палеолог. Прекретница у историји манастира била је 1393. година када је васељенски патријарх Антоније установи овај манастир као ставропигијални (обичај према коме је патријарх могао да пошаље крст у неки манастир ван своје епархије и да га на тај начин подчини својој јурисдикцији иако се он налази на територији друге епискпопије. Иако је овај обичај с правом оспораван од многих теолога он се ипак задржао и данас постоји – прим. прев.) патријарашијски манастир, и тако га привео патријаршиском старању и надзору, тако да на њега нико није могао да има уплива и утицаја. Након четрнаестог века, након опадања царске власти, дошли су слабији игумани из подунавских области, који су имали одређене везе са манастиром. Тако је игуман Харитон, ранији митрополит Угровлашки, изабран од стране васељенског патријарха а да није био дорастао за место игумана. Тако је, нажалост, румунски игуман, да удовољи онима који су долазили из румунских манастира, преуредио манастирски типик, и манастир је са киновије прешао на идиоритмију. Ово је било веома тешко за Грчке монахе који су знали и говорили да је “киновитско уређење небеско и да је оно наслеђе отаца”. Манастир се вратио на киновитски тип монаштва 1856, на заузимање братства код васељенског патријарха. Значајно је да је током читавог времена турске власти манастир задржао чврсту веру и старање за народ, нарочито преко својих метоха на Серу, Андру, Имвру, Црном Мору, Самосу, Лимносу, Ситонији, Криту, али и у Румунији. Кутлумушки монаси су много учинили старајући се за освећење, али исто тако и за писменост као и за мучеништво. Током векова наш манастир није пострадавао само од пирата, него и од природних катастрофа. Земљотреси, заједно са екониомским стањем и са потпуним недостатком непокретне имовине, довели су у опасност преживљавање и опстанак манастира. Само је стрпљењем отаца а најпре чудом Пресвете Богородице Страшне Заштитнице, манастир успео да опстане и да и данас може да настави са својим духовним напорима. Слава манастира Кутлумуша је Преображење Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

            - М.М.: Старче, молим вас да нам кажете нешто о садашњем братству манастира.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Обележје киновитског монаштва је заједнички кров, заједничко богослужење, заједница отаца, заједнички циљ. “Све је заједничко”, описује овакав начин живота Свети Василије Велики, “заједничка су страдања, заједнички су венци, један је многи и један није сам! Они ревнују животом анђела... јер свагда брину о свакоме и сви једнако деле исто богатство”. Ови елементи представљају, према светом боговидцу, “савршенство киновитског живота” који преставља плод оваплоћења Спаситеља нашег. У оваквој заједници нису потребни судови нити је потребна власт. Овде не постоје они који владају него они који служе. Сваки има своје благодатне дарове, али ко је већи од Господа који је дошао на земљу да служи а не да му се служи. Чак је и највеће достојанство свештеничко благодат служења дато ради браће, ради старања о браћи. Сама Црква је киновија, говорили су оци наши. Ово изгледа као утопија чак и за хришћанске заједнице, и због тога се бољи ( = богатији) плодови цркве налазе у пустињи.

            У данашње време када се многи хришћани углавном брину како да стекну што више, и учествују у црквеном животу а да не познају своју браћу, остаје добри изазов киновитског духа монаштва. Још је већи изазов стена љубави, на којој је саграђено и монаштво и хришћанство. Љубав је та која остварује киновију. Ближњи, дакле сваки човек, јесте основа нашег живота и нашег спасења. Због тога подвижнички оци говоре да “никада не треба пре гледати на своје добро, него увек на корист брата”.

            Ако киновитски начин живота и не може да се пресади у свет, ипак дух киновитског начина живота надахњује и напаја живот православног народа и свакако представља својеврсан изазов савременом друштву које тражи решење за свој безизлаз.

            Данас у нашој киновији живи тридесеторо браће који се подвизавају и старају у вери и љубави. Последњих година смо започели са издавачком делатношћу и бавимо се децом и друштвом. Овакви напори захтевају духовни излазак из манастира у свет, пре чему се наравно старамо о опасностима увлачења световног у манастирски живот. Поред овог рада на издаваштву, код нас постоји и ради иконописачка радионица где се следује византијском иконописачком стилу. Уопште, поред свете литургије и других богослужења која заузимају велики део дана и ноћи, остатак времена оци проводе у служењима, у примању гостију, у учењу, у неким другим пословима који одговарају њиховим даровима.

            - М.М.: Како изгледа двадесет четири часа у вашем манастиру?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: У два ујутру почиње се са келијним правилом. У три је полуноћница, затим јутрење па света литургија. Након тога је мали одмор, а након тога је трпеза а потом свако иде на своје задужење ( = слушење): иконописање, кување, рад у башти, чишћење или нешто друго. Послеподне је вечерње, затим трпеза, а по заласку сунца је повечерје. Након тога браћа одлазе у своје келије где се подвизавају. У дане поста постоји само једна послеподневна трпеза. Ово правило се наравно мења када је неки велики празник и када се служи свеноћно бденије. Таквих празника је код нас шездесет током године. Ово је наше правило у основним цртама. Такође постоји и време када се брћа сусрећу, по примеру који нам је дао Свети Антоније Велики. Живот овде је једноставан. Ово је пре свега заједница личности, заједница са непоновљивом Личношћу. Због тога се свачи човек егзистенцијално потреса.

            - М.М.: Због чега се сви монаси толико много моле ноћу?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Прво, ноћ са својом потпуном тишином и ноћна атмосфера уопште, помажу у молитви. Друго, добро је да док се свет одмара, пустиња бдије молећи се. Монах мање вреднује сунчеву светлост, занемарује створену светлост славећи Бога. Ово је древно предање (ноћна молитва – прим. прев) које се изражава и у псаламском стиху “ноћу се усправља дух мој према Теби Боже, јер светлост твоја обасјава свет”. У крајњој линији, ово представља задовољство монаху!

            Црква представља богослужбено сабрање које се сабире на Светој Литургији и она кроз свештену службу тајноводи ( = уводи у тајну) верног у смисао богослужења. Кроз ово служење ( тј. кроз Литургију) верни се сједињује са Богом и сједињује са браћом својом. Јер Бога не можемо спознати кроз књиге и кроз философију. Њега спознајемо кроз личносну заједницу љубави, кроз коју нам се Он Сам пројављује. У исто време ми учимо да у личности сваког брата видимо икону Његову. Ово се остварује у Светој Литургији, где постајемо мали христоси, зато што са Њим заједничаримо.

            У монаштву се спаја учествовање у светој литургији са свакодневним животом. Сваки труд, свако делање добија своју светлост од онога што се савршава у храму. Живот је наставак свете литургије. “У миру изиђимо...” говори се не свакој литургији. Дакле, вратимо се у свет са даром мира Божјег и овај мир нека надахњује наш живот у сваком тренутку. Тако целокупно наше постојање ( = егзистенција) јесте литургија иако живимо у свету. У наше време људи много говоре. Проблем је у удаљавању њихових мисли од начина нашег живота. Овим удаљавањем, свако знање постаје бесплодно. Оно не постаје живот и не учествује у истини. Али, као што и пракса ( = делање) треба да буде логично ( = логосно) (овде имамо проблем са многозначношћу грчком појма “логос”. Оно што је “логично” треба овде схватити као оно што је “логосно” тј, као оно што је у складу са логосом творевине, тј. са циљем творевине. Појам “логосност” код нас није одомаћен а појам “логичан” је оптерећен рационалистичком употребом и схватањем. Зато употребу појма “логичност” треба схватити у складу са овом примедбом – прим. прев.), тако и мишљење ( = логосност) треба да се остварује у делима. На пример, дела којима се човеку наноси неправда нису логична. Насупрот томе, говорење о хуманизму, када му следује таква пракса, јесте хипокризија ( = лицемерство) и показује да човек не познаје дубину и истину живота.

            - М.М.: Монаси, земаљски анђели и небески људи, служе Богу и љубе ближњег превасходно молећи се.

            Који је значај молитве за монаха, како заједничке тако и посебне. Који је значај /молитвеног/ правила?

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Молитва је изнад свега, превасходно дело монаха. Веома сте исправно рекли да монаси љубе ( = воле) молећи се. Јер молитва је најбољи и насуштаственији израз љубави, иако није и једини. Темељ хришћанског живота је љубав, пошто је “Бог Љубав”. Оно што запречава љубав јесте страствена привезаност за светске ствари. Наше вредности, наш живот јесу ствари које поседујемо. Наше односе карактерише самовоља. Овде долазите у цркву где се човек подвигом исцељује од заблуде која каже да је човек ограничен својим нужностима ( = неопходностима) и оним што му је неопходно и да за меру свега треба да има употребљивост ствари. Подвижничка начела Цркве су страна савременом свету, али она опстају у монашком животу.

            Подвиг, дакле, правилна употреба ствари у складу са нашим потребама има и друштвени значај. Ово је наглашавао и једна велики светитељ наше Цркве, говорећи следеће: “Разликовањем онога што је стварно потребно од насладе... нећу имати више па да ми претиче, ни мање па да ми недостаје, него онолико колико ми треба пазећи да остане и за друге”. Сваки дакле, даје од свог сувишка да би могао да покрије недостатак брата. На тај начин подвизавање остварује љубав кроз васпостављање једнакости коју је Бог установио у свету, а која је нарушена лакомошћу људи. Једнакост нас води до следећег суштинског елемента православља који чува монашки живот. То је дух заједништва.

            Заједничка молитва – дакле, заједничко служење у храму – представља један богат литургијски типик који уводи верног у тајну духовног мира. Због тога се монашки живот назива равноанђеоски. Не толико због тога што монаси настоје да достигну бестрашће анђела, већ због тога што читав њихов живот јесте непрестана доксологија ( = славословљење Бога), као и живот анђела. Као и у засебној /приватној/ молитви, ни тамо не постоји типик. То је појање срца, сурет личности са Личношћу Бога и светих. За савршавање непрестане молитве, православно предање је одабрало молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Често понављање ове молитве помаже  сабирању душевних сила човекових. Молитва тако прелази са уста на ум а са ума на срце. Због тога се и назива умна или срдачна молитва. Свети оци говоре да је она “дар божанске благодати и очишћење срца и духовно јединство и извор божанских мисли”. Молитва се савршава уз помоћ бројаница, које представљају помоћно средство. Оне помажу уму да се не покрене ка било чему другом, него да се усредсреди на своје дело. Оне су неопходно оружије монаха, али и за световњаке оне могу бити подсетник за молитву и могу означавати присуство Божје у свакодневном животу.

            - М.М.: Старче, имао сам прекјуче - са вашим благословом – разговор са једним од монаха из вашег манастира, односно из кутлумушког скита. Када смо се вратили прилично касно, видели смо осветљене келије у манастиру и онај монах ми, помало шалећи се, рече да у свакој од тих келија по један монах оплакује своје грехе и грехе света, како је научавао и авва Исаак, итд, итд... Овај призор који сам видео ме је дубоко дирнуо – као да сам гледао неки свештени светлосни мозаик на манастиру...

            - Замолио бих вас, да нам као отац свих ових монаха, кажете нешто о послушању и о значају одсецања сопствене воље.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Послушање је један од три завета које монах даје пред Богом и људима. Можемо једноставно да кажемо да послушање – према искуству многих – ослобађа човека од страсти које њиме владају, које га одвајају од њега самога и које му онемогућавају да пронађе љубав. Гордост, себељубље, властољубље – јесу страсти које се налазе унутар самовоље. Кроз послушање човек се смирава, долази до истинитог познања самог себе, проширује своје срце ( тј, постаје широкогруд – прим. прев.), постаје милостив, пригрљује читав свет. Оваква пуноћа представља слободу. Свакако, у односу старца са учеником, слобода не треба да буде одбачена у име послушности. Тамо где се одбацује слобода нема Духа Светога. Такође, ни послушање не сме да се одбаци у име некакве слободе, која је у суштини робовање егоцентричној вољи. И једно и друго је обмана. У православном духовном животу, послушање и слобода представљају две стране златног новчића љубави. Ако љубави нема, онда је све “кимвал који звечи”.

            - М.М.: Молимо вас, старче, да нам кажете нешто о искуству светогорских отаца (примере врлинских кутлумушких монаха и других) као и неке примере из вашег искуства.

            - Архимандрит Христодул Кутлумушки: Имао сам благослов да упознам врлинске монахе и оце пустињаке, да од њих узмем благослов и да добијем савете у неким тешким ситуацијама.

            Древни оци нашег манастира говоре о блаженом старцу Харалампију, који је проводио живот у непрестаној молитви и посту, у неуморном служењу, у великом смирењу и послушности игуману. Нико га никада није чуо да је рекао какву гневну реч или да је некога осудио. Неке Велике Седмице он позва једног монаха и објави му да ће се упокојити на Пасху. Тако и би... На велику Суботу је затражио да се причести. У ноћи Васкрсења, мало после “Христос Воскресе...”, упокојио се старац у Христу васкрсломе! Није био једини. Могао бих да наведем имена многих стараца који су на свом срцу носили радост и светлост Христову.

            Свагда ћу се сећати најблаженијег старца Софронија који је био и игуман манастира. Последњих година његовог живота разболео се од рака и био је непрестано у кревету. По читав дан, једна рука му је била уздигнута и читао је Свето Писмо и савршавао правило. Његова посебна благодат била је љубав према читавом свету и милосрђе. Новчанице које су му слали ради благослова, користио је за... означавање страница, а делио их је и сиромашнима који су га посећивали. Када се упокојио, његово тело је остало гипко ( = еластично) и топло, тако да смо три пута звали лекара! Његово тело је такво остало и након четрдесет осам часова када смо га и сахранили. Још увек могу да се сетим чудесних догађаја приликом моје посете једном старцу, од кога сам, међутим, добио благослов да их не откривам. Неке друге ствари, свакако, могу да вам испричам:

            Старац Харитон је био веома добар типикар. Подвижник, аскета. Држао се предања, манастирског начина живота.

            Такође је и Христодул, са којим имам исто име, имао са&#